Petu knjigu,
od 421 strane, a pod nazivom „Goli otok“, Dragoslav Mihailović objavio je 2012
godine. U ovoj knjizi mogu se čuti još dva „Prijateljska razgovora“, dakle
ukupno 8 razgovora, a u četiri knjige, za nama i pred nama (I, II, III i V). U
prvom razgovoru pete knjige, razgovarao je sa Dragom Dujmićem, a u drugom sa
Radosavom Zekovićem, zahvaljujući kojma se moglo dalje saznavati i čitati o sudbini
„sijaset neobičnih ljudi“ sa Golog otoka.
Obojica,
Dujmić i Mihailović, stigli su na Goli otok kao sedma kažnjenička grupa, s tim
što je Dujmić došao koji dan kasnije, sa hrvatskom grupom u zimu 1951. Tamo se nisu
poznavali, a prvi put susreću se 1986, a upoznali su ih dvojica golootočana. Sastajali
su se kod Dujmića u Zagrebu, 4 dana, počev od marta 1987 i tako je nastao još
jedan „Prijateljski razgovor“ ili još jedno svedočenje još jednog svedoka i
žrtve sa Golog otoka, koja je mnogo više kazivala o nekim drugim ljudima i njihovim
strašnim sudbinama.
Dujmić je
bio tada star 72 godine. Optužen je na osnovu nameštaljke koju mu je namestio jedan
„visoki partijski funkcioner iz Bosne general Boško Šiljegović“, ime koje je Mihailović
objavio tek 2011, a do tada je prećutao. Posle Golog otoka nastavio je Dujmić da
živi skromno, a živeći od svojih malih prihoda, od svojih prevoda i saradnje sa
nevažnim listovima. Pomago je drugima, zapošljavao ih, a i sam se nalazio dugo
na Udbinoj listi za odstrel ili likvidaciju. Rat je prekinuo njihovu
komunikaciju, a tek 1997 Mihailović sazanje od prijatelja Alfreda Pala da je
Dujmić umro pre nekoliko meseci.
O Dragi
Dujmiću, Mihailović veli: “Moj pokojni prijatelj Drago Dujmić bio je neobičan
čovek, koji je na Golom otoku jako propatio. Izgledalo je u stvari kao da su nameravali
tamo da ga ubiju, ali da im se to nekako izmaklo. Bio je čestit, hrabra, načelan,
obrazovan, pametan i u svemu dostojan ljudskog poštovanja, gotovo divljenja.
Samo ga je, kao i mnoge koji su patili, trebalo podneti“.
Dragoslav
Mihailović je u ovoj knjizi objavio i neka svoja lična dokumenta, čak i kako je
izgledao na fotografiji kao „zatvorenička ličnost“ i otkrio šta je sve pisano o
njemu u nekim „kriminalističkim registrima političke policije“, itd. Iz Akta o njegovom
hapšenju 1950 najpre se uočava falsifikovan datum hapšenja i to mesec dana
razlike, a mesec dana kasnije (uhapšen u septembru, oni, Udba piše u oktobru).
U tom Aktu
Mihailović je opisan ovako (Akt potpisuje potporučnik Dušan Savić inače Mihailovićev
batinaš i islednik u Kragujevcu): “Jedan od drksih neprijatelja koji je do dana
hapšenja najdrskije stajao na liniji IB... on je stalno podstrekivao grupu da treba
da se radi i nazivao ih je kukavicama što su se pasivizirali... Potiče iz siromašne
seljačke porodice, roditelji su mu umrli, neoženjen, od uže i šire familije
nema nikoga. Bolestan od tuberkuloze pluća, zatvorenik se iz Kragujevca zatim
sprovodi u sabirni zatvor na Adi ciganliji u Beogradu, pa u koncentracioni
logor na Golom otoku u Hrvatskoj, gde će mu slomiti četiri rebra. I još
ponešto“. Mihailović će uspeti da se rehabilituje za života, tek 2006 godine.
