.jpg)
Džek London (1876-1916) odrastao je u siromašnoj
porodici, a tokom života razvija gen za održivost u životu i to u najsurovijim
uslovima, isto što se sreće kroz njegovo delo “Beli Očnjak”. Morao je da radi
mnogo toga, a pored pisanja, beše još i mornar, i kopač zlata, i krijumčar, a onda
žurnalista i dopisnik iz vihora rata. Posta je najomiljeniji pisac na početku
XX veka, ali zbog alkoholizma i teške materijalne situacije prekratiće sebi život
u 40-oj godini, te počiniti samoubistvo. Uvek je bio na strani svih potlačenih.
Njegova dela su mnogobrojna: ”Ljudi s dna”, ”Beli očnjak”, ”Morski vuk”, ”Gvozdena
peta”, ”Martin Idn (Edn)”, ”Kralj alkohola”, ”Džeri s ostrva”, ”Majkl, brat
Džerijev”, ”Na Klondajku”, “Zov divljine”, “Crvena kuga”, “Kći snega”, itd.
Knjiga “Beli očnjak” nastala je 1906, a ima V
delova, a svaki deo po najmanje 3, do najviše 6 poglavlja. Prva glava počinje
snežnom severnom slikom Divljeg severa Amerike, a kako “povorka pasa vučjaka”,
vuče saonice, u pratnji dva čoveka, Henrija i Bila, koji sa sobom prveoze po
mećavi telo jednog viđenijeg umrlog čoveka u sanduku. Išli su kroz pustu divljinu
koja je težila da uništi njihovu potrebu da
se pokreću i prevale određni, zacrtani put. I ubrzo oni će biti na tom
putu u divljini smrvljeni i uništeni.
Idući putem osluškivali su vučje urlike. Umor bi ih
naterao da se ulogore, a pri svakom ulogoravanju ostajali bi bez jednog psa, od
ukupno 6 koliko su imali. Vukovi su im proždirali svake noći po jednog psa, dok
na kraju ne budu počel da kidišu i prožidiru i njih same i nemoćne ljude. Uz sebe
samo je jedan čovek imao 3 metka.
Prvo su vukovi pojeli psa Debeljka. Zatim je stradao
i pas Žabac. Znali su da im pse proždire jedna vučica što stoji na čelu svoga
čopora. I na kraju treći pas koji je nestao u noći zvao se Kasač. Ostali su sa
svega 3 psa. Vukovi su bili i dalje jako gladni. No, u divljini nije smelo da
se govori o porazu znaju ljudi, jer svako ko bi priznao da je pobeđen makar i napola,
već bi i bivao načisto pobeđen u toj surovoj borbi opstanka na život ili smrt.
Svake noći slušali su jezive krike gladne vučice i
njenih vukova. Kad su im sanke upale u jedan veliki smet i kada se tovar prevrnuo,
vučica je imala priliku da napadne, sa svojih 10-ak mršavih sivih vukova. Ubrzo
su pojeli i četvrtog psa po imenu Jednouhi. Potom je Bil zgrabio pušku i krenuo
da se obračuna sa čoporom vukova, ali ubrzo postaje njihova žrtva i neće se vratiti
te noći sa svog puta bez povratka. Henri ostaje sam sa dva psa, bez ijednog
metka u divljini, u grčevitoj borbi za opstanak, u borbi sa izgladnelim zverima.
Henri se sam ulogori, sanduk popeo na grane jele, a
svake noći nastavi da bije bitku sa najvećim užasima opkoljen vukovima. Bilo ih
je 20-ak. Od njih se branio ložeći vatru i bacajući ugarke po njima. I kad bi
uspevao malo i krtako da zaspi noću, bivao je izmučen snovima, gde su ga
proganjali mnogi sivi kurjaci. Vuci su mu prilazili jako blizu, zarivali mu
očnjake u meso, ali on se nekako borio još uvek sa svima njima, odolevajući
takvoj strašnoj smrti. Vukovi su mu pojeli prvo poslednja dva psa. Tada se zakleo
sam sebi da neće biti vučji plen .No, pohlepna vučica i dalje je smišljala kako
da ga se dokopa. Zatim su jedne noći na njega nabasali ljudi, njihovi psi i oni
ga izbaviše. Kad su ga zatekli bili su grubi, jer su došli po telo važnog mrtvaca
za koga su mnogo više strepeli, nego za njega na jedvite jade još uvek živog,
preživelog.
