MASCHA KALEKO – “VELIKA DAMA NJEMAČKE LIRIKE”...

 

 

“Sanjam o životu kakav bi mogao biti, a ne o onom kakvog moram piti”…

 

O pesnikinji poimenu Mascha Kaleko na “Wikipedii”, može se doznati sledeće (a u prevodu sa engleskog):

Rođena je kao Golda Malka Aufen (“a jedno vrijeme se zvala i Golda Engle ili zlatni anđeo”)7 jun 1907, u mestu Chrzanowu (u Črzanovu, u blizini Aušvica), u Galiciji (danas Poljska), a umrla 21 januara 1975, u Cirihu.  Bila je pesnikinja koja svoju poziju piše na nemačkom jeziku.

Bila je ćerka Fishcela Engela, trgovca, i Rozalije Chaja Reisel Aufen, te sa obe strane jevrejskog je porekla. Sa početkom Prvog svetskog rata, njena majka se sa njom i sestrom Leom preselila u Nemačku 1914 godine; prvo u Frankfurt na Majni, zatim u Marburg, a 1918 u Berlin gde su se njeni roditelji venčali 1922 godine. Godine 1928 udala se za učitelja hebrejskog Saula Aarona Kaleka. Od 1929 godine objavljivala je svoju poeziju koja govori o svakodnevnom životu običnih ljudi, u novinama kao što su “Vossische Zeitung” i “Berliner Tageblatt”.

Kaleko je u svojoj poeziji uhvatila atmosferu Berlina 1930-ih gdoina. Stekla je slavu i posećivala kultna mesta kao što je „Romanisches Café” (bio je to poznati berlinski umetnički bar istočno od Memorijalne crkve Kajzera Vilhelma u okrugu Charlottenburg. Od 1965 godine, “Evropski centar” se nalazi na Breitseidplatzu, između Tauentzienstrasse i Budapester Strasse. Neko vreme tu senalazio i restoran koji se zvao “Romanisches Café”. Redovni gosti su ga 1920-ih u šali zvali „Rachmonijan cafe“. U ovom kafeu Maša Kaleko se družila sa drugim ondašnjim poetama berlinskim kao što su to bili pesnikinja Elze Lasker Šiler i Emil Erih Kestner, i ostali. Kako su politički sukobi postajali sve nasilniji pred kraj Vajmarske republike, “Romanisches Café” je postepeno izgubio svoju ulogu okupljališta. Već 20 marta 1927 nacionalsocijalisti su napravili nerede na Kurfurstendammu, pri čemu je kafe “Romanisches” takođe bio meta vandalizma. „Preuzimanje vlasti“ od strane nacionalsocijalista i povezana emigracija mnogih, često jevrejskih, redovnih gostiju značili su konačni kraj kao kafea za umetnike. Godine 1933 uniformisani Gestapo je seo za sopstveni sto. Godine 1943 zgrada je teško oštećena u savezničkom vazdušnom napadu, a ruševine su srušene 1950-ih.), gde se susretao književni svet, među kojima su Erich Kastner i Kurt Tucholsky. U januaru 1933, “Rowohlt” je objavio njenu prvu knjigu sa poezijom “Lyrisches Stenogrammheft” (“Stenogramska sveska”), koja je ubrzo bila podvrgnuta nacističkoj cenzuri, a dve godine kasnije pojavila se njena druga knjiga “Das kleine Lesebuch fur Große”, takođe kod berlinskog izdavača “Rowohlt”-a (“Rovolt”).

Godine 1938 u Berlinu Maša Kaleko više nije mogla da radi, a radila je kao sekretarica, a kad ne može više da radi, kad ne može da objavljuje, ona onda mora da beži što dalje od nacista.

