.jpg)
Ovog leta 2024, navršava se ravno dve decenije od
smrti pesnika i pisca, književnika, esejiste, prevodioca Česlava Miloša, koji
je 1980 godine dobion Nobelovu nagradu za književnost, a čija knjiga “Zarobljeni
um”, progovara o strašnom mehanizmu totalitarne države (jedna do tehnika i
dijalektika ispiranja mozga), pojavila i kod nas opet 2023, a koju je početkom 50-ih godina XX veka (tačnije
1953) napisao Česlav
Miloš podstaknut
čak ličnim unutrašnjim sukobom, ne skrivajući da ovu svoju knjigu najviše (prvenstveno)
piše za čitaoce iz zapadnog dela Evrope,
a reč je o esejima koji su po svom duhu i mentalitetu antistaljinistički.
Esej za njega jeste bila jedna od omiljenih formi u kojoj može naknadno, opet i
opet, da nam kaže sve ono što recimo putem svoje velike poezije nije još kazao.
U stihu jedne svoje pesme kazaće Česlav Miloš da je ljudski um
„nepobediv“, te da ništa ne može da mu takvom stane na tom putu, ni logor, ni
ropstvo iza žice, ni progon, ni izgon, jer počiva um u svom maternjem jeziku
kojim se najbolje piše. Zatim nam rekavši da je poezija uvek u službi dobra.
Ali, šta kad na vlast dođu totalitaristički prekupci zlata i od jedne zemlje ili
naroda načine bordel porobljenog uma. I šta kad Istina i Pravda konačno zaćute,
a umesto njih porogovori možda nešto jače. I šta kad postane tako zamorno
pokušavati podići prvi korak umesto glasa i zakoračiti nemo na stepenište
apstraktnoga. I šta kad znaci ne budu više tako jasno raspoznatljivi pored
druma, a sve postane neljudsko, više nego
ljudsko. I kad nestane svake pristojnosti, kome će se preživeli čovek još moći
zadiviti, začuditi. Ako živi nikad više ne budu skloni istini, umemo li zapitati
bar mrtve (pretke) da nam oni na pitanja ova odgovore. I kad mač totalitarizma
opet jednom negde i nekad zamahne, šibom u stroju ošine, da li onda knjige
spašavaju ljude i šta onda sa onim knjigama u koje više niko neće verovati, ali
ni oni koji ih sami jednom budu pisali. I šta je ono što još mpra doći iza
vremena. Nije li totalitarizam postao “šarena kugla” sačinjena od prodimljenog stakla.
I nije li totalitarizm bio samo mehanizam jedne linije podobnih, linije
komunističkih novoveraca. I nije li to bio mehanizam najzlokobnije i najnakaznije
koračnice stroja. Znamo li posle svega šta jeste bilo. I gde su svi oni koje je
opeko pakleni plamen totaliitarizma, i gde su oni koji su šibama kidali komade
ljudskog mesa, a gde su oni koji su izvršavali kazne i slepa linijska
naređenja. I da li će na kocu najstrožije sami sebe jednom osuditi samo oni koji
ništa nisu mogli da učine u borbi protiv totalitarizma. I kad proteknu mnoge i
mnoge godine, možemo li se brecnuti makar još u snu.