Priča Drage
Dujmića kaže dalje ovako: Pre hapšenja radio je u sindikalnom listu koji se zvao
„Glas rada“. Nakon što je uhapšen zatražili su mu da prvo napiše svoju pokajničku
izjavu. Okrivljen je zbog jednog svog nepotpisanog članka koji je napisao nakon
što je nešto odslušao i čuo na radiu „Moskva“, ali i zato što je pomogao jednoj
ženi poslavši joj dve hiljade dinara, samohranoj ženi čiji je muž, inače njegov
prijatelj bio uhapšen, i za koga je kazao da na sebi nema krivice. Umesto izjave
Dujmić piše samo žalbu u kojoj se žali da su ga bespravno lišili slobode,
kasnije će od tužbe morati da odustane.
Naredna dva
meseca nisu ga saslušavali. Iz samice premeštaju ga u grupnu zatvorsku ćeliju,
gde je boravilo oko 50 duša. Odatle su prebačeni svi na Goli otok, u prepunim
vagonima. Čim su stigli na otok dobili su žestoke batine, a Dragi Dujmiću tada slomljena
je ruka, tačnije slomljena mu je nadlaktica. Dujmić je zatim govorio Mihailoviću
da je tada iz Hvratske stiglo na otok 1200-1300 ljudi. Mihailović je došao koji
dan pre Dujmića na otok i pominje da je tada stiglo 5-6 hiljada ljudi, i da su
pri dolasku svi stravično pretučeni.
Dujmiću su po
dolasku prvo nameštali ruku u bolnici, gde odbija morfijum, a kad zatraži
cigaretu neće mu dati, jer je za njih samo banda. Ruku su mu ugipsali nekim
lošim gipsom, koji nije odradio ništa tu dobro, te je njegova ruka počela da modri,
a onda su nameravali da mu amputiraju ruku. No, pošto Dujmić to nije dao,
stavili su mu ponovo, posle 10 dana od preloma, neke žice i šine, i ruka mu se
oporavila, ali je ostao paralizovan u tu ruku. U bolnici je tada zbog ruke proveo
čak 3 meseca.
Potom je
premlaćen, a od posledica tih batina pukla su mu pluća. Mihailović potom
otkriva čitaocima pete knjige „Goli otok“, a pošto je Dujmić već bio upokojen,
da je on za vreme rata, i nakon istog, radio pri kontraobaveštajnoj službi i otuda
sva ona njegova uzdržanost i utajenost, prećutanost, u nekoliko situacija ili tema,
događanja, o kojima su pričali otvoreno. Po svoj prilici teretili su ga samo kao
velikog trokcistu, itd.
Dujmić je
zatim bio osuđen na 3 mescea bojkota, i tada je doživeo veliki šok dehidratacije,
nakon čega ga odvode u bolnicu, gde provodi mesec i po dana, gde ne zna ništa o
sebi tada. Tu je slomljen i kaže da je zahvalan jedino dr Nikoli Nikoliću zato
što je sve to preživeo. U jednom času Dujmić je hteo da ubije jednog žandara
koji ga je mnogo mučio, i posegnuo je ćuskijom na njega, ali nije imao fizičke
snage da ga ubije ili udari. Dujmiću su na Golom otoku povredili i oštetili
kičmu, izlomili je, te je jedno vreme jedva hodao.
Zapamtio je
tada mnoge slabe dok je ležao u bolnici, slabe koji su pomrli na njegove rođene
oči, a pomrli su od epidemije strašnog zaraznog proliva.Tada je jednom bolesniku
dao hleba, jer je ovaj zatražio, znajći da će umreti ako ga pojede. I zaista
posle zadnjeg komada hleba taj mučenik umire ispod svog ćebeta, a Dujmić za sebe
zbog svega toga kaže da se osećao kao nenormalan čovek, jer je pomogao ovom napaćenom
čoveku da umre. Takođe, Dujmić pamti kako su mrtve stavljali u ćebad, a onda ih
vezivali žicom i tako sahranjivali, a kasnije će videti kako nečije grobove
prekopavaju i vade kosti.
