PSIHOSOMATSKE TORTURE NESPAVANJA NAD GOLOOTOČANIMA...

Jednoga dana, Dragoslavu Mihailoviću nepoznati čovek donosi “elektronsko pismo”, koje mu šalje profesor književnosti sa Novog Zelanda. Pismo je Dragoslavu uručeno u koverti, gde mu je dostavljena adresa na koju može takođe odgovoriti. O tom pismu Dragoslav piše u  svoji “”Prilozima”, na kraju pete knjige “Goli otok”, i kaže:

“Mislio sam da je to obično književno pismo, kakva ponekad dobijam. Ali već od prvih rečenica video sam da je ovo, u socijalnom smislu, nešto mnogo krupnije nego razmišljanje o nekom literarnom pitanju. Što sam dalje čitao, uzbuđenje me je sve više hvatalo. Maltene, ruke su mi od uzbuđenja počele da se tresu. Pismo je govorilo o nečemu za čim sam tragao dvadeset godina”.

I zaista, i čitalac pete knjige “Goli otok”, a u “Prilozima”, doživeće istu ovakvu vrstu uzbuđenosti, da što pre sve sazna, a ono što se trebalo čitati sutra, pročitano je mimo svih očekivanja večeras. Pročitavši sve to, Mihailović se setio kako mu je jednom govorio u jednom od susreta dr Nikola Nikolić, o čemu dalje piše ovako:

“… još davno mi je govorio: ”Tu NAUKA, Dragoslave, ima uprljane ruke. Nisu sami policajci ona čuda na Golome izmislili. Nisu oni za to bili dovoljno pametni, nisu bili sposobni”. Ja sam skeptično odmahivao rukom… Sad se, odjednom, potvrđivalo što mi je naučnik nekada govorio. U zao čas i na zlom zadatku, nauka se na Golom otoku našla na pomoći ZLOTVORIMA!...”.

Kada se obeležavalo u Beogradu 5 decenije od donošenje Rezolucije IB-a, i planirao čak i naučni skup koji bi govorio o tom sukobu, ali ne i o Golom otoku, Dragoslav Mihailović dobija poziva da bude učesnik skupa, iako su u odboru sedeli mnogi ljudi naklonjeni Titu, te jedva je dopušteno da Mihailović bude izlagač. O toj pripremi za jedan naučni skup kazao je Mihailović ovako:

“Prvi put u životu, valjda pola godine, pisao sam REFERAT za jedan naučni skup. Bez dovoljno dokumenata… I napisao sam dug tekst pod naslovom “Goli otok – na tragu gulaga i holokausta”. I na vreme sam ga predao”… Stariji u organizacionom odboru …prosto su se hvatali za glavu… udvarajući se jednom nakinđurenom TIKVANU kako je GENIJE. I sada ih je ovo izbezumljivalo. Što je Goli otok na tragu gulaga – dobro, govorili su, to još i nekako može. Ali zašto i na tragu holokausta! Kakve veze Goli ima sa holokaustom!...”.

Zatim je rečeno da nema sredstava i skup je pomeren, za mesec septembar umesto planiranog 28 juna na dan objavljivanja Rezolucije. Mihailović računa da je od nestanka Tita mnogo prošlo, ali dalje i nakon 18 godina od njegove smrti u nekim foteljama još su sedeli veliki titoisti. I tako je po drugi put zbog istih novčanih sredstava skup pomeren za mesec oktobar, za 20 dan oktobra, inače dan obeležavanja oslobođenja od nacizma. No, skup je otvoren 15 oktobra 1998, na kome je izlagalo oko 30 ljudi u dva dana. O tom početku skupa Mihailović piše, koji su to radovi tamo bili najzanimljiviji, i ko se setio da Goli otok pomene:

“… rad  Dragana Bogetića o pomoći koju je Broz tih godina dobio sa Zapada, koja je bila za trećinu veća nego što je Zapadna Nemačka dobila posleratnim Maršalovim planom – istoričari Srbije, i dalje zaljubljeni u ono lažno “ne”, sa zanosom su mleli koještarije. O Golom otoku – ništa. Jedina dvojica koja su ovaj MUK poremetila bili smo novinar i publicist Ranko Petković i ja, s odlomkom iz referata…pri čemu je u prvom delu govorio politikološki, ne odobravajući ni Rezoluciju ni ponašanje partija i zemalja istočnog bloka tih godina. A onda je odjednom, za mene vrlo neočekivano, prešao na temu Golog otoka. I izgovorio u vezi s njim mnoge opore i teške ocene sistema, kakve se  u njegovom institutu verovatno nikad nisu čule…”.

