.jpg)
Pamtiće šta
im je uvek „Čiča govorio“, inače njihov pukovnik Milorad Miljkovića zvani Čiča,
a jednom je kazao o ratu, kao da im govori o životu, o onome što ih na putu
života sve čeka:
„Ali rat ti
je, brate, bezobrazluk. Pobeđuje ne samo onaj koji je jači nego i onaj koji je
bezobrazniji. Ti ga biješ, iako nemaš nikakvu zaštitnicu, znači mnogo si bezobrazan.
Međutim, nemoj slučajno da se opustiš, pa da se stvar odjedanput izokrene i da
on ispadne još bezobrazniji... Jer rat ti je takav: danas ti juriš mene, sutra ću
ja tebe. Ne mogu sve bitke da se dobiju. Rat ne dobija onaj koji će sve bitke da
dobije nego onaj koji ume pametno da izgubi. Samo ako pametno bitke gubiš,
možeš da računaš da ćeš da dobiješ jedinu koja se računa i koja je važna, a to
je ona poslednja... da bi bio spreman da IZDRŽIŠ kad gubiš i da dođeš dotle kad
ćeš da uzmogneš konačno da pobediš, moraš da poznaješ svoje naoružanje – svakom
oruđu da znaš narav: dal oće da podbaci ili prebaci, baca li levo ili desno...“,
itd.
A kad ga je
video Čiču poslednji put, pri odlasku u penziju, pri naglom smenjivanju, pamtiće
i dalje, šta im je svima, onda očinski kazao:
„... Čoveku
je dat samo jedan ljudski život, nije više. I zato taj jedan život treba da zna
zašta živi i kako je proživeo. Na koncu treba da zna zašta ga je imao i kako ga
je iskoristio...“, itd.
Čovek koji
sve ovo bude pamtio bio je pripadnik jedinice Osamnaestog artiljerijskog puka,
narednik po imenu Živojin M. Stanimirović zvani Kurjak ili Žika, a inače glavni
junak romana „Čizmaši“, koji je napisao Dragoslav Mihailović 1983 godine. Junak
Kurjak jeste onaj ogoljeni pojedinac čija pojedinačna sudbina, u kojoj se
naslućuje i mnogo šira sudbina mnogih kolektiva, jeste više nego tragična, već viđena i mnogo
puta prepoznata, kao najveći vid torture režima, kroz koji je prošao, prolazio
sve do svog skonjčanja. Napravio je Živojin pijan jedan izgred, upao sa
magarcem u kafanu, tamo gde niži po rangu nije smeo da kroči, i zgog toga će
završiti u sudskom vojnom zatvoru, s tim što će mu na sve to nakalemiti i prišiti
još mnogo toga, a ko drugi nego 30-ih godina XX veka, kraljeva vojska. Terete
ga posebno za mnogo toga, a o čemu ni on sam nije imao pojma, pa u to smutno
vreme terora jedne Kraljevine, biti optužen za mnoge protivdržavne organizovane
podrivačke komitske aktivnosti, koje podrivaju ugled jedne takve institucije
kao što je kraljeva vojska, zatim špijunaža, sindikalno udruženje, komunizam, itd.
Doživeće ne
samo razočaranja, već i torturu od najviših likova, od kojih recimo to ne bi nikad
očekivao i tako postati nedužna žrtva preambicioznog karijeriste načelnika
Treće armijske oblasti generala Nikole Paligorića, koji će ga vređati, psovati,
batinati, šamarati, i na kraju mu probiti bubnu opnu i načiti ga gluvim na jedno
uvo, dakle trajnim invalidom oštećenog sluha. Pretili su mu najpre streljanjem,
no imaju oni i mnogo bolji sistem uništenja čoveka, posebno pobunjenog i s
razlogom neposlušnog pojedinca, koga zadržavaju čitavog života u apsanama, u
ludnicama, u duševnim institucijama, i na kraju skoro doživotno osuđuju na
psihijatrijski nadzor i tretman lečenja.