Drugi deo: Jedan stariji i jedan mlađi vuk bore se
za naklonost vučice. U ljubavnoj robi pobeđuje stariji vuk po imenu Jednooki.
Čopor se podelio na dva dela i svako je pošao svojim putem, svojim stazama.
A kad je došlo vreme da se okoti pronašla je jazbinu
u vidu jedne manje pećne. Okotla je 5 malih kreatura. Jednookom koji beše njihov
otac, nije dopuštala čak ni iz blizine da upozna decu. Po čitav dan on bi tražio
meso da nahrani sebe i ženku.
Od čitavog nakota ističe se samo jedan mali sivi
vučjak. Bila je to čista vučja krv u njemu. Otrkio je otvor pećine i počeo da
stremi ka izlazu i svetlosti. Vučica je hranila svoje mladunce tako što delimično
sazvaće hranu, a onda je ispljune upola svarenu. Mladunci su ubrzo osetili šta
je glad. Svi mladunci su pomrli osim dvoje, mali vučjak i njegova sestra. Jednoga
dana dva mladunčeta ostaju sama sa svojom majkom, a otac Jednooki nestaje negde
u divljini. Divljina je tako uredila da samo majka brani i štiti svoj porod i o
njemu brine. Majka divljine nikada ne napušta svoju decu.
Mali štenac vuka počeo je da razvija svoje divlje
nagone. Upoznao je šta je strah, šta je ograničenje i zabrana, šta su zakoni, a
morao je svemu tome da se pokori kako bi izbegao bol i kako bi spoznao zadovoljstvo.
Naučen je da izbegava stvari koje donose bol. Brzo je rastao. U njemu je bujao
život. Kreće da izlazi ka svetlosti i upoznaje veliki otvoreni prostor. I tada
je osetio svoj najveći strah do velikog brisanog prostora. Sve što je nepoznato
bilo mu je neprijatelj. Ubrzo je naučio šta znači pasti i prevrnuti se, skliznuti,
i od bola zacvileti. Istraživao je prostor i tako mnogo učio posmatranjem. U
početku jako je nespretan, ali od svake svoje nezgode po nešto važno i veliko nauči.
Počinje da bude sve više dobro prilagođen. Prati ga
početnička sreća. Tetrebu će pojesti gnezdo i biti napadnut od besne majke tetrebice.
Tada je prvi put pokazao svoje bele očnjake. U njemu je najsnažnija tada bila
pohlepa za ubijanjem. Znao je da je stvoren da bi ubijao i jeo meso. Izbegao je
napad sokola, koji umesto njega u kandžama odnosi tetreba. Naučio je da velike
žive stvari mogu da mu nanesu strašan bol.
Upoznao je vodu, upoznao je kako se može udaviti u
vodi koju još nije upoznao, a onda je naučio da pliva. Voda nije živa, ali jeste
pokretna i može biti opasna isto kao i svako krupno živo meso. Osetio je usamljenost
i potrebu da tako izgubljen pronađe majku i svoju jazbinu. Bio je izgubljen.
Napada ga majka lasica koja brani svoje mladunče. Ujeda ga svirepa mala lasica,
a ujela ga je, ona koja je najkrvoločnija i najosvetoljubivija životinja, prava
mala krvopija divljine. Došla je majka i spašava ga. Ubila je lasicu. Pošli su
nazad u svoju sigurnu jazbinu.
Brzo je rastao Beli Očnjak. I sve je više napuštao
pećinu. Svakim novim danom u njemu raste želja za ubijanjem. Njegova majka bila
je uzor neustrašivosti i snage, a on je sve više poštuje. Postaje mudriji i ima
sve više samopouzdanja. Padao je i u stanje očaja, posebno kad udari glad.
Majka mu donosi risovo mladunče. Ubrzo u jazbinu upada majka ris željna osvete.
Vučica je ubila i risa, ali dugo je nakon toga bolovala, bolujući taj utrošak
energije u borbi da spase svoj jedini porod i jazbinu.
Majka počinje da ga odvodi u lov. Naučio je da je
cilj života hrana (meso), i da od toga zavise njihovi životi i opstanak. Postojao
je zakon po kome ćeš ili nekoga sam pojesti ili će taj neko tebe pojesti.
