JUGOSLAVIJA ZEMLJA KONCENTRACIONIH LOGORA...

Na kraju svoje knjige druge pod nazivom „Goli otok“, Dragoslav Mihailović, isto kao i u prvoj knjizi, daje mnoštvo „Priloga“, mahom u vidu pisama, koje je nakon prve knjige počeo da dobija, od svojih čitalaca, a koji su pretežno svi bili samo golootočani, mada među pismima našlo bi se i po nekoliko dopisa. Ta sva danas važna dokumentarna proza ili građa koju je prikupljao Mihailović, pomaže da se i dalje stiče što bolji uvidi po pitanju svega što se označilo kao golgota Golog otoka. U ovim pisima progovorili su i članovi porodica bivših golootočana, progovorile su žene i majke, supruge, logorašice, osuđenice, uhapšenice, takože žrtve udbaškog terora.

I tako prođu dva čitalačka dana, i samo pomisao da se neće imati više šta upečatljivo izdvojiti u prepričavanju, te da će samo nemo nastaviti svoje iščitavanje ovih strahota kao čitalac u nikad težem štivu, nedge sam, izolovan, u nekom od svojih ćoškova, da bi imao snagu da pročitano najživlje moguće oseti. A onda, se desi novi čitalački momenat, jutrašnji, u kome svakako još ima nešto novo da se priloži, nešto da se nad njim tako duboko zamisli. Porazno je da su mnogi zahtevi za rehabilitacijom ostali odbačeni i neuslišeni čak i 90-ih godina XX veka koji je tobož obećavao nešto više, pravičnije, u nacrtu, bez zakona, a bio je to neefikasan sistem novog obračunavanja i dalje, sa zločnima ne samo iz prošlosti već i ubrzo i sadašnjosti, pa i iz budućnosti, u kojoj nikad neće biti dorasle budnosti posredi nas ni u bratiji, ni u nekoj novoj partiji.

I sramno je spoznati kako su najviše državne pravosudne ustanove (institucije!) presuđivale ili čak i odbacivale žrtvama svako pravo na razmatranje ovakvih malo je reći gnusnih zločina. I dalje na snazi su lebdele sve udbaške pretnje, da su spiskovi nepodobnih za sve vekove vekova uvek njima samo dobro poznati, i da je lako armiji ili policiji, svejedno kome, a Udbi, sve takve za jednu dugu noć potamaniti i pobiti, istrebiti. Malo je trebalo da se još sazna da je svaki osumnjičeni čak i na slobodi imao neku svoju senku koja ga prati, nekog svog pratioca koji ga potajno uhodi i snima.

Nije Goli otok bio jadn jedini logor u nas, jer bili smo široka teritorija i zemlja koja je u posleratno vreme, vreme slobode, imala mnoštvo svojih logora, svuda razasutih, a svi u funkciji Titovog terora i režima, i svi puni. I tako, progovara o logorima smrti na tlu Jugoslavije bivši Udbin major Veselin Popović koji je komandovao nad nekoliko takvih logora, i to: logor „Ekonomija br. 4“, logor “Preporod“, “Logor poštanski fah 45“(Prvi ženski logor u Ramskom Ritu i Zabeli), koji je emigrirao u Rumuniju, ispričavši kako su se stvarali zatvori i logori u nas.

O najpoznatijim logorima reći će gde su sve bili locirani: “... najpoznatiji logori smešteni na usamljenim ostrvima na Jadranskom moru i krševitim predelima Dalmacije i Jadranskog primorja, i to logor poštanski fah 45/4, logor Goli otok, logor Dugi Rt, logor Mamula, logor Vis, logor Kobila i mnogi drugi. Samo u ovim logorima bilo je zatvoreno do prve polovine 1950 godine i preko 65 hiljada jugoslovenskih komunista i patriota. Svi ovi logori zvanično nose naziv – PREDUZEĆE „MERMER“. Ostali logori su smešetni po unutrašnjosti zemlje“.

