„REČ ŠTO PROBIJA SVA VRATA“...

Ako se ne dogovorimo, ako nastavimo da prećutkujemo, oćutkujemo, ućutkujemo, ako se budemo sklanjali, klanjali, ako se ne objasnimo da valja, nećemo nikad znati - „u čemu je pravica“. I nećemo nikad saznati - „gde se krije nada“. Nećemo znati - „ko sapinje naš lavež pod mutnim oblacima“. I nećemo saznati ima li posredi nas još premudrih, dakle onih koji još umeju da iskopavaju reči „iz komina“, a „reč što probija sva vrata“.

Ako ne budemo umeli da zakreštimo kao jato glasnih ptica, ako ne budemo unapred više poznali šta nas sačekuje sutra, ako ne prozremo valjano u sve nepogode što na nas još udare, onda neće ni umeti da poleti reč iz naših duša, reč iz naših usta, naših srca, koja poput sačme rasprskava i komada svo naše „sušastvo“. I ostaće samo pusto neodgonetnuto pitanje: šta će utišati „nadu miljenika iz javnog zvučnika“.

U čemu je tajna kad neko sriče reči? Slova. Imal li još hrabrih koji bi rečima lupali šamare. A šta radi narod? Ume li narod pevati? Taj „narod (što) je zabavljen svojim poslovima i ko još veruje  velikom obećanju ko da se nada nemogućem da sanja otvorenih očiju: lopov. razbojnik. varalica. skitač bezmodni... lovac na ljude: utvrđivač vere...“.

I zašto postoje i čemu se roje sva ta pitanja?

Sve će propasti. Sve opusteti. Sve se sasušiti. Sve postati bezizlaz. Bespuće. Lavirint. I sve će presušiti. Sve  se zaboraviti. I sve odustati. Sve zaplakati. Sve kriknuti. I opet sve propasti. I sve se stropoštati. I sve zacvileti. I sve će metež sveopšti postati.

I pitanje: šta se to „podiže iz raselina vremena. jesam li jak ako se ukopam u mestu. ako te budem gledao ne trepnuvši ako zalajem na nebo“.

Postoji li moć i sposobnost odupiranja. I zaista, hoće li „onaj ko nema oči stići“ najverovatnije tako „daleko vođen tuđim vidom“?

A pod potiljkom čuje se mnoštvo šušnjeva, nešto što reže, preseca, i pitanje: “može li oskudicu da pretvori u svetlost“?

I ako ikad progleda, može li mu „duša satrvena“, ikad više zapevati i „nastaniti se u tami jezika“, da bi tek tu začulo „drhtanje onoga koji sanja“.

Nisu imali pravo da propričaju o poeziji koja je mrtva, pošto njegovo „biće ne trpi zastupnika. gledalac ne podnosi sveznalicu, ipak stvar se desila i ona je po svemu sudeći nužna“.

Mnogo novih pitanja: “čemu imenovanja“. I šta je kiša? A „kiša je prirodna pojava. tamni oblik iz koga kulja dim zatim vatra i konačno krepka dušica što silazi sa visina“.

Svaki nemi neka zna: “gora no smrt je reč koju nećeš izgovoriti“.

A pesniku dozvolite da propeva, i „neka leči dušu  narodu na pustom guvnu“.

Znaš li ko si? Možda tek pitalica? Onaj koji se žesti? Jesi li naprosto „dah iz kojeg izleću vokali“ ili „jezik što slama se na oštrim bridovima“ ili „hladno lice“?

Vedrinu donosi samo onaj koji ume da ispusti plačevan svoj krik. I posmatraj iz prikrajka. Odahni. Jer, mnogo toga završeno je konačno. I ne prigovaraj. Ustukni. I neka tvoj nespokoj zagudi napevom cvrčaka.

I kaži: “sve vam prepuštam. osim reči. jer to je moja milost i moja neprolaznost. jer to je moja zemlja i moja bludnja. a vi vaše glave sačuvajte kako znate“.

Šta ćemo još opevati? Na šta se sve usuditi? U čemu oslonac prepoznati? I konačno, zašto smo tu gde jesmo?