Vukovi ne misle kao ljudi i imaju samo jedan jedini cilj: a to je da ulove hranu
(živo meso), a borba u kojoj dolaze do hrane njhovo je najveće moguće zadovoljstvo.
Nemaju šta da zamere svom neprijateljskom okruženju, te nauče da mu se
prilagode.
Treći deo: Vučjak je upoznao ljude i osetio strah.
Prvo je ugledao Indijance. Oni su prepoznali da je on Beli Očnjak. Prepoznali
su vučicu koju su nekad pripitomili i kojoj su nadenuli ime Kajči. Bila je to njegova
ponosna majka. Indijanci ih svezaše oboje. Vučicin otac bio je pravi vuk, a a majka
joj beše prava kučka. Malom vučjaku nadenuše ime Beli Očnjak. Po prvi put Beli
očnjak upoznao je pse koje su koristili Indijanci. Za njega ljudi su bogovi.
Ubrzo je upoznao i osetio svirepost čopora ljudskih pasa. I on i majka živeli su
među njima u neslobodi zatočeni. Živeli su u indijanskom logoru sputani.
Najviše se sukobljavao sa psom po imenu Lip-Lip.
Besno su se grizli i ujedali. Tukli i borili. Klali. Ubrzo se Beli Očnjak opržio
njuškom i upoznao vatru koju zapale ljudi. Njegov gospodar bio je Indijanac po imenu
Sivi Dabar. Ljudi su mu se mnogo smejali, a on taj smeh nikada nije mogao da
podnese, kao ni njihov podsmeh. Osetio je tugu, žalost. Prazninu. Život mu postade
prenaseljen. Upoznao je kako ga ljudi bogovi potčinjavaju , kažnjavaju i kako
njime gospodare.
Majka mu je i dalje bila vezana, a njega puštaju da
trči po indijanskom logoru. Istražuje i uči. Njuška. Od ljudi nije mogao da
pobegne i morao je da čini sve što mu ljudi narede. Imali su pravo da ga tuku,
muče, udaraju, gaze, psuju. A on je morao sve da podnosi i tri. Video je da su
ljudi gramzivi i nepravedni, a onda da
su neki judi pravedni, a deca svirepa, a žene najdobrodušnije.
Lip-Lip mu zagorčava život. On je pravi siledžija.
Belog Očnjaka ništa ne može da slomi, jer
mu je divlji duh nepokoren. No, postao je zloban i sumoran. Pošto je zlostavljan
postaje još više divlji. Povlači se u sebe i razvija svoje umne sposobnosti.
Postaje lukav i vešt, postaje lopov, postaje prepreden i ubrzo okusi i prve
plodove svoje osvete. Bio je najbolji trkač, čak bolji od psa Lip-Lipa. Ubrzo
su odvezali i vučicu Kajči.
Sivi Dabar bio je dužan nešto Troglavom Orlu te
njemu prodaje Kajči. Beli Očnjak pokušava da sledi majku, no tada dobija batine
i ostaje razdvojen od nje zauvek. Upoznao je i udarac ljudske ruke na sebi. Shvata
da je ljudima rob, da je pod vlašću ljudi bogova. Tuguje za svojom majkom.
Divljina nema zamenu za majku, nema maćehu. I čeko je da se majka vrati. A kad je
bivao poslušan, nije nikad dobijao batine. Ropski život među ljudima postaje mu
sve draži.
Lip-Lip mu zagorčava život i dalje. Beli Očnjak
postaje zloban i svirep. Svima je kriv za sve. A naučio je da je najvažnije
sačuvati svoj goli život. Počeo je da liči mnogo na mačku i da zna kako se uvek
ostaje na svojim nogama. Naučio je da drugima ne otkriva svoje namere. Naučio
je da zada drugima samo brze i mnogo teške povrede. Mrzeli su ga svi i ljudi i njihovi
psi. I svi su na njega režali, a ljudi ga psuju i kamenuju. Beli Očnajk živi jako
napeto. Stresno. Ali, ume i on da zareži, i pokaže svoje lepe bele očnjake.
Oni njega uvek napadaju grupno, u krdu, u masi, a on
se sa svakim od njih obračunava pojedinačno njuškom u njušku. Bio je najbrži i u
najboljem dodiru sa divljinom, i znao je svaku tajnu i svako lukavstvo zova divljine.