Po svim tim logorima učinjeno je mnogo zločina, počinjena su ogromna masivna ubistva, a za tu podmuklost svih masovnih ubijanja (genocida) kriva je jedino UDBA Jugoslavije, služba koja je imala odlučujuču ulogu u paklenoj organizaciji velikog terora i sprovođenje sile pritiska i zastrašivanja, koja je svirepo samo naređivala. O tim ubistvima bivši Udbin major Veselin Popović govori ovako: “Samo u logorima u Dalmaciji, Jadranskom primorju i ostrvima na Jadranskom moru avgusta, septembra i oktobra 1949 godine, prema izjavi glavnog lekara UDB-e za Jugoslaviju, zločinca pukovnika Bjelića (dr Jovana Bijelića), ubijeno je na taj način stotine komunista“. Čak i od Rankovića išla je naredba da se primene samo najveće represivne kazneno-popravne mere, a u vidu najtežih fizičkih poslova i ovim je svim udbašima samo dao odrešene ruke da pobiju sve čestite komuniste. Rankovićeve naredbe i naređenja bila su krvnička, a da bi proveo svoj teror udbašima je unutar logora plate povećao čak za duplo, da bih ih motivisao da budu što veći sadisti! Udbini oficiri imali su mesečno besplatno pravo na: „ ... 50 kg (KILOGRAMA!) čokolade, razne likere, vina, diplomatske cigarete „Drina“, kao i druge namirnice bez računa, dok su u logorima jugoslovenski komunisti i patrioti umirali i umiru od gladi uz sledovanje od 250 grama kukuruznog hleba i 150 grama kupusa, uz najteže fizičke radove“.

Svoje golgotske muke sa Golog otoka potom je ispričao Petar Joka Banovac, koji nikad nije dočekao svoju rehabilitaciju, koji je teško živeo do kraja svog života, i koji je osetio da čak ni u nekoj novoj manoj državi više ne pripada, a na Golom otoku izdržao je čak 9,5 godina užasa! Uhapšen je 23 jula 1952 godine, i osuđen na čak 20 godina, ali su mu u dva navrata snizili ropstvo i osudili ga na 9 godina i 5 meseci. Potpukovnik Ćira Matijašević ga saslušava i optužuje, jer je  Petar Joka Banovac bio „protiv onih drugova koji su grešili u otkupu“, a koji: „Ništa nisu ostavljali ukućanima za hranu“.

Uhapšen je sa 92 kg, a posle 6 meseci torture čovek se prepolovio i težio je svega 39 kg! Prisiljavali su ga da prizna, a on nije imao šta da im prizna, i zato mu je postalo mučno tamo, nepodnošljivo, očajno, da mu se samo na sve to dalje ogadilo. I pokušao je da izvrši samoubistvo, ali se pri padu ugruvao i dobio 20 dana poštede u bolnici. Ispitivali su ga zatim u Beogradu, a onda ga vratili opet na Goli otok u zimu 1955, i od tada više nije progonjen. Daju mu radnu obavezu u mašinskom pogonu Golog otoka. Pustili su ga tek posle 3 goidne, 1961 godine. Ovo svoje svedočanstvo ispisao je 25 juna 1990 godine.

Drugog februara 1992 svoje svedočenje dala je i profesorka književnosti Milanka Stanojević Stefanović iz Beograda, koja je ispričala kako su ih terorisale mnoge prevaspitačice u Glavnjači. Ispričala je kako ju je drugarica iz studentskih dana Živana Kazimirović, koja se vratila 1951 sa Golog otoka, prokazala, izdala. Milanka je uhapšena u leto 1951 od strane islednice Marije Zelić upravnice ženskog logora u Zabeli i na Golom otoku. U Glavnjači Milanka saznaje da je Živana „bila komandant logorskog Centra na Golom otoku... izuzetno surova... učestvovala u ubistvu studentkinje Olivere Mirić“. Torturu nad zatorenicama u Glavnjači sprovodila je agronom Neda Marjan iz Bosne i studentkinja književnosti Radmila Dorović iz Crne Gore, iz Ulcinja. Imale su i treću pomoćnicu studentkinju medicine Dragicu Cicu Pavličić, koja je posle postala lekarka u Novom Sadu. Ova gruba trojka koja je sprovodila teror nad ženama vraćena je na Goli otok leta 1951, odakle su ubrzo oslobođene.

Dalje, Milanka je ispričala kako su u logore podmetali udbine agente, a jedan od njih bio je i Sergije Golubjev ruski emigrant iz Smedereva. Za vreme rata saradnik Gestapoa (Specijalne tajne policije), a posle rata saradnk Udbe. On je 1944 uhapsio Milankinog oca Životu Stanojevića Borbaša, učesnika NOB-a. Zatim je Golubjev radio u logoru Bileća, a onda i na Golom otoku, kao kažnjenik, i to kažnjenik koji je tamo dobio svoju kancelariju da u njoj izučava dosijea svih zatočenih na Golom otoku. A kad ga je neko prepoznao kao bivšeg saradnika Gestapoa, onda je i on tučen pod ćebetom Golog otoka.

Za sudske postupke bio je nadležan pomoćnik javnog tužioca u Beogradu Bogdan Perović, čovek koji je montirao mnoge procese, a kažu da je laktanjem kao i svaki „laktaroš“ uspeo da se popne na sam vrh Titove piramide, inače jako nasilan, nemilosrdan, ravnodušan, pravi zlotvor, bezdušan, lažni intelektualac, a sve te žrtve ga se nikad nisu doticale, čak ni uopšte, jer on je sve iskoristio samo da se lično dokaže i istakne na vrhu Titove piramide. A evo kakvi su advokati beogradski tada bili, po jednog uopštenoj oceni koju je on lično dao. Nisu mnogo pomogli da se išta razjasni, niti da presude budu objektivne i pravilne. Oni su činili sve da slučaj „ZAMAGLE“, da ga učine „NEJASNIM“, i po njima najteža krivična dela biće samo „naivna delatnost“. Mnogi advokati istupaju „neprijateljski, nekorektno, klevetnički i vrlo drsko“. Skloni su da činjenice miniraju. Izvratili su smisao kazanog. Takvi su bili svi advokati i komunisti, ali i nekomunisti! Svi isti! Nisu donošene oslobađajuće presude. O svojim kolegama pravnicima Bogdan Perović još kaže, krajem 1951, ili početkom 1952: “... ovakvim advokatima ne bi trebalo dozvoliti da zastupaju interese naših građana: od njih se ne može očekivati da će učvršćivati zakonitos onako kako traži Rezolucija Četvrtog Plenuma CK KPJ, već obratno; isto tako od njih se ne može očekivati gotovost da će kao pomagači suda štititi postojeći poredak FNRJ od prestupnika“.

Zatim je potresna sudbina jednog mladića iz Mostara kome beše svega 18 godina, a koji je bio sedmi razred gimnazije, i koji je u svom rodnom selu u Hercegovini progovorio o otkupu. Zvao se Jerko Šarić, i on je uputio žalbu javnom tužiocu u Beogradu na sve ono kako je uhapšen i kako je potom prošao. Posle završetka sedmog razreda gimnazije šalju ga na radnu letnju akciju, ali tu je uhapšen i proveo prvo 3 meseca u istražnom zatvoru, a onda osuđen na 24 meseca društveno-popravnog rada. Poslat je u Rilić kod Kupresa, a onda u okolinu Sarajeva, a odslužio je 27 meseci, dakle više od 2 godine (2 godine i 3 meseca)! Potom je napisao žalbu protiv svih onih koji su ga hapsili. U žalbi javnom beogradskom tužiocu kazao je: “Oštro sam kritikovao nepravilnosti...  u pogledu otkupa mesa ne treba (se) rukovoditi ličnom mržnjom a u pogledu sjetve pamuka i duhana da treba prvenstveno voditi računa o obiteljskoj radnoj snazi i prema tome odrediti plan sjetve po domaćinstvima... Ikan Rakić ovu moju dobronamjernu kritiku kao polupismen čovjek krivo je shvatio“. Jerko Šarić je uhapšen u Ljubiškom 21 jula 1949, a pri isleđivanju premlatio ga je Duka Pudar iz Mostara. Zatim je prisiljen da potpiše tekst koji nije ni pročitao, a odatle je stigao u Rilić kod Kupresa. Osuđen je na 3 meseca zatvora. Na žalbu nije dobio nikad odgovor, a odslužio je 27 meseci kazne! Zatim je u svojoj tužbi počeo da optužuje Ikana Rakića i Mirka Rakića, a evo i zašto: “... bačen (sam) u PONOR, onemogućen od daljeg školovanja. Time je moj život, moja SVIJETLA budućnost (skoro) uništena... Dakle javni tužioče s pravom zahtjevam da se strese prljavština sa mog ljudskog ponosa i ukalane časti. Polažem u vas nadu uzdajući se u vašu preduzimljivost“. Tužbu je podneo 6 februara 1952 godine. Ista tužba stiže i do Bogdana

Perovića, a svi koji su dobili ovu njegovu tužbu na razmatranje rekli su što i Perović: “NEMA OSNOVA za bilo kakvu intervenciju u korist Šarić Jerka“.