Godine 1938 Kaleko je emigrirala u Sjedinjene Države sa svojim drugim mužem, kompozitorom Chemjo Vinaverom, i njihovim jednogodišnjim sinom Steven-om (Stevanom), koji je postao pisac i pozorišna ličnost u odraslom životu. Steven se razboleo od pankreatitisa dok je režirao predstavu u Masačusetsu, i umro je 1968 u 31-oj godini. Dok je bila u SAD, Kaleko je živela na nekoliko mesta (Njujork i nekoliko meseci u Kaliforniji) sve dok se 1942 nije nastanila u ulici Minetta u njujorškom Greenwich Village-u. Njen stan na petom spratu u ulici Minetta je bio sigurno utočište kojeg se uvek sećala prijatno. Kaleko je postala porodični hranilac sa povremenim poslovima, uključujući pisanje primeraka za reklame. Porodična nada o mogućoj karijeri Chemjoa u filmskoj industriji bila je slomljena, pa su se vratili u Njujork nakon kratkog boravka u Holivudu. Schoenhof Verlag u Kembridžu, Masačusets, objavio je treću knjigu njene poezije pod nazivom “Verse fur Zeitgenossen” 1945 (nemačko izdanje 1958 od ”Rowohlt Verlag”).

Goidne 1956 Kaleko se ponovo  vratila u posleratni  Berlin, u grad svojih najblistavijih godina i mladosti. Njen stari izdavač “Rowohlt” upriličio joj je tada književno veče. Tri godine kasnije trebalo je da dobije nagradu “Fontane”, koju je odbila pošto je bivši nacista i član Waffen-SS-a, Hans Egon Holthuzen, bio član žirija.

Kaleko se 1959 preselila u zapadni Jerusalim, u Izrael, pošto je njen muž, koji je istraživao hasidsko pevanje, tamo imao bolje uslove za rad. Nedostajalo joj je znanje hebrejskog jezika i zbog toga je bila donekle izolovana.

Kaleko je umrla 21 januara 1975 u Cirihu, u Švajcarskoj, gde se razbolela na putu nazad u Jerusalim nakon poslednje posete Berlinu. Sahranjena je u “Israelitischer Friedhof Oberer Friesenberg” (jevrejsko groblje Friesenberg).

Milena Severović piše: ”Tridesetih godina prošlog stoljeća voljeli su je Tomas Man i Herman Hese i zvali “Hajnrih Hajne velegrada”. Pjesnikinja s koferom u ruci, mijenjala je države i gradove, ali njemački jezik bio je i ostao njena jedina domovina”.

Neke njene pesme objavljene su posthumno, uključujući „Sozusagen grundlos vergnugt“, 1977 godine u zbirci “In meinen Traumen lautet es Sturm” (“U mojim snovima se sprema oluja”) koju je uredila Gisela Zoch-Westphal, kojoj je Kaleko poverila svoje neobjavljene spise.

Milena Severović kaže: Godine ”2007 povodom stogodišnjice njenog rođenja, grad Berlin joj se dostojno odužio: proslavom u Akademiji nauka, izdavanjem sabranih djela, a također je dobila ulicu i trg u svom voljenom Berlinu.Vraćena je u sve njemačke čitanke i antologije, a Tomas Man zvao ju je i “pjesnikom uramljene melanholije… Pjesme ovdje objavljene (knjiga “Na putovanjima”) uzete su iz zbirke “Moja pjesma ide dalje” sto najljepših pjesama M. K. od kojih su mnoge prvi put prepjevane na srpski jezik. Maša Kaleko spada u najtiražnije njemačke pjesnike (XX) vijeka, posebno njena “Stenogramska sveska”…”.

Učinjeni su razni pokušaji da se pojedine pesme prevedu na engleski. U martu 2010 godine, po prvi put, reprezentativan broj njenih pesama pojavio se u engleskom prevodu u knjizi „Bez obzira gde putujem, dolazim u nigdinu“:  “Poezija Masche Kaleko” (Univerzitet u Vermontu, 2010, 112 str.). Autor Andreas Nolte odabrao je pesme iz svake faze pesnikinjinog života. Njegovi prevodi prate originalne nemačke tekstove kako bi što je bliže moguće sačuvaki sadržaj, dikciju, ritam i rimu pesnikinje. Kratki uvodi pružaju dodatne informacije o njenoj izvanrednoj biografiji.

U Berlinu je po njoj nazvana ulica i park, a na njenoj nekadašnjoj rezidenciji postavljena je spomen-ploča. “Google” ju je 16 septembra 2020 proslavio “Google Doodle” logotipom.

