TIŠTI ME MONOTONIJA SVEGA – BERNARDO SOAREŠ…

 

 

Godina je 1931, a Bernardo Soareš već dugo ne može da piše, a kad on ne piše, on i ne živi, već samo tavori, preživljava, zarobljen u razdoblje još jedne svoje veće stagnacije. Kad ne piše on kao da ne živi, on tada i ne sanja. Ali, i dalje je na svom lisabonskom činovničkom poslu, a tek povremeno negde odluta putem svog razmišljanja. Oseća spokoj tada, čak i ako odmah prizanje da više on ne postoji.

Nekada je i on živeo samo spolja i nedeljom odlazio na misu. A sada se on obreo posve sam na vrhu i oseti su punoći i svu moguću potpunost jedne takve slatkoće bivanja samo iznutra. I kaže: ”Uvek sam mislio da je vrlina dosegnuti ono što nije na dohvat ruke, živeti tamo gde nisi, biti još više živ nakon smrti nego dok si zaista živ, postići, u suštini, bilo šta teško, apsurdno, poput prepreke savladati stvarnost sveta… ja, koji u ovom prolaznom životu nisam niko i ništa, mogu da uživam u viziji budućnosti dok čitam ovu stranicu, jer sam ja taj koji je i piše; mogu da se ponosim, kao sopstvenim detetom, slavom koju će steći, jer barem imam nešto čime bih mogao da je steknem…”.

Neko radi kad mu je dosadno, a on piše kad mu je dosadno i tada obično piše, napiše, jer nema više šta da kaže, pokaže. I pisanje mu mnogo pomaže da zaluta u prostranstva sanjarenja u svoje astralne sanjarije, a najlepše sanjari dok piše prozu. San je  za njega “spajanje s Bogom”, “Nirvana”, “spora analiza osećanja”. Na raskršću seo je na kamen i tu počeo praviti papirne brodove za koje nije bilo jezera istine da bi ih tu otisnuo i pustio da  kao san zaplove. Nasilje je video kao veliku ljudsku glupost, te smatra da su i svi revolucionari glupi, a da su takvi bili i svi reformatori. Oni su za njega samo begunci i kaže: ”Boriti se za promene znači ne biti u stanju da se izboriš sa samim sobom. Reformisati znači biti nepopravljiv. Iskren i osećajan čovek, ukoliko ga brine zlo i nepravda u svetu, prirodno će prvo pokušati da ih ispravi tamo gde se manifestuju najbliže njemu; a to će mesto pronaći u samom sebi. Taj će mu zadatak oduzeti čitav život”.

Po njemu nema mnogo razlike sada između života koji žive ljudi i života koji žive životinje, jer su svi oni bačeni mimo svojih volja da žive unutar zadatih ramova i okvira, zadataka, te ništa preko svega ili izvan toga kao da nema. Svi ljudi žive na pozornici života na kojoj malo ima dijaloga. I svi oni zajedno tamo igraju svoje šahovsko postojanje, o kome ne razmišljaju uopšte, a ni mnogo.

Bernardo Soareš oseća u sebi monotoniju, dosadu, sivilo, a svaki novi dan drugačiji je od onog prethodnog, od onog jučerašnjeg. I ni jedan dan koji je već viđen, vieš se ne ponavlja sutra. Ima potrebu za bekstvom iz takve vrsta monotonije. A hteo bi da se daleko što dalje odmori od “ogranskog pretvaranja”, od kolotečine. Ali, ne može to sebi da priušti, jer nema više volje, nema snage. Vezan je nečim ropskim u sebi.

I kaže: ”Nakon neprospavane noći, nikome nismo dragi. San koji nas je napustio odneo je sa sobom ono nešto što nas je činilo ljudima… lutam, kao kraj sutona, među zbivanjima koja me okružuju. Teški su mi kapci za stopala koja vučem… Lutam kao brodolomnik… tražim utočište… prelistavam knjigu ispresecanu brzim slikama, od kojih odsutno sklapam zamisao koju nikada ne završim… Kakve veze imam ja sa životom?... Osećam da sam izgubio milosrdnog Boga, da je umrla Materija svega. A opopljivi svemir za mene postaje leš koji sam voleo dok je bio živ… Ne znam šta želim i šta ne želim. Ne znam više da  želim, ne znam kako se želi…”.