Potpukovnik Milonja Stijović bio je „najveći zločinac titovske ere“, a o njegovim drakonskim merama najbolje govori njegova žrtva inžinjer Petar Vujičić iz Beograda, tada vojni pitomac tehnike. Seća se kad je Milonja zapevo stihove: “O, Bedeme oburdani i Nikšiću, pun pogani!“. Milonja je zajedljivo zborio sa svojim žrtvama. U ratu Milonja je bio konjovodac, a posle rata Milonja postade sudija. Milonja ga prvo osudi na 5 godina strogog zatvora i 2 godine gubitka svih građanskih prava, a posle par dana donosi novu presudu po kojoj je osuđen na 8 godina robije i 3 godine gubitka građanskih prava. Milonja je donosio šablonske presude, uvek ih preslikavao, bile su skoro pa identične, a bio je jedva pismen kažu, osudnog vokabulara i sa mnogo grešaka u svom pravničkom pravopisu, a vrli sudija. Bio je nesposoban kažu, nevešt, malog praga kulture, osirotelog izražaja, no za Titovu vlast ovaj odani podanik upisan je krupnim slovima, kao “predsjednik beogradskog vojnog suda 1948-1960“, kao čovek koji je negirao sve zakonske norme, itd.

Branko Putnik o logoru u Bileći kazao je još i ovo: “U njemu su uglavnom ležali osuđenici zbog Informbiroa, osuđeni na vojnim i na građanskim otvorenim i zatvorenim suđenjima“. Iz Bileće svi su prebačeni 1954 na Goli otok gde su robijali administrativni kažnjenici. U logoru Bileća bili su osuđeni na „teške i najteže vremenske kazne“. Postojala je i „GOVNARSKA BRIGADA“, a nju čine osuđeni na nejteži oblik bojkota. Oni su stajali u septičkim jamama, potopljeni u govna do guše, o njihove vratove kačili su tablice sa najpogrdnijim imenima, stavljali su im kamilavke na glavu, i njih su posebno morili žeđu, te su neki žedni skakali u jamu sa gašenim krečom da tamo okuse kap vode nasušne. I tek od 1953 imali su svi, osim bojkotovanih, pravo na paket od kuće. U logoru stvaran je neki novi sloj ljudi zvani „POLTRONSKI DVOLIČNJAK“ ili „dvoličnjak na kvadrat“, a takav je bio „cinkaroš, provokator“, ništarija, „kapo... dostavljač, doušnik, štreber... drug sobni, drug brigadir, drug komandir, član kolektiva, član aktiva“. Kada vlast izgustira sve svoje odane pione, onda ih fino šutne, a onda svi oni postaju članovi „lopovske brigade“. Samo islednik može da odluči ko će biti slobodnjak. U logoru su vođeni „časovi diskusije“, kao i „politički časovi“, časovi za sve obavezni, na kojima učešće uzimaju samo članovi kolektiva, a „ćutanje je bilo teži prekršaj. Teškoonome ko ćuti i nejavlja se za reč! Zbog toga se izlazilo na tapet“. Prikazivali su im čak i filmove, a morali su da sede na hladnoj i goloj zemlji za vreme projekcije. Imali su čak i bine gde su igrali mnoge predstave, mahom da  ponize krive, obučene u dronjke, i krpe, a upriličili bi im po koji boks-meč. Imali su tamo i svoje sportske priredbe, i čak svoja dva kluba „Crvena Zvezda“ i “Partizan“ koji su tu odigravali svoje utakmice svake nedelje.