Njegova rasa ga mrzi, a mrze ga i ljudi. On je neukrotiv i sam ratuje sa svima njima,
i sa psima i sa ljudima. Zakon je naučio i to zakon koji kaže da se treba pokoriti
samo jačem i da se mora svako slabiji tlačiti.
Postajao je sve snažniji. Imao je sposobnost da
opljačka, da otme hranu, ali i da se odbrani. Od svih on je najbrži, najgipkiji,
najvitkiji, najsmrtonosniji, najizdržljiviji, najsvirepij, najkrvoločniji i najbistriji. Sve te osobine
pomažu mu da se održi u životu i da opstane i da preživi u najneprijateljskijoj
sredini.
Jednom je pobegao i ponovo osetio zov slobode. Ali,
u šumi tada oseti usamljenost. Oseti hladnoću. Oseti glad, te poče da mu se priviđa
hrana. U ropstvu je postao pravi mekušac, nesposoban za lov i snalaženje u
divljini, a sada je izbubio kompas i sposobnost da se sam snađe u divljini. Uplašio
se od senek drveta po mesečini. Od straha brzo se vraća nazad u logor Indijancima.
Ali, oni su se već odselili. Tuguje i dalje za majkom. Po čitav dan trči
divljinom. Bio je bistriji od običnog šumskog vuka. Mogao je da trči po 30 sati
i po 40 sati i da se ne umori. Bio je gladan. Počinje da hramlje. Zima je.
Našao je svoje Indijance, ali na drugoj lokaciji i potrčao
im pod okrilje. Očekivao je da bude opet kažnjen zbog bekstva i da dobije
batine. Dobio je komad loja. I ogreja se ukraj tople vatre. Opet je osetio svu
staru bezbednost.
Beli Očnjak je upregnut sa drugim psima u sanke. Lip-Lip
bio je predvodnik. Svi psi iz čopora mze Lip-Lipa. Beli Očnjak poslušan je
svojim gospodarima. Naučio je zakon po kome mora da ugnjetava slabije i da se
pokorava samo jačima. Vežba neprestano svoju snagu. Voli da bude sam. Osamljuje
se. Ugnjetava slabe, uvažava jake. Živeo je u surovom i divljem svetu. Svet
nema toplinu, nema milosti, nema ljubavi.
Nije verovao nikad ljudskim rukama. One su mu zadavale
samo bol. Osetio je i surove dečje ruke na sebi, i zato ne voli da da iko pipne
rukama. Jednom je ujeo dečaka koji ga je zadirkivao. Po prvi pit Sivi Dabar ga
uzima pod zaštitu. Beli Očnjak nikad nije lajao. On je samo znao da dobro ugrize
kad zatreba. Čuvao je imovinu svog gospodara po dužnosti i iz strahopoštovanja,
i tu nije bilo ničega urađenog iz ljubavi. Majke se više i ne seća. Oslabio je
zakon prema svojoj vrsti i prema majci, te ostaje samo privržen svom gospodaru.
Beli Očnjak je postao najkrupniji i siv kao vuk. Naterao
je sve pse da mu se sklone sa puta. Jednom su ga poveli u lov na irvase i tada
je sreo majku Kajči, ali je ona na njega zarežala, zaboravila ga je, jer je
imala i sada štitila nove mladunce. Bio je zaprepašćen, jer ga majka više ne prepoznaje.
Od tada mora da zna da se snađe sam i preživi bez majke. Priroda mu nije dozvolila nikad da se potuče ili bori
sa ženkama, pa tako nije ni nasrnuo na majku.
Postao je mnogo jak i snažan. Narav se njegova razvijala
u dosluhu sa sredinom u kojoj je rastao.
Bio je pravi divlji vuk. Vatri koju upali čovek nije prilazio nikad. Bio je pas
sa vučjim karakteristikama. Bio je tmuran i usamljen. Podsmeh nije podnosio.
Indijance je pogodila strašna glad i mnogi su pomrli. Jeli su tada i svoje pse.
Tada je Beli Očnjak pobegao u šumu. Hranio se sitnim životinjama. Našao je mladog
vuk, preklao ga i pojeo. Našao je svoj jazbinu i u njoj video kako njegova majka
Kajči živi sa samo jednim štenetom. Glad je pokosila tada i životinje. U šumi
je sreo konačno i siledžiju Lip-Lipa koga je konačno usmrtio.
Došao je u jedno selo privučen mirisom pečene ribe.
A našao je opet Sivog Dabra, svog gospodara.
(nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар