ČESLAV MILOŠ - O TOTALITARISTIČKOM MEHANIZMU ZAROBLJAVANJA UMOVA (1911-2004)…

 

 

Ovog leta 2024, navršava se ravno dve decenije od smrti pesnika i pisca, književnika, esejiste, prevodioca Česlava Miloša, koji je 1980 godine dobion Nobelovu nagradu za književnost, a čija knjiga “Zarobljeni um”, progovara o strašnom mehanizmu totalitarne države (jedna do tehnika i dijalektika ispiranja mozga), pojavila i kod nas opet 2023,  a koju je početkom 50-ih godina XX veka (tačnije 1953) napisao Česlav Miloš podstaknut čak ličnim unutrašnjim sukobom, ne skrivajući da ovu svoju knjigu najviše (prvenstveno) piše za čitaoce iz zapadnog dela Evrope,  a reč je o esejima koji su po svom duhu i mentalitetu antistaljinistički. Esej za njega jeste bila jedna od omiljenih formi u kojoj može naknadno, opet i opet, da nam kaže sve ono što recimo putem svoje velike poezije nije još kazao.

U stihu jedne svoje pesme kazaće Česlav Miloš da je ljudski um „nepobediv“, te da ništa ne može da mu takvom stane na tom putu, ni logor, ni ropstvo iza žice, ni progon, ni izgon, jer počiva um u svom maternjem jeziku kojim se najbolje piše. Zatim nam rekavši da je poezija uvek u službi dobra. Ali, šta kad na vlast dođu totalitaristički prekupci zlata i od jedne zemlje ili naroda načine bordel porobljenog uma. I šta kad Istina i Pravda konačno zaćute, a umesto njih porogovori možda nešto jače. I šta kad postane tako zamorno pokušavati podići prvi korak umesto glasa i zakoračiti nemo na stepenište apstraktnoga. I šta kad znaci ne budu više tako jasno raspoznatljivi pored druma,  a sve postane neljudsko, više nego ljudsko. I kad nestane svake pristojnosti, kome će se preživeli čovek još moći zadiviti, začuditi. Ako živi nikad više ne budu skloni istini, umemo li zapitati bar mrtve (pretke) da nam oni na pitanja ova odgovore. I kad mač totalitarizma opet jednom negde i nekad zamahne, šibom u stroju ošine, da li onda knjige spašavaju ljude i šta onda sa onim knjigama u koje više niko neće verovati, ali ni oni koji ih sami jednom budu pisali. I šta je ono što još mpra doći iza vremena. Nije li totalitarizam postao “šarena kugla” sačinjena od prodimljenog stakla. I nije li totalitarizm bio samo mehanizam jedne linije podobnih, linije komunističkih novoveraca. I nije li to bio mehanizam najzlokobnije i najnakaznije koračnice stroja. Znamo li posle svega šta jeste bilo. I gde su svi oni koje je opeko pakleni plamen totaliitarizma, i gde su oni koji su šibama kidali komade ljudskog mesa, a gde su oni koji su izvršavali kazne i slepa linijska naređenja. I da li će na kocu najstrožije sami sebe jednom osuditi samo oni koji ništa nisu mogli da učine u borbi protiv totalitarizma. I kad proteknu mnoge i mnoge godine, možemo li se brecnuti makar još u snu.

Česlav Miloš rodio se 30 juna 1911 godine u mestu po imenu Šetejnje, danas Litavnija, na obali reke Nevežis. Umire 14 avgusta 2024 godine u Krakovu, u Poljskoj. Imao je plemićko poreklo, te otuda su valjda u njemu mnogi gledali buržuja, posebno oni skloni ketmanstvu. U Vilnjusu je studirao najpre polonistiku, a onda je to napustio i započeo studirati pravo. Godine 1931 dobija stipendiju i odlazi na dalje školovanje u grad svetlosti Pariz. U Parizu će boraviti ponovo i 1934 godine. A nakon Pariza vraća se u Vilnjus i 1936/37 zapošljava se na radiju, ali je ubrzo izbačen sa posla od strane nacionalista ekstremne desnice (uvek na udaru ili nacionalista ili komunista), jer je počeo da govori u svojim emisijama o tabutemama: Jevrejima i Belorusima. U to vreme postaje blizak sa Ježijem Andžejevskim (zanimljiva je knjiga pod nazivom “Pisma-eseji”, Česlav Miloš/Ježi Andžejevski, koju sam čitala jeseni 2017, uz još jednu knjigu “Pesama” Česlava Miloša), onim koji će posle postati pseudonim alfa moralista u smutno vreme linijskih staljinističkih opredeljenja. Drugi svetski rat Česlav Miloš provodi u  Varšavi, svojim očima gledajući strahote geta, gde upoznaje ne samo velike pesnike, već i svoju buduću suprugu Janjinu Dlusku, a gde opet radi na radiju Varšava. Godine 1944 odlazi u Krakov. Radio je kao diplomata SAD-a, a 1950 vlasti Poljske lišavaju ga pasoša. No, potegao je prijateljsku vezu u ministarstvu inostarnih dela i dobija nazad pasoš. Te iste 1950 biraju ga za sekretara Poljske ambasade i šalju u Pariz. No, 15 februara već iduće 1951 napušta ambasadu i traži od Francuza politički azil. Radio je neko vreme u poljskoj „Kulturi“, i živeo u manjem mestu blizu Pariza. Godine 1961 dobija poziv iz Amerike gde počinje da radi kao gostujući profesor književnosti na Berkliju. U Poljsku se vratio početkom 90-ih godina XX veka, u Krakov, gde će i umreti. Prvu zbirku poezije objavio je 1933 godine, a iza sebe ostavio čak 20 zbirki pesama. Godine 2006 posthumno izlazi zbirka pod nazivom „Poslednje pesme“. Pored knjige „Zarobljeni um“ iz 1953, napisao je još i sledeća dela: “Zemlja Ulro“, “Savremene legende“, “Abecedar“, “Život na ostrvima“, “Počnimo od toga gde sam“, “Zapisi na salveti“, “Osvajanje vlasti“, autobiografsko delo “Dolina reke Ise“, “Planine Parnasa“, itd.

U “Predgovoru“ svoje knjige „Zarobljeni um“, sam Česlav Miloš odgovara svima onima koji su u jednom času posumnjali da je komunista, zbog čega mu je poljska emigracija otežavala i sprečavala ulazak u SAD, a verovatno im je zasmetalo to što je u periodu od 1946-59 „radio kao diplomata varšavske vlade“. Uvek je voleo za sebe da naglasi da je najviše od svega pesnik, onaj koji piše na maternjem pojskom jeziku, bez koga ne može da bude svoj na svome. I kazaće da je kao svaki istočnoevropski čovek bio „angažovan u Igri: popuštanja i spoljnih izjava lojalnosti, lukavstva i složenih poteza u odbranu nekih vrednosti“.

Cenio je francusku poeziju, posebno nadrealiste, pa iako mu je primarno i osnovno bilo da se zanima samo literaturom, nije mogao da ne obrati pozornost i na probleme koje sobom donosi politika, a posebno priča o mehanizmu i mehanizmima totalitarističke države, ili država, posebno sa osvrtom na dolazak 1945 kada je na oči sveta u ime najsvetijeg Hladnog rata, svim narodima Istočne Evope navučena na um Gvozdenom pesnicom kapuljača skrojena od strane članova Nove Vere, sašivena za potrebe novih kadrova i kaputa velike Železne zavese. Vreme u kome se na komunizam gledalo kao na početku i prvom veku hrišćanske ere i na pojavu samog hrišćanstva. I tako su svi pisci, gotovo svi po slepom automatizmu poslušnosti morali da već od 1949-50 svi jedan do drugoga postanu marksističke lučonoše i nosioci socijalističkog plamena realizma.

Česlav Miloš je godinama vagao argumente za i protiv, pokrenut svojim ličnim unutrašnjim sukobom, a onda priznao zašto je sve počeo, i napsiao knjigu „Zarobljeni um“, pišući je kao posmatrač, ali i kao onaj koji se samoanalizira, samoposmatra, te kaže šta ova knjiga sve jeste: “Ona je pokušaj opisa, kao i dijalog sa samim sobom. Ima u njoj isto onoliko opservacije koliko i introspekcije“. Česlav Miloš nije voleo tiraniju i tirane, nije voleo totalitarizam i totalitariste. Više je voleo da pročita Šekspira i da prevodi, da piše svoje stihove, ali je i sam često podlegao “klimi” okruženja, te oči držao zatvorenim, čak i pred činjenicma, novim izazovima, koji su bili ogavni u to staljinističko doba. A kad je knjigu već počeo da piše onda je morao da pokaže da li još u zemljama totalitarizma možda postoje oni koji jesu kadri i jesu u stanju da žive i misle, pišu, stvaraju, pod  bremenom totalitarnog staljinizma, a onda da ispita, proveri, istraži,  koliko su ljudi svemu tome prilagodljivi. Imao je snagu da mnogo razume, ali razumeti sve te užase i zločine, nije slabost po kojoj nužno užas i zločin mora da bude oprošten, te će otuda svaka reč u ovoj njegovoj knjizi biti vrsta protesta protiv sila i sile, moći totalitarizma. I kaže, završavajući “Predgovor” svoje knjige: “Doktirini odričem pravo da opravdava zločine počinjene u njeno ime“.

Knjiga „Zarobljeni um“, ima 9 glava i 270 strana. Na početku knjige donosi nam strau jevrejsku izreku ii Potkarpata koja glasi ovako: “Ako se dvojica svađaju, i jedan je dobrih 55 posto u pravu, to je vrlo dobro, i nema razloga da se kida. A ako je 60 posto u pravu? To je divno, toje velika sreća, i neka Gospodu Bogu zahvaljuje? A šta reći o 75 posto u pravu? Mudri ljudi vele da je to vrlo sumnjivo. Dobro, a 100 posto? Takav koji govori da je 100 posto u pravu – gadan je nasilnik, strašna lopuža, najveća hulja“.

Knjiga je važna, jer govori o porobljavačkom mentalitetu totalitarizma, bilo kada i bilo gde u svetu, iako je Česlav Miloš  najpre pisao kakao je taj mehanizam totalitarnosti primenjivan najviše  u okupiranoj i uzurpiranoj Poljskoj i drugim pribaltičkim zemljama.

