.jpg)
Rodio se u Carigradu. Sa 2 godine počeo je da živi u
Italiji, gde se preselila čitava njegova
porodica. Školuje se u Bolonji, a studije prava završava u Mačerati. Pesme
počinje ispisivati na 3 jezika, na italijanskom, grčkom i francuskom. Godine
1931 vraća se u Grčku kako bi se odazvao vojnoj obavezi, ali umire u vihoru
rata u Alabniji. Tu poslednju deceniju života u Grčkoj posvetio je
književnosti. Nije tražio zaposlenje, a uz pesme počinje da piše traktate iz filozofije,
potom književnu kritiku i eseje. Godine 1933 objavio je prvu zbirku poezije pod
nazivom “Ljubavi godine” (“Ljubavi vremena”), a zatim slede i druge knjige
poezije: ”Nebesne pesme”, ”Zvezde”, ”Pisma ženi”, ”Prijateljima neke druge
radosti” 1940, što je njegova poslednja zbirka pesama. Posthumno, objavljene su
neke njegove knjige u 2 toma, 1961 godine pod nazivom “Pesme”, na francuskom i italijanskom.
U Rimu 1965 objavljena je knjiga pod nazivom “Inediti Italiani di Serandaris”,
ali još mnogo pesama neobjavljenih ostalo je u rukopisu. Život je shvatao veoma
ozbiljno. Ispod svake svoje pesme pisao je tačnu godinu nastanka.
U pesmu “Prijateljstva”, piše 1933: ”Toliko voljeno
nebo bezazleno i dobro beskrajnom nas svetlošću muči; ne dozvoljava da zavolimo
život s punim pristankom”.
Pesma “Šetnja u sadašnjost” iz 1934 veli: ”Do
pamćenja mi dolazi nežnost umivam oči spuštam ruke u najčistiju vodu penjem se
na neko plavetno brdo (More opažam kako me motri) stižem do vrha do nenadanog
neba – sučeljavam se s oblacima a posred oblaka moje godine netaknute”.
Pesma iz 1935 “Idilične slike”, kaže: ”Proživeo sam
samoću uznoseći se mišlju i sa snagom u srcu”.
Godine 1938 piše pesmu “Nismo pesnici znači…”, gde kaže:
”Nismo pesnici bežimo znači napuštamo borbu ostavljamo radost neupućenima a
žene poljupcima vetra i prahu vremena znači da se bojimo i da nam je život
postao tuđ a smrt noćni košmar”.
Pesma “Nekada more” iz 1939 i stihovi ovi: ”Nekada
more dizalo nas je na svoja krila s njim smo se spuštali u san s njim smo
ribarili za pticama u vazduhu danju bismo plivali sred glasova i boja večerom se opružali pod drveće i oblake
noću bismo ustajali da pevamo bilo je tad vreme bura smak sveta a tek posle mir
ali smo odlazili i niko nas nije sprečavao da rasipamo radost i da je primamo
od stena do brda vodio nas je Mlečni put a kad bi nestalo mora uz nas je bio
bog”.
Нема коментара:
Постави коментар