Sve se završava razočaranjem posebno ako je sve obojeno uzaludnošću. Njegova ozbiljna srategija jeste takva da nakon svakog svog poraza i nakon svake svoje izgubljene bitke oseća zadovoljstvo, jer je dobro i ozbiljno isplanirao sve detalje svoga povlačenja. On je sve sličniji prozi svojoj, prozi koju upravo piše. I on je rečenica, on je pasus, on je interpunkcija. I kaže: ”Pretvorio sam se u ličnost iz knjige, u pročitani život… Od tolikog razmišljanja, pretvorio sam se u svoje misli, ali više nisam ja…”.

Najviše će ga zaboleti sve što je najviše moguće apsurdno, sve što je najviše moguće samo nemoguće, sve što najviše ume da tu zaboli i ožalosti, gane. I kaže: ”Život je šupalj, duša je šuplja, svet je šupalj. Svi bogovi umiru smrću koja je veća od smrti. Svet je prazniji od vakuma. I sve je zbrka nepostojećih stvari… Svet se izgubio…”.

Oseća da je uklet, da  sve prolazi, da ništa nakon čoveka ne ostaje, da sve jeste ništa, da nema nadanja, da nema smisla, da ništa osim teskobe, ništa osim bola, i beskorisnosti sanjarenja nema. Umoran je od stranstvovanja. A tragajući nije našao ni san, ništa. Pao je u zaborav i postao snevač pun ironije. Počeo je da krši svoju zadatu reč. I grabeći pesak govorio je da u šakama nosi mnogo suvog zlata. Jedina istina za njega bile su ipak samo reči. A sve drugo bio je samo običan pesak. I kaže: ”Ali više volim da sebi ne dajem ime, da pomalo tajanstveno budem ono što jesam, i da samom sebi budem vragolasto nepredvidljiv”.

Najviše voli prozu. Poeziju ne ume da piše. U prozi je pronašao sve vidove svoje umetnosti. U prozi je našao čitav svoj svet. To je jedina umetnost koja bi trebala da postoji. I kaže: ”Ja sam interval između onoga što jesam i onoga što nisam, između onoga o čemu sanjam i onoga što je život od mene učinio, apstraktni, materijalni prosek stvari koje nisu ništa, budući da ni ja nisam ništa…Volim da pričam… volim da izgovaram reči. Reči su za mene opipljiva tela… Ne plačem ni zbog čega što mi život donese ili odnese… pravopis je ličnost. Reč je potpuna tek onda kada je neko vidi i čuje… Osećam  i zaboravljam. Seta koja pripada svim ljudima sveta prolazi kroz mene kao opijum svežeg vazduha. Osećam ekstazu, intimnu i lažnu, samo zato što mogu da viidm… voleo bih da mogu zlobno da se izražavam… Smrt nije to što želim, a ni život… znali mi to ili ne, svako od nas ima i svoja moralna pravila… ne činiti nikome ni dobro ni loše… nemamo prava da bilo koga učinimo žrtvom naših hirova, makar to učinili iz humanosti ili saosećanja. Dobra su dela nešto što se čoveku nameće; zato ih osuđujem… Smatram da sam srećan što već nemam porodicu… Jedina seta koju osećam književne je prirode… To što je neko dotakao Hristova stopala nije izgovor za greške u pravopisu…”.

Umire samo onaj ko jeste voleo. A izgubi se svaki put kad pronađe sebe. U ono što misli često posumnja. Ne poseduje imetak. Budan šeta sanjajući. Život je najveća nesanica. I sve nastaje samo zbog lucidne pospanosti. Noć je najveći teret za njega. Snovi najviše guše noću. I duša može patiti od loše probave kazaće. Duša je najtamniji ponor. Ljigava je. Duša je napušteni ljigavi bunar takođe. A svi naši postupci i sva naša dela svi su obučeni isto i svi se kriju iza istih maski. Najveći fenomen predstavlja ogoljena duša. I svi koji kažu da je čovek životinja po njemu su samo delimično u pravu. Sve je nastalo iz nerazuma. I sve je stvoreno iz nerazuma. Svest koja zna za ironiju probuđena je svest. I nije dovoljno samo reći da ništa ne znaš, već treba kazati da ne znaš da li ništa zaista ne znaš.