Drago
Dujmić kaže dalje kako se provodio u paviljonu šestici: “U paviljonu sam
neprekidno bio na tapetu zbog toga što nisam htio da sudjelujem ni sarađujem na
takozvanim političkim konferencijama... Čak se dešavalo da su ljudi kupovali
zapažanja, to jeset cinkovanja, za pola cigarete, cigaretu, pa su izmišljali...
hoću samo da kažem, najkraće, kako je Goli otok kvario ljude... nisam išao ni na
raporte...“, itd.
Dalje,
Dujmić priča da je za vreme Rankovićeve posete Golom otoku ležao u bolnici i govori
kako su tada svu atmosferu malo više „doterali“ i „našminkali“, „ulepšali“, „sredili“, i to opisuje ovako: „Pretučeni su
sakriveni. Svi kažnjenici su dobili čist veš... Košulje su bile bijele, čiste. A
ovi što su bili pretučeni i
invalidirani, strpani su u one barake iza paviljona (porcijašnice), tako da
njih Ranković i sva ta bulumenta nisu vidl'i. Ali oni se nisu interesovali. To
je bilo sve skriveno“, itd.
Dujmić je
jednom odveden u magacin sa predivnim jabukama da ih tamo sortira, a koje su mogli
da jedu jedino milicajci, a oni, kažnjenici nisu smeli čak da posegnu ni za nekom
trulom jabukom, i tako su mogli i morali jedino da se zasite samo mirisom tih jabuka.
U nastavku pričanja moglo se videti kakva je sve „psihoza vladala na Golom
otoku“. Ispriča će Dujmić kako su kamenovali isto kao u biblijskoj priči jednog
čoveka, dok nisu ubili Raičevića, koji umire od posledica frakture svoje
smrskane lobanje.
Dujmić još
govori: “Jer u prvo vrijeme nije se uopšte (vodilo računa koliko je ko kažnjen
nego su te držali koliko su hteli, duže ili kraće od izrečene kazne)... Prema
mojim saznanjima, do kojih sam došao objektivno, ne nasjedajući pričama,
inicijativu za osnivanje Golog otoka dao je Tito, a da se nije konzultirao ni s
kim iz tadašnjeg užeg partijskog rukovodstva... Ali se obratio Krajačiću, s tim
da se nađe mjesto na krajnjem zapadu Hrvatske... Krajačić se obratio kiparu
Antunu Augustinčiću, zato što je Augustinčić poznavao te otoke, jer je tražio
pogodan kamen za klesanje... Onda je angažovan inžinjer Pajalić da napravi plan
za izgradnju logora... (On) nije znao da je za političke kažnjenike... jedini je krivac za taj logor, što se tiče
osnivanja, Tito“, itd.
Zatim je
Mihailović ispričao Dujmiću onu strašnu priču o postojanju ženskog logora u Srbiji
blizu Dunava u močvarnom Ramskom Ritu, gde je 300 zatvorenih žena isušivalo zemljište.
Jednoj ženi koja je tada imal 19-20 godina, razbili su kuk kundakom, i ostala
je težak invalid, a zvala se Mirjana Štrbac, koja je umrla 1987 u Parizu kao emigrantkinja.
Iz Rita prebačene su žene u zatvor Zabelu kod Požarevca, a odatle na Goli otok.
Mihailović piše šta mu je ispričala o mučenjima u Ritu Mirjana Štrbac: “... da
su im udbašice u Ramskom Ritu skakale u čizmama na donji stomak i vikale... „Da
nikad ne rodiš, odvratna informbirovko!... A navodno je tu glavnu reč vodila
izvesna Hilda Sedej, udbašica, upravnica logora, koja nosi nadimak Krvava
Hilda“. U inspekciju zatvoru tada je došao Đilas i kazao tim svim napaćenim u Zabeli,
možda malo previše cinično: “Vi ćete, svi do jednoga, biti skuvani u kazanu istorije,
do kostiju i bez ostatka“.
