SAVREMENA POEZIJA NARODNE REPUBLIKE KINE KAO LEPOTA NEDOSTIŽNOSTI...

 

Pročitana je i poslednja knjiga poezije sa ladice,a uzeta još u 2023-oj godini, tako da već od sutra čovek može da započne opet svoj novi čitalački podvig, da otpočne sa iščitavanjem nekih još ne pročitanih knjiga, a u čitalačkoj2024, te da kroz preostalih 359 dana osmotri koliko još ima snage volje da samog sebe nadmaši ili prevaziđe, makar u čitanju i disanju, a onda opet od svega jednom odustane, sustane.

“Antologija savremene kineske poezije” kod na se pojavila 1994, a priredila ju je Čang Sjanghua (Zhang Xianghua), a prevode sa kineskog uradioje Radosav Pušić. Naime, ova antologija plod je čiste slučajnosti, a nastaje, kako dalje saznajemo iz “Napomene priređivača”, pisane oktobra 1993 u Beogradu, tako što su pesme počete da se prikupljaju nakon 1991, pošto se priređivač vratila sa beogradskog “Međunardnog susreta pisaca”.

Videli smo, pre desetak dana, da je Miloš Crnjanski još 1920 u Parizu pisao svoj ”Pogovor” i prvi u nas doneo na ove naše prostore “Antologiju kineske lirike”, o kojoj je čitalac već prepričavao pre nekoliko dana, tj. 29 decembra 2023. I tako je Crnjanski svojim sumatraizmom izveo tzv. ”kultirni šok”. I tek posle malo više od 7 decenija kod nas se ponovo čitaju stihovi kineske, ali ovoga puta savremene poezije.

U ovoj antologiji zastupljeno je ukupno 45 pesnika, a antologija je podelnja na 3 celine. U prvoj se iščitava poezija pesnika iz NR Kine, a njih ima 21, u drugoj celini jesu pesnici sa Tajvana i njih ima 14, a u trećem delu zastupljena je poezija kineskih poeta koji žive izvan Matice Kine, a njih ima 10. Svi oni pišu svoju poeziju na kineskom jeziku. Dakle, i ovo pričanjae i razmišljanje o kineskoj savremenoj poeziji, ovo iščitavnaje, takođe treba podeliti u 3 posebne priče ili poetske celine, u nastavku, jednu za drugom.

U antologije nalazi se mali broj urmlih pesnika, nedavno preminulih, a svi ostali u času stvaranja i oblikovanja ove knjige bili su živi pesnici. Ona koje je priredila ovu antologiju na kraju svoje napomene veli: ”Savremena kineska poezija predstavlja jedan nepregledan okean i svaka antologija predstavlja samo pokušaj da se iz tog okeana zahvati jedan gutljaj. Neka mi oproste svi oni valjani pesnici koje ovom prilikom nisam uključila u ovaj izbor – bilo zbog ograničenog uvida, ili ograničenog prostora”.

Pesnik A Lu ovakvog je pogleda na poeziju i kaže u leto1982: ”Poezija je religija religije. Poezija je život života”. Posmatrajuči dubine vode reče: ”… Celo posle podne duša prekinula sa svetom gleda duboku vodu riba melanholije uplivala u tebe… opalo lišće zaustavlja se na rukama celo poslepodne u mom srcu ostalo inje do koga duboka voda ne stiže”, zatim: ”Popodnevna melanholija izvan popodneva pere me kao voda pretvara u prah lelujavog leptira kao vatra… ne mogu da idem da ih tražim ili na opalom listu da nađem sudbinu kada se približi trenutak tame jasno vidim umrli cvet na kraju vode…”, i završava u trećoj verziji pesme pod istim nazivom “Duboka voda”, stihovima ovim: ”… ne mogu se zaustaviti u ovakvom popodnevu jesam li ja to razumeo neku drugu stvarnost život želeo bih da ovog trena suzu pustim želeo bih da se ovog trena zajedno sa vodom vratim”. Njegovo cveće stiže do sutona u leto1990: ”… dugo se u prošlosti sećanja vraćamo u zavičaj to je suton kada će se bol iznova javiti… kad cveće do sutona stigne san u vodi u sagorelom plamenu zalaska sunca lepota nedostignuta”.