U ovom
romanu na 328 strana može mnogo toga da se ispriča, opriča, prepiča, dočara, i
da moj podvig čitalački bude neverovatan, u jednom danu pročitam ceo roman,
dakle juče u 3 navrata od po 100 strana. Ali, ne samo da se opriča o tome kako
se u Kraljevini SHS, agitovalo, podrivalo, osnivalo, napredovalo, huškalo,
šuškalo, ženilo, već i kako se sve opijalo, kurvalo, itd. Svaki čitalac mora
odabrati neku svoj posebnu nit koju sledi, koju raspliće, koja ga posebno
interesuje, a u mom fokusu stoga jeste samo jedan jedini osuđeni i izopšteni
čovek, jedan uništen i slomljen ljudski život, jedna teška sudbina, jer iz samo
tog jednog jedinog slučaja ili primera vidi se jedna preopširna istorijska
slika, pa čak i ona buduća slika novog vremene koje dolazi.
Ali, ono
što treba ukratko ispričati jeste ta jedna ljudska sudbina, to jedno uništenje
nedužnog mladog čoveka, ta jedan poseban
teroristiki reži, režim ispiranja mozga, i još posebniji sav taj njegov krvavi teror
i nametnuta strahovlada. I zato u prvi plan treba staviti sve muke ovog pojedinca,
koji je slomljen i uništen, a koji je imao takav početni idealizam i entuzijazam,
snagu, mladost na početku svog žiovta,
misleći da može da im doskoči i da se od svih njih tako dobro organizovanih i umreženih
i odbrani.
Tom gospodinu
generalu kazao je mnogo, a evo nešto od svega toga, bar delić atmosfere:
„... nikoga
vi više nećete da streljate. Nekada možda jeste, sad, bogami, nećete... nisam ni
svinja ni izdajnik. Ja ima svoje greške, ali nisam pljuvao nikakvu zastavu i
nikakvu uniformu i uopšte nisam uradio ništa što ste rekli... Mene je SRAM,
gosin-generale, zato što služim jednu vojsku u kojoj je takav čovek kakvi ste
vi mogao da bude starešina onakvom čoveku kakav je pukovnik Miljković. Mene je
sram zbog toga što jedan takav čovek kakvi ste vi uopšte ikome može da stoji
iznad glave i o njegovoj sudbini da rešava. Zna se, gosin-generale, o vama kakav
ste ratnik bili i kako ste krv prolivali. I samo zato mene je sram“.
Nakon ovih
drskih, ali mnogo pre smelih i nadasve hrabrih reči, mladića koji ima petlju da se razračuna sa
svima, posebno sa najvišima na vrhu vojne piramide, ali hrabrom ne samo za ono doba,
već za svako buduće doba, zbog ćega će dobiti teške, najteže šamare, podliće ga
krv, i biće mu probijena bubna opna. I neće prestati ovaj neustrašivi mladić sa
juga Srbije da u brk generalu govori ono što u toj muci, oseća, misli, vidi, i
kazaće mu ovaj rudarski seljačić ili
sprski geak iz rudarskog Okna:
„Mnogo volite
krv, gosin-generale. To u vašim godinama nije dobro... Sram vas bilo od vašeg
prljavog života... Kad budete crkli, gosin-generale, popišaću vam se na grob“...
Zatim je nadobudni
i moćni general nastavio da ponižava srpsko seljače, da mu smrću preti i da vređa
ovo siromašno južnjačko seljače, nečijeg nebitnog sina, govoreći mu nabusito, drsko,
pomalo proročki tačno:
„... u ovom
svetu postoji neki RED. I ovakav kakav sam, po tom redu, ja još VREDIM više
nego desetak taki kao što si ti... Zato
takvi kao ti, moj dečko, ovakvima ne smeju da staju na put; ako neće da budu
zgaženi. A UDARIO sam te zato što odavno moraš da znaš da i onda kad te GAZE i
kad vidiš da ćeš skoro biti ZGAŽEN, moraš da ćutiš. Ti taj red, moj geače, nisi
pravio, ali on je ipak za tebe napravljen. Moraš da ga poštuješ. I PRISILIĆU TE
da ga poštuješ. Uvek i kad god to zaželim... na robiji (ćeš) da istruliš; za to
ću već da se postaram... ako ti se dogodi da otuda izađeš, što, nadam se,
NEĆEŠ, zato što ćeš i od mrtvog da me se plašiš...“, itd.