I tek juče primetim da sam ponovo došla da neverovatno predivne knjige poezije (još jedan čitalački dar), do zbirke pesama Maše Kaleko koja je kod nas izašla 2020 pod nazivom “Na putovanjima”, a sve pesme (84 ako sam tačno izbrojala u sadržaju) sa nemačkog prepevala Milena Severović, te zahvaljući biografiji Maše Kaleko koja se nalazi na kraju knjige, saznanja sa ”Wikipedie” su još proširena. Ostaje samo da se upozna i oslušne duša pesnikinje, kroz njene predivne stihove.

U hladnim danima osetila bi tamninu, pa ipak, kako sama dalje peva - “moje glupo srce cvjeta, ne znajući ništa”. Na reci bi pronašla neki svoj “eho i dim”, a onda kazala: ”Tko vjeruje, ne istražuje dokaze ni išta s tim”. A zatim bi krenula na novo putovanje, noseći sa sobom svoje “smrznuto srce” lutalice. Pamti mnoge inventare koje je sretala, a bili su to: “kuća bez krova”, ”sto bez hljeba”, ”noga bez cipele”, ”bijeg bez cilja”, ”usta bez riječi”, “riječ bez usta” i “cilj bez bijega”.

Izustila je mnoge molitve, a u jednoj Gospodu svom reče: ”I podaj, da od samog početka postojim u svom najboljem glasu… Na crnom i bjelom polju samo sam šah figura, nijema i malena”.

Mnogima bila je trn u oku, a zapravo svima njima samo stranac, čudak, ludak, a čula je kako o njoj progovaraju utišano iza leđa, i jedino je tako mogla da egzistirala, da opstaje kao strankinja u njihovim ciničnim močima, a oni su ipak pokazivali prstom ili okom na njene rane, i tamo pogledima upirali, i oni su dakle uspeli da mnogo svog otrova pomešaju u njenu hranu.

U zimske prohladne dane nalikovala je njena duša na procvalu ružu, koja je mogla da sanjari, o svemu živahnom i poletnom, srećnom, a u časovima pesimizma mogla je da bude još srećnija, oštrija, drskija, mudrija, lukavija, posebno kad sve krene nizbrdo, kad počne da se sve ruši i survava. A posle svojih oplakivanja i prolivanja suza,  zapitala bi se: ”Koliko još suza isplakati treba da bismo stigli do mirnog neba”.

Posle 4 decenie došla je u Berlin i prvo potražila onu ulicu u kojoj je odrastala, živela, a našla je ove stihove tamo: ”I ništa ne tražeći, vidim smisao… Ovdje bijaše sva sreća moja. I nesreća… Ovdje su me posjećivali moji prijatelji, ali i Gestapo. Noću sam osluškivala vozove. I nacističku pjesmu iz krčme preko puta. Šta je od svega ostalo?... jedna stara rana, nezarasla”.

Kada bi se osamila, upitala bi se: ”… što život bejaše… Što sam tražila pre no što sam našla, pred vratima?”. A nakon svega što je minulo i prošlo, njoj je od svega ostalo samo ovo troje: ”šarena haljina… samoća i daljina”.

Da se uteši negde druge, polazila bi na putovanja, u egzile, u neke nove tuge, u neke nove samoobmane, u neke nove samoće. Gde god da se nalazila, ona bi čeka da joj doleti jedno posebno pismo u vidu leptira. Svoj život zatrpala je mnogim pesmama. U nekim je zapamtila svoje velegradske ljubavi, mnogo buke i žurbe, a još više spletki, i tutnjave. I tako je umela da je uhvati nostalgija za pruskim tlom upravo negde na Menhetnu: ”… sjećanje đavolskim bolom ovija sve… Da li tamo ptice još pjevati znaju?... stara me nostalgija za pustim zavičajem hvata, poput pijanstva… Što znaju primorke i geranije o rasnim zakonima…”.

U pesmi “Šansona za orgulje”, kazala je: ”Daj nam Gospode užitak umjesto talenta! Dvije trećine mudrosti i jednu trećinu lukavstva… Kad bi nam Gospode dao prave parlamente za sve ljude i civile, kada sloboda ne bi bila novinarska patka, a prijatelj bio prijatelj, a ne oportunista, i još kad nas ne bi dijelio zid… Trulom zubu vremena nedostaje dobar dentista…”.