I nije prošlo ni 2 dana, a ovaj čovek je smenjen sa uredničkog mesta, tačnije otkaz ga je već sačeko od njegove šefice,  kako Mihailović piše – njegove mentorke Mirjane Marković. Nakon 2 godine od otkaza ovaj čovek je naprasno umro, iako je do tada bio zdrav. Mihailović je takođe imao svoje kubure i nedaće, a po pitanju svog referata, ali i onog dobijenog  pisam, jer ga je nažalost negde zagubio. Tačnije pismo je nestalo, negde se zaturilo, propalo u zemlju. Najpre je pismo izostvaio u svom referatu, jer nije uspeo da ga pripremi za izlaganje, ali je već iduće 1999 godine u kojoj smo svi bombardovani, Mihailović rešio da ovo pismo unese u svoju novu knjigu pod nazivom “Kratka istorija satiranja”. I onda je Mihailović počeo među svojim papirima da traži to pismo i ustanovio da je nekim netragom odjednom samo nestalo, te nikako ne uspeva da ga pronađe i citira. Njegova sreća dalje bila je u tome što je to dobijeno pismo čitao pažljivo, čak 3 puta zaredom i dobro je zapamtio njegov sadržaj, a jedino je mogao pismo da prepriča i da napiše suštinu po svom jako dobrom sećanju. U pomenutoj knjizi dao je čitaocima pismo samo u formi prepričavanja, pismo koje je dobio 16 septembra 1998 godine do prof Aleksandra Pavkovića, u kome je izneto svedočenje njegovog pokojnog oca psihijatra Ante Pakoviću, koji u vihoru Drugog svetskog rata uzeo prezime Pavković, a rodom beše sa ostrva Pelješca. Nakon rata dr Ante radio je u Beogradu i bio držan za dobrog stručnjaka, koji se školovao u Zagrebu i nekim drugim zemljama. Godine 1948 dr Antu i prof Vladimira Vujića tadašnjeg predsednika Lekarskog društva, poziva u CK-a Jugoslavije Rankoivć i Đilas. Evo kako je Mihailović prepričao taj istinit događaj:

“Đilas je razgovor započeo time kako Sovjeti na javnim procesima uspevaju od svojih optuženika da dobiju svakojaka priznanja… Da li oni znaju, pitao je član Politbiroa psihijatre, neke posebne METODE za dobijanje takvih priznanja, efikasnije od uobičajene torture, koja dotle, izgleda, nije davala željene rezultate. Zbunjeni psihijatri su odgovorili da oni nešto tako NE ZNAJU i da za slične metode nisu čuli. A da li takva iskustva i znanja postoje u svetu? Psihijatri nisu znali ni to. Onda su im RUKOVODIOCI rekli – a neprekidno je glavnu reč vodio Milovan Đilas - da će, uz bogate dnevnice, dobiti putne naloge za putovanja u inostranstvo, gde treba od poznatih naučnika i stručnjaka da potraže odgovore na ova pitanja. Kad se nađu tamo, neka sami odluče kuda treba da putuju. Doktor Ante Pavković je zajedno s još nekim… otputovao u inostranstvo (u Ženevu)… Posle povratka profesor Vujić i Ante Pavković su o putovanju REFERISALI u Centralnom komitetu, gde su ih opet dočekali Ranković i Đilas. Psihijatri su podneli IZVEŠTAJ da su u inostranstvu saznali da Sovjeti onakva priznanja dobijaju, najverovatnije, pošto nad okrivljenim primene TORTURU NESPAVANJA, koja mora trajati najmanje DESET DANA. Usled višednevnog ukidanja sna, saznali su, mučeni doživljava RASPAD INTEGRITETA o onda se od njega može dobiti kakvo hoćeš priznanje. Tada im je Đilas postavio sledeće pitanje: A da li bi oni mogli za “Centralni komitet”, da naprave EKSPERIMENT s nespavanjem nad desetak “posebno tvrdih komunista”, koji bi im za tu svrhu bili izabrani? To je bilo odviše za Rankovića, koji je prekorno rekao: “Ali, Đido, mi to ne radimo!” Posle ove upadice razgovor se prekinuo, a Aleksandar Pavković kaže da je njegov otac od tada Rankovića prosto obožavao. Po izlasku iz Centralnog komiteta profesor Vujić kaže Pavkoviću: “OVO SU LUDI LJUDI, oni nas zaista mogu naterati da pravimo svakojake eksperimente. Zato ćemo sada ovako. Pronaći ću neki izgovor da vas isključimo iz Srpskog lekarskog društva. I ako mene zatim budu poterali da im eksperiment radim, odgovoriću da sam star čovek i da  se više takvih zadataka ne mogu prihvatiti… A kad to prođe, čim se ukaže prilika, poslaću vas na neko studijsko putovanje u inostranstvo. I vi tada – BEŽITE!”…”.