Tom
pirlikom gađaće ga svojom tankom pamučnom generalskom rukavicom, koju će
Živojin sačuvati kao dokaz jedne takve posete i premlaćivanja, šamaranja. Boraveći
i dalje unutar zidova svoje samice Živojin je počeo da sve shvata, sve više i više
da shvata, kako jedan totalitaristički sitem slepog poslušništva funkcioniše, i
ko su mu glavni nosioci i akteri, stubovi elitističkog društva:
„Kad se u
zatvoru desi nešto strašno – a to sam video i docnije - kad nekoga gadno
PREBIJU ili teško osude, kad ga UBIJU ili se, na primer, sam ubije, uvek nastane
neka uplašena, ZGRČENA TIŠINA. Nigde se ne čuje niko ni da blekne ili da šušne
kao da je jamski glas sve živo na tvoju galeriju zatro i ostao si sam na svetu da tu skončaš kao
ranjena, sluđena životinja...“, itd.
Zatim ga je
u samici najpre posetio major Marić koji poče da se raspituje za generalovu zagubljenu
rukavicu, tražeći je nazad, a onda videvši da materijalni dokaz ne dobija nazad
od lukavog Živojina, koji ga namerno slaga da ju je bacio u klozet. I reče mu major
kako ima pravo na žalbu, čak i najvišem vrhu može da žali, dakle Generalštabu i
ministarstvu. No, nije Živoijin baš tako naivan, jer zna on kako sve može
proći, kao u priči „Kadija te tuži, kadija ti sudi“, te reče mu na ovakav predlog:
„... Kad te
u zatvor prebiju, naročito ako ti to uradi načelnik armijske oblasne
artiljerije, možeš da se žališ svojoj baba-Milevi...“, itd.
Unutar
svoje samice kad ostade sam počne Živojin misliti ovako:
„Kome da se
žalim, mislim se. Žali se ocu što ti jaše mater. Vrana vrani oči ne vadi. Ako bi
se požalio, samo bi još gore najebo. Nek idu svi u pičku materinu“, itd.
Nakon toga
otišao je Živojin u vojnu bolniu, a lekar je konstatovao probijenu bubnu opnu.
No, lukavi Živojin uvek mora da ide bar jedan korak unapred, a mislio je hitro.
I nekako je uspeo da napismeno dobije od lekara papir, tj.uverenje na kome piše
koliko je tačno njegovo oštećenje nakon ovih šamara, koje je prećutao. Mada
isprva kaže da je to zaradio u jednoj od
tuča. I dok mu je jedan, od čak dva prusutna svedoka, prisutna za vreme onih
vređanja i šamara govorili da se mora praviti blesav najčešće, te poricati mnogo
toga što je čuo i video, Živojin zvani Žika ogdovara tada poručniku Milinčiću:
„Neki put,
poručniče... nešto moraš i da vidiš. Čak i ako je opasno. Ako si čovek,
mislim... Možda sam sam sebe dva puta udario po obrazu, pa to onako puklo i uvo
mi probilo. Možda se ja tako šalim i svakodnevno sam sebe bijem. A možda to
činim i zato što gosin-generala mrzim, pa na taj način oću da mu PODMETNEM nogu.
On je meni jako važan u životu... I je l bi mogao da računam da ćeš to da
potvrdiš ako te budu pitali?...“, itd.
Evo šta mu
je kukavički, štiteći samo svoj lični položaj, svoj ineters, svoje dupe i svoju
karijeru, odgovorio jedan od svedoka, inače narednik:
„... ovde
sam po kazni. Još pre šes godina bio sam kapetan druge klase sudske službe.
Moji klasni drugovi su odavno kapetani prve klase, a neki gori, i majori. I sad
sam, evo, upravnik ove logorske rupe ovde. Pet već godina... Svako svoju muku
ima i za tuđe nema vreme... ako me tamo budeš naveo, ništa neću da kažem!
Kazaću da sam celo vreme bio tu, ali da nisam video ništa! I da te niko nije ni
psovao ni tukao!“, itd.