Pesnik Ai Ćing (Qing) pravo ime mu je Jiang Haicheang, rodio se 1910. Sa 18 godina počinje da uči slikarstvo, zatim odlazi u Pariz, a u Šangaj se vraća 1932, gde je uhapšen zbog svog angažovanja. U zatvoru je potom proveo 3 godine, a poeziju počinje da objavljuje pod pseudonimom. Postao je član komunistčke partije Kine, ali je 1956 isključen zbog borbe sa desničarima, te je oteran na prinudni rad u jednu provinciju Kine. Godine 1979 rehabilitovan i tada se vraća u Peking. Piše o malom čoveku Kine, i kaže “da osećanja moraju biti proživljena da bi se mogla izraziti. Po njemu, bez inspiracije nema prave poezije”. U pesmi pod nazivom ”Volim ovu zemlju”, kazao je 17 novembra 1938: ”Da sam ptica, pevao bih promuklim glasom: ovoj zemlji rastrzanoj olujama, ovoj reci večno uzburkanoj našim jadom i gnevom, o ovom besnom vetru koji duva bez prestanka… Zašto se u mojim očima roje suze? Zato što duboko ljubim ovu zemlju……” , a 8 maja 1937 u pesmi “Smeh” veli zašto ne veruje više arheolozima: ”… I ko će moći u slojevima zemlje da pronađe bisere suza žrtava koje su mučenički stradale? Ti biseri su zatvoreni iza hiljade rešetaka, a samo je jedan ključ koji može otvoriti zatvorska vrata, nebrojeni heroji koji su hteli da se dokopaju ovog ključa pali su od noža čuvara… Zar nismo svi u svom vremenu razapeti na krst? A to raspeće nije manje mučeničko od raspeća iz Nazareta rukama neprijatelja, kruna od trnja stavljena na našu glavu… ne treba gajiti uzaludne nade…”. U noći 28 decembra 1937 padali su na kinesku zemlju stihovi pesme: “… Reći ću ti i ja sam potomak zemljoradnika… A ja ni ja nisam ništa srećniji od vas ------ ležim u reci vremena talasi patnje su me nekoiko puta gutali i obavijali ------ u lutanju i zatvorima izgubio sam mladalačke najdragocenije dane, moj život kao i vaš iznuren je i bled… Ah, ti  razbarušene kose, prljavog lica ženo… jesi li u noć sličnoj ovoj, izgubila zaštitu muškarca, jesu li te pod smrtnim terorom već mučili bajoneti neprijatelja?... Bezbrojni, obrađivači zemlje izgubili su sve svoje blago izgubili su svoja plodna polja sakupljeni u beznadežnoj prljavoj ulici života… Bol i stradanje Kine dugi su i prostrani kao ova sveža noć!... Kino, napisani u pomrčini svi moji nemoćni stihovi mogu li ti prižiti malo topline?”.

Pesnik Bai Hua rodio se 1930, a kao soldat kineske narodnooslobodilačke armije 1947 učestvuje u oslobađanju Kine. Za njega poezija je ovo: ”Poezija je kao i priroda siromašna a bogata… kao i priroda haotična a harmonična… kao i priroda svetla a tamna… kao i priroda večna a prolazna… kao i priroda ograničena a bezgranična… kao i priroda pokazuje svoje moći, a ponekad ih duboko u sebi skirva”. U Ruili 14 novembra 1986 kaže: ”Ovde je samo proleće: nerado napuštam vode zaliva, ne mogu da kontrolišem sebe… Otvaram  širom svoje suzne oči netremice zurim u plavo nebo, otkrivam da ne volim priču koju su ispričali oblaci… Kad beli oblaci prave put zvezdama, na zemlji samo stoji jednostavna kuća od bambusa… Pesma iskri u njegovim jezičcima, u njenoj meldoiji kuca novo probuđeno srce…”. Te iste godine, samo koji dan ranije, zapita se pesnik 7 novembra 1985: ”Šta sam to rekao? Zar ja ikada išta kažem? Šta mislim? Zar ja ikada išta mislim? Zašto molim? Zar sam ikada molio za nešto?...”. A kad mu se sve zvede ipak nasmešiše, napisaće: ”…Velike i male ulice skrile su se u daljinu; misle da mogu da tumaram do kraja i izgubim se. Lepo od njih. I onda stojim tu kao Andersenova mala devojčica ali bez šibice da upalim. I onda ozbiljno, jednu po jednu, pitam zvezde: šta sam ja to pogrešno uradio? Sve zvezde su se smejale”. Njegov uzdah ima eho: ”Nikada nisam želeo da budem pobednik: samo da volim i da voljen budem. Nisam, niti sam ikada želeo da budem, nečiji smrtni neprijatelj, zato što nisam grabio ništa: želim da dajem. Ali kako sam postao napadč u tuđim očima ----- Nerazumevanje! Duboko kao moreuz! Zajedno tako stojim sa brojnim ćutljivim bićima, snažan uprkos sebi samom. Ponekad, otme mi se dug uzdah; nikada nisam ni pomišljao da će uzdah imati tako snažan eho! Ali ne mogu zadržati uzdah koji izleće iz moje gorčine ili iz pevanja zadovoljnog, kao vrabac, jer volim i voljen sam. Ovo je suština gorčine: sopstvenim rukama moram preseći pesmu iz mog grla zapevanu”.

