.jpg)
Dragoslav
Mihailović u svojoj knjizi drugoj „Goli otok“ donosi još jedan „Prijateljski
razgovor“, koji je vodio sa Brankom Putnikom, koji je sam sebe nazvao „bodljikavi
grgeč“. U svom početnom „Uvodu“ ili „Predgovoru“, svake svoje nove knjige, govori
nam Mihailović o tome kako su koncem 40-ih godina i na početku 50-ih godina XX
veka vođena „dva tipa suđenja“, a čistke su kod nas počele još 1935, a one iz
1948 bile su samo masovnije i ogromnije. Najpre se sudilo u Ljubljani u prvom slučaju,
a onda i širom Jugoslavije. Prvi su osuđivani za saradnju sa Gestapoom, a ovi drugi
zbog saradnje sa Rusima, zbog sabotaže, špijunaže. U razdoblju od 1948, pa sve
do 1951 održano je 11 tzv. „Dahauških suđenja“, a sudilo se ukupno tridesetorici
ljudi i dvema ženama, a oni su bili: Slovenci, Ausrijanci, Srbi, Hvati,
Italijani.
Dragoslav
Mihailović želi ovom svojom tek drugom knjigom o Golom otoku, da nam više približi tzv. Mostograditeljski sudski proces
koji se vodio u Okružnom beogradskom sudu, na kome je presuđivano železničkim
građevinskim stručnjacima, a reč je o
čak 3 suđenja, a jedno „zlotvorsko ime“ koje treba dobro zapamtiti po rečima
samog pisca jeste predsednik sudskog veća ime Aleksandra Lese Hadžipopovića i ime
pomoćnik vrhovnog javnog tužioca FNRJ Bogdana Perovića. Suđeno je Branku
Putniku (prosec nazvan „Pančevački most“ ili „Mostogradnja“). Na klupi je sedelo
14 optuženih, a od toga 11 Srba, dva Rusa, jedan Hrvat i dve žene. Branka su
osudili na smrtnu kaznu, koju su utešno zamenil samo doživotnom robijom, a ostale
su osudili na kazne od 5, do čak 18 godina zatvora. Usledila su još dva sudska
procesa oko iste jedne iste mostograditeljske sabotaže i špijunaže, a dvojica
inženjera osuđena su tada na 18 i 13 godina zatvora.
Svim optuženim
ispirali su pre suđenja, a i nakon toga mozak, a kako nam dalje piše Dragoslav
Mihailović, evo šta su postizali: „sistemom mučenja... prebijanjem, višečasovnim
šibanjem radi brzog iznuđivanja priznanja...“. Od uboja trulilo im je meso,
otpadali su im nokti, trulile su im sopstvene pete. Branko Putnik gradio je Pančevački
most 1946 (završen pre roka!), a uposlena
je radna snaga nemačkih zarobljenika. Neki rukovodioci bili su iz Crvene sovjetske
armije, a oni su tražili da svi zaposleni na mostu potpišu papir, kako bi
radili tamo bez pauze od 6 do 22 sata, svaki dan, nedeljom, praznikom. Na
suđenju na ovo potpisivanje radnog ugovora ili radne obaveze gledalo se kao na
potpisivanje špijunaže, sabotaže.
Dragoslav
Mihailović piše o izvrnutoj patologiji policijskog aparata, sistema, o „islednikovom
bolesnom svetu“, koja se ogleda u ovih nekoliko reči: “Svi su lopovi, svi kurve,
svi odvratni pederasti i buzeranti, svi đubrad, svi hulje, svi špijuni. I sve,
prosto, treba postreljati. Pa nek se onda rode novi ljudi, koji će biti
drukčiji!“.
A svaki
okrivljeni je stajao ovako: “Ravnodušan je prema ma kakvom preokretu u istrazi
i ,zapravo, svejedno mu je šta će se desiti. Samo nek se taj KOŠMAR, zaboga,
već jednom završi!... izmoždeni čovek, u stvari, jedino želi da se iz sopstvenog
života - zauvek ukolni“. Dok Udbin islednik želi nešto sledeće: “... želi da
SATRE i zna da je potpuno svejedno s kakvim razgovorom će to učiniti“. Dragoslav
Mihailović veli: “Biće potrebne čitave decenije da se shvati da su se pred
sudom tada nalazile SLOMLJENE LIČNOSTI ISPRANA MOZGA i UNIŠTENE VOLJE. A i onda
to će moći shvatiti tek dobronamerni i neumešani u zločin“.