Živojin je ipak
napisao i sročio svoju žalbu, najviše u njoj govoreći protiv generala Nikole
Paligorića, i predao zatvorskom upravnik, a uz žalbu prilaže i lekarsko
uverenje o povredama. Kao svedoka navodi majora Marića, a upravnika Milinčića
izostavlja kao drugog svedoka. I ostao je da čeka dalji rasplet događaja.
Dodeljen mu
je i branitelj Softić koga će često nazivati Softija, kako mu rekoše više iz
milosti, nego po pravu i dužnosti, obavezi, a od svog branitelja će saznati
dalje da ga terete za ono o čemu još nema pojma, da je bio u štrajkačkim sindikatima,
da je komunista, da je radeći kao rudar u Oknu podsticao na štrajk, itd. Rudari
su tada radili mukotrpno, ropski i teško, a za svoj crnački rad nisu dobijali
novac, već kao najniža klasa dobijali su bonove, za koje nisu mogli ništa da
kupe, a bio je to crn i mučenički gorak hleb sa 7 najtvrđih kora. Na bonove
moglo se samo kupiti u određenim prodavnica, ne u svim, a tamo gde se moglo
kupovati cene su bili povećane, najviše, jedna muljaža, a nešto slično kao kad
danas nekome država dodeli besplatno vaučere, koji se mogu potrošiti samo u
nekim radanjama, često samo tamo gde su cene šokantne i previsoke, i u kojima
nema mnogo izbora, te kupi daj šta daš, ili kupi i još toliko doplati. Bilo je
to takozvano vreme „tantuza“ ili kupovine na bonove. Živojinov otac bio je trgovac
i nije mogao u to vreme da opstane, kao i mnogi drugi trgovci tada. Radile su
samo dobro prodavnice koje je držala „državna direkcija“. Bilo je tako do 1936,
priseća se Živojin. U to vreme samo kafedžije, i kafane sa kuplerajima, dobro
rade. Rudari su štrajkovali i 1901, pa zatim i 1921, a onda je policija počela
da lukavom, kapitalističkim metodama, potkupljuje upravu rudnika, evo i kako:
„Tako je nekog
postavila za magacionera, platu mu podigla i bolji stan dala, drugog uzela za nadzornika,
trećeg za poslovođu. I naše ti se (Radničko) udruženje, posle onog najvećeg uspeha,
odjedanput strmoglavi u ništa. A već od dvajes devete, od one (šestojanuarske) DIKTATURE,
bilo je i zakonski zabranjeno. Zato, kad sam ja kao momčić u jami radio, kod
nas sindikat nije postojao, a ni štrajkovi nisu dizani. Tek docnije, od trijes
pete valjda, opet počelo...“, itd.
Na kraju branilac
Softić reče Živojinu utešno, ohrabrujuće:
„... nemoj da brineš. Optužnica se piše malo oštrije da, tako, ostavi utisak na
sud. Ali i sudije to već znaju. Ja ću sad da probam da saznam da li Paligorić
nije na neki način uticao na tužioca. Ako bi ih tu UVATILI, to bi za nas moglo da
bude mnogo dobro. A dobro je i što te pred svedokom grdio i vređao...“, itd.
I dok čeka
Živojin dalje, on izoštreno sve naslućuje, predoseća da mu svako novo sutra
ništa dobo ne donosi, te ovako razmišlja u nastavku romana „Čizmaši“:
„... sprema
se nešto... u zatvoru teško da nešto može da se desi slučjano. Zato i jesi tu
da to se ništa ne desi slučajno...“, itd.
Pošto je
ostao i bez dva zuba, bez svoja dva kutnjaka, koji su mu izvađeni, u samici ga posećuje kapetan
prve klase Miomir Pavlović, koji je ustvari radio za Štab Treće vojne oblasti,
za Drugo odeljenje, a to je ustvari unutrašnja obaveštajna služba. Vojni
obaveštajac počinje da u svom finom stilu, rešeta Živojina ili na jedan svoj perfidno
fin našminkan učtiv način da isleđuje Živojina, o kome je imao sve podatke, čak
i one najintimnije, kad se sve sastajao sa udovicom Sofijom u koju se zaljubio,
itd. Tada je ovaj islednik kazao Živojinu ovako, a vazda dvosmisleno:
„Nema
nevolje koju ljudi ne mogu da reše. Sve mi to, naredniče možemo lepo da rešimo...
