“BELI OČNJAK” DŽEKA LONDONA…

 

 

Džek London (1876-1916) odrastao je u siromašnoj porodici, a tokom života razvija gen za održivost u životu i to u najsurovijim uslovima, isto što se sreće kroz njegovo delo “Beli Očnjak”. Morao je da radi mnogo toga, a pored pisanja, beše još i mornar, i kopač zlata, i krijumčar, a onda žurnalista i dopisnik iz vihora rata. Posta je najomiljeniji pisac na početku XX veka, ali zbog alkoholizma i teške materijalne situacije prekratiće sebi život u 40-oj godini, te počiniti samoubistvo. Uvek je bio na strani svih potlačenih. Njegova dela su mnogobrojna: ”Ljudi s dna”, ”Beli očnjak”, ”Morski vuk”, ”Gvozdena peta”, ”Martin Idn (Edn)”, ”Kralj alkohola”, ”Džeri s ostrva”, ”Majkl, brat Džerijev”, ”Na Klondajku”, “Zov divljine”, “Crvena kuga”, “Kći snega”, itd.

Knjiga “Beli očnjak” nastala je 1906, a ima V delova, a svaki deo po najmanje 3, do najviše 6 poglavlja. Prva glava počinje snežnom severnom slikom Divljeg severa Amerike, a kako “povorka pasa vučjaka”, vuče saonice, u pratnji dva čoveka, Henrija i Bila, koji sa sobom prveoze po mećavi telo jednog viđenijeg umrlog čoveka u sanduku. Išli su kroz pustu divljinu koja je težila da uništi njihovu potrebu da  se pokreću i prevale određni, zacrtani put. I ubrzo oni će biti na tom putu u divljini smrvljeni i uništeni.

Idući putem osluškivali su vučje urlike. Umor bi ih naterao da se ulogore, a pri svakom ulogoravanju ostajali bi bez jednog psa, od ukupno 6 koliko su imali. Vukovi su im proždirali svake noći po jednog psa, dok na kraju ne budu počel da kidišu i prožidiru i njih same i nemoćne ljude. Uz sebe samo je jedan čovek imao 3 metka.

Prvo su vukovi pojeli psa Debeljka. Zatim je stradao i pas Žabac. Znali su da im pse proždire jedna vučica što stoji na čelu svoga čopora. I na kraju treći pas koji je nestao u noći zvao se Kasač. Ostali su sa svega 3 psa. Vukovi su bili i dalje jako gladni. No, u divljini nije smelo da se govori o porazu znaju ljudi, jer svako ko bi priznao da je pobeđen makar i napola, već bi i bivao načisto pobeđen u toj surovoj borbi opstanka na život ili smrt.

Svake noći slušali su jezive krike gladne vučice i njenih vukova. Kad su im sanke upale u jedan veliki smet i kada se tovar prevrnuo, vučica je imala priliku da napadne, sa svojih 10-ak mršavih sivih vukova. Ubrzo su pojeli i četvrtog psa po imenu Jednouhi. Potom je Bil zgrabio pušku i krenuo da se obračuna sa čoporom vukova, ali ubrzo postaje njihova žrtva i neće se vratiti te noći sa svog puta bez povratka. Henri ostaje sam sa dva psa, bez ijednog metka u divljini, u grčevitoj borbi za opstanak, u borbi sa izgladnelim zverima.

Henri se sam ulogori, sanduk popeo na grane jele, a svake noći nastavi da bije bitku sa najvećim užasima opkoljen vukovima. Bilo ih je 20-ak. Od njih se branio ložeći vatru i bacajući ugarke po njima. I kad bi uspevao malo i krtako da zaspi noću, bivao je izmučen snovima, gde su ga proganjali mnogi sivi kurjaci. Vuci su mu prilazili jako blizu, zarivali mu očnjake u meso, ali on se nekako borio još uvek sa svima njima, odolevajući takvoj strašnoj smrti. Vukovi su mu pojeli prvo poslednja dva psa. Tada se zakleo sam sebi da neće biti vučji plen .No, pohlepna vučica i dalje je smišljala kako da ga se dokopa. Zatim su jedne noći na njega nabasali ljudi, njihovi psi i oni ga izbaviše. Kad su ga zatekli bili su grubi, jer su došli po telo važnog mrtvaca za koga su mnogo više strepeli, nego za njega na jedvite jade još uvek živog, preživelog.