Znala je kako je olako drugima da jefino podele dobre svoje savete: ”Jer i kad je neko u nevolji dobije uvijek dobar savet retko viski. Kroz nepouzdane prijatelje postajemo mudri. Oni imaju za sve odgovarajući savjet… Ne sledi savete promenljivih prijatelja, to ti je moj savjet”.

Posedovala je dobru “opštu kulturu i nepogrešivu tankoćutnost”, a počesto sve njene slutnje bile su tačne, a onda veli: ”Usprkos toga često dolazim iz lonca za primoravanje”. Često je dobijala kazne, a onda su dolazile i sreće i nesreće, stihovi, pesme: ”… nesreća o kojoj nikad nisam razmišljala, sreća koju nisam očekivala, i obe dođoše preko noći. Tako se često sluđuje čovjek”.

Gde gdo da je otišla, uvek bi u sebi sama probudila onu posebnu vrstu čeženje za domom, koji e za nju bio plavi san: ”Stranci smo sada tamo i u rodnoj kući. Bol ostaje samo”. Navikla je da većinu svojih teških noći u znaku strepnje prespava u mrtvačkoj košulji, a za nju svaka noć bila je mesto i prostor gde se svi njeni “strahovi gnijezde”.

Znala je da primeti prolaznost i brzinu svega lepog što voli, te kaže: ”Kako kratak ljubljeni život bijaše. I sve što je lijepo, brzo prolazi”.

Ispod tuđih krovova i po mestima stranstvovanja svoga, plakala je mnogo. Ponekad bi proklinjala sudbinu svoju gorku. Bila je to žena koja je umirala po “hiljadu puta”, a želela je samo jedno “sretna biti”, a svako onaj ko bi trebao da je čuje, ponajviše kad zaćuti, nije želo da je sasluša. Počesto se u svojim osamama osećala suvišnom i nepotrebnom, a možda je jednom pomislila da u času tom odrvne plinski gas.

U svom koferu nosila je pregršt čežnje, u svom naručju nosila je mnoštvo “drangulija”, i uvek bila “usamljena… kao pustinjski vjetar”. Nemajući domovinu osećala se kao sitno zrno peska, i kud god bi se dalje uputila uvek bi stizala samo u nedođije, u nigdine, tamo gde više ničega nije bilo da bi se pronašlo.

Kada se posle opet vraćala u posleratni Berlin kazala je: ”Vjerujem samoj sebi da sam našla tragove prošlosti i tragove kulture… Putujem kao kroz san kroz pejzaž vremena i prostora… ta me čežnja razara polako… kamenje je glasno počelo sa mnom govoriti”.

Jednom kad pod prozorima njenog plavog sna zahukte oluje i kad štrašno zargmi, pitaće se: ”Čeznu li mrtvi za stvarnošću?”.

I kad bi svi pohitali svojim kućama, zato što ih tamo još neko čeka, onda bi ona kazala: ”Samo ja nigdje ne moram. Nitko ne čeka da mu spremim jelo”.

Polovinom decembra kazaće: ”Ja nisam u ovom životu bila ta koja se od zaljubljenosti vrti. Nisam u ovom životu dosad nikad nikog s mržnjom željela gledati. Meni sada dolaze dani gdje će me jedino dosada trebati… toliko sam osamljena u svojoj tuzi, to je sad moja jedina soba”.

Nigde nije našla olonac, osim u stvaranju stihova: ”Jela sam kiselo voće čežnje, pila sam vodu koja me ožednjavala… smrzavala sam se kroz mračne godine”.

Njeni snovi bili su obojeni, i žuti i crveni i zeleni i nebeskoplavi.  Neke pesme napisala je i posvetila svom sinu Stevanu, koga će izgubiti. Njena tuga i svi njeni porazi bili su ogromni: ”Sjedim sama pored vina i tjeram godišnja doba… Kasno neko klavir svira. Njemu je takođe oko srca dur i mol – što i mene dira.Veče je puno duhova… Zatvaram prozor i tablete za spavanje pijem u svome miru”.