Pesnik Feng Č’ (Zhi,1905-93). Godine 1935 stekao doktorat na Hajdelberškom univerzitetu. U svom sonetu veli: ”…Postali smo beskrajno dalek pejzaž, pretvorili smo se u orgomnu ravnicu ispred nas, pretvorili se u ukrštene puteljke na njoj. Koji to put, koja to reka, nisu povezani, koji to vetra, koji to oblak, nema odjeka; gradovi, planine i reke koje smo posetili pretvorili su se u naš život. Naše odrastanje, naša tuga to je bor na nekoj planinskoj padini, to je gusta magla nekog grada…”. O samoći kaže: ”Moja samoća je jedna duga zmija, hladna i bez reči ------ Ona je moj veran saputnik, u srcu nosi žarku nostalgiju…”. Nakon proleća kazaće: ”… Ako u dubini sokaka u sumrak, vidiš nekog čoveka što liči na senku, kada uroni u tamu sutona, molim te puno, puno cveća za njim baci! (On) je trag mojih snova prošlih, duboka seta ispod lampe moje…”. U snu pesnik sreće stihove: ”… Jedan čovek, jedan izraz lica, jedan čovek, jedna govorna navika, pričaju prirodno, bez imalo laži. Kada je život previše jednoličan san me nagoni da iskusim avanturu, kad osetim gročinu i dosadu svetlost se u snu javi. San mi je sagradio put prav, a još je više blatnjavih puteljaka; ovde mi je sve nepoznato, a tamo sve znano, često pohodim ta mesta, glumim tragediju i komediju života. U snu je sve isuviše stvarno, kad se probudim ničemu traga nema. Je li to predviđanje budućnosti? Ili je to talog prošlosti? Je li moguće da ljudsko pamćenje beleži samo pola istorije?...”.

Pesnikinja Fu Thienlin (Tianlin, rođena 1946) u pesmi “Majka”, kaže: ”Da zna da joj je ćerka postala pesnik kako bi se samo obradovala ta žena lepa kao pesma danas je humka pošto me je rodila i odhranila ostala je bez toplote…”. Na ječmenim poljima sakupila je stihove ove: ”Zlatasta pčela je ubodom raspršila moj podnevni san put koji se neprekidno račva tempo je u pevanju pesme… izdelili smo Isusovo telo božji hleb svuda rađa polja ječma u podne mirisno meke grudi ljudskog roda…”. Pesma “Leđni povez” i stihovi ovi: ”Ona je otišla uz vetar, uz tok reke, i nehajno odsekla put za sobom… ona korača pravo napred… ona čuje nicanje pupoljaka zvuke ušnirani leptir na grudima lako poigrava… ušnirani leptir raširiti krila i ponovo postati put a ona uz vetar, uz tok reke ide i ne zna da na svetu postoji slikar niti zna da je svojim pravim hodom ušla u uljanu sliku i postala Bogorodica”.

Pesnik Gung Liu (Gong, rođen1927) u pesmi “Leptir sna” kaže: ”Samo još budale pišu pesme. Samo još lude sniju sne… I polako, neprimetno, postao sam iskusniji, lukaviji… tako sam se izvežbao da se ni u snu ne uzbuđujem; iako su tu stalno prisutni sastanci, kritike ------ zar ima nešto strašnije? Snovi su papirni zmajevi koji doleću jedan za drugim…”. Kad mu slučajno u bifeu na razgovor priđe neznanac, nastaju stihovi: ”… Kao da je neočekivano došao neki artiljerac i ko zna koliko dobronamernih granata doneo?! Kao da u dušu udara, otvoreno, sučelice: “Ona vaša kulturna revolucija, u stvari, nas je učinila nespokojnim; zar je moguće da među milijardu ljudi ------ nije bio ni jedan priseban čovek?”… Ne može se sa nekoliko reči objasniti. Šta da radimo? Da mu nešto neodređeno kažemo, setili smo se lukavstva naših predaka. Postiđeni, krv nam juri u lice… Moja duša se sa sobom borila; dragi moj druže, naravno da tvoja pitanja imaju odgovora! Svako od nas ti može ispričati hiljadu priča… nije ovo mesto za pričanje priča. To spada u nešto van dnevnog reda, kao što kap vode slučajno padne u tiganj vrelog ulja iskre ulja prskaju svuda! Na odelu naših osećanja ostala je neizbrisiva fleka! Shvatio sam: dovoljno je da pogrešiš, gubiš pravo da zaustaviš kritike sveta!”.