Godine 1952 dr Ante je isključen iz Lekarskog društva “zbog nebudnosti”, i otišao je u inostranstvo, bez porodice, tamo osnovao drugu porodicu, tamo umro 1984, i nikada više nije kročio u Begrad, osim dva puta u svoj rodni kraj, oko Dubrovnika i u Zagreb, živeći u večitom strahu od Udbe. Mihailović dalje piše još i ovo o dr Anti, prepričavajući nam pismo koje mu je poslao Antin sin:

“Pročitao je sve (Đilasove) knjige izašle na engleskom jeziku i, na osnovu susreta u Centralnom komitetu i nekih detalja u publikacijama, zaključio da je ovaj SADIST i MAZOHIST sa potisnutom homoseksualnošću. Prikrivena seksualnost je, kaže, u psihijatriji poznata kao uzrok sadizma i mazohizma…”.

Metoda zvana mučenje nespavanjem sprovodila se u Glavnjači još 1951, napominje Mihailović i dalje piše da je je tek posle 7 godina, tačnije aprila-maja 2006 u ”Politici” počeo da izlazi feljton pod nazivom “Iz naše prošlosti” koji je pisao Miodrag Maksimović, a izlazi i sledeći podnaslov “Pismo književniku Dragoslavu Mihailovću, piscu knjige “Kratka istorija satiranja” ”. I tako je Mihailovićevo pismo doslovno citirano, te nam nije ponovo dao to pismo. Ono što dalje u “Prilozima“ pete knjige “Goli otok” Mihailović daruje svojim čitaocima jesu neki novi napadi koji su usledili nakon svega toga, a najpre dušebrižnički i zaštitnički ustanak, a kako Mihailović piše, glavne urednice “Politike” Ljiljane Smajlović, koja je donela naslov “Pravo na ljudskost”, te u njemu brani Đilasa i taj njen članak Mihailović u celosti donosi svojim čitaocima. Iz tog članka izdvojimo sledeće:

“… Prošle nedelje je ovde odštampan tekst koji ne prelazi probu građanske pristojnosti i zanatske proverljivosti, o moralnom osećanju da i ne govorimo. Na meti se našao ČOVEK koga su decenijama klevetale udbaške ispostave svih političkih garnitura koje su se smenjivale na vlasti u ovoj zemlji a da ga niko nije smeo javno braniti, prvi disident Milovan Đilas. Napad je čak i za naše prilike bio neobično ZLONAMERAN, a nova je i metoda KLEVETE. ZVERSKI NAPAD na ličnost, u obliku nakaznog psihološkog profila, lansiran je bez ijednog dokaza, navodno iz usta čoveka koji više nije među živima, a koji se za života nije potrudio da ih sam iznese. Pouzdano se zna jedino to da je u javnost stigao posredstvom književnika Dragoslava Mihailovića, koji je deo literarne karijere utrošio na obračun sa Đilasom…”.