Prva glava ponela je naslov „Murti-Bing“ , i odmah već prva zapitanost koliko knjige zaista mogu da utiču na najobičnij smrtnike i da li mogu? Zatim i drugo pitanje da li je filozifija svetu zaista nepotrebna i da li zaista filozofija ničemu ne služi više. Početak nastanka ove knjige jeste jedna druga knjiga koju je Česlav Miloš pročitao, još 1932 u  Varšavi, a radilo se o romanu pod nazivom „Nezasićenost“, koji je napisao Stanislav Ignaci Vitkjevič („filozof, slikar i pisac“), čija se radnja događa u Poljskoj, ali vreme dešavanja ovog romana je neodređeno i pripada „budućem vremenu“, mada sve to iz romana moglo je da se primeti i primeni na 30-im, 40-im i 50-im godinama XX veka negde u Istočnoj Evropi. Taj roman kako Česlav Miloš dalje piše jeste „studija raspada“, a junaci su bez ikakve vere i jako su  „nesrećni“, i svi su izgubljeni, nemaju smsila u životima koje žive. Ali, u tom času pojavljuju se trgovci ili dileri koji donose razočaranoj mladeži i mladosti na tržište nove pilule zvane „Murti-Binga“, a svaki čovek koji bude gutao takve pilule „stiče vedrinu i sreću“. Nakon rata ti ljudi potpali su pod vlast jedne istočne armije i ponovo je zaživeo novi stil života nazvan „murtibingizam“. Sada mladež pristupa novom režimu, guta piplule, a sve što napišu ili u kulturi još stvore, stavljalju u službu totalitarnog režima i donose samo „društevno korisne slike“. I takva mladež, takva mladost postaje šizofrena. To je ukratko sve što je Česlav Miloš želeo da nam kaže o ovom jednom davno pročitanom romanu. I na kraju nam otkriva da je autor romana septembra 1939 počinio samoubistvo kada je čuo da je „Crvena armija prešla istočnu granicu Poljske“.

Bio je ovo jedan vizionarski roman koji se ubrzo pokazao toliko istinitim, a Česlav Miloš još piše: “Čovek mora da umre ili fizički ili duhovno – ili da se preporodi na jedan, unapred definisan način, gutanjem Murti-Bingove pilule... Priznajem da osećam veoma mnogo poštovanja prema onima koji se bore protiv zla – nezavisno od toga da li su izbor njihovih ciljeva i metoda ispravni ili pogrešni. Ovde ipak hoću da se zaustavim na jednoj posebnoj varijanti: na intelektualcima koji se adaptiraju, što, uostalom, uopšte ne umanjuje njihovu sveže stečenu vatrenost i oduševljenje“.

Dalje pisaće nam o 4 vrlo važne pojavne kategorije, kao što su praznina, apsurd, nužnost i uspeh, a sve to mučilo je i junake romana o kome nam je upravo kratko ispričao.

Praznina je trebala nečim da se popuni i ispuni, te umesto religije, dolazi filozofija, ali i pitanje novo: da li je filozofija potrebna širokim narodnim masama ili tek uskom krugu ljudi. I čime  najveći deo građanstav da ispuni svoje praznine, kakvom muzikom, kojim slikarstvom ili kakvom poezijom. I svi otuđeni intelektualci, a kako dalje piše Česlav Miloš, imaju najveću želju da se stope ili utope, zagnjure u široke narodne mase (već viđeno u Nemačkoj Hitlerovog fašizma). Sve njih ujedinjuje ista marksistička literatura: portira i direktora. I ponovo intelektualci se osećaju korisnim članovima društva.

Apsurd i novo pitanje: može li se apsurd isisati. I šta se nalazi u umovim takve mladeži. O čemu oni najviše buncaju. I da li išta postoji na svetu osim onog “jesti, piti, zarađivati, pipati, rađati decu”. Hoće li novi čovek Nove Vere preobraziti svet ili će postati samo “zarobljeni um” i slepo poslušni rob unutar takvog totalitarističkog sveta. Česlav Miloš piše: “Ako intelektualac poznaje muku misli, tu muku ne treba uskraćivati drugima, koji su se dosad cerekali, pili, ždrali, pričali glupe dosetke i u tome videli lepotu života“. Može li se od mučenja tela doći do spasenja i izbavljenja svake pojedinačne duše, i ko su oni koji večito spašavaju rod ljudski, itd.

Nužnost postavlja nova pitanja, a ona glase: “može li se razmišljati i pisati dobro ako se ne plovi jedinom strujom koja je realna, to jest koja ima u sebi životnost, pošto je u slozi s pokretom stvarnosti ili sa zakonima istorije“. Ali, šta kad se intelektualac suoči sa cenzurom, sa komisijama, sa pritiskom pokušavajući da ostane nepokoran. Hoće li posumnjati u vrednost literature uopšte, zatim hoće li pasti u malodušje, ili će prihvatiti pokorno da piše u ime nove doktrine, nove diktature, u vreme staljinizma, a što bi samo značilo ostati na liniji i pisati po doktrini dijalektičkog materijalizma ili socijalističkog realizma. Totalitarna država jeste mašinerija i mehanizam moćne ogranizovanosti, gde je pritisak najubedljviji argument. I sve se tu odmotava po shemi: “... dokazivati i stvarati neophodne uslove silom. Trud i kresivo. Čekić i nakovanj. Poželjna iskra će se pojaviti. To je matematički pouzdano“. Bilo je teško nazreti šta ko misli, jer većina je navukla ketmanske maske, i dobro se zamaskirala, u sebi krijući šta doista misli privatno, a šta zvanično. Bilo je to vreme jedne posebne vrste „grupne hipnoze“. Teoretičari nisu morali da budu obrazovani i inteligentni, ali bez obzira na sve sukobe i duele, marksistički teoretičari, oni linijski zna se - uvek pobeđuju. I sve što ne bude bilo napisano u poeziji recimo, po shemi socijalrealizma neće imati vrednost. Onaj ko želi po novoj liniji da piše mora kao vernik Nove Vere pisati samo vedro, samo politički korektno, samo u okviru važećih linijskih načela i kanona, i razumljivo.

Po pitanju uspeha šta je ono što bi trebalo intelektualca da očara ili opčini. I da li po nužnosti intelektualac mora biti fatalista. I da li je intelektualac samo dobar trkački konj koji donosi dobru zaradu na linijskoj unosnoj kladionici. I šta se dešava ako se delikventi domognu usrećujuće čarobne pilule Murti-Binga. Može li upotreba ovih pilula dovesti mladost do nervnih rastrojstava i nekih drugih bolova. I da li je kritikovanje života pod kapitalizom mnogo lakše i bezbednije. A sve su to pitanja na koja čitalac može naći odgovre u knjizi „Zarobljeni um“. I šta učiniti onda kada se probudi osećaj krivice. I šta kad se oseti da neki postupci nisu bili baš dobri, tek ništa osim lošeg. I postoje li kapije kroz koje kad se jednom zakorači više nema natrag. I da li je nasleđe prošlosti i istorije jedne zemlje, naroda, nešto što koči i treba li ga odbaciti. I da li je o prošlosti jedino pametno goovriti pretvarački, ketmanski, sa povišenim naglaskom na rodoljubivost. Ali, protiv nekih činjenica neće se više moći, jer provincijom (na Poljsku i Ukrajinu uvek se gledalo kao na provincije Rusije velike) sada upravlja novi vladar (Knez) i to po proglasu (ediktu) koji dolazi iz centra Moskve. I kako će mali narodi provincija uspeti da očuvaju svoje jezike i kulture, i šta ako svim narodima Istočne Evrope zapreti i takva vrsta opasnosti i onda im se nametne jedan univerzalan jezik (božji, bogomdan ruski). I kako će se narod Poljske i drugih baltičkih zemalja sada snaći uhvaćen u mišolovci zvanoj SSSR. Kako god, jedno je poznato, svi konzumenti pilula Murti-Bing postaju šizofrenični, a ove pilule imaju veoma škodljive i štetne posledice po svoje konzumente: “...“Novo“ se bori sa „starim“ a „staro“ ne može da se ukloni“. Konzumenti ovih pilula postaju skolni apatiji, a „kolektivni fluid“ koji bude strujio među ljudima, označen je samo kao „loš“. I na kraju, da li će se isplatiti futuristička očekivaja dalekovidih linijaša i proroka da će se stvoriti jedno jače novo pokolenje, bolji podmladak, lepši podbradak, koje će biti „oslobođeno opterećenja i otrova starog“ ili je rizočno poverovati u horoskopske prognoze da će doći do promena. I da li nada može da postoji u budućnosti koju obećavaju ovakve narodne demokratije tvrdeći da će „država svakome obezbediti frižidere i motocikle, beli hleb i velike porcije mesa“. I da li je ovo sasvim dovoljno da čovek bude zadovoljan.

 

(nastaviće se)

 

 

 

 

TOLSTOJEVA PRIČA O CARU ASARHADONU…

 

 

“Ti si mislio da je život samo u tebi. Ali ja sam strgao sa tebe veo obmane i ti si video da si sebi činio zlo kad si ga činio drugima”…

 

Bio jednom jedan car, u VII veku pre naše ere, koji se zvao Asarhadon, te on udari na drugog cara po imenu Lailije, uništi sve njegove gradove, ratnike, ljude porobi, a njega zarobi i zatoči u kavez. Svaku noć oholi car Asarhadon smišljao je kakvom kaznom da kazni svog zatočenika. Ali, jedne noći dok o kažnjavanju razmišlja njemu se ukaza prilika mudrog starca koji dođe da ga upita misli li on zaista da ubije utamničenog cara Lailija.

Neustrašivi car Asarhadon bio je nepokoleban tvrdeći bez trunke srama ili pokajanja da će tu opakost ipak počiniti, te reče kako trenutno samo smišlja na kakav precizan način će izvesti njegovo smakunuće i pogubljenje. Onda mu mudri starac ubaci crva sumnje, napravi pometnju u njegovoj glavi, te mu kaza da je on upravo car Lailije, da je on sam taj svoj zatočeni bližnji koga misli sada da ubije, a pre toga mnogo namuči. Svađalački nastrojen car Asarhadon pobijao je sve starčeve tvrdnje ističući kakoje on on, govoreći ja sam ja, dakle svemoćini car, itd. Starac je pokušao da ga umudri i urazumi, te stade mu govoriti da je on svoj bližnji, da su obojica isti, bez obzira kako obrnuto ili razlličito sada izgledaju njihovi položaji i uloge, on car,  a ovaj rob.