Drugi deo: Jedan stariji i jedan mlađi vuk bore se za naklonost vučice. U ljubavnoj robi pobeđuje stariji vuk po imenu Jednooki. Čopor se podelio na dva dela i svako je pošao svojim putem, svojim stazama.

A kad je došlo vreme da se okoti pronašla je jazbinu u vidu jedne manje pećne. Okotla je 5 malih kreatura. Jednookom koji beše njihov otac, nije dopuštala čak ni iz blizine da upozna decu. Po čitav dan on bi tražio meso da nahrani sebe i ženku.

Od čitavog nakota ističe se samo jedan mali sivi vučjak. Bila je to čista vučja krv u njemu. Otrkio je otvor pećine i počeo da stremi ka izlazu i svetlosti. Vučica je hranila svoje mladunce tako što delimično sazvaće hranu, a onda je ispljune upola svarenu. Mladunci su ubrzo osetili šta je glad. Svi mladunci su pomrli osim dvoje, mali vučjak i njegova sestra. Jednoga dana dva mladunčeta ostaju sama sa svojom majkom, a otac Jednooki nestaje negde u divljini. Divljina je tako uredila da samo majka brani i štiti svoj porod i o njemu brine. Majka divljine nikada ne napušta svoju decu.

Mali štenac vuka počeo je da razvija svoje divlje nagone. Upoznao je šta je strah, šta je ograničenje i zabrana, šta su zakoni, a morao je svemu tome da se pokori kako bi izbegao bol i kako bi spoznao zadovoljstvo. Naučen je da izbegava stvari koje donose bol. Brzo je rastao. U njemu je bujao život. Kreće da izlazi ka svetlosti i upoznaje veliki otvoreni prostor. I tada je osetio svoj najveći strah do velikog brisanog prostora. Sve što je nepoznato bilo mu je neprijatelj. Ubrzo je naučio šta znači pasti i prevrnuti se, skliznuti, i od bola zacvileti. Istraživao je prostor i tako mnogo učio posmatranjem. U početku jako je nespretan, ali od svake svoje nezgode po nešto važno i veliko nauči.

Počinje da bude sve više dobro prilagođen. Prati ga početnička sreća. Tetrebu će pojesti gnezdo i biti napadnut od besne majke tetrebice. Tada je prvi put pokazao svoje bele očnjake. U njemu je najsnažnija tada bila pohlepa za ubijanjem. Znao je da je stvoren da bi ubijao i jeo meso. Izbegao je napad sokola, koji umesto njega u kandžama odnosi tetreba. Naučio je da velike žive stvari mogu da mu nanesu strašan bol.

Upoznao je vodu, upoznao je kako se može udaviti u vodi koju još nije upoznao, a onda je naučio da pliva. Voda nije živa, ali jeste pokretna i može biti opasna isto kao i svako krupno živo meso. Osetio je usamljenost i potrebu da tako izgubljen pronađe majku i svoju jazbinu. Bio je izgubljen. Napada ga majka lasica koja brani svoje mladunče. Ujeda ga svirepa mala lasica, a ujela ga je, ona koja je najkrvoločnija i najosvetoljubivija životinja, prava mala krvopija divljine. Došla je majka i spašava ga. Ubila je lasicu. Pošli su nazad u svoju sigurnu jazbinu.

Brzo je rastao Beli Očnjak. I sve je više napuštao pećinu. Svakim novim danom u njemu raste želja za ubijanjem. Njegova majka bila je uzor neustrašivosti i snage, a on je sve više poštuje. Postaje mudriji i ima sve više samopouzdanja. Padao je i u stanje očaja, posebno kad udari glad. Majka mu donosi risovo mladunče. Ubrzo u jazbinu upada majka ris željna osvete. Vučica je ubila i risa, ali dugo je nakon toga bolovala, bolujući taj utrošak energije u borbi da spase svoj jedini porod i jazbinu.

Majka počinje da ga odvodi u lov. Naučio je da je cilj života hrana (meso), i da od toga zavise njihovi životi i opstanak. Postojao je zakon po kome ćeš ili nekoga sam pojesti ili će taj neko tebe pojesti. Vukovi ne misle kao ljudi i imaju samo jedan jedini cilj: a to je da ulove hranu (živo meso), a borba u kojoj dolaze do hrane njhovo je najveće moguće zadovoljstvo. Nemaju šta da zamere svom neprijateljskom okruženju, te nauče da mu se prilagode.