Na ovo Mihailović piše svojim čitaocima, te kaže:

“Tako, glavna urednica “Politike”. Nije zverski, smatra ona, što su dva člana Politbiroa Komunističke partije Jugoslavije, od ukupno četiri njih, pokušali da uvuku dvojicu naučnika u EKSPERIMENTE TORTUROM NAD ZATVORENICIMA, i što je takvo MUČENJE zatim, bez obzira na ovaj pokušaj, širom zatvorske mreže Jugoslavije, a naročito u jednom ostrvskom leglu, sprovođeno; ali jeste zverski i nepristojno što je neko ko je slična mučenja iskusio to nazvao zločinom. Ovakve hrabre individue kao što je novinarka Ljiljana Smajlović baš zaslužuje poštovanje. Za mene je sada iskrslo OPASNO PITANJE – šta da uradim ako neko kao ova novinarka postavi pitanje da li sam pismo koje sam interpretirao zaista dobio ili sam ga, u slepoj mržnji prema “prvom disidentu”, izmislio? Ako ga nisam izmislio, kazaće ubedljivo, zašto ga nisam, jednostavno, naveo onako kako je napisano, pa ne bi bilo dvoumice da li sam govorio istinu ili lagao? Ako, pak, kažem da sam ga dobio, pa zatim izgubio, ko će mi poverovati?...”.

Kao i uvek, Dragoslav kreće u proveru i svoje istraživanje te otrkiva da Aleksandar Pavković zaista postoji i onda mu piše pismo meseca janura 2004 godine u kome mu šalje svoje dve knjige, roman “Treće proleće” i studiju “Kratka istorija satiranja”, u kojo je prepričao pismo njegovog oca dobijeno septembra mesca 1998 godine, pojašnjavajući dalje da je to učinio, jer je originalno pismo izgubio, te umesto da ga citira, pribegava samo prepričavanju. Početko februara iste 2004 Mihailović od Aleksandra Pavkovića takođe dobija odgovor, a u pismu se kaže da je sve tačno kako je i prepričano.

Onda je u “Politici” pokrenuto niz pisama čitalaca koji su puni izliva nežnosti i svake simpatije samo za dželata Đilasa, a u čuvenoj rubrici “Među nama”, gde su se potpisivali punim imenom i prezimenom mnogi, ljudi i žene, braneći neoskrnavljeni čisti lik i deo jednog nedodirljivog idola Đide, teško pomirljivi sa eriketom da im je miljenik elite sadista ili nedajbože homić. Onda su i u “Politikinoj” rubrici pod nazivom “Pisali su nam još…”, takođe objavljivana neka slična pisma čitalaca, a mnoge glasne organizacije stale su tada da odbrane ličnost Đidinu, a lista ko sve potpisuje to pismo ili peticiju podrške za lik i delo Đide ogroman je, a svako koga zanima neka što pre pročita na stani 350 u “Prilozima”  pete knjige “Goli otok”. Po mnogima čak i danas sve događaje oko Golog otoka treba prepustiti pražini, zaboravu, i zatisnuti kamenom da muči i ćuti. A Đido i njemu slične elitističke veličine, veličati dok je sveta i krvavog svakog našeg veka. Evo šta je Mihailović odgovorio tada svim tim zaštitarima Đidine ugrožene ličnosti:

“Što se tiče “okrvavljenih” ili ”čistih ruku” druga budućeg prvog disidenta, uz mnogobrojne ostale, nešto će nam reći i autor Boris Rašeta u zagrebačkim “Novostima” od petka 3 juna 2011 u rubric “TV Rešetanje” na 39 strani, gde navodi odlomak iz Đilasovog Revolucionarnog rata. “Kundak se odlomio, Nemac pao na leđa. Izvadio sam NOŽ i jednim mahom PRESEKAO Nemcu grkljan. Zatim sam dodao NOŽ Raji Nedeljkoviću, političkom radniku koga sam poznavao pre rata i čije su selo, Gro(š)nicu, blizu Kragujevca Nemci izmasakrirali 1941 godine. Dodao sam mu NOŽ da dokrajči drugog Nemca…”. No, u fusnoti broj 96, Mihailović još kaže o narodnom heroju Radisavu Raji Nedeljkoviću: ”… u njegovom kabinetu izgubio (je) život sekretar Mesnog komiteta Komunističke partije u Ćupriji Marko Stojanović Prišupko. Ovo je u partiji prikazano kao samoubistvo pištoljem zbog toga što je Ćupričanin razotkriven u Oblasnom komitetu kao informbirovac… ubijeni (je) imao rane na leđima, ali su oni bili primorani lažno da konstatuju da je u pitanju samoubistvo…”.