Car Asarhadon poče se siliti i tvrditi da je on u mnogo boljem položaju, jer uživa sva bogatstva sveta i sve privilegije, ima meke postelje, palatu, robove i sluškinje, prelepu ženu, a kad mu se ćefne može da orgija i piruje, lovi, a onaj tamo rob u kavezu sada zgrčen je i sputan, izmožden, a kako izgleda završiće ubrzo kao hrana gladnih pasa.

Starac je branio ljudski život, vrednost svakog živog bića, čak i život onog roba u kavezu, te opomenu cara kako ne može uništiti ničiji život, ako to do sada ne zna. Videli smo pak da car može da popali gradove, sela, da poruši kuće, istera njegove žitelje, itd. No, car Asarhadon poče se hvaliti svojm velikim masakrom ističući kako je pobio olako 14 hiljada neprijateljskih ratnika, kako je od njihovih mrtvih leševa napravio jedan ogroman breg, naglašavjući ponosno kako njih više živih na ovom svetu nema, a jedini koji još može da uništava tuđe živote jeste on car Asarhadon.

Potom ga mudri starac upita kako može baš sa tolikom uverljivošću da tvrdi da tih ubijenih ljudi više nema. Carev argument beše u tome da ih nema, jer su nevidljivi, jer su umrli u mukama, umrli u lošim okolnostima, a njemu kao caru je i nakon svega toga mnogo dobro. Na ove reči starac mu reče da tu nema istini, sve je to sam obmana, jer niko ko ubije drugoga ne može dalje da nastavi da oseća dobro, jer takav takođe živi u mukama, a ako i poveruje da nakon svega ima u njegovom životu dobra, to mu se samo tako pričinjava.

Car Asarhadon naravno nije mogao da razume dubinu starčeve svemudrosti i premudrosti, ali ipak požele da sozercava i sagledava i takve dubine, te pristade da ga starac krsti, tj. pogruzi u krstionici prepunoj vode. Zatim mu naredi da odbaci svoje carsko ruho i da stupi u krstionicu. Za divno čudo, car sve posluša kako mu bi kazano, a mudri starac uze svete vode i poče da ga poliva, a onda mu kaza da u vodu zagnjuri.

Čim car zagnjuri pod vodom, postade neko drugi, peobrazi se, transformisa, a oči sozercanja i rasuđivanja počeše da mu se otvaraju. Oseti da se tranformiše, peobražava, menja, te da biva i postaje neko posve drugi, nesluteći da postaje onaj koga najviše progoni i mrzi.

Sebe ugleda na raskošnoj postelji kakvu samo imaju carevi i bogataši, a uz njega prilepila se prelepa žena, koja ga pozdravi kao svoga muža, ali ga nazva imenom Lailije. I kaza mu žena da ga očekuju velikaši u palati. Ovde se zagnjureni car Asarhadon zaprepasti kad ču da ga svi poštuju i nazivaju, zatim najstvarnije doživljavaju  kao Lailija, ali poslušno ode da poseti velikaše u palati. Tamo je do svojih velikaša saznao da je zulum i zlo koje čini car Asarhadon prevršilo svaku meru, te treba protiv takvog zulmućara povesti rat. Ali, Lailije ne može sa ovim da se složi i reče da se zlom caru Asarhadonu najpre pošalju emisari i pregovarači s ciljem da ga privole da postane razumniji i bolji. I bi tako.

A car Asarhadon koji je sada živeo osećajući se kao car Lailije pođe u planinu u lov na divlje magarce, odakle se uspešno vrati sa dva odstrela, a onda priredi veliku zabavu, te pozva robnje da plešu samo za njega. Idućeg dana dođoše molioci i optuženici da isprose carske milosti u njega. Posle okončanih poslova opet pohita u lov u kome ubija lavicu i zarobljava njena dva lavića. I opet je nakon lova napravio gozbu.

Prolazile su nedelje, a kad prođe već mesec dana, onda  se vratiše njegovi izaslanici koji su neslavno prošli u pregovorima kod cara Asarhadona, jer im je ovaj odsekao noseve i uši, a preko emisara poslao nazad preteći odgovor rekavši da će isto tako uraditi svima njima ukoliko ne budu nastavili pokorno da mu plaćaju porez i druge namete. Sada Lailije koji je bio pre svega ovoga car Asarhadon ponovo okupio oko sebe svoje velikaše u želji da nađe razrešenje ove užasno teške situacije. Svi su tražili da se odmah jurne u krav boj. I car posluša te stade na čelo vojske kao njen komandant. Tek posle  8 dana sukobiše se dve vojske, ali na kraju car Asarhadon rani i zarobi cara Lailija koji je nekada bio onaj pravi car  Asarhadon. Kroz dva dana Lailije je doveden u grad Ninivu i zatvoren u kavez kao rob. Zarobljeni car u kavezu oseti veliku patnju zbog nemoći, zbog poniženja, zbog poraza, zbog utamničenja, zbog zla koje ga snađe. Pitao se šta može tako zatočen da učini protiv svojih neprijatelja. Shvatio je da jedino može da im  ne pokaže svoju bol, svoju patnju, svoju muku, da im ne upriliči zadovoljstvo da  oni vide koliko on zaista u kavezu pati. Stoga je rešio da ostane jak, snažan, pravi stoik, te da bez ikakvog ropca podnese sve što ga dalje bude snalazilo.

Zarobljeni car već 20 dana sedi u kavezu odakle će ga ubrzo izvesti na pogubljenje. Iz kaveza posmatra kako njegove sunarodnike odvode na linč, a sve vreme sluša njihvo plač, njihov krik, njohvo urlik, njihov jauk, dok im seku ruke, noge, ili deru kožu. I svi su u mukama ostajali smireni i neustrašivi. Znali su kako se užas podnosi krotko. Zatim je video kako dovode njegovu takođe zarobljenu ženu, i daju je caru Asarhadonu za robinju. I tu bi zarobljeni car snažan, te ne pusti ni ljubomornog glasa.

Onda dođoše dželati po njega i povedoše ga na giljotinu. Pre toga na krvavom kolcu ubili su njegovog najboljeg prijatelja. Sada dođe red na cara Lailija koga privezaše za isti kolac. I tu ne izdrža zarobljeni car, slomi se, kad pomisli da je ovo njegov kraj. I poče plakati, i poče moliti i iskati milosti. Nisu ga hteli čuti. Onda zarobljeni car pomisli da ovo ne može biti istina, da je sve ovo samo neki ružan san i natera sebe da se iz tog sna što pre probudi. I reče sam sebi da on nije Lailije već Asarhadon. Onda je začuo glas koji mu govori da je on oboje i Lailije i  Asarhadon. Potom primeti da će ubrzo da ga ubiju. I tog časa pusti povik iz grla, a svoju glavu izvuče iz krstionice.

Video je car Asarhadon mudrog starca koji ga po glavi posipa vodom, a onda mu ispriča da je video tamo pod vodom dok je gnjurio samo strašne muke koje su trajale jako predugo. No, mudri starac mu kaza da on nije tamo gnjurio tako predugo, već svega nekoliko sekundi, tačnije čim je zagnjurio, odmah je ispilvao na površinu. Car  Asarhadon nije mogao da razume šta mu staraca pokušava reći i stade ga posmatrati za zaprepašćenjem.

Na kraju, starac mu daje pouku priče, a reče mu da je on bio svaki onaj čovek kome je nanosio zlo: i Lailije, ali i onih 14 hiljada ratnika za koje se pohvalio kako ih je vešto poubijao. Onda  mu reče da je on bio i ona zver koju je u lovu odstrelio, samo da bi je posle na gozbama pojeo u slast. I reče mu starac da se život ne nalazi samo u njemu, i zato je došao da mu skine veo svake obmane, i kaza mu da svaki put kad nekom drugom učini zlo, on zapravo samom sebi čini najveće zlo. Svaki čovek sam sebi čini najgrđe zlo upravo onda kada nekom drugom i bližnjem i tuđem čini zlo. I reče mu staraca još:

“Život je jedan u svemu, i ti ispunjavaš u sebi samo deo toga jednog života. I samo u tom jednom delu života, u sebi, ti možeš poboljšati ili pogoršati, povećati ili smanjiti život. Poboljšati život u sebi možeš samo tako ako porušiš granice koje dele tvoj život od drugih bića, kad budeš smatrao druga bića za sebe i kad ih budeš voleo. A da  uništavaš život u drugim bićima, to nije u tvojoj vlasti. Život bića koja si poubijao, iščezao je iz tvojih očiju, ali nije uništen. Ti si mislio da produžiš svoj život i da skratiš život drugih, ali ti to ne možeš učiniti. Za život ne postoji ni vreme, ni mesto. Život od trenutka i život od hiljadu godina, tvoj život i život svih vidljivih i nevidljivih bića, jednak je. Život se ne može ni uništiti ni izmeniti, zato što samo on postoji. Sve ostalo nam se samo čini”.

Pošto mu je izgovorio ove premudre reči starac je nestao kao priviđenje. Sledećeg dana car Asarhadon izdao je naredbu da se iz kaveza oslobodi utamničeni car Lailije, ali da se takođe puste i ostali ratni zarobljenici.

Kroz 3 dana car je pozvao svog sina po imenu Asurbanipal i proglasio ga za svog naslednika, te mu predade tron i povuče se iz sveta, te stade živeti kao pustinjak. Promenila ga je dubina mudrosti do koje je došao. Postao je veliki bogomoljac, onaj što obilazi gradske i seoske pragove, i tamo propoveda da postoji samo jedan život i da najveće zlo čini svaki čovek sam sebi upravo onda kad nekom drugom i bližnjem i tuđem nanese ili učini zlo.

 

 

 

 

 

 

 

 

KROZ IZABRANU POEZIJU SILVIJE PLAT ili U KAMENOLOMU NJENE TIŠINE TIŠINA…

 

 

Da bi odgovorila na pesmu svoga muža Teodora Hjuza, na njegovu pesmu “Solilokvij jednog mizantropa”, napisala je pesmu “Solilokvij jednog solipsiste”, gde je kazala: ”… Ja kad sam dobre volje, dam travi njeno zelenilo nebo obojim plavim, a suncu podarim zlato; kad sam najhladnijeg raspoloženja, imam čak aposlutnu moć da bojkotujem i cvetu svakom zabranim da postoji…”.