Pametni ljudi uvek mogu da se dogovore. Znao sam da ćemo brzo da se sporazumemo.
Priznajte i sami, nije baš zgodno da se mlad narednik, koji se tako reći tek rodio,
žali na generala... koji je bio ratni komandant... Njemu je, naredniče, jedinac
sin u ratu poginuo. Jedinac sin i dva brata... On je... jedan nesretan čovek...
Njega su u životu mnogo zapostavljali, grdne su mu nepravde ljudi napravili.
Koliko je nji mlađi i nesposobniji koji su se više od njega popeli... Ni prema
vama nije smeo ovo da učini. Ali živce je izgubio, i njega moramo da razumemo...
Vi ste uvređeni... nemoj da preteramo. Ja uvek kažem: mlade treba razumeti. Mlad
čovek... Može, recimo, da mu otidne komandant kod koga je dugo služio i koga je
kao drugog oca voleo... Može da sretne ženu za koju misli da će u životu da ga
usreći i baš pred tom srećom neke smetnje da ima... i u očajanje da ga baci i u
veliko raspoloženje da ga digne... onda, jedna čašica, pa druga čašica, pa
treća...“, itd.
Živojin ga
upita nakon toliko zaštitničkog i iskupiteljskog, a uvek oslobađajućeg, a što
većeg daljeg zalaganja i zauzimanja samo za nedodirljivog generala:
“... Koliko
ovaki kao ja nosi na duši? I trebam li da ga žalim što mu se i sad nije zgodila
takva prilika, pa da i mene strelja, nego je samo mogao da mi probuši uvo, od
čega ću zauvek da ostanem gluv? Zar zato da ga žalim?... postoj i jedno
lekarsko uverenje, koje sve to može lepo da ispriča. A postoje, bogami, i svedoci...“,
itd.
Nasmejan
islednik, vojni obaveštajac, reče mu zatim:
„Vi ste
pametan momak, naredniče.Vi znate kako to sa svedocima stoji nesigurno.
Svedoci, znate, ta stvar nikad nije taka da u nju sasvim možeš da se pouzdaš.
Ima rasejani ljudi, naredniče; ima zaboravni ljudi; ima ljudi, koji na istom mestu,
mogu da čuju potpuno različite stvari. Ima svakakvi ljudi, naredniče... Uverenja,
naredniče, mogu da se dobiju za šta oćeš. Uverenja mogu i da se menjaju. Postoje
i komisije, naredniče. Razne. Budite, čoveče, pametni, kad već to jeste. Vidim
da jeste pametni, svatite nešto...“, itd.
Živojin
dalje govori bez trunke zazora svom isledniku:
„Kako bi
bilo da mi jedan drugom više ne bacamo prašinu u oči?... Nećete da kažete KO
vas šalje i KOGA zastupate, a oćete sa mnom da vodite punovažan razgovor – u
ime nekoga. I još oćete da vam verujem... Ne moram da razgovaram s nikoga na
svetu s koga to neću; osem, dabome s onima koji su za to nadležni; a vi
očevidno, niste.... ili ćete vi sad, odma, meni da kažete KO vas šalje i ŠTA mi
taj koji vas šalje poručuje ili ću ja lepo da se okrenem i da zovem stražara
da me vodi u ćeliju...“. itd.
Islednik je
navodno ovim iznenađen, te zatečeno reče:
„Vi ste
neki nepromišljen čovek“, a zatim nastavi da pojašnjava u ime koga možda
dolazi: „Možda od ljudi koji ga cene. Od njegovi prijatelja“, itd.
Kad je
Živojin opazio kolika je to hrpa papira ispisana protiv njega, reši da je vreme
za nagodbu i traži da sve ovaj obustavi, sve prekine, sve poništi, da ne bude suđenja,
da se nagode, dogovore, sporazumeju, itd. I Živojin tada upita:
„Šta je to
što oni meni obećavaju, gosin-kapetane? Kakvu podršku? Oću li, recimo da budem
oslobođen odavde i vaćen u moju jedinicu? To mene, na pimer, zanima... Ako može
da se obustavi postupak protiv jednog generala, još lakše to može protiv nekog
guljavog narednika“, itd...