Pesnik Gung Si (Gong Xi, rođen1932), služio je u vazduhoplovnoj jedinici kineske narodnooslobodilačke armije. Za peoziju kaže: ”Poezija je proizovd pesnikovog duhovnog viđenja sadašnjosti, prošlosti i budućnosti”. U sumračje 30 decembra 1985 piše: ”Vetar je iz nepoznatog mesta dunuo ptica je iz nepoznatog mesta doletela sumrak će deko kuda ste se zaputili?… Niku da ne idem samo tako hodam samo tako gledam dosadilo mi je da stalno u sobi budem ne može čovek a da ne protegne malo kosti!...”. A šta sve radi ”Biserna školjka”: “… boravi u dubinama mora… podnosi muke oblikovanja. Zbog čežnje sa sazvežđem, beskrajnom nežnošću se otvara… tek posle smrti raskošno srce nudi!”. Stavivši slamnati zlatni šešir na svoju glavu, nastali su stihovi: ”Mesec stavio slamni šešir boje zlata, nagoveštava mi: sutra će biti oluje… Hej vetre, hej kišo, hej talasi, samo dođite! Da zajedno zasviramo “Pesmu života”, da zapevamo o istrajnosti i snazi, o preduzimljivosti i ponosu mornara zrelih godina!”.

Pesnik Ćiang Žuošuei (Jiang Ruoshui, rođen1963), istraživač savremene kineske poezije, stihove počeo da piše sa 10 godina. U pesmi “Praznik sredine jeseni”, zapeva, o prazniku koji se slavi 15-og dana osmog meseca lunarnog kalendara: ”Po meri sam pio na Praznik sredine jeseni čaša je puna duboke aluzije mesec u noći kao mesečar eh, protiče svetlost, protiče voda, protiču godine…bezumnost ludaka uhvatila je koren lepote prestupnik je najbliži dobru pijanac uviđa ispravnost kruženja mudrost nalazi se u piću, u vodi, u mesecu ko pleše u praznom postaje raskošnih boja opijen leptir… sanja jedan zalutali leptir mirno usidren između meseca i vode”. O statičkom elektricitetu kaže: ”…Polako sam stigao do svoje toplote celu jednu zimu ej, skrivena je tako postojano… vrcaju, jedna po jedna, svetleće iskre kao čarolijom stvorene duž celog tela pale se na vatru kao da ličim… krv je jurnula rukama sam je zadržao niko to, u tamnoj dubini, nije video”.

Pesnik Khuang Guothai (Kuang Guotai, rođen 1953) kaže: ”Pesnik: U vazduhu sam našao jednu cipelicu koju je ptica izgubila, oglasio sam celom svetu. Beleška o poeziji: Ima jedno mesto, ako žurimo ka njemu veoma je daleko, ako prošetamo do njega veoma je blizu. Pesma: Kada sam kao dečak odlazio u školu, svakoga dana sam prdlazio reku; čim se izađe iz ulice bio je jedan peščani sprud. Na kraju rečnog korita prostirao se dug priobalni deo. Izdaleka su se samo videla stabla bambusa, čamci i voda koja protiče gubili su se iz vidokruga. U rano jutro jedino sam ja stajao na peščanom sprudu. Kada se sada setim svega, sve što sam tada video, deo je koji pripada pesmi”. Proleće se probudilo i stihovi: ”… vetar na sve strane veje boje kišna glista podražava put… suncu bliska sobica započinju razgovor sa dalekim mestom…”. A u selu jedom drugi  stihovi: ”… kad bilo koja vrata zaškripe onda mir postaje više zelen senka koja sekreće nema zvuka…”. Na tocilu čuje: ”… puno je priča tako završeno u rukama seljaka nema rđavog godišnjeg doba”.  Sekira ispušta zvuk, stihove: ”Sekira blistava kao sneg doboko zaseca tišinu tup, tup, i opet tup, tup iz “Knjige pesama” iznedreno dugo i ojađeno tone u ćutanje podnožja zida…”. Zatim zaspavši napolju: ”Duboka trava ima moć podizanja podržava iscrpljene planinske senke crno staro drvo savršeno uspravno stoji u zemlji plavo nebo je priča koju deca čitaju široka svetlost sunca široka pospanost široke ruke i noge jedan srp leži u travi san je vijugav”.

Pesnik Khuang Man (Kuang, rođen 1942) pita se šta se sve nalazi u zemlji nebeskoj, maja 1985: ”Da li tamo ima Paunovog jezera… vrtova ljubičastih bambusa… zelenih kluopa… gradskih parkova… fudbalskih utakmica… tvjih ljubljenih Betovena i Mocarta mojih omiljenih piva i oranžada”, a kad se jednog jutra pogasiše sve neonske sijalice, stihovi: ”... oluja je pokupila belo jedro stavila ga u skladište srca golubovi sutrašnjice neočekivano su ispitivali…”. Godine 1983 o sećanaju kaže: ”Sećanje nije priviđenje, nije ni java, nije ni sutra. Juče su se u zenicama laste u neredu vraćale, danas su u albumu požutele fotografije… Sećanje je sito… iako su zeleni plodovi kiseli, kad odškrinemo podrume vremena, u otvorenim bačvama stoji prelepo piće. Sećanje je seme, uvek je u nekom proleću posejano, ako mu je do truljenja, odmah istruli, ako korenje pusti, sigurno će procvetati… Bez obzira koliko se daleko odvojili beluci, srešće se i proizvesti vatre iskru… Ne strahuj da će lepa sećanja umreti, iako su samo u jedno jutro skupljena. U skladištima sećanja nema frižidera. Samo postoji radionica za proizvodnju. Kad gromovi munje otvore zamandaljena velika vrata, divne rezerve će se uvećati…”.

