PRIČA O RECI - Thich Nhat Hanh...

 

„Budin pun Mesec putuje nebom krajnje praznine. Ako su reke živih bića mirne, osvežavajući Mesec će se lepo odraziti u njihovoj vodi“...

„Priča o reci“ - Rođena na vrhu planine, malo proleće pleše svojim putem.

Potok vode peva dok ona putuje. Ona želi da ide brzo. Ona ne može da ide polako. Trčanje, žurba je jedini način, možda čak i letenje. Ona želi da stigne. Stići gde? Stići do okeana. Čula je za dubok, plav, prelep okean. Da postane jedno sa okeanom, to je ono što ona želi.

Spuštajući se u ravnicu, ona prerasta u mladu reku. Krivudajući svoj put kroz prelepe livade, mora da uspori. ”Zašto ne mogu da trčim onako kako sam mogla kada sam bila potok? Želim da stignem do dubokog, plavog okeana. Ako nastavim ovako polako, kako ću uopšte stići tamo?“

Kao potok, nije bila zadovoljna onim što jeste, baš je želela da preraste u reku. Ali, kao reka, ni ona se ne oseća srećnom. Ona ne može da podnese usporavanje.

Zatim, dok usporava, mlada reka počinje da primećuje prelepe oblake koji se ogledaju u njenoj vodi. Oni su različitih boja i oblika koji lebde na nebu, i čini se da su slobodni da idu gde god žele. Želeći da bude kao oblak, ona počinje da juri za oblacima, jedan za drugim.

„Nisam srećan kao reka. Želim da budem kao ti, ili ću patiti. Život zaista nije vredan življenja”. Tako reka počinje da igra igru. Ona juri za oblacima. Ona uči da se smeje i plače. Ali oblaci se ne zadržavaju dugo na jednom mestu. „Oslikavaju se u mojoj vodi, ali onda odlaze. Čini se da nijedan oblak nije veran. Svaki oblak koji znam napustio me je. Nijedan oblak mi nikada nije doneo zadovoljstvo ili sreću. Mrzim njihovu izdaju”.

Uzbuđenje jurnjave za oblacima nije vredno patnje i očaja.

Jednog popodneva jak vetar je odneo sve oblake. Nebo je postalo očajnički prazno. Nije bilo više oblaka za jurnjavom. Život je postao prazan za reku. Bila je toliko usamljena da više nije želela da živi. Ali kako bi reka mogla da umre? Od nečega postaješ ništa? Od nekoga postaješ niko? Da li je moguće?

Tokom noći reka se vratila sebi. Nije mogla da spava. Slušala je svoj plač, pljuskanje vode o obalu. Ovo je bio prvi put da je duboko osluškivala sebe i pritom je otkrila nešto veoma važno: njena voda je bila sastavljena od oblaka. Jurila je za oblacima i nije znala da su oblaci njena priroda.

Reka je shvatila da je predmet njene potrage u njoj. Dotakla je mir. Odjednom je mogla da stane. Više nije osećala potrebu da trči za nečim izvan sebe. Ona je već bila ono što je želela da postane. Mir koji je doživela bio je istinski zadovoljavajući i doneo joj je dubok odmor, dubok san.

Kada se reka probudila sledećeg jutra, otkrila je nešto novo i divno što se ogleda u njenoj vodi – plavo nebo. „Kako je duboko, kako je mirno. Nebo je ogromno, stabilno, gostoljubivo i potpuno slobodno”. Činilo se da je nemoguće poverovati da je ovo prvi put da je reka odrazila nebo u svojoj vodi. Ali to je tačno, jer su je u prošlosti zanimali samo oblaci, a na nebo nikada nije obraćala pažnju. Nijedan oblak nikada nije mogao da napusti nebo. Znala je da su oblaci tu, skriveni negde na plavom nebu. Nebo mora da sadrži u sebi sve oblake i vode. Oblaci izgledaju neprolazno, ali nebo je uvek tu kao verni dom svih oblaka.

Dodirujući nebo, reka je dodirnula stabilnost. Dotakla je krajnje. U prošlosti je dodirivala samo dolazak, odlazak, biće i nebiće oblaka. Sada je mogla da dodirne dom svih dolazaka, odlazaka, bića i nebića. Niko više nije mogao da izvadi nebo iz njene vode.

Kako je bilo divno stati i dodirnuti! Zaustavljanje i dodir doneli su joj istinsku stabilnost i mir. Stigla je kući.

Tog popodneva vetar je prestao da duva. Oblaci su se vraćali jedan po jedan. Reka je postala mudra. Svaki oblak je umela da dočeka sa osmehom. Činilo se da su oblaci mnogih boja i oblika isti, ali opet više nisu bili isti za reku. Nije osećala potrebu da poseduje ili juri bilo koji određeni oblak. Osmehnula se svakom oblaku smireno i ljubazno. Uživala je u njihovim odrazima u svojoj vodi. Ali kada su se udaljili, reka se nije osećala napuštenom.

Mahnula im je govoreći „Zbogom. Ugodan put”. Više nije bila vezana ni za jedan od oblaka.

Dan je bio srećan. Te noći, kada je reka mirno otvorila njeno srce prema nebu, dobila je najdivniji lik koji se ikada ogledao u njenoj vodi – prelep pun Mesec, Mesec tako svetao, tako osvežavajući, nasmejan.

Budin pun Mesec putuje nebom krajnje praznine. Ako su reke živih bića mirne, osvežavajući Mesec će se lepo odraziti u njihovoj vodi.

Činilo se da je sav prostor bio tu za uživanje na Mesecu, a ona je izgledala potpuno slobodno. Reka je odražavala Mesec u svojoj vodi i uživala u istoj slobodi i sreći.

Kakva divna praznična noć za sve – nebo, oblake, Mesec, zvezde i vodu. U bezgraničnom miru, nebeski oblaci, mesečeve zvezde i voda uživali su zajedno u meditaciji. Išli su bez potrebe da stignu bilo gde, čak ni do okeana. Mogli bi samo da budu srećni u sadašnjem trenutku. Reka nije morala da stigne do okeana da bi postala voda. Znala je da je po prirodi voda i istovremeno oblak, Mesec, nebo, zvezde i sneg. Zašto da beži od sebe?

Ko kaže da reka ne teče? Reka teče, da. Ali ona ne treba da žuri.

Izvor: https://plumvillage.org/articles/a-story-of-a-river-music-meditation

(prevod sa engleskog)