Dragoslav Mihailović piše novo pismo Aleksandru Pavkoviću 10 maja 2006 u kome opisuje sve ove napade od strane urednice “Politike”, u kome je pisac prozvan za neukus, za izmišljotine, itd. Mihailović u tom pismu veli:

“… Dragi Saša, ako imate mogućnosti da preko interneta pročitate ta dva članka u “Politici”,  molim Vas, učinite to, da biste videli tu RUŽNU BESMISLICU… A ne treba ni da Vam kažem koliku biste mi uslugu učinili ako biste se kratkim pismom na prikladan način sami obratili uredništvu…”.

Mihailović je na ovo pismo odmah dobio odgovor 10 maja 2006, gde se govori:

“… Ako budem pisao “Politici”, morao bih da pomenem da je moje pismo u “Politici” bilo citirano bez mog znanja i da se stoga to pismo ne može smatrati kao napad niti je to tako bilo smišljeno…”. I zaista Aleksandar Pavković je urednici “Politike” napisao pismo već 18 maja 2006, u kome je rečeno:

“… Moj pokojni otac je odbijao da bilo šta napiše o svojim razgovorima sa političkim rukovodiocima bivše Jugoslavije kao i o svojim iskustvima sa službenicima političke policije (koju je on zvao UDBA). On se PLAŠIO da bi objavljivanje njegovih zapisa vodilo represalijama protiv njega i protiv njegove porodice bilo gde se oni nalazili… Pričanje mog oca sam g. Dragoslavu Mihailoviću preneo u želji da doznam da li postoje bilo kakva druga svedočanstva koja bi mogla da potvrde ili opovrgnu to što je meni ispričano. Takva svedočanstva bi nam verovatno pomogla da odgovorimo na pitanje ko je planirao i odobrio SISTEMATSKO ZLOSTAVLAJNJE ZATVORENIKA o kojima je već dosta objavljeno. To je, mislim, važno pitanje istoriografije Jugoslavije dvadesetog veka. Mislim da bi i “Politika” svakako mogla da doprinese traženju odgovora na to pitanje…”.

Na ovo pismo nikad mu nije odgovoreno, niti je pismo ikada osvanulo u “Politici”, a Dragoslav Mihailović dobija elektronskim putem zatim konačno i kopiju onog svog jednom dobijenog, a zagubljenog pisma, koji se u celosti može pročitati na strani 355, u “Pirlozima“ pete knjige “Goli otok”.

Iz tog pisma od 26 septembra 1998 godine, koje je Aleksandar Pavković uputio Mihailoviću, kao čitalac, izdvajam tek sledeće:

“… odlučio (sam) da Vam prepričam neka kazivanja moga oca o Đilasu. Mislim da će Vas ona zanimati jer vidim da imate retko razumevanje psihologije takvih ličnosti… Đilas je psihijatre pitao da li znaju kako se mogu dobiti lažna priznanja od najvernijih partijskih kadrova, kao što je Staljin dobijao od svojih boljševika… Naša dvojica psihijatara tu TAJNU nisu znali i tada im je dato u zadatak da odu u Zapadnu Evropu i da se dobro raspitaju kod vodećih psihijatara kako se to može postići. Dobili su poveću sumu, nekoliko hiljada ili desetina hiljada dolara za trošak i za honorare. Otac se, noseći taj novac u Ženevi šetao oko jezera, misleći da prebegne; sprečio ga je SILAN STRAH da će ga UDBA pronaći i ubiti. Psihijatri su zadatak dobro obavili jer nije bilo nikakve tajne: većina vodećih stručnjaka im je rekla da se sistematskim ukidanjem sna od najviše deset dana kod većine ljudi gubi osećaj ličnog identiteta i kontrole nad postupcima i da se pod tim uslovima može dobiti sve. Nije potrebna ni posebna terapija niti lekovi ni posebna aparatura…”.