Pesnik Li Huanji (Huanyi rođen 1931) u pesmi “Osećanje” piše”: ”Ako ima život, brzo truli! Ako život nema, večno je! Ako ima seme, umire! Ako seme nema, dugo živi!... nebo i zemlja imaju ljubav i mržnju, ljubav i mržnju beskrajnu… Istorija ima zahvalnosti ozlojeđenost, zahvalnost i ozlojeđenost imaju korene…”. Svojoj “Supruzi” veli: ”… Svet je pun nedostataka, među njima je najviše srca detinjstva… Čemu se molimo? ----- Prvo se molimo da naivnost sa detinjim godinama spokojno odraste. Drugo, molimo da naivnost deteta, po odrastanju, nikad ne postane izveštačena…”. U Pesmi “vatra, žar i ostalo”, reče: ”Kažu: vetar je pobegao, ima samo žara… žar se ugasio, ima samo suvih drva… suva drva su istrulila. Je li baš tako? Vetar je odlutao u drugi grad. Žar je zakopan u zemlju”.

Pesnikinja Liu Liphing (Liping, rođena 1965)  smatrala je “da poezija mora biti bliska narodu iz koga niče”. Šta radi jedan drsko hrabar “Talas” : ”… od besa sebe razbio i pocepao u komadiće jedan komad bacio obali, drugi stenama bezbroj puta se povlači ali nikako da se vrati… gnevno je sebe u slojeve rasuo pola je ostavio plažama, moru pola… vetar, to je nesmireno osećanje čas hladno, čas toplo sve svoje je iskalio i predao mirnoj plaži”. O tek otvorenim, nemuštim, crno-belim očima nalik ekranu, peva, kad one postanu stihovi: ”… Životne priče ne koristeći ni jedan jezik isto pričaju jasno pogled ispreda nit linija i boja u prostoru sunčeve svetlosti i tame možeš izmeriti duboko i plitko pravi smisao”. Pesma “Mržnja reke Chu” i stihovi: “U stvari, ne treba ponovo doći istinito osećanje pokazuje tri hiljade godina staro veslo rupice čežnje spojene postaju tek reke čoveka ne može se probiti kroz tu gustu mrežu… u stvari, ne treba ponovo doći ova reka samo u srcu urezana teče uistinu”. Kako se pesnik seća na ostrvo Tajvan: ”U korenu voda tvoja pokidana ne može prekinuti onu kvravu nit… čak iako nas na krajeve sveta razdvoji voda i ponovo ispeva pesmu sedam koraka razlike u mišljenju među braćom ne traže sažaljenja koja šum talasa do danas nosi… nevidljiva rana namotana oko srca svako osećanje bola koji se javi baš tebe poziva”. “Qi bus hi” ili “Pesma sedam koraka” donosi sledeću povest: Car Weiwen (187-226) uplašen da bi mogao izgubiti svoj presto, rešio se da ubije svoga brata po imenu Cao Zhi, koji je pisao poeziju, i tada mu naredi da napiše u sedam koraka pesmu, a ako u tome ne uspe pogubi će ga. Pesnik uspeva da ispeva pesmu koja je postala remek delo poezije, a ova priča ostade da svedoči o lošim međubratskim odnosima.

Pesnik Liu Čanćhiu (Zhanqiu rođen 1936) za poeziju svoju kaže: ”Za one ispunjene čitaoce, koji u mojoj poeziji mogu naći tanana osećanja, maštu i probuđenje koji izviru iz odnosa čoveka prema čoveku, čoveka prema prirodi i društvu”. Dok ga sunčevi zraci budu milovali po ramenima napisaće stihove: ”Zraci sunca miluju moja ramena naše je susretanje bez glasa i puno topline ali oni nisu moji kad se noć spusti prijateljski se rastajemo reči pesme radošću pune moje uši svim svojim osećanjima sam ih obuhvatio ali one nisu moje nestanu i ostave nezaboravno lepe uspomene… eh umni a glupi čoveče zašto želiš besmislena posedovanja ti si sa svim stvarima povezan a opet odvojen divan ključ je prijateljska ljubav i oproštaj”. Šta je život za pesnika: ”… Život je kao vera nada je u postepenom uspinjanju jedino kišne kapi pesme u konačnom uživanju beskraj”. Kad se vrata zaključaju i u sobi ne bude više nikoga, biće stihova: ”… okačena krpa ulaguje se jabukama zeleni stoljnjak otkriva svoju nežnost stranice knjige još šire miris mastila mir, a opet u sebi krije muziku pesme… i jedna stolica ima svoje rođenje i svoju smrt zraci sunca u svemu uživaju i o svemu se brinu kroz prozor su šmugnuli, tog trenutka unutrašnja brava se okrenula”. Njegovoj nežnosti zvuk ipak ne treba: ”… vetar je obukao opusteli vrt trešanja zraci meseca su kroz otvorena vrata ušetali čistota beline tera čoveka da uzdrhti… posle gubitka bola neočekivano da opet srećeš tišina, to je ukupni smisao nežnosti”. Pesnik ne razmišlja kako će se nešto završiti: ”… pošto je zavesa već podignuta treba veselo odglumiti pošto su ruže već pored tela treba svim bićem isisati njihovu slatku rosu… onda se ne treba plašiti zmija otrovnica i divljih tigrova… ne treba se brinuti  zbog hladnoće zime duša nikada nije htela da uđe u raj svaki trenutak je spreman da je svetovno progna i kad pozornica ostane bez ijednog čoveka ja i ti, ipak ćemo doći sa osmehom da  se životu poslednji put poklonimo”.

Pesnik Šao Jansjang (Shao Yanxiang rođen 1933), napisao je pesmu, elegiju, o smrti mlade radnice 1956 i žestoko kritikovan, te je zbog elegije “Jia Giu xing” poslat na prinudni rad, a tek 1979 rehabilitovan. Kaže: ”Poezija, to su reči srca koje ponekad govorimo sami sebi, ponekad prijateljima, a ponekad društvu. Poezija je iskreni cvet. Ukoliko se ova iskrenost izgubi, bez obzira koliko i šta dodavali, ona ostaje beživotna, lažni cvet”. Maja-juna 1981 opraštao se od Beograda, a pesmu posvetio Vasku Popi i reče: ”…Vraćam se preko onih planina, preko onog mora vraćam se na onaj kraj sveta list sam, vetar me je neočekivano oduvao pored tebe nenadani vetar, vodu reke a sve ustalasao, pena talasa i iskre kapi poleta koliko je u životu neočekivanog, a možda i ne tako neočekivanog, ne verujem u sudbinu, u slučaj verujem pevaj radosnu pesmu obojenu tugom pevaj tužnu pesmu obojenu radošću možda je svet skučen, mali sutra u zoru biću na drugom kraju Zemlje”. Kad bi život nanovo započeo te 1979 kazaće: ”Ako život nanovo počne, saputniče moj, prijatelju moj, ------ isto okrenut suncu pođi, za sobom ostavi senku. Radosno se okreni i mahni!... Još će puteva dugih, olujnih biti, još ćemo neumorno putovati. Blago ćemo s rukom u ruci drugovati!... Isto ćemo se dići, ne mareći da l’ slatko il’ gorko je piće. Odanost naša najukusnije vino biće! O vreme, vreme se ne vraća nikad, život nanovo početi može. I ne reci da mnogo toga u nepovrat ode, saputniče moj, prijatelju moj ------ sutra je od juče duže!”. Šta će mu kazaiti njegova prisećanja 1980 godine: ”…ja sam so. Ne krivi me što sam orosila tvoje rane nanoseći ti bol. Progutaj i mene i bol ------ istopiću se u tvoju krv, istopiću se u tvoj znoj, da te nagnam da od svakog bola jači budeš”.

Pesnikinja Šu Thing (Shu Ting rođena 1952) živeći na selu 8 godina radi mnoge fizičke poslove, piše poeziju, a onda postaje profesionalni književnik. Kaže: “Pisanje je nagon za samoodržanjem, a postajanje pesnikom igra slučaja”. U pesmi “Čamac sa dva jarbola”, reče: “Magla mi je ovlažila krila vetar ne dopušta da oklevam… jedna oluja, jedna svetiljka su nas povezali zajedno neka druga oluja, neka druga svetiljka su nas razdvojili na istok i zapad pa šta ako smo na krajevima sveta zar moramo biti skupa svaki dan ti si na mome putu ja sam u tvom vidokrugu”. Zemlji daruje ljubavnu pesmu i stihove: ”… o zemljo topla od snažnog strujanja krvi o zemljo uskisla od znoja, crnice moja lako zadihana velikom energijom topline svoje duše pokrenuta dižeš se i toneš uprtila si na svoja leđa bronzane kipove spomenike, muzeje a poslednju presudu zapisala si u slojevima svojim o moja zaleđena, blatnjava, ispucala zemljo o moja gnevna, darežljiva, stroga zemljo što si mi dala boju kože i reči zemljo što si mi dala mudrost i snagu zemljo… koliko si puta od ljudi napuštena a nikad ih nisi izneverila proizvela si sve glasove, boje, linije a nazivaju te prezrenim blatom… obilna, usamlejna, neravna zemljo što si mi dala ljubav i mržnju zemljo što si mi dala bol i radost zemljo otac mi je dao beskrajne snove majka mi  je dala osetljivo i srdačno srce moji stihovi su šuštanje lišća u šumi čežnje dan i noć otkrivaju ti večno nepromenjenu ljubav”. U kiši naći će stihove rastanka: ”Svim srcem želim da otvorim vrata kola i potrčim za tobom, da se glasno isplačem na tvom ramenu: “Ne mogu to podneti, stvarno ne mogu”… Da se moja bol pretvori u tugu, mislim, misao me izdaje; govorim, a ne mogu iskazati”.

Pesnik Ven Phin (Wen Pin rođen 1940) u pesmi “Orao” kaže”: ”Orao je ploveći oblak Saiwai-a (severnog dela Kineskog zida) orao je hrabri graničar… u peščanoj pukotini, našao sam tvoja perja tvoje pismo zemlji, liči na majušnu gravuru na kojoj je gusto izgravirana ljubav nisam čuo tvoju pesmu u vrbama peva ševa orao udara  nebo, ima širok vidik nije li tvoja pesma grmljavina što iznad oblaka doziva kišu… u tišini širiš krila podnosiš jaru žarkog sunca upekloj zemlji zavičaja, pružaš malo hladno-slatke senke… ko se to u ovoj hladno-slatkoj senci sklopljenih očiju odmara, ko može da okusi širinu orlovog uma ko to u hladno-slatkoj senci dok pogled doseže gleda, ko može čuti bezglasnu pesmu”. Po ravnici snežnoj stihovi: ”… samo sneg i ja ragovaramo i sunce je izgubilo svoj sjaj… novi vek odiše sjajem kao ledeni dvorac i već je prekrio put kojim smo juče došli sećanje, to je niz kapi znoja to je hod pun teškoća to je usamljeno, tužno, bolno hramanje to je udubiti se i tražiti tragove pipanja prošlih  ljudi ja, već umoran od puta ne zbog ranca na leđima to je teret moga srca”. Pesma “Divlji cvet”: ”Koren u travama detinjstvo prirodno u divljim travama raste divlje do naivnosti divlje do elegancije… cvet se svija divlji struk navikao je da ga vetrovi i kiše lome nikada nije mislio o podaničkom slaganju divlji cvet je divlji cvet… da bi mu sačuvao čisto seme, ja ga nikad ne berem i ne nosim kući”.

Pesnikinja Sajo Khang (Xiao Kang rođena 1945) sa 11 godina počinje da piše pesme, a objavljuje ih tek od 1977. U pesmi “Ovo srce”, kaže: “Suzama žena, lažima muškaraca veruje. Ne veruje da su nepoznati ljudi grozni srce je zamka. Zbog bogatstva ljubavi ne primećuje siromaštvo. Zbog morskog huka zavolelo je samoću. Zbog čistote zatvorilo je vrata svakoj prljavštini, zbog mržnje spram prostakluka gluposti su ga napustile. Zbog nezauzdanosti sloboda ga je zatvorila, zbog okrenutosti suncu optužuje ga da je senka. Zbog ludosti ramena mu se u krila pretvorila… Kako ovo srce može da izrdži prkos? Juri, luta, daleko putuje…”. A šta kaže oku: ”… zažmuriš li, cela vaseljena dobuje lakom, uspavljujućom, noćnom serenadom ti si prozor duše u sebi kriješ gromove, munje, vetrove, kiše sa tobom sam sahranio ogovaranja sa tobom sam okusio slatku ćutnju…”. Pesma “Metal noć crna mačka” i stihovi: ”… Noć je crna mačka sa metalnim zenicama. Miševi su izumrli, hrana u vidnom polju crne mačke su ukusno lepe ribe i rakovi… Crna mačka šapom, nepažljivo dotiče klavir, zasvirao je i ulepšao njene brkove… Cveće neće da procveta dok ne stigne do tačke topljenja metala”.