No, predmet
je već na sudu, a dalje Živojin saznanje kako ga je sve opisao novi starešina
Čičin naslednik potpukovnik Tijanić, a opisan je kao nedisciplinovan, samovoljan,
buntovan, neko ko ne poštuje svoje starešin, neko ko je više puta kažnjavan,
itd. I to sve piše onaj koji mu čak ni jedan jedini dan nije bio komandant. Inače,
Paligorić je penzionisao Čiču, jer ga je mnogo mrzeo, jer je Čiča bio sa manje
škole, ali više mudrosti i čovečnosti, bolji vojnik, bolji ratnik, i zato se sada
sveti Živojinu. I kad sve ovo shvati Živojin, kazaće svom isledniku, da pošto nema
nagodbe, onda jedino ostaje rat:
„Onda,
gosin-kapetane, BORBA. RAT. Onda ja vašeg generala, gosin-kapetane, moram da
potopim. Moram da ga udavim. Nema mi druge... Kad tonem ja, sa mnom ćeš i ti
(gosin-generale)... Utoliko ću krvavije da se bijem... moram! Ja jesam kriv,
ali za svaku krivicu postoji i odgovarajuća kazna. A mene su za moju već strogo
i prestrogo kaznili... Ušao sam s magarca u hotel: uvredio sam dva-tri čoveka:
razbio nekoliko čaša. Pa šta?... Vi oćete da me pošaljte na robiju. Vi IZMIŠLJATE
da nekakvu bunu dižem, još malo pa ću i špijun da postanem... Kad ginem ja,
neka gine i on... Izvedite me... odavde... Pristajem da odsedim, ako oćete, još
mesec i dva; koliko oćete. Ali samo da ne izlazim na sud.Onda me prekomandujte.
Prebacite me u drugu jedinicu. Premestite me... neka me prebace pod
disciplinski sud... ja ću da povučem moj raport...“, itd.
I dok čeka Živojin
svoj rasplet i završnicu svog silnog i posilnog mučnog slučaja, u životu svom
jedinom koji je tek pred njim, jer mu je tek 27 godina, ovako razmišlja unutar
zidova svoje samice, izgovarajući solilokvij svoje tugovanke i tužbalice, svog
lamenta nad svojim životom, koji je
prerano izgleda skršen:
„Sam sebi crnu
sudbinu proričeš... Kući mi se ide!... Ne mogu više da čekam. Život mi među ove
zidine prolazi, ne mogu tek tako to da pustim. Ne mogu ovako život da gubim. Kad
bi nekako, mislim se, mogao da klisnem...“, itd.
Žika je
počeo da veruje da će ubrzo biti oslobođen, da će izaći, a misli dalje optimistično
ovako:
„Čas ti ceo
život izgleda rešen čas opet počinju zapetljancije... šta si dočekao. Da svako
podnadredničko govno može da te NAJURI kao šugavo kuče... Krv bi ti popili, to
vole posle ručka. Ako im se pustiš, zgaziće te ko vrapče govno... ne daj im se,
Žiko, ne daj da te govna progutaju... Suviše su te kaznili, Žiko, čim svaki može
da te ZEZA kako mu se oće. Nisu smeli toliko da te kazne... ima kazna za
krivicu, kazna ne sme da bude teža od krivice. Ti si svoju već isplatio i
pretplatio. Ne daj im da te kažnjavaju više no što smeju... Žiko, ne štedi
čizme. Isprljaj čizme, ali ih ritni. Nek se govna razlete na sve strane...Vrati
mu njegovo sopstveno govno, vrati mu ga uz interes... Smatrao si da malom
USRANKU naredniku pripadaju batine i zatvor, tebi je dodeljena slava... Ne jedi
govna, gosin-genrale. OSVETA je, može biti, slatka, ali s njom zasad moraš da pričekaš.
Budeš li mi se svetio, bogami, nećeš dobro da prođeš...“, itd.
