.jpg)
Čitajući poeziju
jednog naroda, zapravo čitamo kulturnu,
kao i civilizacijsku povest tog istog naroda, svu njegovu mitološku
prošlost, svu duhovnost, itd. U prethodna dva dana, pročitala se još jedna knjiga,
i to „Antologija savremene grčke poezije“, koja je izabrana, prevedena u nas još
1978 godine od strane dr Ksenije Maricki Gađanski, koja je napisla i „Predgovor“,
ali i beleške o svim zastupljenim pesnicima. Evo šta je sve savremena grčka poezija
shvatila, a po mišljenju dr Ksenije Maricki Gađanski: “... da samo narodnim
jezikom i govorom može da živi i da se održava prava kultura jedne zemlje“.
Kosta Palama
godine 1926 postaje jedan od osnivača Atinske akademije, a kroz 4 godine i njen
predsednik. Dr Ksenija Maricki Gađanski opisuje ga ovako, te kaže: “Nije voleo
promene, nije voleo putovanja, nije voleo pokrete. Živeo je „nepomičnim“
životom...“. Umire u poodmakloj dobi, sa 84 godine, ali jako nesrećan i tužan, jer
je njegova domovina doživela sramnu okupaciju od strane Nemaca, te je njegova
sahrana 27 februara 1943 bila je poseban vid bunta i otpora nemačkom tlačitelju
i okupatoru, svakom izdajniku i saradniku okupatora, a na sahrani su se čuli stihovi
pesnika Angela Sikeljanija. Kada se obuhvate rečima sva Palamina sabrana dela,
onda ona imaju opisnu težinu od 16 tomova i blizu 9 hiljada strana, i zato ga „smatraju
temeljem novije grčke književnosti i kulture“. Prvu zbirku pesama objavio je
1886, sa 27 godina života, a zvala se „Pesme moje otadžbine“, itd.
U pesmi pod
nazivom „Bol svoj nemoj da ostavljaš ovde“, Kosta Palama peva: “Bol svoj nemoj da
ostavljaš ovde! S materinskom ga brigom otpremi tamo gde se nalazi život i san,
daleko, gore. A posle ga prenesi, presadi mu koren u sasvim beživotno tle
nezadovoljenja, prikupi ga u svoje oči i glas mu prekopaj, a ako mu oči možda
ne izdrže i sklope se, i ti svoje oči sklopi i zajedno s njim umri“.
Rodio se na
severu Peloponeza u Patari, a sa osam godina postao siroče, bez oba roditelja,
te dalji trud oko njegovog školovanja preuzimaju rođaci, tačnije njegov stric u
Mesolongi, odakle mu roditelji vuku poreklo. Po završetku gimnazije odlazi na studije
prava u Atnu 1875, a u isto vreme postaje i saradnik u nekoliko listova i časopisa.
Izabran je zatim za generalnog sekretara
Univeziteta u periodu od 1897, pa sve do 1928.
U pesmi „Ciganski
dodekalog“, Palama peva kao i svaki „Trudbenik“, pregalac, stvaralac, pojašnjavajući
ko je zapravo on sam: “Ja sam kovač stvaralac ali moj čekić kuje samo ono divno
i nekorisno: a moja veština neprilična i nova – samo moja. Ja sam čarobnjak
ognja i krstarim kroz njega da mu ukradem zmije i čudovišta, i da ih još
čudnije i strašnije iskujem u gvožđu... I dok čovek očekuje da svojim iz mojih
preuzme ruku proizvod čvrst, solidan i stvaran, ja mu rukama prinosim nehotice
tračak duše, sunčani zrak i morsku penu“. A pošto, ubije, najsvetiju tišinu,
zapevaće: „Jednog sam se dana zatekao daleko od meteža sveta, ukraj nekog
jezera, sam, ja sam sa sobom, bez druga; posmatrao sam te mirne vode, njihove
dubine i dno svoje duše; a usred moga srca cvet procveta, suviše nežan da ga
nazovem tugom, i predubok da ga nazovem mukom; bledi sumrak unaokolo, uspavljivao
je taj čas-detešce u zagrljaj svoj ljubičasti... I sve je bilo potpuno tiho, a to
je bila velika tišina velike prirode koja se povi i pretvori u uvo da oslušne
veliku tajnu koja dotle još ne bi izrečena...
Ali, dok sam ja ustima hulio, duboko u meni moja je duša, ranjena, avaj, ječala!“. A kud god da je
polazio dalje, nepočina, a pomičan, otadžbina njegova ga je sačekivala, kojoj i
o kojoj je pevao sa bolom: „Kud god da pođemo, otadžbina nas čeka, stvorićemo
je, ploveći od Bosfora do Jadrana: svićemo gnezdo u Veneciji, pustićemo opet
koren u Rimu, prigrliće nas u Firenci...
izlićemo proleće uma svuda, u sve što je ostarelo zasejaćemo mladost,
posejaćemo Grčku“.
Bavio se
književnim radom na dve lokacije. Prva je njegova radna univerzitestaka soba, a
druga je takođe radna soba, u stanu u kome živi. Nikada se nije pomerao i selio,
osim jednom kad su rešili da kuću u kojoj živi sruše. Bo je nepomičan, telom statičan
čovek, vezan za svoje mesto, ali unutar njegove poezije sva pomeranja i svi
pokreti, fludi, plod su nedoživljenog iskustva fizičkog pokreta, već plod
bogate imaginacije i pokreta duha. Izrana su ga nazvali velikim pesnikom grčke
nacije i smatraju ga „temeljem novije grčke književnsoti i kulture“.
U pesmi „Moja
najveća žalost“, Palama veli: “Moja će najveća žalost biti što s tobom, zeleni svete,
nisam mogao da živim po brdima i morima, šumi; što ti se, skriven sred knjiga,
nisam, Prirodo, radovao svojim celim životom i svom svojom mudrošću“.
Nakok prve
zbirke poezije, napisao je još mnoge i mnoge knjige: „Himna boginji Atini“,“Oči
moje duše“,“Jamb i anapesti“, “Grob“, “Nepomični život“, “Ciganski dodekalog“, “Carska
frula“, “Tuga lagune i satirične vežbe“, “Grad i samoća, “Oltari“, “Neprekidni
stihovi“, “Soneti“, “Peterci – Strasna šaputanja - Vukovi – Sva strana cveta“
iz 1925, sa prevodom Šilera i Hajnea, “Bojažljivi i odlučni stihovi“, knjiga
izašla u Čikagu, “Ciklus katrena“, “Femijeve noći“, “Prolazi i oproštaji“ iz
1931.
A kad je
nešto bilo, i kakvo je sve bilo, kazaće u pesmi „Bilo je“, u poslednjim stihovima,
unutar ove „Antologje“, u kojoj je kao prvi iz „Atinske škole“, zastupljen sa 5
pesama: “Bilo je kao kad uveče procveta divlja ljubičica u pukotini stene“.
Dr Ksenija
Maricki Gađanski opisuje Palamu još i ovako, a kao velikog knjigoholičara: “Načitan
i učen, Palama je pisao mnogo: nekoliko desetina pesama. Tu je zastupljeno sve,
od mitske prošlosti starih Grka do novih heroja u drugom svetskom ratu, cela
jedna duhovna istorija duga skoro tri hiljade godina“. Reći će nam još, da je
birao samo „ono što je lepo, što mu se sviđa“, i dodaje – „sviđalo mu se mnogo,
katkad sasvim inkompatibilno“.
Нема коментара:
Постави коментар