.jpg)
Poživeo je
90 godina, a pisao je čak i u dubokoj starosti. Rođen je u Bugarskoj. U
Plovdivu završava srednju školu. U Atini je završio Filozofski fakultet, a tu
je i doktorirao. Najpre se zapošljava kao profesor grčkog jezika i književnosti,
a nakon toga postaje i direktor gimnazije. Bio je marksista i levičar, pa mu
1926 godine oduzimaju pravo na dalje bavljenje pedagoškim radom. Počinje da radi
kao novinar i prevodilac. Godine 1919 dobija na Sorboni stipendiju u trajanju
od godinu dana. Kao marksista i levičar dobio je 1958 Lenjinovu nagradu za mir.
Prvu zbirku
pesma objavio je 1905 pod nazivom „Saće“, a za njon su usledile i druge zbirke
poezije „Hodočasnik“ 1919, “Svetlost koja gori“ 1922, „Narod evnuha“ 1923. Kao pesnika
dr Ksenija Maricki Gađanski opisuje ga ovako: “... brižljiva, tradicionalna
forma stiha, metrička savršenost, narodni jezik i sočan, snažan, dionisijski
izraz, zatim satirična nota, skoro sarkastična, koja, s godinama, postaje sve
oštrija, tako da uza svu njegovu borbenost, povremena melanholija postaje čak pesimizam“.
Napisao je i
prozno delo „Prava odbrana Sokratova“ 1931, u kome je kroz Sokratova usta izgovarao
mnoge „svoje reči, borbene i angažovane, zbog čije je oštrine bilo zabranjeno
štampanje u Nemačkoj čim je Hitler došao na vlast, mada je ugovor već bio
sklopljen i prevod na nemački delimično gotov“, piše dr Ksenija Maricki Gađanski.
Godine 1946 iz štampe izlazi „Dnevnik Penelopin“, a godine 1957 sam vrši
redigovanje svojih sabranih dela u 6 tomova. Napisao je 1965 godine „Slobodni svet“,
a 1975 „Gnev narodni“, delo koje će izaći posthumno.
Bavio se pisanjem
ne samo pesama, već i eseja, proze, kritike, hronika. Godine 1925 objavio je „Solomo
bez metafizike“, a 1939 “Žive ličnosti“, zatim spis “Diktatori“ i „Atal III“. Prevodio
je Aristofana, Euripida, Molijera, Korneja, itd.
U pesmi „Orest“,
napisao je stihove ove: “Tebe se niko ovde ne seća. I ti sam isto tako zaboravi
sebe i idi na raskršća ovog zlatnog grada i vsoj posao radi kao da si neko drugi.
Ionako će te stalno progoniti ili krv tvoje majke ili tvoja sramota“.
U pesmi „Alkibijad“,
kazaće: “Prijatelje i neprijatelje si uspavljivao svojom brzom i bučnom laži
obojenom krvlju tvoje zemlje. A Ernije su se kupale s Muzama u tvome duhu bistrom i dubokom... Posrćući
jedne noći posle pijanke, porazbijao si bogove po ulicama kao ispražnjene
kristalne čaše. O, kako je u kamenolomima Sicilije po mramoru odjeknuo teški
lelek i posle svega zajednička pesma utešna kao Euripidovi slavuji“.
U „Tužaljki
robova“, rob treći zapeva: “Bez početka, bez kraja i bez sredine, beskonačni:
zemlja, more i nebo. Gvozdenim su sada vezama vezani. A prazan svet i spolja i iznutra“,
a svi robovi zajedno zapevaše: “Sve sad nemo u nemom vazduhu. Slepo sunce gleda
i ni da se makne. Nikave razlike između dana i noći, proročanstvo najavljuje
svršetak sveta. Ko će nas spasiti? Istok ili Zapad? Koji to grčki ili barbarski
bog? Hoće li napred poći svet ili će se stari vratiti opet?“.
Pesnikova hrišćanska
Grčka u svom monologu sama sebi peva: “Rešila sam se svega suvišnog, silnog
kuluka razmišljanja, govora, pisanja i biranja sopstvenih dželata - oni se sami
nude! A više i ne gunđam što svakog dana siromašim sve gore. Moje je blago „Slobodni
svet“ i „Demokratija“. Slavuji sa Kolona su zaćutali, na vreme, jer o ratu ne
pevaju!... Prebiram po džepovima, a ništa moje...“.
U pesmi pod
nazivom „Autonekrolog“, zapeva: “Pola sam se veka borio, i više, za slobodu
svoju, i drugih, i sve me je gore davio konopac, a junaci što su me davili –
sve veće robolje... U školi su mi zatvorili oči. Otvorila mi ih je prašuma Malobrojnih
i 'đavolske' knjige, proklete, uz koje bih noću probdeo, sve do kraja... Shvatio
sam da je ljubav kukavičluk, a da je neizlečivo zlo lepota... Da se zavaram
kako živim, umakao sam iz zemlje. Svaki otisak stopala - rana... Svi su me
napustili u mome poslednjem zlu: rodbina, žene, nepomirljivi drugari. Niko da
me podrži, da mu se obratim. Govorio sam sam a nisam čuo... Niko to nije shvatio.
Ja svoje ime ne kažem niti ga pišem... Spustite me sad u morske dubine. Za tela
slobodna, nezarobljena, Grčka nema ni pedlja da počinu u miru“.
U pesmi pod
nazivom „Sveta svetlost slobode...“, koju je napisao novembra meseca 1968, peva:
“-Ne mogu više! Na krilima ću pobeći u „slobodni svet svetlosti!“ Ne Afrika i Azija“Svakodnevno
vatrom i čelikom časti besmrtnik. Preporodiću se kako hoću, i koliko hoću i
mogu – porašću! (Evo sjajnog stepena tvoje slave, o, besmrtna reči psovke!)
-Ako te odavde puste i ako te prime tamo, promenićeš zatvor: nigde predaha za
radenika koji se klanja, jadan, da se sredi! Hiljadama milja daleko, već vekovima,
jeftino se ljudsko meso prodaje! Narodi tuđi u postojbini svojoj robovi, bez otadžbine,
svagda “kopilad“ i neprijaetlji“! Kud god da pođeš, stranac i rob, gde god da staneš,
svako ljudsko dostojanstvo gubiš. Drugde da se rodiš i drugde da pođeš, svud će
te biti, ako sam ne biješ!... A ako tražiš ljudskost i pravičan zakon, to nije
tamo kuda ideš. Treba put da promeniš!“.
Нема коментара:
Постави коментар