OTVORENO PISMO DR MARGARET SIRIOL COLLEY…

 

 

Dr Margaret iz Siriol Colley, Bramcote, Notts, Velika Britanija, 24 juna 2003 godine upućuje PISMO Komitetu za dodelu Pulicerove nagrade, na Kolumbija univerzitet, Zgrada novinarstva 709, 2950 Brodvej, Njujork, Njujork, SAD, 10027, pod naslovom “Otvoreno pismo komitetu koji raspravlja o opozivu Pulicerove nagrade za prepisku iz 1932 od Waltera Durantyja”.

Draga gospodo,

Re. Duranty i Gareth Richard Vaughan Jones (1905 -1935)

Ovo je lična molba da se opozove Pulicerova nagrada za 1932 zloglasnom novinaru, Walteru Duryntyju, koji je klevetnički osudio istinito izveštavanje mog ujaka, Geretha Jonesa.

Dana 31 marta 1933, Gareth Jones, mladi velški novinar, koji se vraćao sa istraživačke turneje po sovjetskoj Ukrajini, koji se tada usudio da javno razotkrije ozbiljnost sovjetske gladi 1933 godine, bio je glavni primalac zlobne kritike Waltera Durantyja iz “New York Timesa”, „Rusi Gladni ali ne gladuju'. Hvaleći svoju tada cenjenu novinarsku reputaciju kroz integritet “The New York Times”-a da bi oklevetao Geretja Jonesa, Duranty je brutalno prikazao Jonesa da je istovremeno i uplašenik i lažov. Duranty je dalje izjavio: „Ne postoji stvarna glad ili smrt od gladi, ali postoji široko rasprostranjena smrtnost od bolesti usled pothranjenosti“.

Durantyjev članak je bio neposredan odgovor na izveštaj štampe Garetha Jonesa iz Berlina 29 marta 1933; a prisustvovao je i Hubert. R. Knickerboocker (dobitnik Pulicerove nagrade 1931 za svoju analizu i izveštavanje o sovjetskom petogodišnjem planu), koji je čvrsto verovao u Jonesova otkrića o gladi, razjasnio je kroz svoju telegramsku depešu istog dana “The New York Evening Post”:

„... Zbog svog položaja, zbog reputacije pouzdanosti i nepristrasnosti i zbog toga što je jedini posmatrač iz prve ruke koji je posetio rusko selo otkako je zvanično zatvoreno za strance, sigurno će dobiti široku pažnju i u zvaničnoj Engleskoj. kao među javnošću zemlje”.

Gerejt Jones se upravo vratio iz svoje treće posete Sovjetskom Savezu i ovom prilikom je prošetao 40 milja kroz sela u Ukrajini gde je razgovarao sa seljacima i spavao u njihovim kolibama.

Detalji njegovog izveštaja za štampu u Berlinu objavljeni su u mnogim američkim i britanskim novinama, uključujući “The Manchester Guardian”, u kojima su upravo štampana tri nepotpisana članka Malkolma Muggeridgea o ubistvenoj gladi (od 25, 27 i 28 marta 1933 godine). Nažalost, u to vreme ovi izveštaji su ostali potpuno neprimećeni, jer su stajali bez vere. Ipak, tokom aprila 1933, Jones je napisao najmanje 20 članaka u vezi sa glađu koji su objavljeni u nekoliko novina, uključujući “Welsh Western Mail” i “The Daily Express” iz Londona. Kasniji članci Geretja Jonesa o krizi objavljeni su u Britaniji i američkoj štampi, uključujući “Boston Sunday Advertiser” i “The Washington Herald”. Potom je krenuo na opsežnu turneju predavanja pod nazivom, “Enigma boljševičke Rusije”, u Britaniji i Irskoj, a potom, 1934, širom SAD. Stoga je bez sumnje učinio više od bilo kog zapadnog novinara da bi preneo tešku situaciju seljaka u Sovjetskom Savezu.