Drugi deo priče o svom ocu čuo je Pavković tek negde 1981, a tada je saznao za očevo izbacivanje iz Lekarskog društva, a to mu je ispričao jedan kolega, a kad je otkrio ocu da zna čak i to, otac mu je onda dao i ostatak priče ili dijagnozu o Đilasu:

“… Svoje sećanje nikad nije hteo da snima na kasetu niti da napiše jer se uvek bojao UDBE. Uvek se jako interesovao za Đilasa, kupio je i pročitao sva njegova dela objavljena na engleskom. Na osnovu svog iskustva i pročitanih dela, njegova je DIJAGNOZA bila. Paranoja koja potiče iz potisnute homoseksulanosti… Drugo, Đilasov sadizam i mazohizam, koji je on pokazao u svojoj fiksaciji za torturu (kako u svojim memoarima tako i u opisanom slučaju), su, smatrao je otac, poznati simptomi potisnute homoseksualnosti…Taj kolega mi je rekao da je on (pošto je i sam psihijatar) samo načuo da su i na Golom otoku bili angažovani i neki psihijatri radi eksperimenata nad ljudima…”.

Zatim Mihailović donosi članak koji je napisao novinar i publicista Milinko Đorđević, takođe bivši golootočanin, uz napomenu da je ovaj članak odbijen od strane urednice “Politike”, (ako je čitalac dobro razumeo nisu ga hteli objaviti ni u “Nin”-u), a objavljen je samo u “Književnom listu”, 1 avgusta 2006. Mihailović ovaj članak objavljuje u “Prilozima” pete knjige “Goli otok”, tek posle 5 godina. U tom odgovoru pod nazivom “Perom i revolverom”, Đorđević je kazao:

“… Na molbu pisca Mihailovića, sin psihijatra je ponovo ovih dana pismeno potvrdio ISTINITOST očeve ispovesti. U istoriografiji – koliko znam - takvi dokumenti nazivaju se sekundarnim izvorima i smatraju se validnim. Pogotovu ako njihov autor zbog starosti nije bio u stanju da ih svojom rukom i lično uruči, već je to učinio njegov sin. Jedina istina u novoj rubrici glavne urednice jeste da je klasik sprske književnosti, akademik i dobitnik niza nagrada…deo svoje karijere utrošio pišući, pored umetničkih dela, i knjige dokumentarnog žanra. Ali ne radi obračuna s Đilasom, već s ciljem obelodanjivanja ZLOČINA režima Josipa Broza uz čije je skute, istina među najbližim saradnicima, skoro dve decenije bio Milovan, s laskavim nadimkom Đido… Pored Branka Ćopića, bio je jedini srpski pisac koga je Josip Broz napao na javnom mitingu zbog antirežimskog sadržaja njegovog kultnog romana “Kad su cvetale tikve”… Prvi ratni zadatak koji je Broz poverio Đilasu bio je podizanje ustanka u Crnoj Gori. On je tamo prispeo početkom jula 1941 godine  u svojstvu delegata Vrhovnog štaba… Sprovodeći istragu nad umornim i izgladnelim borcima, Đilas je sam donosio smrtne presude… poveo (je) grupu partizana u selo Ranitovići i “pobio celu porodicu, pokupio stoku, proglašavajući ih, bez prethodne istrage, za četnike”. Milku i Živu Đorđevića nameravao je da strelja samo zato što su, po njegovom mišljenju, malograđani… Dolaskom u oslobođeni Beograd Đilas postaje ministar u prvoj saveznoj vladi. Ali ćud nije promenio… ”prvi disident” je pokrenuo kampanju lomljenja samostalnih sudova i njihovo stavljanje u službu dnevnih ciljeva partijske politike…U Jugoslaviji je nastao PROGON svih građana koji nisu poverovali da je krivac za raskid isključivo na strani Kremlja…Vrhunac cinizma predstavlja tvrdnja da nije doprineo hapšenju čak ni njegovih najbližih saradnika u Antitropu… Bio je to u stvari nalog za hapšenje četrnaest novinara (među kojima je bio i pisac ovih redova) koji su posle kratkotrajne istrage u Glavnjači otpremljeni na Goli otok… Posle puštanja na slobodu nijedan novinar nije vraćen na svoje radno mesto, a dvoje su na Golom otoku pokušali samoubistvo…”.