Upesmi “Usedelica”, vidi se koliko je na nju uticala poezija drugih velikih pesnika, njenih uzora, kao i samo ugledanje na velikog Vilijama Jejtsa: ”… to neverstvo se ne podnosi. Nek idioti posrću od vrtoglavice u ludoj kući proleća: ona se otmeno povlači. A oko doma svog podiže takvu barikadu od šiljaka i porvera protiv buntovničkog vremena da se nijedan pobunjeni muškarac ni ponadao ne bi da je sruši kletvom, šakom, pretnjom ili ljubavlju, isto tako”.

U pesmi “Odluka” Silvija Plat donosi slike dana koji je maglovit, i mutan, a u kome kaže: ”… dve kapljice vode lebde na zasvođenoj zelenoj grani susedove ruže… mačka isukuje kandže svet se okreće… danas neću da razočaram dvanaestoricu svojih porotnika u crnom ili da pesnicom pretim podrugljivom vetru”.

Godine 1957 napisala je pesmu “Svi naši mrtvi” dok je boravila u Kembridžu, gde je videla u jednom sarkofagu iz IV veka ostatke - “kostur žene, miša i rovke”, pamteći ženin oglodani nožni zglob.

Pesma “Muze nespokoja” nastala je pod uticajem istoimene slike kojom se oduševila, a reč je o slikaru De Kiriku nadrealisti. I kada su je 1961 godine na BBC-u pitali šta je sve mislila pišući ovu pemsu, kazaće šta je imala na umu: ”… enigamtične figure… tri strašne, neme krojačice u togama”. Tri neme žene bile su i 3 suđaje, ili 3 veštice koje se sreću u Makbetu, tri “sestre po ludilu”. Pesma je sećanje na uragan od 21 septembra 1938, koji je pogodio istočnu američku obalu. U pesmi kao da nije bilo majke zaštitnice i majčice izbaviteljice koja bi je izbavila majčinski od te 3 strašne gospe, 2 nemilosrdne prelje sudbine, već su mogle kako hoće da vršljaju oko njene kolevke “bezusne, bezoke”, ćelavih glava, kad kaže: ”… Majko, na časove klavira si me slala i hvalila moje trilere i arabeske premda svi učitelji nađoše da mi je dodir neobično krut i pored  skala i sati vežbanja, a moje uho bez sluha, i oh da, nepoučljivo. Ja sam učila, učila, učila na drugoj strani od muza koje nisi ti unajmila, majčice draga… Majko, majčice. Ali pogledom nijednim mrkim neću ja odati ko meni društvo pravi”.

Silvija Plat piše elegantno, ali hladno kažu jedni, dok drugi vele da piše duševno oslikavajući svoje najveće patnje, a neki tvrde da dočarava i svoje medicinske traume, da piše o samouništenju, otuđenju, a pišući hladnokrvno. U pesmi “Noćna smena” kaže: ”… Spolja je dolazila buka: detonacija metala prirodna, očigledna. Za ova utihla predgrađa: niko se ni prenuo nije, iako je zvuk potresao tlo lupnjavom…”.

U početku Hjuz je njen ukrotitelj, njen bog, kome pripisuje čarobne moći, a tu onda nastaje pesma pod nazivom “Ukrotitelj zmija”, i stihovi: ”… Iz njegove tanke frule. Iz tog zelenog gnezda kao rajskog pupka ističu linije zmijskih generacija; neka budu zmije! I zmije biše, jesu, biće – dok zevanje ne natera tog frulaša umornog od muzike da  odsvira svet unazad do jednostavnog tkanja od zmijske osnove, zmijske potke…”.

Godine 1953 Silvija Plat je imala nezgodu, a pozledila je oko iz koga su joj odstranili trunku od drveta, a to je poslužilo da nastane pesma “Trun u oku”, gde kaže: ”…Sunce je tuklo dok su se crkveni tornjevi ponad krovova, držeći konje, oblake, lišće čvrsto ukorenjivali iako su svi oni plovili ulevo kao trska u moru kad iver ulete i zabi se u moje oko, zašivajući ga tamom… Nagrizajući mi kapak, maleno zrno peče: crvena žeravica oko koje se ja sama konji, planete i tornjevi obrćemo. Ni suze ni melem očne kapke ne mogu da izbace česticu: zabila se i bola nedelju dana… Sanjam da sam Edip…”.

Napisala je pesmu “Dva prizor iz mrtvačnice” pod uticajem Brojgelove slike “Trijumf smrti”, ali i pod uticajem pesnika Odna čija je predavanja 1952 slušala na Smit koledžu, koji će nenke njene pesme jednom odbaciti, kazavši da su “previše retorične”. U toj pesmi kazala je ovako: ”… bebe s nosevima puža sanjare i sjaje se u teglama. On joj pruža izvađeno srce kao razbijeni komad porodičnog nasleđa… Igrajući se notnim listićem, saginje nad njim, oboje gluvi za gusle u rukama mrtvačke glave što zasenjuju njihov poj. Cvetaju ti flamanski ljubavnici; ali ne zadugo. Ipak očaj, ogrezao u boji, pošteđuje malenu zemlju budalasto, delikatno, u donjem desnom uglu”.

Silvija je kažu bila osetljiva na sve što je vizuelno, te je tako 20 marta 1959 napisala pesmu “Metafore” (“programska kroki pesma”), a zahvaljujući brzini svoga uma Silvija je, još kažu, olako uvezivala slike, nacrte i zamisli sa stihovima i stvarala asocijacije. U ovoj pesmi reći će da je “zagonetka od devet slogova”, ali i “slon”, “nezgrapna kućerina”, “dinja” koja se ljulja na svoje vreže dve, i peva: ”… Ja sam sredstvo, pozornica, u teletu krava. Pojela sam vreću zelenih jabuka, ukrcala sam se na voz sa koga mi nema silaska”.

Kada je posetila grobljane staze i mesto gde je njen otac Oto sahranjen, napisala je pesmu “Elektra u aleji Azaleja”, u kojoj kaže: ”Na dan kad si umro ja se uprljah u mračnom zimovniku gde pčele, s crnim i zlatnim prugama, prespavaju oluju kao zavetno kamenje, a tlo je tvrdo… Ništa nisam imala s grehom ili bilo čim kad se ponovo kao crv pod majčinim srcem sklupčah. Mala kao lutka u haljini nevinosti ležah i sanjah tvoj ep, sliku po sliku… probudih se na groblju. Pronađoh tvoje ime… tvoje kosti… spomenik tvoj pegav kraj gvozdene ograde nakrivljeni. U toj milosrdnoj tamnici, u tom sirotištu, gde se mrtvi tiskaju noga uz nogu… Tebe pokriva šest stopa žutog šljunka… Pozajmljujem štule iz jedne stare tragedije… na moj prvi plač škorpija ubode svoju glavu, stvor rođen pod nesrećnom zvezdom… onda si umro ti. Gangrena te je do kosti pojela. Majka je rekla, umro si kao što umiru ljudi svi… Ja sam duh jednog besramnog samoubistva… O oprosti onoj što za oproštaj kuca na tvoja vrata, oče – tvoja je to kuja, kći, drugarica. Moja nas je ljubav oboje usmrtila”.

Napisala je nekoliko pesama o pčelama, a neke su posvećene uspomeni na njenog oca koji je proučavao insekte. Napisala je čitav ciklus pesama o pčelama i te pesme mnogi drže za njene najbolje. Pesam pod naziovm “Pčelareva kći”, u kojoj je on za nju maestro pčela, a košnice tek prsate. U toj pesmi vide se i ovi stihovi: ”Zlatno kišno drvo rasipa svoj prah… prašnici klimaju glavama, potentni kao kraljevi da stvore dinastiju. Vazduh je plodan… pčele samice održavaju kuću među travkama… srećem oko okruglo, zeleno, kao suza neutešno… pod dijademom od šećernih ruža venčava se matica sa zimom tvoga doba”.

Pesma “Vrt  na imanju”, nastala na imanju u Jadu, a pesmu posvećuje svom još nerođenom prvom detetu (veruje da će to biti sin Nikolas), no kroz 5 meseci nakon ove pesme rodila je devojčicu Fridu Rebeku u kojoj kaže: ”Presahle su fontane a ruže ocvale. Samrtni kad. Bliži se tvoj dan. Kruške su ugojene ko male bude. Modra magla jezero odvlači… I vrana haljine svoje odlaže. Nasleđuješ beli vres, krlilo pčelinje, dve voljene smrti, vučji rod, sati praznine. Teške neke zvezde već boje nebo žutim. Na sopstvenoj žici pauk se preko jezera prevlači. Crvi napuštaju svoj stalni stan. Ptičice se jate, jate s darovima za jedno tegobno rođenje”.

Na imaju u Jadu videla je dve krtice, zatim napisala pesmu “Tužne krtice”, a zapravo ovim je htela da aludira na njen sve tužniji brak, te kaže: ”… I jedna, sama za sebe, dostojna je sažaljenja, mala žrtva, izbačena od strane nekog ogromnog stvorenja iz svoje orbite pod korenom bresta… Teško je zamisliti kako je udarao bes – rasplinut sad, dim jednog starog rata… svetlost je za njih smrt: na njoj se zgrče… Tamo dole jedna je sama… Još uvek je nebo konačnog zasićenja od izlaza daleko. Ono što se između nas zbiva zbiva se u mraku, i nestaje lako i često, kao svaki dah”.

U pesmi “Kolos”, kaže: ”Nikada te neću sasvim spojiti, sasraviti, slepiti, i propisno sklopiti… Možda misliš da si proročište, govornik u ime mrtvih… Trideset godina već rintam da očistim mulj iz tvog grla nisam zato nimalo mudrija… Puzim kao mrav u crnini preko korovom obraslih oranica tvojih obrva da okrpim ogromne ploče lobanja i očistim gole, bele tumuluse tvojih očiju… Otvaram ručak na brdu crnih kiparisa… Noćima, čučim u rogu izobilja tvog levog uha, sklonjena od vetra, i brojim crvene zvezde i one boje šljive. Sunce izlazi ispod stuba tvog jezika. Moji sati su venčani sa senkom…”.