Svedočenje žene koja se udala za golootočanina, Milosave Gardašević iz Zrenjanina, koja je Dragoslavu Mihailoviću o tome poslala više svojih pisama. Njenog muža Stevana uhapsili su 1949 u Zrenjaninu kada je bio na mestu predsednika sreskog suda i predsednik privrednog suda (Državna arbitraža). Tada se Milosava nalazila u 5 mesecu trudnoće, i bila je prehlađena, a oni iz Udbe su došli po nju, uhapsili je i bacili u zatvor na hladan pod i beton, a kući je ostavila ćerku od godinu i po dana sa svojom majkom. Saslušavao ju je islednik po imenu Stojan Tabački koji je pre rata radio kao sudski poslužitelj. Stevana su tukli, i držali 7 meseci  u samici. Zatim su na nju vršili tako veliki pritisak da se razvede od muža, nudeći joj dobar posao. Ali, ona nije htela. Imala je skoro 26,5 godina i bila u 5 mesecu trudnoće. Pretili su joj, a kroz mesec dana u polovinu njenog stana uselili su neku pijanu Ruskinju, koja u je potkradala i mnogo uznemiravala. A posle par meseci Udba je iseljeva načisto iz stana i dodeljuje taj stan jednom svom oficiru. Godine 1949 rodila je sin Iliju, a mužu je zatim odnosila pakete u zatvor. Još na porodiljskom bolovanju dali su joj otkaz. Ostala je sama sa dvoje male dece, a brat udbaš je se odriče. Zatim su joj govorili da je Stevan navodno ubijen. A kada se ipak vratio 1950 sa Golog otoka jedva je imao 40 kg, i bio teško bolestan, o svemu ćutao. Milosava je radila kao evidentičarka sa velikom maturom, a svi osim njenog šefa računovodstva imali su samo malu maturu, a radila je sa najviše škole najmanje plaćen posao. Opet su ih izbacili iz stana, a onda su im neki pomogli da dobiju dve skromne sobice. Stevan dobija mesto pravnika, ali kroz 2 meseca  i otkaz. Nije mogao da se zaposli nigde. Upisan je na listu Advokata Vojvodine, ali samo kao mrtvo slovo na papiru, i nije imao sredstava da privatno započne posao. Zatim je uzajmio pisaću mašinu i novac, te počeo da radi kao advokat u Zrenjaninu, ali je ostao žigosan kao „nepodoban“. No, u leto 1951 Milosavu pozivaju u Udbu i tamo je saslušava Zoran Martinov, ali njena sreća jeste što ona još ništa nije znala o Golom otoku, jer je Stevan po povratku o svemu uvek ćutao kao zaliven. Tada joj islednik Udbe preti, govori joj da će je poslati na Goli otok. Više dana pozivao ju je i privodi na razgovore. Onda je pušta, verovatno, jer je neko pomoga, ali joj je opet samo zaprećeno zatvorom ako samo nešto zucne. Ponovo su je pozvali i počeli ucenjivati 1960. Godine 1962 uhapsili su mnoge privatnike navodno zbog utaje poreza. I tada je kao prvi privatnik advokat uhapšen njen muž Stevan Gardašević, 24 maja 1962. Kući je zatekla po povratku nered, jer je policija  izvršila pretres, pokupila im sav novac iz kuće, a decu  od 14 i 12 godina prestravila, istraumatizovala. Stevana su optužili za utaju poreza. Onda joj je nepoznata žena došla na vrata da joj doturi lažnu vest, da je uznemiri, da su njenog muža odveli na psihijatriju. Osuđen je na 3 godine u strogim zatvorskim uslovima. Nije imao pravo na istragu, čak ni na odbranu. Odredili su mu i novčanu kaznu od milon dinara i zabranili da se više ikad bavi advokaturom. Traženo je da se pusti do punosnažne presude, ali su to odbili, jer su strahovali da će emigrirati kod Sovjeta. Sve žalbe su mu odbijene. Godine 1962 prebacuju ga u zatvor u Sremsku Mitrovicu, gde je, a kako kaže njegova supruga „konačno uništen“ i još dodaje: “Bože, kako sam bila naivna, da ne kažem glupava. Verovala sam u pravdu, verovala sam da postoji pravna država i da Udba ne može da radi šta hoće. Uvrtela sam sebi u glavu da tražim zaštitu zakonitosti. Da pođem redovnim putem, zakonskim putem, na osnovu činjenica da se utvrdi da je svemoćna Udba povredila zakon i da ga tamo neki javni tužilac zaštiti. Stigla sam do pomoćnika saveznog javnog tužioca... Ali, naš okružni javni tužilac Spasoje Milošev odmah posebnim kanalima (preko Udbe) sredi da taj zahtev odbiju“. Vrhovni sud njenom mužu obara kaznu na 1 godinu i 6 meseci zatvora i on će biti pušten tek 1963. Ali, po povratku kući traži posao, no ne može da ga nigde dobije, jer niko ko nema pristanak Udbe ne može u zemlji da se zaposli. U svakom preduzeću radio je najmanje jedan Udbin čovek koji otuda informiše službu putem svojih pisanih izveštaja. Posle godinu dana daju mu posao u najlošijem zrenjaninskom preduzeću, sa najmanjom mogućom platom, a posle 5 godina zabrane bavljenja advokaturom, opet su ga upisali na listu Advokata 1969. No, više nema zdravlja i snage da se bavi advokaturom, te se 1978 penzionisao, a 1985 umire, i ostaje do zadnjeg časa uznemiravan od strane Udbe.