Pesnik Sjung Čaočeng (Xiong Zhaozheng rođen1952), sa 18 godina otišao na selo, profesionalni pesnik postao je sa 32 godine života, kaže: ”Jedino što je jasno i što se nikada ne može izmeniti je, da sam ja kao pesnik uvek kineski i uvek savremen”. Razmišljao je ovako u Pekingu 28 decembra 1986: ”… oljuštena čaura je jedna zima pomućeni pogled stare krave sa one strane ograde od kolja, na planinskoj padini posejao sam zimu, požnjeo proleće jedna riba je do mene doplivala, nemušta priča… nad vodom se dižu pramenovi dima prateći pesmu izgubljeno jagnje se vraća”. Godine 1987 o prazniku kineskih zadušnica zvanog “Qinming” (slavi se 4 ili 5 ili 6 aprila) peva: ”Samo vatra u mekom zelenilu, palaca jezikom liže i guta duše od rezanog papira i mene je sagorela, jer i ja sam list papira… ali na ovom listu papira su obični ljudi štampali samo bajalice i čini… sagoreli su me. Čovek i duh kroz mene razgovaraju”. Četvrtog decembra 1988 u Shandongu piše idući ka nečijem putu,  a dolazeći kao daleki gost u prolazu: ”… cveće u saksijama, ptice u šumama upoznali su se sa mnom na vreme, zaboravili su me na vreme još uvek žurim putevima, još uvek teško koračam nebo bez zvezda je usamljeno putevi bez ljudi su mučni… jarbol kao jastrebova krila, spušta se u kišu… lebdi prozirna izmaglica protičuće reke i zaklanja težak zalazak sunca… sada je opet zima, decembarski vetar iskaljuje bes lomeći ledenice ali, ni on mi ne može slomiti put ka tebi”. Došavši u stari hram počeo se raspitivati o Chanu, o budističkom pravcu, koji je iz Indije stigao u Kinu posredstvom Bodidarme. To je kultivisanje duha, spokojna praznina i meditacija, ali je to i kineska originalna tvorevina koja je stigla u Koreju i Japan. Stihhovi 29 oktobra 1990 u Lijuanu glase: ”… pitaš me koliko si budističkih spisa pročitao odgovaram ti, Buda nije u knjigama pre nego što sam se ispeo na planinu, život sam ostavio mesecu Junu velikodušno sam se kockao… kada jedna lasta prolete kroz dvoranu hrama pokljuca upravo meni dato Budino obećanje sa rukama praznim sam ušao sa rukama praznim sam izašao na kapiji, iznenada si uhvatio pramen oblaka i gurno mi u džep rekao si mi na njemu su zapisane reči gatke stare više od hiljadu godina”.

Pesnik Jen Ming (Yan rođen 1920), u Pekingu novembra 1980 piše: ”Pena talasa smeje se, sunčeva svetlost smeje se…”. U istom gradu januara 1981piše: ”Cele noći proletnja kiša prska zelenim planine…”. Godine 1983 peva: ”Ribarski čamaci kao okamenjeni stoje na reci, reflektuju zeleno, bela jedra… Čamci na prolećnom vetru tiho pevuše. Vesla pokrenula žice qin-a talasa…”.

Pesnik Je Man (Ye, rođen 1921) kaže “da je poezija proizvod lepote”. Sećajući se mora zapeva: ”… talasi život su nekad bili zaključani zarđalim katancem moje more je umrlo presušilo i postalo pustinja ostala je samo jedna prazna školjka… Istorija ne može da pomiluje: ono vreme suše ono isušeno more što praznu školjku ostavi”. Plutajući morem: ”… veliki talasi su mi potopili čežnje još su moj smeh visko, visoko uzdigli ruke i noge se bez smetnji otvorile osećanja se u velikoj meri pokrenula sjajno! Sve savršene funkcije ja tek tada primetih da mi je bog podario pet čula i četiri uda more vlada mnome dalo mi je savršeno telo imam velike talase a imam i ramena kojima ih podupirem”. U čemu nastaje morska pena: ”Pena se u nadiranju rađa i u nadiranju nestaje trenutak moći i tuge stoji ispred pozornice…”. Sa mora poneo je pesnik ove utiske: ”…zbog čežnje da se makar jednom otisnem na more kad ima mora tek onda ima uzbudljive plime naravno, ima i jake oseke ali riba što zadovljno pliva uvek odabere veliki talas a ja sam  baš izabrao da jurim nju za petama sam velikomtalasu iako pod mojim stopalima ima puno nasipa iako stalno susrećem oseku…”.

Pesnik Cou Difan (Zou rođen 1917),1938 osniva “Svekinesko društvo književnika i umetnika” kako bi se odupirali japanskoj agresiji. Godine 1941 piše o pupoljku pesmu: ”Jedan osmeh mladosti jedna skrivena ljubav jedan vrč pića jedan nedostignuti ideal jedno što čeka da bude zapaljeno srce”. A kad “Riba” doliva do njegovog srca napisaće stihove: ”… dok proletnji vetar lako njiše grane vrbe uz prozor u mom srcu srebrna riba poigrava pa to si ti… postao sam živa riba u zaleđenoj reci postao sam riba fosil skamenjen  u smrznutoj steni”. Majci šalje ove stihove: ”Nisam ti rekao zbogom plameno crveni zid rata razdvojio nas je život i smrt nejasnim učinio završio se rat ti si već umrla rekli su mi da  si u sumrak na doku čekala dozivajući moje ime iz detinjstva sve dok je u tebi duše bilo u svom testamentu si zapisala ako se vratim u zavičaj da oko tvog groba tri puta obiđem i ti ćeš tek onda sklopiti oči vratio sam se poplave i zemljotresi izmenili su lik zemlje tvog groba više nema gde li su zakopane tvoje ratom povređene, nesklopljene oči ako se posle godina  i godina one u fosil pretvore…”. I stih na kraju: ”Iz bunara se vadi voda kroz prozor se uliva zrak svetlosti…”.