Posetili su
ga potom drugovi, njih petorica, koji su pokušali takođe da pomognu i nešto sa
strane da pokrenu, a poslali su divizijskom sudu u Skoplju čak i svoje izjave
iz kojih se vidi da je Živojin dakle dobar, jedan od najboljih, neko ko je trebao
da napreduje i uči, ide dalje, da je sposoban,
omiljen, itd. I tada jedan od drugova Zec, kazaće mu:
„Živ čovek
sve mora da preživi“, itd.
Ostavši sam
te noći u samici sanjao je san, koji je po tumačenju od strane voljene žene,
udovice Sofije imao jako loš i negativan predznak, i nije mogao ništa dobro da
mu donese dalje. A posle sna i prvog jutarnjeg buđena u samici razmišljao je Živojin
ovako:
„... Možda
već danas, a u najgorem za dva-tri dana. Žiko, slobodan si... još ovaj dan, još
možda dva-tri dana, još samo malo...“, itd.
Isti prvojutarnji
optimizam i neizmernu nadu prenosi dalje i na Sofiju koja ga tog jutra posećuje,
ali kad čuje njegov san slika je posve pesimistička, crna i beznadežna, a ona
mu kaže:
„Ti trčiš
da uvatiš tvoju sreću, al ona ti stalno sve dalje bega, stalno ti se izmiče. I
kad god stigneš tamo di si se nadao da ćeš da je nađeš, ona ti se već izmakla i
javlja ti se iz još veće daljine“, itd.
Dolazi mu
potom branitelj Softić nasmejan kao da mu donosi najlepše moguće vesti, a reče
mu da ide kroz 3 dana na suđene, i da će mu sudija biti potpukovnik Stošić
inače čestiti čovek i pošten sudija. I objasni mu tada branitelj zašto je važno
da ima dobrog sudiju:
„Uvek je
važno ko ti je sudija. Od njega ti sve zavisi. Ako ti je sudija neki pokvaren
ili gadan čovek, ni kriv ni dužan možeš da
nastradaš. A ako još uz to mrzi ljude i, možebit, voli da kinji, načisto
si propao... Mnoge su... teške sudske greške i nepravde napravljene samo zato
što su sudije bili ljudi zle volje, pokvareni ili čak bolesni...“, itd.
Zatim je
Živojin ispričao svom branitelju sve što je oćutao i prećutao, sakrio, a govoreći
o svojim saslušavanjima, isleđivanju, susretima, itd. Ostali su na kraju kao
dve budale da se smeju sami sebi, iščekujuić suđenje, ili još jednu dramatičnu
namontiranu farsu.
I tako su
okončana dva prva delo ovog, romana, da bi tek u trećem delu doznali kako je
prolazio dalje tokom svog jedinog života Živojin. Treći deo romana dešava se
zime 1979 godine, u visu ispovesti, pričanja priče sagovorniku, onome koji ga
sluša, a Živojin se tada nalazi u duševnoj bolnici u Beogradu. Njegova jako
potresna ispovest, jedna je posve velika razočaranosti i ravnodušnost, a nakon
svih životnih lomova i tamnica, uništenja. I dalje kaže ovako, kaže zamišljen
nad cenom i vrednošću svog jednog jedinog života koji je ipak preskupo unapred platio:
„Sve mi je jedno
u stvari. Nije mi dosadno, kao što mi, sigurno, nije baš ni zabavno... Briga me
i da l sam bolesan ili nisam... ako i boli, to su oni bolovi od starosti, koje
poznajem... ravno mi do Kosova... Život ti tu ne vredi toliko da se oko njega
grdno bakšeć... Nek traje dok laje“, itd...
