.jpg)
Čitaocima nepoznati
anoniman čovek, a bivši Udbin islednik 1988 poslao je i u poštansko sanduče Dragoslava
Mihailovića ubacio 4 pisma, koja je napisao u zimu 1982, u kojima je dao iz ugla
islednika svoje slike sa Golog otoka, a što je bila slika pravog pakla još ovde
na zemlji. U „Prilozima“ svoje knjige „Golio tok“, Dragoslav Mihailović piše: “Preporučujem
čitaocu da ova psima PAŽLJIVO PROČITA... Kada jednog dana istorijska nauka bude
u vreme oko 1948 kročila ozbiljnije nego
sadašnji ideologizovani, uplašeni i potkupljivi istoričari, verujem da će svedočenje
Islednika na Golom otoku imati izuzetan značaj“. Obojica smatraju da 9/10
golootočana zaslužuje nakon svega bar REHABILITACIJU. Kažnjenika na otoku bilo
je oko 22 hiljade, a sa drugim kaznionicama ta brojka uhapšenih iznosi 35
hiljada, a po Mihailoviću prava cifra bi bila negde oko 40-45 hiljada, na šta
se mora dodati još 10-20 hiljada. Mrtvih je na otoku bilo pre iznad 5 hiljada, nego
negde oko 3800, a koliko je tek naveo i Vladimir Dedijer pišući Titovu
biografiju. I na kraju svega Dragoslav Mihailović se pita: “Da li će se to,
PITAM SE, ikad razjasniti i da li će se uopšte moći doći do pouzdano tačne
brojke? Organizatori ovog zločina su, u svakom slučaju, sve preduzeli da se ovo
nikad ne sazna“.
Šta je kroz
4 pisma Dragoslavu Mihailoviću otkrio nama nepoznati, ali njemu ipak poznati
islednik sa Golog otoka. Iz prvog pisma, koje je napisano 18 marta 1982
saznajemo da je islednik na otoku boravio tek od 1950. I pominje da je kroz
otok prošlo čak 15 grupa, a stizale su grupe svaka 3-4 meseca, a svaka grupa
imala je najmanje po 1500 ljudi. Neke grupe imale su i više tura. A prošlo je
kroz otok oko 22 hiljade uhapšenika. Ženskih zatvorenica bilo je 3500. Ukupnih
osuđenika bilo je oko 35 hiljada.
Uhapšeni ljudi
prolazili su i kroz druge mnoge torture, prave pravcate krvave Golgote. Vlastite
supruge odricale su ih se (ne kod svih), ostajali su bez stanova, bez posla, a njihovi stanovi dodeljivani su istaknutim
i zalužnim organima Udbe. Anonimni islednik Udbe smatra da 60% ljudi koji su
prošli kroz Goli otok nisu trebali da budu pohapšeni, i da su svi ispaštali bez
ikakvog osnova. Mere mučenja islednici su nauči u zatvoru Sremska Mitrovica, a
gledali su da budu slični i nalik po metodologiji rada i na Staljinove
islednike, a najviše su naučili od Gestapoa. A zapravo na otoku primenjivali su
kombinovanu metodologiju svih ovih pomenutih terora i mučenja. Oni koji bi
posle revidiranog stava bili pušteni kući i dalje su bivali pod isragom Udbe, i
dalje su posmatrani, a što je najžalosnije o svojim užasima i patnjama nisu smeli
nikome živom da zucnu, jer ako zucnu vraćali su ih ponvo na otok kao
dvomotorce.
Na Golom
otoku logoraši su nosili opanke od gume, trošnu obuću, a kad ostanu i bez opanaka
hodali su polubosi, a išli su i polugoli. Najstrašnije prolazili su
bojkotovani, a njima su namenili uvek samo najgore i najteže fizičke poslove. Njih
su najviše šamarali i kažnjavali. Oni su slati da tucaju kamen, oni su terani
da udišu izmet drugih i ostalih iz kible. Do 1951 jeli su samo pasulj, a onda
su tobož počeli „bolje“ da ih hrane, pošto se pojavio čitav arsenal užasnih epidemija
i bolesti. Neki su stradali i umoreni ćuskijom od strane islednikove ruke (ne
ovog koji piše, već jednom mnogo ubojitijeg), a ćuskija beše teška 16 kg, a logoraš obično jedva da je imao 40. Neki su
izgaženi do smrti drvenim klompama. I tako je 1951 ubjen i Branko Mihailović
sin Dražin.
Posle Staljinove
smrti progovorilo se o sibirskim logorima, a samo se o Golom otoku ćutalo i
ćuti. Skoro sve komunističke partije sveta su priznale svoj „pogrom“ i „pokolj“
koji su izvele nad svojim ljudima, čak i jedna Kina, a samo su o tome ćutale
primitivna Albanija i KP Jugoslavije, koja je 9/10 nedužnih i čestitih ljudi građana
tako izmučavala.
Na otoku
bilo je toliko leševa, koji su plitko sahranjeni, jer je zemljište kršno, da su
ih pronalazile vrane i mrtve kljucale i zobale. Islednik koji piše ova pisma znao
je da u strogo čuvanoj tajnosti postoji groblje na otoku, i da nisu bila ničim
obeležena. I pamti da je jula 1951 tu sahranjeno 450-500 ljudi. Čak i kad je
kiša logoraš mora da ide u kamenolom da radi, po buri, po hladnoći, po blatu.