Njene jesni su prazne, pune ptičjeg ćutanja, muka, a tada su i njene pesme gotovo najtiše, mnogo je sumornih raspoloženja, i mnogo najtežih oblaka, a čak je i njena senka postala ćutljiva i nema. Umirala je već nekoliko puta, kao i u svojoj pesmi, što priznaje. Prvi put umire aprila emseca u Hamburgu posve tiho i nečujno, a tada joj beše 18 godina. Drugi put umrla je sa mnogo bola, a tek kad je treći put umrla sav bol je napokon iščileo, nestao. Od nje je ostalo još i ovo: ”Tri male pjesmarice i jedno jedino dijete… Za govor treba velika hrabrost: ćutanjem možemo dužu stazu prijeći”.

U jednoj drugoj molitvi pesnikinja Maša Kaleko kaže: ”Šta ti znaš slijepče o patnjama nijemim!…Ko smo mi, da strogo sudimo?... Pusti nas da znamo bez puno pitanja. Uči nas ponizno opraštati. Daj nam snagu za teret ponijeti, ostavi nas usamljene, ali ne i bez svitanja”.

Uvek je kao majka bila nežna i brižna, a strepela za san svog jedinog deteta, te u jedno jdrugoj pesmi ona njemu ovako želi: ”Sanjar ćeš postati. Drzak odvažno…Tvoj put neka u slobodu vodi… budi ono zašto te Gospod odredio”.

Čak i kad joj slome srce, ona ostaje neustrašiva devojčica: ”I ostala sam neprepoznata “stara dama”. – Usamljena i ostavljena kao zadnja stranica romana”.

Kad ostane dakle sasvim sama, kad izgubi i muža, kazaće kroz stihove: ”… slavujeve pjesme samo ironiju nude… Jesen  u srcu, zima u duši”. U jednoj drugoj pesmi reći će: ”… u mom srcu sve je puno tuge”. U “sivim satima” znala je da treba “ostati nijem”. A kad oseti neku novu nostalgiju, kazaće: ”Jedanput bih još željela ići u zemlju što me u tuđinu prognala, i kroz poznate uličice proći gde sam sanjala i pred ruševinama moje mladosti stajati - i neprepoznata tajno moliti”.

Zatim će u jednoj pesmi kazati: ”Mi nemamo prijatelja na ovom svijetu… Ostavi nas da u dvoje teret nosimo i bez suze neprijatelju prkosimo… Mene je strah. Domovinu sam i kuću napustila. Po tuđim ulicama patila… Mi nemamo prijatelja na ovom svijetu mi otpisani”.

U pesmi “Kadiš”, molitveno kazaće: ”Gospode, neka te molitva drveća dirne danas kad naše zadnje upaljeno svjetlo prosine”. Njenu domovinu prožderala je nacistička “kuga”, i odnela ju je “oluja”, te zato je njeno srce slomljeno, sa svim nakupljenim čežnjama i nostalgijama, zbog čega je doživotno izmučavaju samo tuge, žlosti, a zbog čega je tako lomna. Iz svoga je jednom proterana, a onda joj je svet zatvorio sva vrata, a njoj je jedino tada preostalo da beži i lebdi u svojim nedođijama i nigdinama plavog sna, tamo gde unutar Meseca čovek zvezde pali i “kači šarene snove”.

U pesmi pod naziovm “Nepotreban komentar”, kazala je: “Nijedna riječ nije dovoljno velika da sve može reći, nijedan ton tako jasan da sve odzvoni. Mi moramo sve u sebi prijeći znajući tiho, koliko nas sve boli… svaku tišinu ćutanje odćuti…Tako se jutrom, svaki san ruši…U ugašenom pepelu vatra još gori”.

Navikla je da se poput zrna peska otkotrlja u nigdinu i kaže: ”Tamo gdje ja putujem uvijek se nadrlja… I kad je tuđa vrištala ptica bježala sam od svega i opet bila izbjeglica”.

Istine su isplivavale obično noću na površinu, a njena majka joj je stalno govorila da bude strpljiva i tiha, jer jedino prolaznost ostaje postojana, prijatelji neće razumeti, sve prolazi i “sve je prolazno”, i zato je pametnije odćutati: “Dugo se, dugo nisam nikome potužila. Budi ono što jesi, neka se sve što mora i desi. Ostani tiha jer sve će proći bez obzira na kojoj si adresi”.

Ništa ne treba tražiti: ”Ništa nije konačno, sve dalje ide… Između prolaznosti i ranog početka leži nemoguće… Kako i zašto nikad nećemo znati… Ništa neće propasti. Smisao će da traje… Ne traži. Sam put ti melodiju nalazi i daje”.