Dujmić je
zatim ispričao kako su na Golom otoku radili ženski logori, svedočeći da je najstrašniji
mučitelj žena bila žena po imenu Betika Romano upravnica ženskog logora, Jevrejka
iz Sarajeva udata za Slobodana Stojnića. Betiku je nasledila posle druga
upravnica Srbijanka Seka Stojaković, konopljarka iz Leskovca. Evo kako je o
mučenju žena na Golom otoku svedočio Drago Dujmić: „A žene su tukli po donjem
dijelu trbuha, navlačili za kosu, tjerali ili da stoje pod sijalicom i gledaju u svijetlo... One uporne su zatvarali u
nekakvu pećinu, koja je bila blizu mora i puna vlage, tako da su im stradali jajnici,
od te valge... Postupak sa ženama po drastičnosti nimalo se nije razlikov'o od
postupaka sa muškarcima. Rad'le su to same žene... Ono, recimo, što je ženama
najtež padalo bilo je kad ih postroje, pa onda ta... komandantica kaže: „Eto,
kakva si! Vidiš, sijeda si, kosa ti opala, zubi ti ispali! Dojke ti se sasušile!
Kako izgledaš! Niko te neće htjeti...“ To je žene naprosto tjeralo u očaj. Možda
i više nego fizičko maltretiranje. „Kak'a si rugoba!“...“. Seća se zatvorenice
Brane Marković, koja se nakon puštanja, i to posle 10 godina potucanja od
nemila do nedraga, obesila na pravoslavnom groblju, jer nije više imala ništa,
ni stan, ni penziju, ni život. Dujmić dalje kaže: “Lakše su bile fizičke
povrede od onih duhovnih i duševnih.... Mnogi su prešli u pijanstvo, drogu, u sve
moguće poroke, koji su se lijepili baš za tu duhovnu povrijeđenost, razumiješ“.
Dujmić te užase opisuje i ovako: “Ali ljudski um nema granica u izmišljanju načina
poniženja i uništenja“, itd.
Ljudi su
nasilno terani u psihoze, u depresije, u ludilo, u samoubistvo, u strašni osećaj
unutrašnje krivice koja razjeda, u večitu traumu, u očaj, u najstrašniju vrstu
šoka, u izolaciju, u neuravnoteženost, u raznorazne bolesti, u invalidnost, u smrt,
u preranu smrt, u bes, u samokažnjavanje, u kažnjavanje, u najteže oblike
teškog fizičkog rada, u izgladnjivanje, u samoosakaćivanje, itd. Ljudi su na
otoku likvidirani, sakaćeni, sramoćeni, izrabljivani, uništavani, itd.
Evo čega se
još seća Dujmić: “Bilo je mnoštvo štakora, i to vel'kih, krupnih. Poslije su doveli
mačke. Na svoje sam oči vidio – mačka hoće da napadne štakora. Štakor se ispravi
na zadnje noge i mačka odustane od napada. Zatim su doveli i jednog psa
štakoraša, kuju. Ali ta kuja nije htjela da ostane, jer su joj mladi bili
prijeko, na Loparu, i preplivala je natrag...“.
Dujmić
trvdi da je oko 18 hiljada ljudi prošlo kroz logor, ne računajući žene i
oficire. Pre odlaska sa otoka rečeno im je da ove reči dobro zapamte: „Čuvajte
se kad dođete van, naći ćete promijenjenu situaciju. Ako nemate para, veza, prijatelja,
teško ćete se snać'. Ali vas, UPOZORAVAM: ne pričajte o Golom otoku. Jer neko će
htjet' da napravi kakav senzacionalistički roman, scenarij, ili šta ja znam.
Začas ćete se naći opet u našim rukama.To dobro drž'te na umu... Potkraj pedeset
treće čuli smo da je na Golom dabome kao gost, bio Dobrica Ćosić i da ima
zadatak na napiše jedan scenarij o Golom otoku, o prevaspitavanju kažnjenika...
do tog scenarija nikada nije došlo... Dobrica je najčešće odlazio na razgovor
kod žena, znaš“, itd.