Pevati “bez odziva“? I šta izbaciti? Na koje udarce još biti pripravan? Naviknut. I šta začuti? I „pred kakvim će nam se prizorom u bledoj zori oči otvoriti“?

Šta ćete danas jesti? Šta na žrtvenik svoj prinositi? Prineti. I „koje pesme pevati. uz sirovo meso, celer, biber. uz hranu koju rukama doticali nismo. pribor u ruke državnici. salvete niz prsa podanici. jestiva za božjake molebnice za prosjake. svet je građevina, trpeza tamnica. šta ćemo jesti. šta variti. neka neko od budnih o tome razmisli“.

Hoćeš li smoći snage „crni sinko“, da zapevaš „iz sveg glasa“, stihove ove: „moje je bratstvo nevično toj umetnosti snagu će našu da raspe vedrina a onda crni sinko kakve koristi će od toga da ima otadžbina“.

Jesi li čuo da su pesnici kao ovaj baš sve pesme ispevali. A kad stigne na kraj svoga kraja, pesnik ovako veli: “iako sam dozivao smisao on je posvud lebdeo u rukavicama poruge koja me upravo sustiže. pevaš li ili prepisuješ sa kamena što u tvojoj raste bašti. drvo jabuke šumori sa oraha padaju plodovi. nije li to isto“.

Znate li šta još hoćete? I novo pitanje: “i ko je ućutkao obećanje koje još donedavno pevaše svoju pjesan bez naše potpore“.

A kad na vas zareže sve senke iz urvina, u ova jako gadna vremena, vremena gadna, videćeš sve bolje i bolje, malo, po malo: “istorija svetlosti je istorija očajanja. istorija nade vreme je beznađa. kamen je pokrenut ruka se podigla. svaka prilika ima više likova“.

Kad vreme nastavi oticati iz šaka, novo pitanje: “čega se seti onaj koji nema pamćenja šta da zaboravi ako je sve izgubio“.

Samo onaj ko uspe da sabere i prikupi svoja rasuta prisećanja u večiti pajmatnik nezaborava zna sledeće: “sad kad je nemost prozborila kad je mudrost pokazala ubogo lice kad je daljina za četvrtinu kraća veselo bogatstvo kožu s trupla će svući prozirnost krvavu da onjuši i na ukopu tavnom u gajde da zasvira“.

Šta će prvo ugledati onaj koji nepravedno prima nagrade? I dokle će sve dospeti? Kakav teret poneti? Hoće li umeti zaplakati? Hoće li moći zaplakti? U kakvom svetu? U čijem svetu? Kad „svet je poput školjke u kojoj se čuje skoro jedan huk nalik mnogim pređašnjim što priziva šumorenje prevarnog zdenca. i tu počinje izdajstvo...“.

A sve što budeš začuo potom, biće samo nepokolebljivo znanje.

Ko će čitati poeziju? Ko će čitati te i takve pesme? I ko će voditi rasprave sa pesnicima? Ko će se  izmetom svojim prvi na njih podići i baciti?

„logori nisu postojali. nije postojao ni dželat, ni mučitelj. naše rane su lažne. jauci nestvarni. nebo niko nije prizivao niko otišao na put bez povratka. sestre majke lažna su srodstva. naša je patnja privid. opomena izlišnost. po stratištima su likovi iz priča pitanja su prastara gatke svuda su samo senke promena koje se nisu dogodile i događaja koji neće otpočeti. ubice nema. ni islednika...“.

Sedneš li više ikad na onaj zeleni busen ili negde usred početnog meteža, oslušni: “metež je prorok što zbraja događaje u odoru zapleta sabira jezike sićušne zamahe što hrane usplahirenost i nabira lice dok osluškuje nerazgovetne izveštaje: sledio sam vodu, kapljice. vlažnost što se rasprskava o vodo svedočiš li o promeni“.

Da li je zagonetka rešena? Odrešeni iz mnoštva, meteža, da li je povezao jezike? O čemu će slepac progovoriti? O čemu neki drugi? I šta posle svega? Ko će još progovriti? Kakva reč će se obresti u njegovim ustima?

I nije li predstava završena „kad je platno odbačeno“.

Izvor: stihovi preuzeti iz knjige „Obretenje“, Jovan Zivlak