Počesto postane mu muka kad mu nadođu apstraktne pomisli, misli, a čemu sve služi i zašto postoji umetnsot kazaće: ”… da druge navede da osete ono što mi osećamo, da ih oslobodi od njih samih, nudeći im sopstvenu ličnost kao posebnu vrstu oslobođenja… A ako funkcija onoga što pišem nije da nešto prenese drugima, onda je ispravnije i lakše da svoja osećanja samo proživim, ne zapisujući… umetnost znači preneti drugome lični identitet kojim ga osećamo… Laž je jednostavno savršeni jezik duše… Umetnost laže zato što je društvena. A postoje samo dva velika obilka umetnosti… Prvi je poezija, a drugi roman… pretvarati se znači voleti… Svi volimo jedni druge, a laž je jedini poljubac koji razmenjujemo”.

Dosade mu i nisu baš tako dosadne, zato što se on u svakoj od dosada zapita od čega je dosada sastavljena. I kad mu je baš dosadno, on počne jako mnogo da radi. Nametne tako sebi mnogo obaveza, i kaže: ”Onome ko ima bogove nikada nije dosadno. Dosada je nedostatak mitologije…”.

U vreme svojih apsurda kazaće: ”Ja sam predgrađe nepostojeće varoši, dugački komentar o knjizi koju niko nije napisao. Ja sam niko, niko. Ne znam da osećam, ne znam da razmišljam, ne znam da želim. Ja sam lik iz nenapisanog romana, koji lebdi u vazduhu, rasplinut… Moja je duša crni vrtlog, orgomni kovitlac oko praznine… ja sam ništa oko čega se sve to vrti… plačem zato što je sve, pa i (moje) detinjstvo, izgubljeno… Sve što se dešava tamo gde živimo dešava se u nama… Nemam srca da radim drugačije nego tako što ću, aktivno nepomičan, biti sam svoj sluga…”.

Sve mu je nekako pomešano, te više ne zna šta je san, a šta java. I sve mu je isprepletano, zamršeno, nečim prožeto. I kaže konfuzno: ”Svaki put kad se u meni nešto dogodi, shvatam da to nisam učinio ja. Kada sanjam, čini mi se kao da me neko piše. Kad osećam, čini mi se da me neko slika… Koliko je bolje videti nego razmišljati, koliko je bolje čitati nego pisati!”.

Najmudriji je po njemu samo “onaj koji svoje postojanje učini monotonim”. A takav mudrac kadar jeste da nepomično sedeći na svojoj stolici pobere plodove svih spektakala sveta, zahvaljujući svojim čulima i zahvaljujući svojo astralnoj duši koja ne poznaje tugu. I kaže nam zašto je važno biti ništa: ”Kad bih bio nešto, ne bih mogao da maštam. Pomoćnik knjigovođe može da sanja da je rimski car; kralj Engleske to ne može da radi…”.

Život je njegov pisanje i san, san i pisanje, čak i jedna “nepotpisana prizanica”. On stvara pripovedanjem i pričanjem. Življenje za njega jeste “biti doživljen”. I veli: ”Onda kada mislimo da živimo, mrtvi smo; živećemo tek onda kad budemo umirali… Mi spavamo, i ovaj život je san, ne u metaforičkom ili pesničkom, već u bukvalnom smislu… Nikad ne pronaći Boga, nikad čak i ne saznati da li on postoji! Ići iz sveta u svet, iz inkarnacije u inkarnaciju, uvek uljuljkan u iluzije, uvek ušuškan u greške”.