Iza njega
su mnogi zatvorski odležani dani, a sada mu je 65-66 godina, svakodnevna
monotona rutina, u kojoj se pita:
„Šta je s
onim životom koji je juče postojavao, i onako te mučio, i gnječio i mesio, a danas
ga, evo, više nema? Kako to?... Ležao sam, daklem, i pre i za vreme i posle
rata... Najmanje sam, čudićeš se, proveo za vreme rata kod Nemci, samo nekoliko
dana u zarobljenički logor, odakle sam brzo pobegao. Njima sam, izgleda, najmanje
smetao... A navjiše, bogami, kod ovi posle rata... oni s petokraku zvezdu... tek
su mi ovi jebali majku, kod nji ništa drugo nisam ni radio no pišao u kiblu... Lekino
Brdo, Padinjak, Padinburg, Ostrvo cveća, Havaji, čoveknašenajvećebogatstvo,
radoplemenjuječoveka... Centralni zatvor,Ce-Ze, krstili (ga) još i Cezar... I osuđivan
i neosuđivan, sedeo sam, brat-bratu, deset-petnes puta, ako ne i više... kriv
sam bio, bogami, svega jedared. A tad sam bio najmanje kažnjen... kad sam kao
dečkić u Oknu jednom mom drugu... u tuči odsekao nožem uvo... bio sam mali,
jedva trines-četrnes ako sam imao... A onda. Već godinu-dve po oslobođenju, kad
je krenulo, bre, nisi mogao da se ustaviš. Za svaku reč su me apsili... pa su
me oglasili za ludog i osudiše da u ljuljku što je luda bolnica zovu sedim bez
ikakvi rok. Ne znam kako taki zakoni mogu da postojavaju. Govorim im da nisam
lud i da treba da me osude onako kako se sudi kad nekome jebeš majku. Al oni neće.
Kažu, lud si i čim izađeš, sigurno ćeš opet neku jeboslikusvoju da vređaš... Od
zatvora sam poludeo... Od zatvora moraš da poludiš...“, itd.
Šta je za
Živojina naposletku Čovek, kazaće, mudro filozofski:
„Čovek je,
reko bi ti, ništa drugo no jedna mnogo grdna i opaka životinja, gadnija i
opasnija od bilo koje druge, što je VLAST nad ovaj svet uzela i, evo, KRVAVU
KLANICU od njega načinila, te nam sad nijednome spasa nema i ludilo nam je, ljudsko i životinjsko, jedini
izlaz koji nam preostao. Samo ti ostalo da se pokriješ ponjavom preko glave i
da kažeš, lud sam, lud, mutav i slep, ništa ne vidim i neću da vidim, ništa ne
znam i neću da znam. Jedino tako možeš da nađeš izlaz... neko danas može da ubije
tebe a sutra mene i da će sve da bude sasvim uredno i za svakog normalno samo
ako smo uzeti sa vr liste i po unapred utvrđenom spisku. Ali ko je taj što je
tu listu taj red načinio ako mi u tome nismo učestvovali? Koje taj koji ima pravo
da odluči kad ću ja da budem poveden na klanicu i da tada ne imadnem pravo ni A
da kažem?... A s jadne životinje znamo li šta se uopšte zbiva?... i šta je ovo,
život ili smrt koja se još pomalo mrda? Jesi li, bre, robe, stvarno živ ili samo
lažeš da jesi?... Samo ti jedan dan kažu, lud si. Više ne računaj da će prema
tebi da se drže kao prema čoveku...“, itd.
I na kraju
šta mu ostaje, osim da se ravnodušno pomiri sa svojim najtežim bezizlaznim, a tako
apsurdnim životnim situcijama:
„Ostaje ti,
prema tome, da se rešiš da nekako ipak IZDRŽIŠ... Tog trenutka kad si se ovako spremio
sva mučenja da izdržiš i da zatim bar donekle zdrav izađeš, računaj, moj daso,
da si pravo u ludilo skrenuo i ludnica i buturnica ti postaju jedino mesto di stvarno
možeš da opstaneš. Za drugi svet od tog dana ti više nisi... Tad, trijes devete
u Skoplju... sam o zatvoru nešto u mojoj glavi svatio. I, baš kao mlad kurjak
koga su ljudi u ćošak saterali, rešio sam da se i rukama i nogama BORIM (kao
uhvaćena lisica) da sebe nekako sačuvam... rođenu nogu zubima odgrizem, samo da
sebi dušu sačuvam. I tako sam krenuo da se borim... Padao sam i dizao se, lomili
su me i nanovo sam se sastavljao, obarali
su me i opet sam se na noge uspravljao... uvek (sam) činio onako kao sam najbolje
mogao... Bolje je i kurjak biti nego li čovek, veruj mi. Nema ti od čoveka
ništa grđe na svetu. Grđi od čoveka je, opet, jedino čovek“...
(kraj prepričavanja
romana „Čizmaši“)
Нема коментара:
Постави коментар