Kako su pokušavali
sve da slome snažnog Branka Putnika iz Srbobrana, kome je u vreme hapšenja bilo
39 godina? Još 1940 kao mlad komunista ležao je u Višegradu u zatvoru. Završio
je fakultet. Preživeo je nemački zarobljenički logor, a nakon toga projektuje
krupne saobraćajnice i projekte, mostove, vijadukte, pruge, gde mu je svaki projekat
visoko ocenjen. A kad bude uhapšen završiće prvo u logoru Bileća, onda na Golom
otoku i biće jedan od retkih srećnika kome će u posetu dolaziti žena i maćeha, jedini koji će od svoje kuće moći da
dobija pakete, duvan. Pre Bileće i otoka iskusio je sav mogući teror u
Glavnjači, gde su ga golog tukli gumenim crevom. Tu je izgubio čak 20 kg. Zlostavljao
ga je Crnogorac Petar Šuković. Putnik daje najpre udbi svoje iznuđeno
priznanje, no mučenja nisu prestala. A pred početak suđenja malo su ga
„oporavili“ i prikrili tragove udbaške torture. Udba mu naređuje kako mora da se
ponaša i vlada na sudu. pre suđenja posetila ga je supruga, a on joj je ubacio
tada jedno pisamce u šaku, koje nije sačuvano, a na kome je napisao: “... nemoj
tugovati zbog onoga što će se sa mnom desiti. Digni ruke od mene! Gledaj sebe i
dete, gledaj vas dvoje da se izvučete...“.
Na sudu
Putnik se suočava sa drugooptuženim koji mu je nekada bio kolega i lažni
prijatelj. Putnik menja svoj iznuđeni iskaz,
a oni su mnogo besni, Udba, te rade na tome da ga još više slome. Dragoslav
Mihailović je pokuašo 1987 da dođe do Putnikovih dokumenata sa suđenja, a pošto
je slučaj imao 2 hiljade listova, predsednik suda je cinično kazo da je fotokopir
mašina u kvaru. Čak ni 1992, pa ni 93 nije mogao Mihailović da dođe do traženih
dokumenta, da bi na kraju saznao da su Putnikovi papiri uništeni.
Godine 1952
Branko Putnik osuđenje na smrtnu kaznu, a onda je pomilovan na doživotnu
robiju, o čemu nam Mihailović ovako piše: “I posle mnogo godina, posle užasnih
iskustava u zatvoru i logoru, ovaj čovek ostaće tvrdokoran komunista. „Bio sam
u pravu“, verovaće, „KRIVI SU LJUDI, A NE IDEJE“. Smatraće da za sve „DEFORAMCIJE
pokreta odgovornost snose jedino njegovi rukovodioci“.
Mnogi zločinci Udbe javljali su se 90-ih
godina XX veka pismima javnosti u kojima su negirali svoju zločinačku
delatnost, tako da je na takve prigovore, koje je objavljivala „Politika“,
Dragoslav Mihailović morao da daje opte svoje dodatne odgovore u vidu pisama, s
napomenom u fusnoti da mu je pismo redakcija „Politike“ jednom korigovala i
lišila ga tako 3 rečenice, a bilo je to decembra 1992. U tom pismu Mihailović piše: “Gde su
one hiljade Beograđana, naročito studenata, poslane na Goli otok, gde desetine
ili stotine ubijenih i na druge načine umorenih, gde desetine hiljada
terorisanih?... Ja sam ovaj feljtona napisao na osnovu Putnikovih svedočenja! Ona
će u mojoj knjizi iznositi oko 250 strana i u njima poseta Svetislava
Stefanovića i, najverovatnije, Vojina Lukića predstavlja malu, gotovo nevažnu
epizodu... Šta mi je inženjer Branko Putnik o ovoj poseti ispričao i šta je o
njo napisao, čitalac će videti dalje, u tekstu razgovora sa njim i u prilozima
ove knjige“. Putnik je i sam dao svoj odgovor na ovu započetku polemiku, te se
u fusnotama sve može, a i mora pročitati, ma koliko sitna slova fusnote
zamarala oči čitalaca.
Na Putnikovom
suđenju pomenuto je čak 150 ljudi i svi su oni ispitivani u podrumima Udbe, u kojima
nije bilo radijatora! Putnika su u Glavnjači mučili mesec i po dana, a onda su ga
slomili, nakon čega iznuđeno priznaje da je bio saboter i sovjetski špijun. A
onda je sve kazao malo drugačije, istinitije, a bio je to već početak njegove moralne
pobede nad svojim dobro istreniranim dželatima. Pošto je promenio svoju
iznuđenu izjavu pretučen je. Onda su ga 1952 maricom odvezli u Okružni beogradski
sud, odakle je isteran. Na kaznu streljanja osudiše ga 23 oktobra 1951, a kroz
3 meseca kaznu preinačiše u doživotnu robiju.
Dragoslav
Mihailović i Branko Putnik sreli su se 1987 i započeli svoj prijateljski razgovor.
Putnika su posle hapšenjna neki uzeli u zaštitu, ali su takvi dobijali brzo
premeštaj u Bosnu. A onda su neki njegovi zaštitnici doživeli saobraćajnu
nesreću. Neki su se osuđenici razočarani ubili iz pištolja na jednom beogradskom
groblju, krajem 80-ih godina XX veka. A kad je počeo izlaziti Mihailovićev
fejton u „Politici“ 1992, mnogi osuđenici su poricali mnogo toga što je Branko Putnik
svodočio pričajući nam. Neke Mihailovićeve odgovore „Politika“ nikad nije objavila
te 1993. No, sve to može se pročitati ipak u fusnotama ove Mihilovićeve druge knjige,
svi odbijeni i neobjavljeni odgovori, svi prigovori, itd. Usledili su i neki
Putnikovi odgovori 1992, koji se takođe mogu čuti (pročitati) u fusnotama ove druge
knjige o Golom otoku, a Putnik je rešio da progovori nakon 3 decenije ćutanja.