Na otoku lakši posao za logoraše bio je odlazak na ručni rada u neku od
radionica. A tada su pravili pepeljare, svećnjake i mermerne predmete na otoku.
Neki su bili vrtlari, neki krpari, neki
su pomagali u kuhinjji, neki su bili stočari, neki su čistili, a neki su
odlazili u ribolov.
Drugo pismo
islednik je napisao 22 marta 1982, a u njemu kaže da rad na otoku nije bio bez
koristi kako se najviše čuje, čak naprotiv bio je to „društveno koristan rad
radi prevaspitavanja“, jer tu se gradilo, podizalo, proizvodilo. Podigli su
kuglanu, sportske zgrade, fudbalsko igralište, tenisko igralište, a sve
sadržaje da se njima samo koristi milicija i isledniic Udbe. Podigli su radionice
u kojima se sekao mermer, u kojima se klesalo,
a uz to postojala je i mehaničarska, stolarska, tesarska i betonirska
radionica, zatim obućarska i krojačka, čak i omanje brodogradilište. Podigli su
i hotel, kancelarije svojih islednika, restoran, paviljone, vikendice, puteve,
pruge, mostove, itd. Imali su povrtnu baštu i držali stoku. Dakle rad ovih
ljudi imao je nažalost i SVRHU.
Najgore su
prošli koji nisu imali šta da prizanju, koji nisu imali šta da izmisle, jer po Udbi
svi su oni bili krivi. Strani novinari nisu dolazili da vide i opišu njihove muke,
već su im poturali lepo podgojene brigadirce, slobodnjake, lepo obučene i poletne, gizdave. U večito hladnom ratu i ljudi su bili
večito hladni, te ih se tuđa muka nije ticala, nije doticala. Po nacističkim
logorima ljudi su umeli da budu složniji i organizovaniji, a na otoku oni su
radili jedni protiv drugih, cinkarili, potkazivali, uhodili. Pisma su uručivali
samo onima koji su revidirali svoj stav, a bojkotovani nikad nije primio poštu
od svoje rodbine. Sa otoka kažnjenik je
pisao loše o samom sebi, srozanim stilom mišljenja: “Ja sam neprijatelj, čak i
govno, koji sam izdao partiju i narod. Sada uviđam da sam bio na pogrešnom
putu“. Nisu imali pravo na posete svoje rodbine, čak ni na pakete od svoje kuće.
Treće pismo
islednika sa Golog otoka napisao je 23 marta 1982, u kome govori o postojanju
rudnika i vađenju rude boksita. Tu su radili najteži osuđenici, oni najtvrdoglaviji,
nesalomljiiv, koji nisu imali šta da kažu, koji u sebi nisu nalazili krivicu. Oni
su najviše zlostavljani i mučeni. Oni su tucali i drobili kamen drobilicom
zvanom „Mamut“, ali i ručno kamen o kamen. Bila je ovo velika klanica i
mučionica ljudi. Čak i islednik uviđa, da ako se bude ćutalo o otoku, onda nas
verovatno u budućnosti čeka nešto mnogo slično da se ponovi.
Četvrto pismo
napisao je islednik sa Golog otoka 25 marta 1982, a u njemu priča kako su napravljene
drvene saonice u koje su upregli kažnjenike da ih vuku prepune kamena. A bila
je kiša, a oni su zapeli i zaglavili se u tom crvenom blatu, te su tako dobili
batine. Islednik je sve ovo posmatrao u neposrednoj blizini krijući se odkiše ispod
jedne strehe. Kažnjenici su urlikali od
bola, svaki od njih krvav. I malo je reći da su njihove muke bile nalik
onim Sizifovim ili Hristovim. Islednik nemi posmatrač nije smeo da se umeša, a
kažnjenici su jezivo cvileli i padali kao pokošeno klasje. Islednik piše: “Ovo
je bio daleko gori rad od građenja egipatskih piramida. Jer to je bio XX vek, posle
slavne pobede u II svetskom ratum gde je FNRJ bila jedna zemlja među pobednicima...“.
Te noći ovi živi mučenici još su kažnjeni
da udišu stojeći smrad iz kible, mokri, a pre toga istrpeli su kilometarski stroj
svojih batinaša.
Dalje, Dragoslav
Mihailović piše u „Prilozima“ kako su sva ta mučenja i izgladnijvanje doveli do
propasti ljudskog zdravlja, i na kraju do velike smrtnosti na otoku. Jezivo je
kako su trpeli muke, a najstrašnija muka bila je gubitak muškosti, polnih organa
koji su se uvlačili u trbušnje duplje zbog hladnoće, sušili, usled jako loše i vitaminima siromašne hrane, da
su neki muškarci dobijali mesečno krvarenje, uništenih hormona, uplašeni da
nisu postali žene. Na otoku sprovodili su
Udbini lekari sistematske preglede sa vidno zabeležnim tablicima svačije bolesti.
A ljudi su tamo patili od lišajeva, od šuge, prozeblina, distrofije, hepatitisa,
itd...
Itd...
Нема коментара:
Постави коментар