Dana 4 novembra 1959 napisala je pesmu “Spaljivanje veštice”, a za ovu pesmu insipriše je 1955 godina, i jedan nemi film koji je odgledala (“Rođendanska pesma”), kao i lečenje elktrošokovima. Stvorila je svoj ciklus od 7 pesma pod istim nazivom “Rođendanska pesma”. U jendoj od tih 7, a u ovoj dakle pesmi “Spaljivanje veštice”, kaže: ”… Bolest ovde započinje: ja sam pikado za veštice. Samo đavo može đavola da pojede… Lako je tamu kriviti: čeljust vrata, utrobu podruma… Kako ogromne oči mrtvi imaju! Intimna sam sa dlakavim duhom. Dim koluta iz grlića  one prazne tegle. Ako sam mala, ne mogu napraviti štetu. Ako se krećem, neću ništa prevrnuti… Sedeći pod poklopcem, sitna i nepokretna kao zrno pirinča… Puni smo mi skroba, mali moji beli drugari. Mi rastemo. U početku to boli… Majko svih buba, samo otvori šaku: proleteću kroz svećina usta poput oprljenog noćnog leptira. Vrati mi moje obličje… Moji gležnjevi se sjaje… Izgubljena sam… u haljinama od svog tog svetla”.

Istog dana, dakle 4 novembra 1959 napisala je i pesmu “Kamenje”, a to je njena zadnja pesma koju je napisala na imanju u u Jadu. U njoj ima mnogo detalja koji govore o njenom bolničkom lečenju na psihijatriji. Nakon ovoga sve svoje pesme datiraće. U toj pesmi “Kamenje” kaže, kako se sve ispada iz svetlosti i kako upada u ravnodušnost: ”Ovo je grad u kom se krpe ljudi. Ležim na velikom nakovnju… Ušla sam u ravnodušni trbuh, zanemeli kredenac. Tučkova mati me je smanjila. Postala sam nepokretni kamičak… dosadni čvrčak u kamenolomu tišine… Opijena poput fetusa sisam bradavice mraka… postpakao: vidim svetlost…Voda omekšava okamenjena usta, a dan polaže svoju jednoličnost na zid, prevaranti se raduju, greju svoja klješta, podižu fine čekiće. Struja potrese žice volt na volt… Skladišta su prepuna srca. Ovo je grad rezervnih delova… Ovde leče glave, ili bilo koji od udova… Mrtvi drugima ostavljaju svoje oči. Ljubav je uniforma moje ćelave bolničarke. Ljubav je kost i tetiva mog prokletstva… Zakrpe me srvbe. Tu više nema pomoći. Biću kao nova”.

13 novembra 1959 piše pesmu “Gljive”, takođe na imanju u Jadu, gde su gljive simbol dugovečnosti, i ponovnog rađanja iz smrti nakon razlaganja, a u kojoj kaže: ”… Niko ne vidi nas, ne zaustavlja nas, ne odaje nas; zrnca krče sebi put… Mi živimo od vode, od mrvica senki, lepo vaspitane, tražimo malo ili ništa… Mi police  smo, mi stolovi smo, mi ponizne smo mi jestive smo, laktašice i guračice protiv svoje volje. Umnožava se naš soj…”.

U zimu 1960 napisala je pesmu “Ti si” u spomen na prvo rođenu ćerku Fridu Rebeku i kaže: ”…Smotan u sebi poput kotura, loviš u mraku kao sova. Mutav kao repa od Četvrtog jula do Dana svih budala, o, ti nabubreli, moj hlepčiću… skakutav kao meksički grah. Ispravan kao tačno izveden zbir. Čist dosije, s tvojim sopstvenim likom”.

27 juna 1960 piše pesmu “Obešeni”, podstaknuta jednom tarot kartom, a svaki plavi blesak sećanje je na mučenje elktroškovima: ”Ščepa me za koren kose bog neki. Cvrčah mu u plavim voltima poput proroka pustinjaka. Kao gušterov kapak škljocnuše s vidika noći: svet šturih belih dana u duplji bez senika…”.

25 septembra 1960 nastala je pesma “Rani odlazak” u kojoj kaže: ”Gospođo, soba vam je odvratna od cveća. Kad me izbace napolje, sećaću se toga, ja, što sedim ovde i dosađujem se poput leoparda u vašoj džungli s lampama od vinskih boca somotskim jastučićima boje krvavog pudinga i belom letećom ribom od porculana iz Italije… Peckaju me nozdrve od nostalgije… Ruže u čovekovom trbušastom vrču ispustile su noćas dušu… Trebalo je da ih bacite na đubre pre smrti… U ogledalu ih podupiru njihove dvojnice… A vi dremate, s nosem u zidu zabijenih. Ta kišica mi pristaje poput pokrova… Spavale smo kao klade. Gospođo, šta ja to radim ovde s plućima punim prašine i jezikom od drveta do kolena u hladnoći i cvećem prekrivena?”.

14 februara 1961 nastala je pesma “Žena čuvara zoološkog vrta”,  u Londonu i stihovi: ”Mogu da ostanem budna svu noć, ako zatreba – kao jegulja hladna, lišena očnih kapaka. Poput mrtvog jezera tama me opkoljava, tamno plava, neuporediva voćka šljiva… I odvratna sam, moj stomak je svilena čarapa u kojoj se rastvaraju glave i repovi mojih sestrica… Stari jadi se sudaraju, mnogo je klimavih zuba. Ali šta ti o tome znaš masno moje svinjče, moj jedri dragane, s licem prema zidu? Neke stvari ovoga sveta se ne mogu svariti… beli miševi su se u beskraju umnožavali kao anđeli na vrhu čiode iz čiste dosade… Ušla sam u tvoju bibliju, ukrcala se u tvoju barku… smrad nužnika navukao mi se na ruku do lakata kao rukavica. Puževi su izbacivali poljupce poput crnih jabuka. Svake noći sad teram majmune sove medvede ovce da preskaču preko gvozdene ograde. I dalje ne spavam”.

“Jutarnja pesma” donosi stihove: ”Ljubav te navi ko debeli zlatni sat… u muzeju punom promaje, tvoja nagost pomračuje našu izvesnost… Budim se da slušam: u mom se uhu daleko more talasa. Na prvi plač posrćem iz kreveta, ko krava teška i cvetna u viktorijanskoj spavaćici… jasni vokali se uzdižu poput balona”.

15 februara 1961 nastaje pesma “Lifting lica” i stihovi: ”Donosiš mi dobre vesti sa klinike… smeješ se: dobro sam… Onda je majka isplivala… o bilo mi je muka… Zapenušana od sedativa i neobično duhovita, kotrljam se od predvorja gde neki ljubazni čovek stiska moje prste umesto mene… tama me briše kao kredu sa školske table… Ništa više ne znam. Pet dana ležim skrivena… godine se u moj jastuk cede… Koža nema korena, ljušti se kao hartija… Rastem unazad. Dvadesta mi je godina… Zarobljeno u nekoj laboratorijskoj tegli. Neka crkne tamo, ili neka vene sledećih pedeset godina… Samoj sebi mati, budim se u gazu povijena, poput odojčeta ružičasta i glatka”.

21 februara 1961 napisal je pesmu “Jalova žena”, a nakon porođaja, gde kaže: ”… mrtvi me svojom pažnjom pozleđuju, i ništa se ne događa. Na čelo mi Mesec polaže dlan, lica bezizražajnog i mutav kao bolničarka”.

18 marta 1961 nastaje pesma “U gipsu”, a priča o vremenu koje je provela u bolničkom krevetu, posle operacije slepog creva, videći u krevetu do sebe osobu u gipsanom koritu, gde kaže: ”Nikad se iz ovog neću izvući!... bila je bezlična. U postelji je kraj mene ležala kao leš i plašila me, jer mog je bila obličja… Malo sam je štitila, i ona se prepuštala - gotovo odmah biste mogli videti da imala je ropsku ćud… Pravila je promaju i sve odsutnija bivala… misila je da je besmrtna…ja sam je u mraku držala, bila je besna… I potajno je stala smrt moju da priziva… Nisam mogla da je se otarasim… bila sam mlitava. Zaboravila sam čak kako se hoda ili sedi… Prikupljam snagu: jednog dana snaći ću se ja i bez nje. Venuće tad  ona od praznine, počeću da joj nedostajem”.

U pesmi “Lale” kaže: ”… Niko sam… Svoje ime i odeću dala sam sestrama. Istoriju anestetičaru a telo hirurzima… Glupava zenica, mora sve u sebe da upije… Moje telo za njih je šljunak… One mi donose obamrlost u svojim sjajnim iglama, donose mi san. Sad, ovako izgubljena, sita sam prtljaga… načisto su iz mene izribali ljubavne misli… sad sam monahinja, nikad nisam bila tako čista… Kakva je to sloboda, nemate pojma kakva sloboda… A ne tražim ništa… lale su previše crvene povređuju me… ranije me niko nije posmatrao, sad me posmatra… I ja vidim sebe, ravnu, smešnu, siluetu od papira… I nemam lica, htela sam sebe da izbrišem. Žive lale proždiru moj kiseonik… lale treba da su iza rešetaka kao opasne zveri… Voda koju pijem topla je i slana, poput mora, i potiče iz zemlje daleke kao zdravlje”.

28 marta 1961 piše pesmu “Vertikalna sam” u kojoj bi radije poželela da je samo horizontala i kaže: ”… Nisam ja drvo s korenom u zemlji što minerale siše i  ljubav majčinsku… drvo je besmrtno… I ja želim dugovečnost prvog i drskost druge… Hodam između njih, ali niko me ne primećuje… Za mene je mnogo prirodnije da budem ispružena… biću i od koristi kad se konačno ispružim; drveće će moći konačno da me dodirne, a cveće će imati vremena za mene”.

Maja 1961 piše pesmu “Insomnijak”, koja tog leta osvaja prvu nagradu u Engleskoj na festivalu poezije: ”Noćno nebo je samo vrsta indigo papira… Razotkiva muke – dane što nestaju… Na pilule je imun: crvene, grimizne, plave… Život pokršten u neživot za trenutak, i slatka, drogirana buđenja zaboravne bebe… Ne prijaju mi makove sanjive boje… On živi lišen privatnosti u sobi bez kapaka… On već oseća svetlost dana, belu svoju bolest… I svuda su ljudi… voze na posao u kolonama, kao da mozak tek što im je ispran”.

Jula 1961 nastaje pesma “Suparnik”, koju je posvetila mnogim svojim rivalkama, a one su bile njena majka, zatim sestra njenog muža Olvin, i kao treća Asja Vevil, gde kaže: ”… Isti utisak ostavljaš prekrasnog nečeg ali razornog… A prvi ti je dar da sve u kamen pretvoriš… i od želje mreš da nešto bespogovorno laneš. I Mesec svoje podanike ponižava. Ali danju on je smešan…”.