Eugene Lyons u svojoj knjizi „Zadatak u utopiji“ iz 1937 opisao je kako je sovjetski cenzor štampe, Oumanski, okupio sovjetski cenzor štampe Oumanski, korpus stranih novinara u Moskvi, kako bi se urotili kako bi mogli da odbace izveštaj Geretha Jonesa iz Berlina, posebno pošto su bili preplavljeni upitima iz njihovih kućnih novina o njegovim otkrićima. Duranty je tada preuzeo na sebe da negira da je u Rusiji vladala strašna situacija  gladi, a nakon toga je njegov ozloglašeni članak objavljen u “Njujork Tajmsu” u kojem je Garetha Jonesa osudio zbog falsifikovanja vesti. Lyons je napisao: „Jadni Geretj Jones mora da je bio najiznenađenije živo ljudsko biće kada su činjenice koje je tako mukotrpno izvlačio iz naših usta zatrpane našim poricanjem”.

Uz ovu uvredu Jonesa od strane stranih dopisnika u Moskvi, sovjetski komesar za spoljne poslove, Maxim Litvinov je poslao specijalnu depešu preko njihove ambasade u Londonu Dejvidu Lojd Džordžu kojim je zabranio rad Geretha Jonesa (koji je bio bivši savetnik za spoljne poslove bivšeg premijera) od povratka u Sovjetski Savez i optužujući ga za špijunažu. Ovo je bilo krajnje razočaranje za Jonesa, jer je celu svoju akademsku karijeru proveo na Univerzitetu Kembridž proučavajući istoriju i književnost, kao i jezik Rusije, koji je tečno govorio. Oduvek mu je bila posebna želja da poseti Ukrajinu gde je njegova majka provela tri godine u mladosti, zaposlena kao tutor 1890-ih.

Da se ​​vratimo na Waltera Durantyja, “New York Times” je objavio pismo odgovora Garetha Jonesa 13 maja 1933 godine, u kojem je ostao pri svojoj prvobitnoj izjavi:

„Gde god sam išao po ruskim selima čuo sam plač; „Nema hleba, mi umiremo“, i da je u Sovjetskom Savezu vladala glad koja je ugrožavala živote miliona ljudi.

…Moje svedočenje bilo je zasnovano na razgovorima sa seljacima koji su se doselili u gradove iz raznih delova Rusije. Seljaci iz najbogatijih (najplodnijih) krajeva Rusije dolazili su u gradove po hleb. Njihova priča o pogibiji u njihovim selima od gladi, o umiranju većeg dela stoke i konja i svaki razgovor je potkrepljivao prethodni... Razgovarao sam sa stotinama seljaka koji nisu bili „kulaci“ – tih mitskih žrtvenih jaraca za glad u Rusiji – no obični seljaci. Razgovarao sam s njima sam na ruskom i beležio njihove razgovore, koji su bili neodgovorna optužnica sovjetske poljoprivredne politike. Seljaci su odlučno govorili da je glad gora nego 1921 godine i da su meštani umirali”.

Svoje pismo oštro je završio: „Mogu li u zaključku da čestitam sovjetskom ministarstvu inostranih poslova na veštini prikrivanja prave situacije u SSSR-u? Moskva nije Rusija, a pogled na tamošnje dobro uhranjene ljude ima tendenciju da sakrije pravu Rusiju”.

U međuvremenu, u drugom pismu uredniku sovjetsko-simpatičnog “Mančester Gardijana”, koje je objavljeno 8 maja 1933, on je naveo:

„Nadam se da će sunarodnici liberali koji kipe zbog bilo koje nepravde u Nemačkoj, Italiji ili Poljskoj samo izraziti jednu reč saosećanja sa milionima seljaka koji su žrtve progona i gladi u Sovjetskom Savezu”.