Česlav Miloš rodio se 30 juna 1911 godine u mestu po
imenu Šetejnje, danas Litavnija, na obali reke Nevežis. Umire 14 avgusta 2024 godine
u Krakovu, u Poljskoj. Imao je plemićko poreklo, te otuda su valjda u njemu
mnogi gledali buržuja, posebno oni skloni ketmanstvu. U Vilnjusu je studirao
najpre polonistiku, a onda je to napustio i započeo studirati pravo. Godine
1931 dobija stipendiju i odlazi na dalje školovanje u grad svetlosti Pariz. U
Parizu će boraviti ponovo i 1934 godine. A nakon Pariza vraća se u Vilnjus i
1936/37 zapošljava se na radiju, ali je ubrzo izbačen sa posla od strane nacionalista
ekstremne desnice (uvek na udaru ili nacionalista ili komunista), jer je počeo
da govori u svojim emisijama o tabutemama: Jevrejima i Belorusima. U to vreme
postaje blizak sa Ježijem Andžejevskim (zanimljiva je knjiga pod nazivom
“Pisma-eseji”, Česlav Miloš/Ježi Andžejevski, koju sam čitala jeseni 2017, uz
još jednu knjigu “Pesama” Česlava Miloša), onim koji će posle postati pseudonim
alfa moralista u smutno vreme linijskih staljinističkih opredeljenja. Drugi svetski
rat Česlav Miloš provodi u Varšavi,
svojim očima gledajući strahote geta, gde upoznaje ne samo velike pesnike, već i
svoju buduću suprugu Janjinu Dlusku, a gde opet radi na radiju Varšava. Godine
1944 odlazi u Krakov. Radio je kao diplomata SAD-a, a 1950 vlasti Poljske
lišavaju ga pasoša. No, potegao je prijateljsku vezu u ministarstvu inostarnih dela
i dobija nazad pasoš. Te iste 1950 biraju ga za sekretara Poljske ambasade i šalju
u Pariz. No, 15 februara već iduće 1951 napušta ambasadu i traži od Francuza
politički azil. Radio je neko vreme u poljskoj „Kulturi“, i živeo u manjem
mestu blizu Pariza. Godine 1961 dobija poziv iz Amerike gde počinje da radi kao
gostujući profesor književnosti na Berkliju. U Poljsku se vratio početkom 90-ih
godina XX veka, u Krakov, gde će i umreti. Prvu zbirku poezije objavio je 1933
godine, a iza sebe ostavio čak 20 zbirki pesama. Godine 2006 posthumno izlazi zbirka
pod nazivom „Poslednje pesme“. Pored knjige „Zarobljeni um“ iz 1953, napisao je
još i sledeća dela: “Zemlja Ulro“, “Savremene legende“, “Abecedar“, “Život na
ostrvima“, “Počnimo od toga gde sam“, “Zapisi na salveti“, “Osvajanje vlasti“, autobiografsko
delo “Dolina reke Ise“, “Planine Parnasa“, itd.
U “Predgovoru“ svoje knjige „Zarobljeni um“, sam Česlav
Miloš odgovara svima onima koji su u jednom času posumnjali da je komunista,
zbog čega mu je poljska emigracija otežavala i sprečavala ulazak u SAD, a verovatno
im je zasmetalo to što je u periodu od 1946-59 „radio kao diplomata varšavske vlade“.
Uvek je voleo za sebe da naglasi da je najviše od svega pesnik, onaj koji piše
na maternjem pojskom jeziku, bez koga ne može da bude svoj na svome. I kazaće
da je kao svaki istočnoevropski čovek bio „angažovan u Igri: popuštanja i spoljnih
izjava lojalnosti, lukavstva i složenih poteza u odbranu nekih vrednosti“.
Cenio je francusku poeziju, posebno nadrealiste, pa
iako mu je primarno i osnovno bilo da se zanima samo literaturom, nije mogao da
ne obrati pozornost i na probleme koje sobom donosi politika, a posebno priča o
mehanizmu i mehanizmima totalitarističke države, ili država, posebno sa osvrtom
na dolazak 1945 kada je na oči sveta u ime najsvetijeg Hladnog rata, svim narodima
Istočne Evope navučena na um Gvozdenom pesnicom kapuljača skrojena od strane članova
Nove Vere, sašivena za potrebe novih kadrova i kaputa velike Železne zavese. Vreme
u kome se na komunizam gledalo kao na početku i prvom veku hrišćanske ere i na
pojavu samog hrišćanstva. I tako su svi pisci, gotovo svi po slepom automatizmu
poslušnosti morali da već od 1949-50 svi jedan do drugoga postanu marksističke
lučonoše i nosioci socijalističkog plamena realizma.