23 septembra 1961 piše pesmu “Branje kupina”, u kojoj peva o zalivu na obali Atlantika: ”Nikoga na stazi, i ničeg, ničeg osim kupina… Takvo sestrinstvo po krvi nisam tražila; sigurno me vole… Izand glave proleću čavke u crnom… Njihov glas je jedini, protestuju…”.

21 oktobra 1961 piše pesmu “Poslednje reči” u kojoj se kosi sa bezosećajnošću mnogo čega: ”Neću prost sanduk, hoću sarkofag… Pitaće se da li sam bila važna… Moje ogledalo se oblači – još koji dah, i više ništa neće odražavati… U duh se ne uzdam… Jednom se neću vratiti. Stvari nisu takve… Kada se tabani moji  ohlade tešiće me modro oko mog tirkiza… oni će moje srce staviti ispod mojih nogu u urednom smotuljku…biće mrak i sjaj tih malih stvari biće slađi od Ištarinog lica”.

Pesmi “Mesec i tisa”, napisala je u  Devonu, i kaže: ”… Drveće uma je crno. Svetlost je plava… Mesec nije izlaz… Tisa uvis stremi… Mesec je moja mati… Kako bih volela da u milost verujem… duboko sam pala… A poruka tisina je tmina - tmina i tišina”.

23 oktobra 1961 piše pesmu “Ogledalo”, piše o svom omiljenom simbolu, koji pokazuje sve egzaktno, sve tačno, sve bez predrasuda, i kaže: ”… Nisam okrutno, samo istinoljubivo...”.

29 oktobra 1961 piše pesmu “Bebisiterke”, kao uspomenu na leto 1951, kada je sa drugaricom radila  u Masačusetsu kao bebisiterka čuvajući troje dece u jednoj porodici, u kojoj kaže: ”… Tog leta nosile smo crne naočari da sakrijemo oči. Stalno smo plakale, u našim gostinskim sobama, male potlačene sestre… Ali ja nisam znala da kuvam, a bebe su me dovodile do očajanja. Noćima sam pisala svoj zlobni dnevnik, crvenim prstima s trouglastim opekotinama od peglanja…”.

Marta 1962 napisala je pesmu “Tri žene”, ispevanu kao pesmu za 3 glasa, za koju ju je insprisao jedan od Bergmanovih filmova, gde kaže ili gde se u istim mah, jedan za drugim čuju glasovi 3 žene odjednom: ”… Spora sam kao svet. Vrlo strpljiva… Kad izađem, ja sam senzacija. Ne moram da mislim, čak ni da govorim. Ono što se u meni događa dogodiće se neprimetno… crne tipke proističu iz mojih alfabetskih prstiju, što naručuju odjeke… Umirem dok sedim. Gubim dimenziju. Vozovi tutnje u mojim ušima… Bolest je ono što nosim kući, to je smrt… Da li je to jedini greh, ta stara mrtva ljubav prema smrti?... Nisam bila spremna… Nisam imala poštovanja… beše odveć kasno… Lica su bezizrazna. Prazna  i nepodnošljiva… Imala sam šansi. Pokušavala sam… Bila sam zašila život u sebi poput retkog organa… Pokušala sam da ne mislim previše… da budem prirodna. Pokušala da u ljubavi budem slepa… slepa u postelji… muškarci… Oni su ljubomorni bogovi koji bi hteli da ceo svet bude ravan jer su oni takvi… Mirna sam… Ovde je tako tiho… nema sam i mračna. Ja sam seme koje tek što ne proklija. Mračnost je moje mrtvo ja, i ono je sumorno… Pričam sama sa sobom… izdvojena… A ja, školjka, što odzvanja na toj beloj obali… Lekari se kreću među nama kao da im naša veličina pomračuje um. Smeju se kao ludi… Oni su krivi za ono što sam, i oni to znaju… A šta ako se iznenade… Oni bi od toga poludeli…Videla sam belu čistu sobu s instrumentima. To je mesto krikova. To nije mesto sreće… Nisam ja ni za šta spremna. Trebalo je da ubijem to, što ubija mene… Rastržu me konji… Mračni tunel, kroz koji huje posete… Ja sam centar nekog užasa… Raspolućujem  se kao svet. Tu je taj mrak… Vazduh je težak… Iskorišćena sam… Ne vidim ništa. Optužena sam. Sanjam o pokoljima. Ja sam vrt crnih i crvenih agonija. Ispijam ih, mrzeći  sebe… Gubim život za životom… zašivaju me svilom, kao da sam tkanina… Kapci su mi kao cvet jorgovana… o kako mnogo praznine!.. .strašni prekid svega… bespomoćna sam kao more na kraju njegove uzice. Nemirna sam… i beskorisna…Vidim sebe kao senku, ni muško ni žensko…Vidim, mrak curi iz pukotina… Ne mogu svoj život da zadržim. Biću ja heroina s periferije… Neću biti optužena… Može li ništavilo da bude tako velikodušno?... Plač. To je udica na koju se hvatam… Nisam ružna. Čak sam lepa. Ogledalo mi vraća ženu bez deformiteta. Bolničarke mi vraćaju odeću, i jedan od identiteta… Nisam beznadežna… Najednom sam tako ranjiva. Ja sam rana koja izlazi iz bolnice. Ja sam rana koju oni puštaju da ide… Opet sam svoja… nemam obaveza… Gorčinu kušam među zubima. Neizmerna pakost svakodnevnice… Ponovo sam sigurna… Opet sam obična, verujem u čuda… Misliću na normalno… Izuzetnost zanima đavola. Izuzetnost je ta koja se penje na brdo prepuno tuge ili sedi u pustinji i povređuje srce svoje majke… Samotna sam kao trava… Šta je to što mi nedostaje?... krpim svilene gaće: moj muž čita… Čekam i čeznem. Mislim da sam se izlečila… Nalazim sebe ponovo. Nisam senka… Ja sam žena…”.

Pesma “Mala fuga” nastale je dok sluša Baha iako muzika kažu nije bila predmet njenog većeg polja interesovanja: ”… Ja volim crne prikaze… Prazno i suludo poput tanjira, tako se smeju slepci… gluvoća je nešto sasvim drugo… Kakva je to tišina bila!... velika tišina druge zapovesti. Sedam mi je godina bilo, ništa nisam znala. Svet se već dogodio…”.

4 aprila 1962 piše pesmu “Pojava” gde kaže: ”… Zvezde trepere kao jezive cifre. ABC, njeni kapci vele”. Istog dana piše i pesmu “Prelaz preko vode”, u kojoj je sve crno i čun, i jezero, i siluete, i stabla, te kaže: ”… Hladni svetovi se otresaju s vesla. Duh tame je  u nama, u ribama… Ovo je tišina prestravljenih duša”.

Pesmu “Brest” posvetila je Rut Fainlight, gde peva o dnu koje dobro poznaje, koga se ne plaši, jer je na dnu bila: ”… Ljubav je senka… Ili da ti zvuk otrova donesem? To je sad kiša, ta bezmerna tišina… moram da vrisnem. I Mesec je nemilosrdan… Njegov sjaj me ranjava… u meni plač prebiva… Užasava me taj mračni predmet što u  meni spava… Da saznam više ne mogu… To su te samotne, spore greške što ubijaju…”.

21 maja 1962 u pesmi “Lovac na zečeve” kaže: ”Bilo je to mesto nasilja… Osetih zlobu borovnice, njene crne bodlje… Moglo se uteći samo na jedno mesto… odsustvo krikova… Staklena svetlost beše providni zid… Stezanje i mene ubija”.

30 juna 1962 piše pesmu “Berck-Plage” a reč je o plaži u Noramndiji, gde je posetila bolnicu, 1961 gde su se lečili ratni veterani, a u pesmi pominje sahranu svog suseda u Devonu Persija Kija, a kaže gledajući u more tu veliku neizvesnost: ”… Zar je čudno što tamne naočare stavljaju?... Ta crna čizma ni prema kome milosti nema… I posmatrač, što drhturi… Invalidska kolica, štake od aluminijuma… Nisam osmeh… A moje je srce premaleno da previje njihove strašne nedostatke… Nervi što se rasprskavaju poput drveća… Krevet je odgurnut od zida to znači biti dovršen. To je strašno… To je mrtvačev jezik… I ja sam u crno odevena i ćutljiva, jedna u grupi, što klizi u prvoj brzini iza kolica… U trenu nebo se u raku izliva kao plazma…”.

2 jul 1962 piše pesmu “Drugi” u kojoj dotiče svoju rivalku, ljubavnicu svoga muža Asju Vevil i kaže: ”Dolaziš kasno, brišeš usta… Policija tebe voli, sve priznaje… Zar je moj život tako intrigantan? Zar zbog toga širiš očne kolutove?... Otvori tašnu. Kakav je to zadah?... To su tvoji lepljivi slatkiši… o bolesniče, ukradeni konji, bludničenja opkoljavaju mermerni uterus. Kuda to ideš kad usisavaš dah kao kilometražu? Sumporne preljube bole u snu… Smeješ se. Ne, to nije fatalno”.

1 jula 1962 piše pesmu “Reči ćute, slučajno, preko telefona” gde kaže: ”… Govori, govori! Ko je to? To je puls creva, ljubavnik varenja… Kakve su to reči, reči?... Nadiru iz slušnog aparata s bezbroj otrova, traže slušaoca… ikra kaplje u moje srce. Ona je plodna…”.

 U pesmi “Bulke u julu” kaže: ”… Postoje isparenja koja ne mogu dotaći. Gde su vaši opijati, vaše odvratne čaure?...”.

13 avgusta 1962 piše pesmu “Spaljivanje pisama” gde kaže: “… Nisam ja fina… bila sam umorna… mutava riba… rastresam papir što diše poput ljudi… vene mi gore poput drveća. Psi rastržu lisicu…”.

30 septembra 1962 piše pesmu “Rođendanski dar” u kojoj se opaža njena velika opčinjenost temom smrti: ”… Sigurna sam da je izuzetno, sigurna sam da baš to želim… Ove godine i ne očekujem bogzna šta od dara. Konačno samo sam slučajno živa. Htedoh tog puta da se ubijem na svaki način… Moraš li da ubiješ sve što možeš?... Iz mojih čaršava diše, ledeno mrtvo središte, gde se prosuti životi mrznu i  koče za istoriju… Kad bi to bila smrt divila bih se njenom dubokom značenju, njenim vanvremenim očima… bio bi to rođendan…”.