I na kraju Mihailović donosi razgovor sa Aleksandrom Pavkovićem koji je objavljen u “Književnom listu” u zimu 2009, gde ja kazao o pomenutom sporu:

“Moj otac se celog života strašno plašio Udbe, iako je od 1952 živeo u SDA. Odbijao je bilo šta da napiše i objavi o svojim razgovorima s Milovanom Đilasom - a tvrdio je da je imao duže razgovore sa Đilasom nego što je sam Đilas imao sa Staljinom… Priču sam ispričao g. Mihailoviću u nadi da će on ili neko drugi moći više o tome da kaže – da potvrdi ili opovrgne ovu priču. Dakle, moja namera je bila da se obelodanjivanjem ove priče pomogne utvrđivanje istine oko uloge Đilasa u ZLOSTAVLJANJU političkih zatvorenika za vreme dok je on bio na vlasti. Nisam nigde trvdio da je ta priča istinita – osim mog oca niko je nije potvrdio… u vreme kad mi je otac tu priču ispričao, 70-ih godina prošlog veka, Đilas je bio najpoznatiji protivnik komunizma, čovek koji je navodno shvatio istinu liberalizma i neistinu komunizma… Moj otac nije ispoljavao nikakvu mržnju prema Đilasu već je, u psihoanalitičkoj tradiciji, smatrao da on pokazuje psihopatološke simptome, dakle simptome bolesti koja je izlečiva. Veoma mi je žao što se ova priča tumačila kao lični i politički motivisan napad na Đilasa i kao povod da se on brani od navodnih neprijatelja…”.

Mihailović na kraju “Priloga” pete knjige “Goli otok”, još veli:

“Mislim da smo ovim došli do odgovora koja su nas u ovim pitanjima zanimala, a naročito o onom da li je Politbiro jugoslovenske Komunističke partije želeo i pokušavao da uvede psihološke eksperimente i psihološku torturu nad političkim zatvorenicima. Razvoj odnosa prema uhapšenicima i zatvorima i logorima tog vremena, smatram, dovoljno nam jasno govori da je takva tortura postojala i da se ona naročito sprovodila u logorima pod imenom Golog otoka i uopšte za vreme spora s Informbiroom. Pritom ne isključujem mogućnost da je sličan odnos prema zatvorenicima mogao postojati i u drugim periodima tadašnje vlasti”.

Čitaocu se nameće bar jedno pitanje, za neko novo razmišljanje: Zašto je titoistima toliko smetala navodno samo jedna jedina Rezolucija, ali ne i užasni metodi mučenja koje su staljinisti primenljivali? Zašto su toliko težili da ih kopiraju, a možda čak i prestignu?

Na samom kraju pete knjige “Goli otok”, sledi spisak i to sveukupni popis umrlih na Golom otoku, gde ima ukupno 446 umrlih i ubijenih, a od 1949, pa sve do 1986, a spisak je Mihailović dobio od prijatleja A. Pala, o čemu kaže: ”Spisak, očigledno, potiče iz zvanične dokumentacije i radio ga je zasad nepoznat čovek”. Ovo je “prvo zvanično priznanje jednog terorističkog sistema da je u logoru o kojem govorimo bilo i mrtvih”, a pre nego čujemo cifre, Mihailović još veli: ”Nadam se da će ljudi od nauke koji ostaju iza nas to i učinitii”.

Najviše je pobijeno i umrlo civilnih lica, čak 334, a najstrašnija godina po broju odnetih i prerano ugašenih života bila je 1951 u kojoj je nestalo 189 civilnih života. No, stradala su i neka vojna lica svega 112, a i za njih je najstrašnija bila 1951 koja je odnela čak 71 život. Nisu ljudi samo umirali, mnogi su se čak i ubili, počinili samoubistvo. Dakle 1951 odnela je ukpuno 260 života, što znači odnela je više od polovine ukupnog broja svih umrlih, gledano po ovoj urađenoj popisnoj listi.