Gareth Jones je istinito i nezavisno izveštavanje o Sovjetskom Savezu pokrivao poslednje tri godine Staljinovog petogodišnjeg plana. On je dobro poznavao Sovjetski Savez i prvi put je posetio zemlju 1930. Napisao je svoja prva tri članka u londonskom “Tajmsu” oktobra 1930, pod naslovom “Dve Rusije”, a aprila 1931 napisao još pet članaka za “The Western Mail” (Cardiff ) opisujući nevolje sovjetskih seljaka. Ponovo je posetio Sovjetski Savez 1931 sa Jackeom Heinzom II, koji je napisao anonimnu knjigu zasnovanu na dnevnicima Geretha Jonesa pod naslovom “Iskustva u Rusiji – 1931: Dnevnik” u kome se detaljno opisuje stradanje sovjetskih seljaka u Rusiji i Ukrajini. Gereth Jones je kasnije napisao drugu seriju članaka u londonskom “Tajmsu” u oktobru 1931, podsećajući na svoje posebne utiske o užasnom tretmanu kulaka. Dalji članci u očekivanju masovne gladi tokom nadolazeće zime štampani su u “The Western Mail”-u (Cardiff) u oktobru 1932 pod naslovom „Hoće li biti supe?“. Danas je gotovo potpuno zaboravljena činjenica da je Jones ovih godina pisao o Sovjetskom Savezu.

Uprkos tretmanu od strane prosovjetskih propagandista, hrabri Gereth Jones nikada nije odustao od svoje potrage da razotkrije užasnu istinu o gladi, uprkos naletu njegovih antagonista. Iz Berlina je krajem marta 1933 napisao lično pismo svom bivšem poslodavcu, Dejvidu Lojdu Džordžu, u kome je naveo:

„Situacija je tako ozbiljna, toliko gora nego 1921 da sam zadivljen vašim divljenjem Staljinu”.

Iskreno izveštavanje Garetha Jonesa o Sovjetskom Savezu verovatno je imalo direktan uticaj na njegovu tragičnu smrt dve godine kasnije. U proleće 1935, nakon što je intervjuisao eminentne japanske političare i generale, koji su uticali na svetska dešavanja na Dalekom istoku, Gereth Jones je otišao „U potragu za vestima“ (i) u severnim krajevima Kine sa izričitom ambicijom da ‘vidi šta Japanci nameravaju’ u svojoj novokolonizovanoj provinciji Manchukuo. Nažalost, nikada nije stigao do svoje krajnje destinacije, jer su ga uhvatili razbojnici, držali za otkup od 100 000 meksičkih dolara, a zatim ubili nakon 16 dana u zatočeništvu. Ove bandite je kontrolisala i prisiljavala japanska vojska, koja je držala njihove porodice za otkup.

Japanci su bili dobro svesni da će se Garetj Jones vratiti na Zapad i izložiti svetu njihove ambicije teritorijalnog širenja širom Dalekog istoka na isti neustrašiv način kao što je prethodno razotkrio sovjetsku glad 1933 godine.

Zbog njegove prerane smrti, čini se da su mnogi danas zaboravili Geretja Jonesa, osim u Ukrajini, gde ga zovu „neopevani heroj“.

Na kraju, želela bih da ponovim da Walteru Duryntyju treba oduzeti Pulicerovu nagradu, ne samo zbog njegovog falsifikovanja Staljinovog nemilosrdnog izvršenja Petogodišnjeg plana kolektivizacije, već i zbog njegovog potpunog zanemarivanja novinarskog integriteta. Zloupotrebavajući svoj položaj izveštača “Njujork Tajmsa” u Sovjetskom Savezu, on je zlobno i javno ocrnio istinite članke mog ujaka, i sa sramotom to činio, dok je bio potpuno svestan gladi koja je u toku.

Zaista, ako ste tražili način da povratite međunarodni prestiž Pulicerove nagrade, onda bi trebalo da razmislite o posthumnoj dodeli ove nagrade Gerethu Jonesu za njegovo hrabro i istinito međunarodno razotkrivanje gladi sovjetskog genocida 1933 godine, i pritom pomoći da se obeleže sve bespomoćne žrtve Staljinove nečovečnosti.

S poštovanjem,

dr Margaret Siriol Colley (nećakinja)

Nigel Linsan Colley (pranećak)

Izvor: https://www.garethjones.org/soviet_articles/duranty_revocation.htm

(prevod sa engleskog)