JORGO SARANDARI (1908-41) MISAONI LIRIČAR…

 

Rodio se u Carigradu. Sa 2 godine počeo je da živi u Italiji, gde  se preselila čitava njegova porodica. Školuje se u Bolonji, a studije prava završava u Mačerati. Pesme počinje ispisivati na 3 jezika, na italijanskom, grčkom i francuskom. Godine 1931 vraća se u Grčku kako bi se odazvao vojnoj obavezi, ali umire u vihoru rata u Alabniji. Tu poslednju deceniju života u Grčkoj posvetio je književnosti. Nije tražio zaposlenje, a uz pesme počinje da piše traktate iz filozofije, potom književnu kritiku i eseje. Godine 1933 objavio je prvu zbirku poezije pod nazivom “Ljubavi godine” (“Ljubavi vremena”), a zatim slede i druge knjige poezije: ”Nebesne pesme”, ”Zvezde”, ”Pisma ženi”, ”Prijateljima neke druge radosti” 1940, što je njegova poslednja zbirka pesama. Posthumno, objavljene su neke njegove knjige u 2 toma, 1961 godine pod nazivom “Pesme”, na francuskom i italijanskom. U Rimu 1965 objavljena je knjiga pod nazivom “Inediti Italiani di Serandaris”, ali još mnogo pesama neobjavljenih ostalo je u rukopisu. Život je shvatao veoma ozbiljno. Ispod svake svoje pesme pisao je tačnu godinu nastanka.

U pesmu “Prijateljstva”, piše 1933: ”Toliko voljeno nebo bezazleno i dobro beskrajnom nas svetlošću muči; ne dozvoljava da zavolimo život s punim pristankom”.

Pesma “Šetnja u sadašnjost” iz 1934 veli: ”Do pamćenja mi dolazi nežnost umivam oči spuštam ruke u najčistiju vodu penjem se na neko plavetno brdo (More opažam kako me motri) stižem do vrha do nenadanog neba – sučeljavam se s oblacima a posred oblaka moje godine netaknute”.

Pesma iz 1935 “Idilične slike”, kaže: ”Proživeo sam samoću uznoseći se mišlju i sa snagom u srcu”.

Godine 1938 piše pesmu “Nismo pesnici znači…”, gde kaže: ”Nismo pesnici bežimo znači napuštamo borbu ostavljamo radost neupućenima a žene poljupcima vetra i prahu vremena znači da se bojimo i da nam je život postao tuđ a smrt noćni košmar”.

Pesma “Nekada more” iz 1939 i stihovi ovi: ”Nekada more dizalo nas je na svoja krila s njim smo se spuštali u san s njim smo ribarili za pticama u vazduhu danju bismo plivali sred glasova  i boja večerom se opružali pod drveće i oblake noću bismo ustajali da pevamo bilo je tad vreme bura smak sveta a tek posle mir ali smo odlazili i niko nas nije sprečavao da rasipamo radost i da je primamo od stena do brda vodio nas je Mlečni put a kad bi nestalo mora uz nas je bio bog”.