3 oktobra 1962 piše pesmu “Sastanak pčela”, a u Devonu  je držala jednu košnicu pčela, i odlazila je na sastanke udruženja pčelara, o čemu kaže: ”… Nezaštićena sam u letnjoj haljini bez rukava, a oni su svi u rukavicama i pokriveni, zašto mi niko nije rekao?... zar za mene niko ne mari?... Sad sam mlečikina svila, neće opaziti pčele. Neće nanjušiti moj strah…Vode me kroz polje pasulja… Ne mogu da pobegnem, pustila sam koren, a žutilovka me ozleđuje… Ne bih mogla da pobegnem a da ne bežim zauvek… Mozak košnice misli da je svemu kraj… Meštani otvaraju odaje, love maticu…Veoma je mudra. Stara je… mora da živi još godinu dana, i ona to zna… Stara matica se ne pokazuje, zar je toliko nezahvalna? Iscrpljena sam… Ja sam mađioničareva mala koja nikad ne ustukne…”.

4 oktobra 1962 piše pesmu “Prispeće košnice”, a piše o košnici koju je sama poručila: ”… Rekla bih da je mrtvački kovčeg kakvog kepeca… Sanduk je zakjučan, on je opasan… Nema prozora, ne vidim šta je unutra… Mračno je… Kako da ih pustim napolje?... Mogu one i da uginu, ne moram da ih hranim, ja sam vlasnica. Pitam se kolika im je glad… Nisam ja izvor meda pa zašto bih im bila nišan? Sutra ću ja da budem slatki Bog, slobodu ću da im dam. Sanduk je samo privremena stvar”.

6 oktobra 1962 piše pesmu “Ubodi” u kojoj kaže: ”… I košnica sama je šolja čaja… Ima li tu uopšte matice?... Ja nisam ropkinja iako godinama sam prašinu jela a tanjire brisala gustim svojim vlasima… Hoće li mrzeti mene, te žene što samo hitaju… Ja sam glavna. Evo moje sprave za med, radiće ona bez razmišljanja… Moram jedno biće da povratim – maticu. Mrtva je, spava li? Gde li je bila…”.

7 oktobra 1962 piše pesmu “Roj”  gde kaže: ”… Ljubomora može krv da pusti. Može crne ruže da stvori… Daleko se vinuše pčele… Pčele se svađaju, u svojoj crnoj lopti, leteći jež, sav u bodljama… Roj je do nogu potučen slamom… Izgleda da pčele imaju osećaj časti, crni, neukrotivi um…”.

Pesma “Zimovanje”, govori o prostoriji bez prozora u koju nije volela da zalazi, a gde je držala svoje tegle sa medom, neka vrsta kućne ostave, i stihovi: ”Ovo je vreme dokolice, ništa se ne dešava… Imam ja svoj med, šest tegli… ovo je soba u kojoj da dišem ne bih mogla… Nema svetla… Ovo je vreme kad pčele tavore… crne misli protiv sve te beline… Zima je za žene – žena, još uvek plete…”.

11 oktobra 1962 pesma”Kandidat” govori o super sposobnom prodavaču koji vešto prodaje svoje proizvode: ”… I glava ti je, oprosti, prazna. Imam način da sredim to…”. A sutradan napisala je pesmu “Tatica”  u kojoj kaže kako je ubila svoju prošlost, kako je sa svima raskrstila, sa poreklom, sa korenjem, sa jezikom nenaučenim, i kaže: ”… Počela sam da govorim kao Juda. Mislim da možda i jesam Juda… Mogla bih pomalo i Juda biti… svaka žena obožava fašistu, čizmu u lice, zversko zversko srce kao ti… deset mi je leta bilo kad su te sahranili. Sa dvadeset sam pokušala da umrem… Ali iz vreće su me izvukli i lepkom spojili… U tvom debelom srcu je kolac a seljani te nikad nisu voleli. Igraju sad  oni i gaze po tebi…”.

17 oktobra 1962 piše pesmu “Meduza” koja se odnosi na njenu majku, koju doživljava kao čudovište Gorgonu, te kaže: ”… Pitam se, jesam li umakla?... Bilo kako bilo, to si uvek tu… Moj vodeni bič… dirljiv i zahtevan. Nisam te zvala… dohuktala si mi preko mora… Nisam mogla da dođem do daha… Ko si mi pa ti? Pričesna hostija? Cmizdrava Bogorodica? Ni komadić neću uzeti od tvoga tela, boca u kojoj ja živim, grozni je Vatikan… tvoja htenja sikću na moja sagrešenja… Ničeg nema među nama”. Istog dana piše pesmu “Tamničar” koja se odnosi na njenog muža koji joj je bio neveran i sklon prevari, lažima: ”… Bila sam drogirana i silovana… Nešto je nestalo… Kornjačin oklop je smrskan… Gasio je cigarete na meni… Šta sam to pojela? Laži i smeškanja… A on me, zbog ove subverzije, ranjava, on s ratnom opremom varalice, s visokim hladnim maskama amnezije… Umiren na razne načine – obešena, glađu satrvena, spaljena, izluđena… Htela bh da je mrtav ili da ga nema… Biti slobodan… šta bi on radio, radio bez mene?”.

18 oktobra 1962 piše pesmu “Lezbos” koja je nastala kao uspomena na boravak u Kornvolu: ”Pakost u kuhinji! Sikću krompiri. Sve je to Holivud, bez prozora… A ja sam ti, draga, patološka lažljivica… Zašto je ona šizofrena… Kopile je devojčica… Bilo bi dobro da sedim na steni kraj Kornvola i kosu da češljam. Bilo bi dobro da tigraste gaćice nosim… Bilo bi dobro da sretnemo se u drugom žviotu… u vazduhu… Drogirana sam i tupa od poslednje pilule za spavanje. Smog kuvanja, smog pakla… Bolesna si… Nekad si bila lepa ti… Impotentni muž izlazi na kafu… Rasipaju se plave varnice… Pas je pokupio tvoje pseto od muža… Ne govorim… O, vazo puna kiseline… Tako si iscrpljena… Tužna veštica. ”Svaka je žena drolja, ne mogu da komuniciram.”… možda se  i vratim. Znaš li čemu služe laži. Čak ni u tvojim zen  nebesima nećemo se sresti”.

20 oktobra 1962 piše pesmu “Groznica 41” gde govori o dva plamena raja i pakla koji pročišćavaju i kaže sa mnogo aluzija: ”… Jezici pakla mlitavi su… Oko mene kao Isidorini šalovi, strah me je zakačiće se jedan i u točku zaglaviti… tela preljubnika pomazuje kao pepeo Hirošimu i razjeda. Greh… gadi mi se voda… Telo me tvoje ranjava kao što svet ranjava Boga… Od japanske hartije, moja koža iskovana od zlata beskrajno fina i beskrajno skupa…”.

Pesma “Amnezijak” u kojoj kaže: ”… Žena igračkica – izbrisana, uzdiše… Pustoš, mnogo toga je pusto!... Nikad se, nikad, nikad ja neću vratiti domu svom!”.

24 oktobra 1962 piše pesmu “Rez”, a posvećuje je Susan O’Neill Roe, a nastala je nako njene slučajne posekotine, kada je posekla prst: ”Divota. Moj palac umesto luka… Iz posekotine istrčava vojnika milion… Kako đipaš – trepanirani ratniče, prljavče, palče patrljče”.

Pesma “Bulke u oktobru” i stihovi: ”… O, Gospode, šta sam ja kad pozna ta usta moraju da kriče razjapljena u šumi mraza, u osvitu različka”.

Pesma “Nik i svećnjak” i stihovi: ”Ja sam rudar. Gori plavo svetlo… O, ljubavi, kako dovde stiže?... Patnja za koju se budiš nije tvoja…”.

Oktobra 1962 piše pesmu “Arijel” gde kaže: ”Zastoj u tmini… Mrtve ruke, mrtve strogosti… A ja sam strela, kap rose što leti samoubilački…”.

29 oktobra 1962 piše pesmu “Perda”, o zidu koji razdvaja muškarce od žena u Indiji, a ona je čas žad dragulj, a čas namučena žena: ”… Poput ogledala se presijavam… Uzdišem… ja se obrćem u svojoj nepodnošljivoj kaniji… ispustiću jedan ton… vrisak iz kupatila…”.

Od 23-29 oktobra 1962 nastala je pesma “Ženski Lazar”, a govori o ženi koja se ponovo rađa, no pre rađanja ona mora umreti, i kaže: ”… O, moj neprijatelju. Jesam li užasna?... Meni je tek trideset i kao mačka mogu devet puta da mrem. Ovo je Treći Put… Prvi put se desilo kad sam imala deset godina. Nesrećan slučaj. Drugi put sam mislila da istrajem i da se više ne vraćam tu… Umiranje je veština kao i sve ostalo, ja to izvodim maestralno. Izvodim tako da izgleda pakleno. Izvodim tako da izgleda stvarno. Moglo bi se reći rođena sam zato. Lako je to izvesti  u samici… A razgledanje mojih ožiljaka, plaća se… mnogo se plaća… Ja sam vaše delo… čedo od suvog zlata što se u vrisak istapa… Parče sapuna, burma s venčanja… Iz pepela ustajem sa kosama crvenim i muškarce kao zrak tamanim”.

Pesma “Vesnici” i kojoj kaže: ”Reč pruža na tanjiru lista? Nije moja, ne prihvatam je… Laži i teška tuga… Nemir u ogledalima…”.

6 novembar 1962 piše pesmu “Stizanje”, gde kaže: “…Vučem telo…Vreme je mita… neumoljiva… Ovde je takvo blato… Bolnica za lutke… šta je ostalo od ljudi… Vladavina slomljenih strela!... sama u ropcu… Zar nema više mirnog mesta… Prebrojaću i sahraniti mrtve… silazim k tebi iz crnih kola Lete, čista poput odojčeta”. Istog dana piše pesmu “Noćne igre”, posvećuje je svom sinu Nikolasu i kaže: ”… Zašto su meni date te svetiljke, te planete što padaju kao blagoslovi, kao pahuljice šestougaone, bele na moje oči, moje usne, kosu dodirnu i istope se. Nigde”.