Treći deo: Vučjak je upoznao ljude i osetio strah. Prvo je ugledao Indijance. Oni su prepoznali da je on Beli Očnjak. Prepoznali su vučicu koju su nekad pripitomili i kojoj su nadenuli ime Kajči. Bila je to njegova ponosna majka. Indijanci ih svezaše oboje. Vučicin otac bio je pravi vuk, a a majka joj beše prava kučka. Malom vučjaku nadenuše ime Beli Očnjak. Po prvi put Beli očnjak upoznao je pse koje su koristili Indijanci. Za njega ljudi su bogovi. Ubrzo je upoznao i osetio svirepost čopora ljudskih pasa. I on i majka živeli su među njima u neslobodi zatočeni. Živeli su u indijanskom logoru sputani.

Najviše se sukobljavao sa psom po imenu Lip-Lip. Besno su se grizli i ujedali. Tukli i borili. Klali. Ubrzo se Beli Očnjak opržio njuškom i upoznao vatru koju zapale ljudi. Njegov gospodar bio je Indijanac po imenu Sivi Dabar. Ljudi su mu se mnogo smejali, a on taj smeh nikada nije mogao da podnese, kao ni njihov podsmeh. Osetio je tugu, žalost. Prazninu. Život mu postade prenaseljen. Upoznao je kako ga ljudi bogovi potčinjavaju , kažnjavaju i kako njime gospodare.

Majka mu je i dalje bila vezana, a njega puštaju da trči po indijanskom logoru. Istražuje i uči. Njuška. Od ljudi nije mogao da pobegne i morao je da čini sve što mu ljudi narede. Imali su pravo da ga tuku, muče, udaraju, gaze, psuju. A on je morao sve da podnosi i tri. Video je da su ljudi gramzivi i nepravedni,  a onda da su neki judi pravedni, a deca svirepa, a žene najdobrodušnije.

Lip-Lip mu zagorčava život. On je pravi siledžija. Belog Očnjaka ništa ne može da  slomi, jer mu je divlji duh nepokoren. No, postao je zloban i sumoran. Pošto je zlostavljan postaje još više divlji. Povlači se u sebe i razvija svoje umne sposobnosti. Postaje lukav i vešt, postaje lopov, postaje prepreden i ubrzo okusi i prve plodove svoje osvete. Bio je najbolji trkač, čak bolji od psa Lip-Lipa. Ubrzo su odvezali i vučicu Kajči.

Sivi Dabar bio je dužan nešto Troglavom Orlu te njemu prodaje Kajči. Beli Očnjak pokušava da sledi majku, no tada dobija batine i ostaje razdvojen od nje zauvek. Upoznao je i udarac ljudske ruke na sebi. Shvata da je ljudima rob, da je pod vlašću ljudi bogova. Tuguje za svojom majkom. Divljina nema zamenu za majku, nema maćehu. I čeko je da se majka vrati. A kad je bivao poslušan, nije nikad dobijao batine. Ropski život među ljudima postaje mu sve draži.

Lip-Lip mu zagorčava život i dalje. Beli Očnjak postaje zloban i svirep. Svima je kriv za sve. A naučio je da je najvažnije sačuvati svoj goli život. Počeo je da liči mnogo na mačku i da zna kako se uvek ostaje na svojim nogama. Naučio je da drugima ne otkriva svoje namere. Naučio je da zada drugima samo brze i mnogo teške povrede. Mrzeli su ga svi i ljudi i njihovi psi. I svi su na njega režali, a ljudi ga psuju i kamenuju. Beli Očnajk živi jako napeto. Stresno. Ali, ume i on da zareži, i  pokaže svoje lepe bele očnjake.

Oni njega uvek napadaju grupno, u krdu, u masi, a on se sa svakim od njih obračunava pojedinačno njuškom u njušku. Bio je najbrži i u najboljem dodiru sa divljinom, i znao je svaku tajnu i svako lukavstvo zova divljine. Njegova rasa ga mrzi, a mrze ga i ljudi. On je neukrotiv i sam ratuje sa svima njima, i sa psima i sa ljudima. Zakon je naučio i to zakon koji kaže da se treba pokoriti samo jačem i da se mora svako slabiji tlačiti.

