ANGELO SIKELJANO (1884-1951) – GROMOGLASNOST KOJA POTRESA TIŠINE...

 

 

Angelo Sikeljano peva: “...“S kakvim ti krikom preokreneš odjednom sve stvari u njihovu želju i u njihovu snagu!“.

Rodio se na ostrvu Lefkada. U Atini je završio dve godine prava, a ond to napušta i počinje da se bavi književnošću. Objavio je prvo ozbiljno poetsko delo (remek delo) pod nazivom „Vilenjak“, koje je napisao nakon posete severne Afrike i obala Nila, gde je posetio svoga brata.

U ovoj porodici dr Ksenija Maricki Gađanski piše da su se rađala lepa i nadarena deca, te mu je jedna od sestara postala glumica, a jedna druga sestra se udala za brata čuvene balerine Isidore Dankan.

Pošto Angelo beše lep kao božanstvo Apolon za njega se udaje bogata Amerikanka Eva Palmer. Eva mu rađa sina, a od Evinog novca pesnik dosta dobro živi.

Dr Ksenija Maricki Gađanski piše još o Evi i Angelu: “Poneta njegovim oduševljenjem za Delfijsku ideju, pomogla mu je da ostvari dva festivala u amfiteatru antičkog svetilišta (1927, 1930), uz sudelovanje Isidore Dankan“. Odigran je i njegov „Okovani Promete“, slično kao što se igrao u staro antičko vreme.

Angelo Sikeljano peva: “... tako sam i ja svaku reč, jednu po jednu, prinosio svom uvu, pre nego što mi se usta, koja su, zatvorena, stezala zube ko u mrtvaca, otvoriše u najtežoj himni koja je razmerila ljubav zemlje, tle mog srca i moje smrti, Ortija, za tebe!“.

Ovaj pesnik je čitav svoj život vezao za rodnu Grčku, a u inostranstvo odlazi na kratko u nekoliko navrata, jer je mnogo više voleo da obilazi i putuje kroz svoju rodnu Grčku. Eva ga napušta i 1933 vraća se u Ameriku, a on se ženi Anom. Po opredeljenju bio je naprednjak. Godine 1950 nije dobio čak ni Nobelovu nagradu, a kažu da je to zbog njegovog opredeljenja za naprednjake, a predložen je komitetu za dodelu nagrade od strane velikih imena, a čak nije primljen zbog svega toga ni u Atinsku akademiju. Tek 1939 dobija državnu nagradu za svoje životno delo, a dočekao je i to da se njegovo delo zabrani još za vreme njegova života.

Napisao je više zbirki poezije: “Prolog životu: 1915 - Svest moje zemlje“, “Svest moga roda“, „1916 – Svest žene“, „1917 – Svest vere“,“Stihovi“ iz 1921,“Pasha u Grka“, “Lirski život“ u 6 svezaka. Napisao je i nekoliko poetskih drama: “Ditiramb ruže“, “Dedal na Kritu“, “Sibila“, “Hristos u Rimu“, „Digenijeva smrt“, “Asklepije“, delo koje je ostalo nezavršeno. Napisao je mnogo tekstova u kojima je pojašnjavao i tumačio postojanje Delfijske ideje, o kojoj dr Ksenija Maricki Gađanski piše: “Ona je trebalo da predstavlja sintezu svega grčkog od antike do danas i sintezu hrišćanstva i paganskog panteizma“.

Angelo Sikeljano peva: “... “Malo je struna u zakonu koji si obećala: dorski zvuk kao neosvojivi zid!“.

Njegov lirizam takav je da u fokusu njegove pažnje i svih interesovanja se nalazi čovek, a kao liričar pesnik Sikeljano je po rečima dr Ksenija Maricki Gađanski: “Gromoglasan, uvek u zanosu, dinamičan, povišena tona, on je na savremenike ostavljao jači utisak nego na mleđe naraštaje“.

Angelo Sikeljano peva: “...“o, kada će, kada, u gmizavu tamu talasa potonuti i otploviti bespovratno mutno crvena krv neprijatelja?...“(Izvuci bol iz naše dubine kao Herakle Kerbera iz Hada...)“.

Pesnik tragično skončava 1951 kada je umesto leka ispio otrov greškom. Zbog trovanja dva dana provodi u teškoj agoniji, a čak dve bolnice u Atini odbile su da ga prime, jer nije imao novca da plati lečenje. Prihvatila ga je neka treća bolnica. Eva se vratila iz Amerike u Grčku tek nakon godinu dana od njegove smrti. Više se nazad nije vraćala. Umrla je u Delfima, gde je i sahranjena.

U pesmi „Žeđ“, kazao je za čim žeđa, sa čime se bori, rve: “Kraj peščanih žala gde je šumeo talas borio sam se sa žeđi. Gnev me je začađivao, razjario. Više se na zemlju nisam vraćao. Na dalekim talasima okupao sam se u samoći, kao kakvo božanstvo morskih dubina. Skovao sam svoju reč i svoje telo i svoju mladost punu teških misli“.

U „Himni Antemidi Ortiji“, kazaće: “Zatvorile ste me sasvim samog u ovu krajnju pustoš da se jedino na svojoj peti vrtim i da gledam u tebe, bronzana tvrđavo gromadna! Ni napred, ni nazad! Već tu, na istom mestu, nijednog slobodnog pedlja da legnem i opružim se, već tu, uvek na istom mestu uspravan!... Prve tvoje strele počeše da potresaju tišinu!“.

U pesmi „Nezabeleženo“, Angelo Sikeljano piše stihove ove, a piše o nečemu čega zvanično nema u jevanđelima, ali je takva priča u tajnosti kružila ratnog oktobra 1941. U toj pesmi veli: “Jednoga je dana Isus izvan Sionskog grada pošao u šetnju s učenicima i nedaleko od bedema, pred sam zalazak sunca, odjednom se našao na onom mestu gde su iz grada godinama bacali đubre: nagorele dušeke bolesnika, razne dronjke, porazbijano posuđe, otpatke, nečistoću... I tu, na najvećoj gomili, na samom vrhu, naduven, s nogama uperenim prema nebu, uginuli je jedan pas ležo, već truo... Samo je Isusu, pošavši dalje vedro i mirno prema gomili, zastao kraj nje pogleda uprta u strvinu, sve dok mu jedan učenik, ne izdržavši, ne doviknu poizdalje: “Zar ti ne osećaš, rabine, strahovit smrad, kad možeš da stojiš tako?“ A ovaj, i ne okrećući glave od belega koji je gledao netremice, reče: “Užasan će smrad čovek čista daha osetiti i u samom onom gradu odakle smo pošli... Ali se ja sada celom svojom dušom i srcem divim onome što se javlja na toj truleži... Gledjate kako zubi tog psa blješte na suncu: kao da su zrna tuče ili kao ljiljanov cvet, pored sve te truleži, veliko obećanje, odraz Večitog, ali uz to još više čvrsta nada i sjajna munja Pravednosti“... Gospode, podaj i meni sred groznog smrada kud se krećeš, makar za jedan tren svoj mir i vedrinu, da bih zastao spokojno posred lešina i truleži, da bih dosegao neki, i to sopstvenim očima, beleg, beleg kao zrno tuče, kao cvet ljijanov, da nešto bljesne odjednom i duboko u meni izvan tog truljenja, iznad te truleži sveta, poput zuba onog psa. Kojima si se zadivio gledajući ih ono veče, Gospode: veliko obećanje. Odraz Večitoga, ali još mnogo više čvrsta nada i sjajna munja Pravednosti“ „.