KOSTA VARNALI (1884-1974) ISTINSKI PESNIK HELADE...

 

Poživeo je 90 godina, a pisao je čak i u dubokoj starosti. Rođen je u Bugarskoj. U Plovdivu završava srednju školu. U Atini je završio Filozofski fakultet, a tu je i doktorirao. Najpre se zapošljava kao profesor grčkog jezika i književnosti, a nakon toga postaje i direktor gimnazije. Bio je marksista i levičar, pa mu 1926 godine oduzimaju pravo na dalje bavljenje pedagoškim radom. Počinje da radi kao novinar i prevodilac. Godine 1919 dobija na Sorboni stipendiju u trajanju od godinu dana. Kao marksista i levičar dobio je 1958 Lenjinovu nagradu za mir.

Prvu zbirku pesma objavio je 1905 pod nazivom „Saće“, a za njon su usledile i druge zbirke poezije „Hodočasnik“ 1919, “Svetlost koja gori“ 1922, „Narod evnuha“ 1923. Kao pesnika dr Ksenija Maricki Gađanski opisuje ga ovako: “... brižljiva, tradicionalna forma stiha, metrička savršenost, narodni jezik i sočan, snažan, dionisijski izraz, zatim satirična nota, skoro sarkastična, koja, s godinama, postaje sve oštrija, tako da uza svu njegovu borbenost, povremena melanholija postaje čak pesimizam“.

Napisao je i prozno delo „Prava odbrana Sokratova“ 1931, u kome je kroz Sokratova usta izgovarao mnoge „svoje reči, borbene i angažovane, zbog čije je oštrine bilo zabranjeno štampanje u Nemačkoj čim je Hitler došao na vlast, mada je ugovor već bio sklopljen i prevod na nemački delimično gotov“, piše dr Ksenija Maricki Gađanski. Godine 1946 iz štampe izlazi „Dnevnik Penelopin“, a godine 1957 sam vrši redigovanje svojih sabranih dela u 6 tomova. Napisao je 1965 godine „Slobodni svet“, a 1975 „Gnev narodni“, delo koje će izaći posthumno.

Bavio se pisanjem ne samo pesama, već i eseja, proze, kritike, hronika. Godine 1925 objavio je „Solomo bez metafizike“, a 1939 “Žive ličnosti“, zatim spis “Diktatori“ i „Atal III“. Prevodio je Aristofana, Euripida, Molijera, Korneja, itd.

U pesmi „Orest“, napisao je stihove ove: “Tebe se niko ovde ne seća. I ti sam isto tako zaboravi sebe i idi na raskršća ovog zlatnog grada i vsoj posao radi kao da si neko drugi. Ionako će te stalno progoniti ili krv tvoje majke ili tvoja sramota“.

U pesmi „Alkibijad“, kazaće: “Prijatelje i neprijatelje si uspavljivao svojom brzom i bučnom laži obojenom krvlju tvoje zemlje. A Ernije su se kupale s Muzama  u tvome duhu bistrom i dubokom... Posrćući jedne noći posle pijanke, porazbijao si bogove po ulicama kao ispražnjene kristalne čaše. O, kako je u kamenolomima Sicilije po mramoru odjeknuo teški lelek i posle svega zajednička pesma utešna kao Euripidovi slavuji“.

U „Tužaljki robova“, rob treći zapeva: “Bez početka, bez kraja i bez sredine, beskonačni: zemlja, more i nebo. Gvozdenim su sada vezama vezani. A prazan svet i spolja i iznutra“, a svi robovi zajedno zapevaše: “Sve sad nemo u nemom vazduhu. Slepo sunce gleda i ni da se makne. Nikave razlike između dana i noći, proročanstvo najavljuje svršetak sveta. Ko će nas spasiti? Istok ili Zapad? Koji to grčki ili barbarski bog? Hoće li napred poći svet ili će se stari vratiti opet?“.

Pesnikova hrišćanska Grčka u svom monologu sama sebi peva: “Rešila sam se svega suvišnog, silnog kuluka razmišljanja, govora, pisanja i biranja sopstvenih dželata - oni se sami nude! A više i ne gunđam što svakog dana siromašim sve gore. Moje je blago „Slobodni svet“ i „Demokratija“. Slavuji sa Kolona su zaćutali, na vreme, jer o ratu ne pevaju!... Prebiram po džepovima, a ništa moje...“.

U pesmi pod nazivom „Autonekrolog“, zapeva: “Pola sam se veka borio, i više, za slobodu svoju, i drugih, i sve me je gore davio konopac, a junaci što su me davili – sve veće robolje... U školi su mi zatvorili oči. Otvorila mi ih je prašuma Malobrojnih i 'đavolske' knjige, proklete, uz koje bih noću probdeo, sve do kraja... Shvatio sam da je ljubav kukavičluk, a da je neizlečivo zlo lepota... Da se zavaram kako živim, umakao sam iz zemlje. Svaki otisak stopala - rana... Svi su me napustili u mome poslednjem zlu: rodbina, žene, nepomirljivi drugari. Niko da me podrži, da mu se obratim. Govorio sam sam a nisam čuo... Niko to nije shvatio. Ja svoje ime ne kažem niti ga pišem... Spustite me sad u morske dubine. Za tela slobodna, nezarobljena, Grčka nema ni pedlja da počinu u miru“.

U pesmi pod nazivom „Sveta svetlost slobode...“, koju je napisao novembra meseca 1968, peva: “-Ne mogu više! Na krilima ću pobeći u „slobodni svet svetlosti!“ Ne Afrika i Azija“Svakodnevno vatrom i čelikom časti besmrtnik. Preporodiću se kako hoću, i koliko hoću i mogu – porašću! (Evo sjajnog stepena tvoje slave, o, besmrtna reči psovke!) -Ako te odavde puste i ako te prime tamo, promenićeš zatvor: nigde predaha za radenika koji se klanja, jadan, da se sredi! Hiljadama milja daleko, već vekovima, jeftino se ljudsko meso prodaje! Narodi tuđi u postojbini svojoj robovi, bez otadžbine, svagda “kopilad“ i neprijaetlji“! Kud god da pođeš, stranac i rob, gde god da staneš, svako ljudsko dostojanstvo gubiš. Drugde da se rodiš i drugde da pođeš, svud će te biti, ako sam ne biješ!... A ako tražiš ljudskost i pravičan zakon, to nije tamo kuda ideš. Treba put da promeniš!“.