Pesma “Guliver” u kojoj kaže: ”… Kako te samo preziru… oni su merači, hteli bi da u njihovim ormanima spavaš… ponor”.

8 novembra 1962 piše pesmu “Talidomid” o leku zbog koga se 60-ih godina XX veka rađaše mnoga deca bez udova: ”… Polumozgu, sjaju… mračne tvoje amputacije gamižu i preklinju… Ravnodušja! Mračni plodovi se uvrću i padaju. Staklo popreko puca…”.

Pesma “Pismo u novembru” i stihovi: ”Ljubavi, svet se naglo menja, menja boju… Artik je ovo, ovaj mali crni krug…Čini mi se da sam ogromna. Tako sam neizmerno srećna…Volim kao što se voli istorija… O, celibatu. Niko osim mene mokar do pojasa ne hodi…”.

14 novembra 1962 nastaje pesma “Smrt i kompanija” gde govori o šizofreniji, dvostrukosti, dvojakosti: ”… Ja sam crveno meso… kaže mi kao nisam fotogenična… Ne mrdam. Mraz stvara cvet, rosa stvara zvezdu, posmrtno zvono… s nekim je gotovo”.

Pesma “Godine” donosi stihove: ”… nisu misli koje obrćem… O, Bože, nisam ti nalik u tvom praznom crnilu…Večnost me gnjavi, nikada je ne poželeh. Ono što ja volim klip je u pokrteu… A ti, silni Zastoju šta je u tome tako silno?...”.

“Marijina pesma” kaže: ”… Sive ptičurine srce mi opsedaju… Srce je to, taj holokaust u koji stupam, o, zlatno čedo koje će svet ubiti i proždrati”.

26 novembra 1962 piše pesmu “Zimska stabla”: ”… Razrastaju se uspomene… ne znaju ona za pobačaje ni za blud… O majko lišća i slasti ko su te pijete?...”.

Decembra 1962 piše pesmu “Brazilija”, a dok čeka neke nadljude, peva: ”… A ja sam, gotovo mrtva… poštedi ovo jedino ogledalo, neosuđeno od razaranja svetoga duha, slave moći, slave”.

Pesma “Ovce u magli” gde kaže: ”… Ljudi ili zvezde motre me s tugom. Razočaravam ih… Smrkavalo se jutro. Nigde cveta. U mojim kostima tajac…”.

28 januara 1963 Pesma ”Minhenske lutke” iz izloga: ”… Odliv krvi je odliv ljubavi… Nepodnošljive, bez duše… Nigde nikoga… O, idilo tih izloga… Bezglasnost. Sneg nema glasa”. Istog dana piše pesmu “Totem” i kaže: ”… ispred su beli tornjevi Smitfilda… Nema milosti u blesku satare… U zdeli je zec podbačen… odranog krzna i  čovekoljublja… Pojedimo ga kao Hrista… Svet je kao krv vreo... Ja sam lud, dere se pauk, mašući mnogobrojnim rukama…”.

Sutradan 29 januara 1963 piše pesmu “Paralitik” opsednuta smrću i bolnicom: ”… Mozak m ije setan, nemoćnih prstiju, bez jezika, moj bog su pluća od čelika… Noć donosi ljubičice… Mrtvo jaje, počivam ceo na celom svetu koji ne mogu da opipam... posećuju me fotografije… Smešim se, kao buda, sva htenja, želje spadaju s mene poput prstenova… ništa ne traži od života”.

Pesma “Mistik” napisana je 10 dana pre smrti, 1 februara 1963, a ona je sećanje na 1957 kada je boravila u Americi sa Teodorom na drugom medenom mesecu u Kejp Kodu: ”… Pitanja bez odgovora… Sećam se smrtnog zadaha sunca na brvnarama… dugih slanih mrtvačkih pokrova. Jednom kad čovek spozna Boga, šta je lek? Jednom kad je čovek premeren tako da mu ništa preostalo nije… Šta je lek? Pričesna hostija šetnja pored mirne vode? Sećanje? Ili sakupljanje blistavih komadića Hrista sa lica glodara… zar ne postoji velika ljubav, samo nežnost?... Smisao curi iz molekula… Deca pocupkuju u krevetićima. Sunce se rascvetava, ono je muškatla. Srce se zaustavlja”. Ovo je njena zadnja datirana pesma.

Napisala je još neke nedatirane pesme, tako i pesmu nazvanu  “Dobrota”  u kojoj kaže: ”Dobrota se oko moje kuće mota… Sećer sve leči, tako kaže Dobrota. Šećer je neophodan fluid… S moje japanske svile, očajni leptiri, mogu svakog časa biti probodeni, anestezirani… Mlaz krvi je poezija, ništa je ne zaustavlja…”.

Pesma “Reči” donosi stihove: ”…Reči jalove i nezauzdane, neumorno trupkanje kopita. Dok sa dna bazena, zvezde stajačice životom gospodare”.

Pesma ”Modrica” kaže: ”… Veliki kao muva žig sudbine niz zid gamiže, srce se zatvara, more se povlači, ogledala su pokrivena”.

Pesma “Baloni”: ”…Tvoj mali brat tera svoj balon da mjauče ko mačka… Crveni dronjak mu u pesničici”.

5 februara 1963 nastaje pesma “Ivica”, u kojoj kaže 6 dana pre samoubistva: ”Žena je dovršena. Njeno mrtvo telo nosi osmeh ispunjenja. Privid grčke nužnosti… njene bose noge kao da kažu: daleko dogurasmo, gotovo je… Mesec nema zbog čega da tuguje, dok iz koštane kapuljače zuri. Navikao je on na takve stvari. Njegova se crnina povlači i pucketa”.

 

 

 

HILDA DOOLITTLE…

 

 

Danas razmatramo književno delo Hilde Dulitl (10 septembar 1886 – 27 septembar 1961), američke modernističke pesnikinje, romansijerke i memoaristkinje koja je pisala pod imenom H. D. tokom svog života.

Njena karijera započela je 1911 nakon što se preselila u London i zajedno sa američkim pesnikom i kritičarem Ezrom Paundom osnovala avangardnu grupu pesnika Imažinista. Tokom ovog ranog perioda, njene minimalističke pesme slobodnog stiha koje prikazuju klasične motive privukle su međunarodnu pažnju.

Na kraju se udaljila od imažinističkog pokreta, te je eksperimentisala sa širim spektrom formi, uključujući fikciju, memoare i dramu u stihovima.

Evo izbora njenih pesama za današnje razmatranje:

OREADA

Zavrti se, more -

zavrti svoje šiljaste borove,

poprskaj svoje velike borove

na našim stenama,

baci svoje zelenilo preko nas,

pokrij nas svojim lokvama jele.

VEČE

Svetlost prolazi

od grebena do grebena,

od cveta do cveta -

hepatika, široko rasprostranjena

pod svetlošću

onesvešćuje se -

latice sežu ka unutra,

plavi vrhovi se savijaju

prema plavičastijem srcu

a cveće je izgubljeno.

Drenovi pupoljci su još beli,

ali senke strele

od korena drena -

crno puzi od korena do korena,

svaki list

poseče još jedan list na travi,

senka traži senku,

zatim oba lista

a senke lišća su izgubljene.

SEA POPPIES

Ćilibarska ljuska

prelivena zlatom,

voće na pesku

obeleženo bogatim žitom,

blago

razliveno u blizini šiblja-borova

izbeljivati kamenje:

tvoja stabljika se ukorenila

među vlažnim kamenčićima

i nanos bačen morem zaplovi

i narendane školjke

i rascepljene školjke.

Lepa, rasprostranjena,

vatra na listu,

što livada daje

tako mirisan list

kao tvoj svetli list?

ZAŠTIĆENI VRT 

Dosta mi je.

Uhvatim dah.

Svaki put se završava, svaki put,

svaka pešačka staza vodi konačno

do vrha brda --

onda se vratiš svojim koracima,

ili pronađeš isti nagib na drugoj strani,

talog.

Dosta mi je --

Ružičaste boje, ružičastih karanfilića, voštanih ljiljana,

začinskog bilja, slatkih kresova.

O za neki oštar zveket grane -

nema mirisa smole

na ovom mestu,

nema ukusa kore, grubog korova,

aromatičan, opor --

samo granica na ivici mirisnih ružičastih boja.

Jeste li videli voće pod pokrovom

koje je htela svetlost --

kruške umotane u tkaninu,

zaštićene od mraza,

dinje, skoro zrele,

ugušene u slami?

Zašto ne pustiti kruške da se drže

za praznu granu? A

Vaše nagovaranje će samo učiniti

voće gorkim --

neka se drže, sazrevaju same od sebe,

testiraju sopstvenu vrednost,

izgrižene, smežurane mrazom,

da padnu konačno ali pošteno

sa kaputom od crvenkaste boje rđe.

Ili dinja --

neka izbeli žuto

u zimskom svetlu,

čak i oporo po ukusu --

bolje je okusiti mraz --

izuzetan mraz --

nego vate i mrtve trave.

Za ovu lepotu,

lepota bez snage,

guši život.

Želim da vetar dune,

rasprši ove ružičaste stabljike,

otkidajući im začinjene glave,

bacajući ih kao mrtvo lišće --

staze grančicama rasprostre,

slomljeni udovi,

tragovi velikih borovih grana,

bačene sa nekog dalekog drveta

tačno preko puta bostana,

lomiti krušku i dunju --

ostaviti polustabla, pocepana, iskrivljena

no pokazivanje borbe bilo je hrabro.

O da izbrišem ovaj vrt

zaboraviti, pronaći novu lepotu

u nekom strašnom

vetrom izmučenom mestu.

KASNO PROLEĆE

Ne možemo izdržati svo ovo zlato

Niti stajati pod zlatom od brestova

I ponovo premazane žute boje.

Ne možemo držati glave uspravno

Pod ovom zlatnom prašinom.

Ne možemo da podnesemo

Gde su ograde za voće

Ispustile vruće – blistave – blage latice

Iz svake grane.

Ne možemo videti:

Pasje-drvo se lomi – belo –

Uhvatila se kruška –

Jabuka je crveni plamen -

Breskva je već sama osušila svoje lišće –

Divlja šljiva se upalila.

(sve pesme su iz H.D. “Sabrane pesme 1912-1944”, Novi pravci (1983)

 

(prevod sa engleskog)