Prežileva je mnogo, a patnje je nisu ubile, i nisu je dotukle: ”I nesreća je tu, sa ili bez krivice. A cinična katastrofa mi se ceri i kaže: strpljenje, srtrpljenje. Navići ćeš se ti draga na mene… Epidemija slomljenih srca i nevidljivo se pati... Jer, smrt ne boli. Samo umiranje slomi i raskoli”.

Kad sve pođe ka zaboravu, kad se svetla pogase, osetiće: ”Osećam, sve je prekrila tama i otišla je sreća”. U svojoj najtišoj molitvi, kazaće februara 1938 u Berlinu: ”Zahvaljujem ti Bože svakog sata iako su mi usta tiha kao zatvorena vrata”.

U sebi će uvek naći istu živu iskru melanholije: ”Kiša plače uvijek istim kapljicama, u livadama je trulež i smrt, sve skriveno. Duboka bol u ćutljivoj je lutalici… Gospode, uzmi me iz ovog posljednjeg žara nek i ja umrem kad i moje ljeto odlazi”.

Kad su je izbacili, nasukala se na obalu, i tada je sve sama bistro shvatila: ”Ne možeš se ni na koga nasloniti. Samo na čudo. Jela sam zeleno voće čežnje, od vode sam stalno bila žedna”.

U svojoj autobiografskoj pesmi kaže: ”Kao embrion već sam bila mudra i nisam željela izaći na ovaj svijet… Stranac bijah od početka…Već rano mi se sviđalo lutanje. Sa pet godina krenuh na put, ali su me iznova stalno vraćali i sve samo tugom plaćali”.

Bila je lutalica koja ume da zapeva: “Ne treba svoj kaput na isti čiviluk vješati… Tko će za nama tugovati, kad svagdje si došljak… već dugo nijedno šugavo kuče za mnom ne laje”.

Čak i kad zaplovi obalom svojih plavih snova, kazaće: ”Tako i dalje teglim okove i cijedim hljeb ili vodu iz kamena”.

Njen svet su srušili samo zato što beše neke druge rase. A svima je dala ovakav ”Recept” za dalje: ”Otjeraj strahove i strah od strahova… Ne govori to je moje. Sve ti je posuđeno. Živi danas i pogledaj koliko ti malo treba… što mora doći doći će. Ne idi u susret žalosti. A kad dođe pogledaj je mirno u lice. Proći će kao i sreća. Ne očekuj ništa. I čuvaj pažljivo svoju tajnu. I brat rođeni izda… Svoju sjenu uzmi za saputnika. Pometi dobro kuću… Pod istim krovom čuvaj svoju ranu. Uništi sve planove. Budi mudar i očekuj čudo”.

Pesnikinja se ogledala pre ogledalom svoga vremena, a potom beleži: ”… toliko puno mostova iza mene spaljeno i iz pepela uvijek se rađa nova, kriva otadžbina. Mogla bih vriskati. Gospodu hvala”.

Od svog anđela čuvara čije ime nije nikad znala, ali čije je živo osetno prisustvo i pomoć oduvek osećala, zatražila je još ovo, još jedno, da joj štiti sina jedinca: ”On je moj sin, opasnost njega prati…”.

Na kraju bila je zadovoljna, i radovala se skoro svemu: plovećim oblacima, kiši, snegu, ružama, raspevanim pticama, pčelama, komarcima, vrapcima, ribama. U svemu je nalazila mnogo smisla i stihova: ”… u svemu se smisao vidi iako skriven, on se pronađe. Ne može čovek sve da razume. Život je zapravo sjajan ako živjeti ume… Radujem se što se na ljepotu i na čuda beskrajno radujem, kao da sam luda”.

Njeni stihvoi progovaraju zlatnom svetlošću, čak i na samom kraju, kad se od njene poezije opraštamo: ”Život mi biješe čarobno drvo sa kojeg ljeti psalmi se čuju, dani su mi kao odsanjani san kroz koji i suze putuju… Bit ću sasvim tiha, a moja će pjesma ići dalje. Dodaj joj svoj jasan zvuk i postani velikim čovjekom, moj mali sine”.