Počelo je zatim
u nas pisanje mnogih knjiga o Golom otoku, a1994 na Zapadu je od svih tih knjiga
prevedena tek jedna, a na Istoku čak ni jedna, a Mihailović kaže: “Decenije koje
su pred nama OTKRIĆE koje su sve države, službe i ličnosti (među njima, i u
Jugoslaviji!) učestvovale u stvaranju i održavanju golootočkog sistema terora...
Tako je Goli otok dobio tretman sličan onom koji su imali NAMEŠTENI javni
procesi i logori u raznim socijalističkim zemljama. Gulag i Katinjska šuma u
Svojetskom Savezu, i slični. To utoliko pre što ovo ostrvo zaista ima velik u snagu
asocijacije na razne druge događaje u socijalizmu... Tako, danas, niko Goli
otok neće ni kao svoj, što je razumljivo, ali ni kao tuđ „doprinos“ svetskoj
istoriji i niko se, ni s koje strane, za najneobičniji zločin dvadesetog veka
uopšte ne zanima!“.
Razgovor
između Putnika i Mihailovića trajao je od maja, pa sve do juna meseca 1987 , o
čemu Mihailović piše: “... nismo uvek mogli da se držimo hronološkog reda
događaja... naš dugi dijalog, kao i sve druge, treba gledati KRITIČKI... Putnik
je sam sebe nazvao GRGEČOM. To je ona sitna, bodljikava rečna riba, kaže, koju
štuka, pošto pokuša da je proguta, zbog njenih bodlja mora da ispljune. Čitalac
će oceniti koliko je tom rečju dobro sebe opisao. Hoće li, pitam se, ovaj
bodljikavi grgeč dočekati da mu se opaka štuka titovskog režima - najzad i
izvini?“.
Putnik 1993
podnosi zahtev za rehabilitaciju, ali je dobio samo cinične negativne sudske odgovore
gde god da se obratio. Svi spisi su
uništeni nakon 30 godina, pa ako slučajno Putnik sam ima svoj obimni sudski dosije,
onda bi moguće imao i pravo na neke revizije, možda.
Iz Putnikove
priče saznajemo da je 60-ih godina XX veka tražio pasoš da bi otišao u Italiju,
no nisu mu dali, a isto se ponovilo kad je zatražio pasoš radi puta u Francusku.
Putnik je vodio Dnevnik i u njemu crtao mnoge karikature, čak i Staljina, koji su
na sudu upotrebili kao dokazni materijal, uz još neke njegove fotografije. U
logor Bileća stigao je u prvoj grupi (12 ljudi ako se čitalac dobro seća!), a 1954
sa njih 30, prebačen je na Goli otok, a poslati su na otok da ga malo urede u
smislu samo teškog fizičkog rada.
Putnik
dobro pamti da u Glavnjači nisu postojali radijatori, tako da se mnogi unutar
Glavnjače zatočeni nisu mogli ni obesiti o radijator, a niti su mogli da svoje tvrde
glave sami izlupaju na smrt, o te iste nepostojeće radijatore, a Udba je upravo takve lažne posmrtnice pisala
o samoubistvu izvršenom pomoću radijatora. I umesto toga, sledi da su žrtve
ubijene tupim predmetima, ali ne radijatorom.
Kada je Putnik
stigao u logor Bileća tamo su ih dočekali balegom i gađali su ih izmetom. Onda su
ga prebili i polomili mu 3 rebra. Gole su ih tukli kaiševima. Bojkotovanom nisu
dopuštali da zaspi preko noći. radio je Putnik na poljani na kojoj je nosio kamen
u dužini od 200 m na uzvišicu zvanu Himalaji. Tu se zidao visoki kameni zid oko
kasarne. Iza logorske žice radio je i kamenolom. Srećom dobijao je Putnik od
kuće pakete i bilo mu je dozvoljeno da koristi duvan. I supruga mu je dolazila
u posetu...
Zašto je tako
važno, praviti paralele, vršiti mnoga upoređivanja, te istraživati ovaj zločin?
Zato što se on stihijski samo vešto preslikao, nastavio nešto drugačije, ali se
slilno ipak mnogo primenljivao i 90-ih godina XX veka, za najužasnije naše vreme
Miloševićevih čistki i režima, te nije isključeno zato što nismo naučili ništa
iz te dve svoje najjezivije čistke i lekcije zločina, da nam se opet ne dogodi
nešto samo režimski suptilnije. I tako će sve nas koji se i posle 30 i više godina
dobro svega sećamo, a još uvek se sećamo 90-ih XX veka samo lukavo ispeglati i
oprati nam hitro mozgove pod sumnjivim plaštom demokratije, optimističnijih
izbora, da nikakvih zločina i čistki, terora režima, atentata, užasa, bede, nije bilo nad
svima nama.
Itd...
Нема коментара:
Постави коментар