Česlav Miloš je godinama vagao argumente za i
protiv, pokrenut svojim ličnim unutrašnjim sukobom, a onda priznao zašto je sve
počeo, i napsiao knjigu „Zarobljeni um“, pišući je kao posmatrač, ali i kao
onaj koji se samoanalizira, samoposmatra, te kaže šta ova knjiga sve jeste: “Ona
je pokušaj opisa, kao i dijalog sa samim sobom. Ima u njoj isto onoliko
opservacije koliko i introspekcije“. Česlav Miloš nije voleo tiraniju i tirane,
nije voleo totalitarizam i totalitariste. Više je voleo da pročita Šekspira i da
prevodi, da piše svoje stihove, ali je i sam često podlegao “klimi” okruženja,
te oči držao zatvorenim, čak i pred činjenicma, novim izazovima, koji su bili ogavni
u to staljinističko doba. A kad je knjigu već počeo da piše onda je morao da
pokaže da li još u zemljama totalitarizma možda postoje oni koji jesu kadri i jesu
u stanju da žive i misle, pišu, stvaraju, pod
bremenom totalitarnog staljinizma, a onda da ispita, proveri, istraži, koliko su ljudi svemu tome prilagodljivi. Imao
je snagu da mnogo razume, ali razumeti sve te užase i zločine, nije slabost po kojoj
nužno užas i zločin mora da bude oprošten, te će otuda svaka reč u ovoj njegovoj
knjizi biti vrsta protesta protiv sila i sile, moći totalitarizma. I kaže,
završavajući “Predgovor” svoje knjige: “Doktirini odričem pravo da opravdava
zločine počinjene u njeno ime“.
Knjiga „Zarobljeni um“, ima 9 glava i 270 strana. Na
početku knjige donosi nam strau jevrejsku izreku ii Potkarpata koja glasi ovako:
“Ako se dvojica svađaju, i jedan je dobrih 55 posto u pravu, to je vrlo dobro, i
nema razloga da se kida. A ako je 60 posto u pravu? To je divno, toje velika
sreća, i neka Gospodu Bogu zahvaljuje? A šta reći o 75 posto u pravu? Mudri
ljudi vele da je to vrlo sumnjivo. Dobro, a 100 posto? Takav koji govori da je
100 posto u pravu – gadan je nasilnik, strašna lopuža, najveća hulja“.
Knjiga je važna, jer govori o porobljavačkom mentalitetu
totalitarizma, bilo kada i bilo gde u svetu, iako je Česlav Miloš najpre pisao kakao je taj mehanizam totalitarnosti
primenjivan najviše u okupiranoj i
uzurpiranoj Poljskoj i drugim pribaltičkim zemljama.
Prva glava ponela je naslov „Murti-Bing“ , i odmah
već prva zapitanost koliko knjige zaista mogu da utiču na najobičnij smrtnike i
da li mogu? Zatim i drugo pitanje da li je filozifija svetu zaista nepotrebna i
da li zaista filozofija ničemu ne služi više. Početak nastanka ove knjige jeste
jedna druga knjiga koju je Česlav
Miloš pročitao, još 1932 u Varšavi, a
radilo se o romanu pod nazivom „Nezasićenost“, koji je napisao Stanislav Ignaci
Vitkjevič („filozof, slikar i pisac“), čija se radnja događa u Poljskoj, ali
vreme dešavanja ovog romana je neodređeno i pripada „budućem vremenu“, mada sve
to iz romana moglo je da se primeti i primeni na 30-im, 40-im i 50-im godinama
XX veka negde u Istočnoj Evropi. Taj roman kako Česlav Miloš dalje piše jeste
„studija raspada“, a junaci su bez ikakve vere i jako su „nesrećni“, i svi su izgubljeni, nemaju smsila
u životima koje žive. Ali, u tom času pojavljuju se trgovci ili dileri koji
donose razočaranoj mladeži i mladosti na tržište nove pilule zvane
„Murti-Binga“, a svaki čovek koji bude gutao takve pilule „stiče vedrinu i sreću“.