Mihailović
u fusnoti kaže još i ovo, a o Dobrici: “U dugim godinama našeg poznanstva nikad
od njega nisam primetio zrno saosećanja za patnje golootočana. Za pet i po godina
postojanja „Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja“, čiji sam bio član, a
on predsednik, održao sam dva jednočasovna predavnja o tom pitanju, koja je on
PREKIDAO čestim izlaženjem na „pudranje nosa“. U dokumentarnoj knjizi „Odbora
za odbranu slobode misli i izražavanja“ (saopštenja i drugi dokumenti)... moja
predavanja se nigde ne pominju, nema ih ni u pogovoru priređivača, pa čak ni u
Indeksu pojmova tema uopšte ne beleži. (Jedno od njih Udba registruje dugim navodima
u mom dosijeu, na osnovu snimaka prisluškivanja)... Negde pedestih ili
šezdesetih godina, posle Ćosićevog gostovanja na Golom otoku, među
golootočanima je kolala verzija da pisac ima svoj kabinet u Udbi Srbije, u Sekretarijatu
unutrašnjih poslova Srbije... gde valjda proučava dosijee golootočana...Tada
sam te glasine olako odbijao smatrajući da su izmišljene i preterane. Danas ih
ne bih tako lako odbio“, itd.
Mihailovć
pred kraj jednog od više jednodnevnih razgovora, uz mnogo zahvalnosti kaže
Dujmiću: “Hteo sam da ti zahvalim. I hteo sam da te uverim da ovo o čemu smo
ovako ISKIDANO razgovarali, o čemu smo se izražavali znajući da su naša
kazivanja nezavršena, jednog dana, kad možda više ne budemo živi, može da ima KRUPNU
VREDNOST“. A na ovo Dujmić je uzvratio: “Ono može da ima vrijednost jedino u
tome da se jedno iskustvo, pošto postane šire poznato, ne ponovi! Eto zašto sam
ja uopće prist'o da govorim. Da oni koji će iza nas doć' ne moraju da
proživljavaju takva zla i takva čuda kao mi. Za mene je doista čudo dokle
ljudska i svijest i narav mogu u izmišljanju zla da odu. A, opet, i to što i u
najtežim prilikama neki čovjek, neko od ljudi, može da sačuva svoje ljudsko
dostojanstvo“, itd.
Razgovor su
ponovo nastavili 24 maja 1987, a pričajući o mnogim ljudima, Dujmić je kazao Mihailoviću:
“Hoću da kažem kako su ljudi koji su bili malo nervno labilniji, u onoj atmosferi,
pod onim pritiskom gubili duševnu ravnotežu“. Razgovor je opet prekinut, te nastavljen,
kroz dva dana, 26 maja 1987 godine.
Kada se Dujmić
vratio sa Golog otoka ženu je zateko bez posla. Najurena je sa više mesta na
kojima je radila, a takođe ni njemu nisu dali zaposlenje. Zatim je dve godine
radio kao akviziter. Na kraju, „Prijateljskog razgovora“ zahvalni Mihailović govori
Dujmiću, koji je bio u tom času prehlađen: “... nastojaću da ovo sačuvam i da
te ni na koji način ne ugrozim...“, na šta Dujmić uzvraća: “Znaš, ima tu još mnogo
stvari o kojima bi trebalo govorit'. Ali me je uhvatio... ta kijavica i
prehlada, ta viroza, pa mi je doista bilo naporno i ovo... Ako se opet ukaže
neka prilika“.
Mihailović je
došao do još dva udbina Akta iz 1953/54, iz koga se vidi zašto je iskljčen iz
partije: “... isključen je iz partije i sa fakulteta. S jednim studentom iz
Ćuprije... bio povezan od izlaska rezolucije IB-a, pa sve dok nije otkriven...
zatvorenik u trenutku izlaska IB-a ima 17 godina i 7 meseci. Mihialović je... nazivao
druga Tita američkim špijunom i da je Tito raspustio SKOJ. Predlaže se da se
(bivši logoraš) registruje u kat. II/IV IB elemenata... na policijsko
prevaspitanje, koje predviđa četiri kategorije, znači... neopredeljen, ni tamo
ni ovamo. Ova četiri privatna dokumenta dobijena su od suda prilikom
kažnjenikove rehabilitacije“.
Нема коментара:
Постави коментар