Postajao je sve snažniji. Imao je sposobnost da opljačka, da otme hranu, ali i da se odbrani. Od svih on je najbrži, najgipkiji, najvitkiji, najsmrtonosniji, najizdržljiviji, najsvirepij,  najkrvoločniji i najbistriji. Sve te osobine pomažu mu da se održi u životu i da opstane i da preživi u najneprijateljskijoj sredini.

Jednom je pobegao i ponovo osetio zov slobode. Ali, u šumi tada oseti usamljenost. Oseti hladnoću. Oseti glad, te poče da mu se priviđa hrana. U ropstvu je postao pravi mekušac, nesposoban za lov i snalaženje u divljini, a sada je izbubio kompas i sposobnost da se sam snađe u divljini. Uplašio se od senek drveta po mesečini. Od straha brzo se vraća nazad u logor Indijancima. Ali, oni su se već odselili. Tuguje i dalje za majkom. Po čitav dan trči divljinom. Bio je bistriji od običnog šumskog vuka. Mogao je da trči po 30 sati i po 40 sati i da se ne umori. Bio je gladan. Počinje da hramlje. Zima je.

Našao je svoje Indijance, ali na drugoj lokaciji i potrčao im pod okrilje. Očekivao je da bude opet kažnjen zbog bekstva i da dobije batine. Dobio je komad loja. I ogreja se ukraj tople vatre. Opet je osetio svu staru bezbednost.

Beli Očnjak je upregnut sa drugim psima u sanke. Lip-Lip bio je predvodnik. Svi psi iz čopora mze Lip-Lipa. Beli Očnjak poslušan je svojim gospodarima. Naučio je zakon po kome mora da ugnjetava slabije i da se pokorava samo jačima. Vežba neprestano svoju snagu. Voli da bude sam. Osamljuje se. Ugnjetava slabe, uvažava jake. Živeo je u surovom i divljem svetu. Svet nema toplinu, nema milosti, nema ljubavi.

Nije verovao nikad ljudskim rukama. One su mu zadavale samo bol. Osetio je i surove dečje ruke na sebi, i zato ne voli da da iko pipne rukama. Jednom je ujeo dečaka koji ga je zadirkivao. Po prvi pit Sivi Dabar ga uzima pod zaštitu. Beli Očnjak nikad nije lajao. On je samo znao da dobro ugrize kad zatreba. Čuvao je imovinu svog gospodara po dužnosti i iz strahopoštovanja, i tu nije bilo ničega urađenog iz ljubavi. Majke se više i ne seća. Oslabio je zakon prema svojoj vrsti i prema majci, te ostaje samo privržen svom gospodaru.

Beli Očnjak je postao najkrupniji i siv kao vuk. Naterao je sve pse da mu se sklone sa puta. Jednom su ga poveli u lov na irvase i tada je sreo majku Kajči, ali je ona na njega zarežala, zaboravila ga je, jer je imala i sada štitila nove mladunce. Bio je zaprepašćen, jer ga majka više ne prepoznaje. Od tada mora da zna da se snađe sam i preživi bez majke. Priroda  mu nije dozvolila nikad da se potuče ili bori sa ženkama, pa tako nije ni nasrnuo na majku.

Postao je mnogo jak i snažan. Narav se njegova razvijala u dosluhu sa sredinom  u kojoj je rastao. Bio je pravi divlji vuk. Vatri koju upali čovek nije prilazio nikad. Bio je pas sa vučjim karakteristikama. Bio je tmuran i usamljen. Podsmeh nije podnosio. Indijance je pogodila strašna glad i mnogi su pomrli. Jeli su tada i svoje pse. Tada je Beli Očnjak pobegao u šumu. Hranio se sitnim životinjama. Našao je mladog vuk, preklao ga i pojeo. Našao je svoj jazbinu i u njoj video kako njegova majka Kajči živi sa samo jednim štenetom. Glad je pokosila tada i životinje. U šumi je sreo konačno i siledžiju Lip-Lipa koga je konačno usmrtio.

Došao je u jedno selo privučen mirisom pečene ribe. A našao je opet Sivog Dabra, svog gospodara.

 

(nastaviće se)