Nakon rata ti ljudi potpali su pod vlast jedne istočne armije i ponovo je
zaživeo novi stil života nazvan „murtibingizam“. Sada mladež pristupa novom
režimu, guta piplule, a sve što napišu ili u kulturi još stvore, stavljalju u
službu totalitarnog režima i donose samo „društevno korisne slike“. I takva
mladež, takva mladost postaje šizofrena. To je ukratko sve što je Česlav Miloš
želeo da nam kaže o ovom jednom davno pročitanom romanu. I na kraju nam otkriva
da je autor romana septembra 1939 počinio samoubistvo kada je čuo da je „Crvena
armija prešla istočnu granicu Poljske“.
Bio je ovo
jedan vizionarski roman koji se ubrzo pokazao toliko istinitim, a Česlav Miloš
još piše: “Čovek mora da umre ili fizički ili duhovno – ili da se preporodi na
jedan, unapred definisan način, gutanjem Murti-Bingove pilule... Priznajem da
osećam veoma mnogo poštovanja prema onima koji se bore protiv zla – nezavisno
od toga da li su izbor njihovih ciljeva i metoda ispravni ili pogrešni. Ovde ipak
hoću da se zaustavim na jednoj posebnoj varijanti: na intelektualcima koji se
adaptiraju, što, uostalom, uopšte ne umanjuje njihovu sveže stečenu vatrenost i
oduševljenje“.
Dalje
pisaće nam o 4 vrlo važne pojavne kategorije, kao što su praznina, apsurd, nužnost
i uspeh, a sve to mučilo je i junake romana o kome nam je upravo kratko
ispričao.
Praznina je
trebala nečim da se popuni i ispuni, te umesto religije, dolazi filozofija, ali
i pitanje novo: da li je filozofija potrebna širokim narodnim masama ili tek
uskom krugu ljudi. I čime najveći deo
građanstav da ispuni svoje praznine, kakvom muzikom, kojim slikarstvom ili
kakvom poezijom. I svi otuđeni intelektualci, a kako dalje piše Česlav Miloš, imaju
najveću želju da se stope ili utope, zagnjure u široke narodne mase (već viđeno
u Nemačkoj Hitlerovog fašizma). Sve njih ujedinjuje ista marksistička
literatura: portira i direktora. I ponovo intelektualci se osećaju korisnim
članovima društva.
Apsurd i novo pitanje: može li se apsurd isisati. I
šta se nalazi u umovim takve mladeži. O čemu oni najviše buncaju. I da li išta
postoji na svetu osim onog “jesti, piti, zarađivati, pipati, rađati decu”. Hoće
li novi čovek Nove Vere preobraziti svet ili će postati samo “zarobljeni um” i slepo
poslušni rob unutar takvog totalitarističkog sveta. Česlav Miloš piše: “Ako intelektualac
poznaje muku misli, tu muku ne treba uskraćivati drugima, koji su se dosad
cerekali, pili, ždrali, pričali glupe dosetke i u tome videli lepotu života“.
Može li se od mučenja tela doći do spasenja i izbavljenja svake pojedinačne
duše, i ko su oni koji večito spašavaju rod ljudski, itd.
Nužnost postavlja
nova pitanja, a ona glase: “može li se razmišljati i pisati dobro ako se ne plovi
jedinom strujom koja je realna, to jest koja ima u sebi životnost, pošto je u slozi
s pokretom stvarnosti ili sa zakonima istorije“. Ali, šta kad se intelektualac
suoči sa cenzurom, sa komisijama, sa pritiskom pokušavajući da ostane
nepokoran. Hoće li posumnjati u vrednost literature uopšte, zatim hoće li pasti
u malodušje, ili će prihvatiti pokorno da piše u ime nove doktrine, nove
diktature, u vreme staljinizma, a što bi samo značilo ostati na liniji i pisati
po doktrini dijalektičkog materijalizma ili socijalističkog realizma.