Kazaće da je neiskren, da laže, da je bezosećajan, ali nije uvek takav i to će nam takođe kazati. Takav je tek samo ponekad. Nekoliko puta kazao nam je da je sve apsurdno. A čitali ili pak samo negde uživali, sve nam je jedno te isto – uzaludno samo. Ljudi koji pate i koji su patnici uvek su sami, uvek osamljeni, a nikad sene kreću u masi i gomili. Konačno mu sve postaje nepodnošljivo, osim života. A ostalo mu je još malo slobodnog vremena koje troši na san, na pisanje. Ne vredi ni to što ima velike ambicije, jer možda nema velike volje i snage da sve ispuni. Možda nema više ni snage volje. Sudbina mu je nametnula da bude knjigovođa, a književnost je nešto nevidljivo poput leptirića koji zaigraju unutar njega. Kad su dosade bezoblične njega to jako zaboli, kao što ga boli i potišteni spokoj. Po njemu opasno je kad se pomeša nešto prirodno sa nečim veštačkim, ali onda brzo kaže da između toga dvoga ipak mora da postoji nekakav sklad.

Kaže: “Ako postoji nešto što mrzim, to je reformator. Reformator je čovek koji sagledava površene probleme sveta i pokušava da ih reši tako što će otežati one suštinske. Lekar pokušava da oboleo telo uskladi sa zdravim; ali u društvenom životu ne znamo šta je zdravo, a šta je bolesno…”.

Inteligentni osećaju samo teskobu, dok svi bezosećajni ljudi to ne mogu da osete. I sve što je tajanstveno njemu je bilo odbojno: diplomatija, tajna društva, okultizam, intrige. I kaže: ”Ne verujem u majstore koji ne umeju da budu razgovetni… voleo bih da mi dokažu da se od norme razlikuju po svojoj superiornosti, a ne po svojoj nemoći”.

Nakon svih putovanja i brodoloma i snova kazaće: ”Već sam video sve što nikada nisam video.Već sam video sve što  još nisam video”.

Pokrer postaje mučan, postaje mučnina, i kaže: ”Život je za mene pospanost koja ne dopire do mozga. U njemu sam slobodan da budem tužan… Život je ono što od njega učinimo… Ono što vidimo nije ono što vidimo, već ono što jesmo… Svaki put kad za nečim tragamo, to činimo iz ambciije, ali tu ambiciju ili ne ispunimo, i siromašni smo, ili umislimo da smo je ispunili, pa smo bogati ludaci… Šuplji smo ne samo iznutra već i spolja, odmetnuti od iščekivanja i obećanja…”.

Naći će svoje mladalačke ispisane hartije i sve što pročita ličiće na delo nekakvog stranca, te neće imati sa čim da se sada prepozna. I samo subjektivno život je moguće proživeti u potpunosti, a suština života upoznaje se jedino ako se životu sve porekne i ako se život sam porekne. I blaženi su samo svi oni koji umeju da se odriču, a to odricanje podrazumeva odricanje od svoje ličnosti, a to dalje znači živeti bezlično, kroz maštu, kroz zaborav, umirući spavanjem kroz astralni san.

Utehe nema za njega. Nema zadovoljstva, pa ipak on neće da se odrkene svoje duše, a želi da pomiri u sebi sve ono što nema sa svim onim što ne želi. Da bi odvratio pažnju sa života, on pribegava pisanju, a kad se reši da objavi to što piše, priznaje da to radi, jer su takva pravila igre koja se igra. I kaže: ”Pišem svoju književnost baš kao što i vodim knjige - pažljivo i ravnodušno… Sve je ovo samo san i privid, i malo je važno da li je san račun ili prefinjena proza”.

Godina je 1932, te kaže da svet pripada samo onima koji ne osećaju. Da ljudi zaista sve osećaju, kaže nam on, onda naša civilizacija ne bi ni postojala. I kaže: ”Umetnost je Pepeljuga, koja je ostala kod kuće jer je tako moralo biti… Praktičan čovek može se prepoznati po tome što nikad nije loše volje… vladavina podrazumeva bezosećajnost. Vladaju oni koji su radosni, jer kako bi neko bio tužan, mora biti u stanju da oseća… Zapovedaju oni koji ne osećaju. Pobeđuju oni koji razmišljaju samo o tome šta im je potrebno kako bi odneli pobedu…”.

Tek kad se oseti život, onda se ozdravi, a to se zaista može nazvati pravo ozdravljenje.