Totalitarna država jeste mašinerija i mehanizam moćne ogranizovanosti, gde je
pritisak najubedljviji argument. I sve se tu odmotava po shemi: “... dokazivati
i stvarati neophodne uslove silom. Trud i kresivo. Čekić i nakovanj. Poželjna
iskra će se pojaviti. To je matematički pouzdano“. Bilo je teško nazreti šta ko
misli, jer većina je navukla ketmanske maske, i dobro se zamaskirala, u sebi krijući
šta doista misli privatno, a šta zvanično. Bilo je to vreme jedne posebne vrste
„grupne hipnoze“. Teoretičari nisu morali da budu obrazovani i inteligentni, ali
bez obzira na sve sukobe i duele, marksistički teoretičari, oni linijski zna se
- uvek pobeđuju. I sve što ne bude bilo napisano u poeziji recimo, po shemi
socijalrealizma neće imati vrednost. Onaj ko želi po novoj liniji da piše mora kao
vernik Nove Vere pisati samo vedro, samo politički korektno, samo u okviru
važećih linijskih načela i kanona, i razumljivo.
Po pitanju uspeha
šta je ono što bi trebalo intelektualca da očara ili opčini. I da li po nužnosti
intelektualac mora biti fatalista. I da li je intelektualac samo dobar trkački
konj koji donosi dobru zaradu na linijskoj unosnoj kladionici. I šta se dešava
ako se delikventi domognu usrećujuće čarobne pilule Murti-Binga. Može li upotreba
ovih pilula dovesti mladost do nervnih rastrojstava i nekih drugih bolova. I da
li je kritikovanje života pod kapitalizom mnogo lakše i bezbednije. A sve su to
pitanja na koja čitalac može naći odgovre u knjizi „Zarobljeni um“. I šta učiniti
onda kada se probudi osećaj krivice. I šta kad se oseti da neki postupci nisu
bili baš dobri, tek ništa osim lošeg. I postoje li kapije kroz koje kad se jednom
zakorači više nema natrag. I da li je nasleđe prošlosti i istorije jedne
zemlje, naroda, nešto što koči i treba li ga odbaciti. I da li je o prošlosti jedino
pametno goovriti pretvarački, ketmanski, sa povišenim naglaskom na
rodoljubivost. Ali, protiv nekih činjenica neće se više moći, jer provincijom (na
Poljsku i Ukrajinu uvek se gledalo kao na provincije Rusije velike) sada upravlja
novi vladar (Knez) i to po proglasu (ediktu) koji dolazi iz centra Moskve. I kako
će mali narodi provincija uspeti da očuvaju svoje jezike i kulture, i šta ako
svim narodima Istočne Evrope zapreti i takva vrsta opasnosti i onda im se
nametne jedan univerzalan jezik (božji, bogomdan ruski). I kako će se narod Poljske
i drugih baltičkih zemalja sada snaći uhvaćen u mišolovci zvanoj SSSR. Kako god,
jedno je poznato, svi konzumenti pilula Murti-Bing postaju šizofrenični, a ove pilule
imaju veoma škodljive i štetne posledice po svoje konzumente: “...“Novo“ se
bori sa „starim“ a „staro“ ne može da se ukloni“. Konzumenti ovih pilula
postaju skolni apatiji, a „kolektivni fluid“ koji bude strujio među ljudima,
označen je samo kao „loš“. I na kraju, da li će se isplatiti futuristička očekivaja
dalekovidih linijaša i proroka da će se stvoriti jedno jače novo pokolenje, bolji
podmladak, lepši podbradak, koje će biti „oslobođeno opterećenja i otrova
starog“ ili je rizočno poverovati u horoskopske prognoze da će doći do promena.
I da li nada može da postoji u budućnosti koju obećavaju ovakve narodne demokratije
tvrdeći da će „država svakome obezbediti frižidere i motocikle, beli hleb i
velike porcije mesa“. I da li je ovo sasvim dovoljno da čovek bude zadovoljan.
(nastaviće
se)
Нема коментара:
Постави коментар