.jpg)
Juče završena prva priča iz pete knjige „Goli otok“,
ponela je naslov „Nigde mesta pod nebesima“, a koju je Dragoslavu Mihailoviu
ispričao Drago Dujmić. Ostala je za danas još jedna, a poslednja priča iz plejade
velikih „Prijateljskih razgovara“, i ona je ponela naslov „Crnogorska tragedija“,
a nju je Mihailoviću ispričao Radosav Zeković. Goli otok ostaje za Mihailovića „najstrašniji
evropski mirnodopski koncentracioni logor“.
Mihailović i Zeković nisu bili zajedno na Golom otoku,
a upoznaju se tek kasnije. Novembra meseca 1990 godine, sreli su se na velikoj
osnivačkoj skupštini golootočana u Beogradu, gde je vrilo kao u košnici, gde je
došlo i do nekih neprijatnih situacija, do sabotaža, itd. Dragoslav se priseća
i prisustva pesniknije Desanke Maksimović, ali i još nečega, o čemu je kazao u
svojoj podužoj “Uvertiri”, uvodeći nas u priču koja potom sledi.
Napisaoje o tome ovako: “Jedan Crnogorac, koga sam kao
kulturnog referenta, batinaša i ubicu u prvoj knjizi Golog otoka bio razotkrio,
doduše, već u osmoj godini života, pretio mi je da će me ubiti pištoljem i
golootočanin koji je izigravao nekakvog našeg bezbednjaka obavestio je
policiju. Nismo znali da li je čovek došao na skup, ali primetio sam da u sali
ima i policajaca. Desanku sam zbog muža Rusa Sergija Slastikova, dečjeg pesnika
i prevodioca, predstavio kao jendu od srodnih žrtvama terora, što je ona i
bila, i pesnikinja nas je pozdravila toplom i uzbudljivom reči... I ja sam na brzinu
dao odmor od petnaest minuta da devedesetogodišnju pesnikinju izvedem iz
naelektrisane atmosfere i da je napolju smestim u taksi. I tako sam propustio
da dam pozdravnu reč i prijatelju Ljubomiru Tadiću, zbog čega sam se u nastavku
neprestano izvinjavao... skupština se završila dogovorom da se, kad se vratimo
kući, organizujemo onako kako smo bili podeljeni i na Golom otoku, to jest po republičkim granicama... Tako smo
nas nekolicina iz Beograda počeli da se dogovaramo da napravimo udruženje
Srbije, koje nikako ne bi imalo neku političku boju nego da se samo bavi pitanjima
našeg logoraškog statusa. Ali već od samog početka smo primetili da agresivni
Crnogorci žele da u njemu vode glavnu reč i da njime upravljaju kao da je to
nekakvo indijansko pleme. I počeli smo naše sastanke da održavamo gotovo
krišom. Radosava Zekovića kao arhitektu bio sam zamolio da nacrta udruženjski
amblem... Zeka je, na moje zaprepašćenje, s telefona u mojoj kući, pred
svim onim ljudima, istog trenutka pozvao
najstarijeg od onih ljudi od kojih smo mi upravo bežali – ovaj se među
logorašima ponašao kao da je član nekakvog politbiroa, što je pre hapšenja,
uostalom, i bio – i detaljno ga izvestio šta to kod mene radimo... Zeković nije
bio rigidan i pripadao je onoj velikoj grupi golootočana koji su, kao i ja,
recimo, digli ruke od komunizma (što mi mnogi sapatnici neće oprostiti)... Nisam
siguran da znam koga su žrtve holokausta u nacističkom režimu mogle najviše da
mrze? Da li Hitlera ili Geringa? Himlera ili Gebelsa? Nekako imam utisak da je
takvu nakaznu titulu najpre mogao da ponese ovaj poslednji, Jozef Gebels. Jer
taj ubeđeni rasist i nacist, rečit i ubedljiv, mada dosta odbojne spoljašnosti,
u javnim nastupima bio je sposoban da svaki zločin nakiti, ulepša i opravda. I
poslušnike je uspešno huškao, podsticao i gurao na zlo činjenje. Tu ulogu kod
Tita imao je čovek privlačnijeg izgleda, u starosti čak šarmantan, Milovan
Đilas. I igrao je, dok je igrao, sa mnogo karijernog dara... Teror, prevlast nad
ljudima bili su Đidova životna ambicija i njegovo delo, a ne knjige. Za literaturu
je ovaj propali student književnosti bio darovit koliko i Hitler za slikarstvo...
Zeka je bio jedan od onih retkih, nežnih i finih pojedinaca kakvima se crnogorske
majke ponose, a prijatelji raduju kad ga sretnu... Kud si god pipnuo, za neki
podatak, ili za pokušaj rehabilitacije ili za bilo šta drugo, otud se odgovaralo
sleganjem ramena: „NISMO ZA TO NADLEŽNI“. Niko nije hteo da mi pomogne (kao što
ni danas, 2011 godine, takvih u Srbiji ima vrlo malo, možda čak i manje nego
nekad)... Nije se znalo ništa što je bilo važno i niko od zvaničnika nije ti
davao ni podršku, a kamoli da je pokušao da ti pomogne... (Zeković) mi je odjednom
doneo imenični spisak od čak 152 golootočanina iz Berana... Prema Zekovićevim
podacima, u nevelikoj beranskoj opštini u dve-tri godine terora oko Informbiroa
ubijeno je – 25 ljudi!... Još1990 godine, u prvoj knjizi Golog otoka (str. 213-214),
naveo sam imena dvadesetak zločinaca... ovakva koncentracija zla nigde nije
postojala... Zeković je napisao i objavio, u Crnoj Gori i o Crnoj Gori, četiri
knjige: Groblje na Glavici, Priče sa Golog otoka, Prećutani pakao i Đavolje
vreme...“, itd.
Mihailović i Zeković razgovarali su od 4, pa sve do
24 decembra, u 3 navrata,1988 godine. Mihailović je 2011 pripremao petu knjigu o
“Golom otoku” za objavljivaljne, i baš te godine umire Zeković, ne dočekavši da
sazna da je knjiga objavljena 2012. Evo šta je Radosav Zeković ispričao o sebi,
o Golom otoku, i o mnogim drugima ljudima, pa i neljudima.
Zekovića su uhapsili na času kao učenika osmog razreda
gimnazije u Beranama (ondašnjem Ivangradu), kada su u školu upala dva udbaša
Rade Prelević i Radul Kilibarda. Odveden je u kancelariju direktora gimnazije i
tamo svezan, uhapšen, a tako su ga sproveli kroz školsko dvorište da sve ostale
još nepohapšene zastraše i zaplaše. Hapsili su tada i mnoge žene, koje su
gazili čizmama, tukli. U tučama i premlaćivanju pomažu im i dva policajca Radul
Veljić i Đukan Šćekić (a Šćekić je bio posebno krvoločan i svoje žrtve ujedao
zubima za kičmeni stub i kidao im meso).
U istražnom zatvoru u Beranama Radosav Zeković je
mnogo mučen, a uhapšen je zato što je prilikom jedne potere u kojoj je trebalo
uhvatiti odbeglog Voja Popovića i Novaka Zekića slučjano opalio iz svoje puške,
što je za drugove iz potere bio znak da je on begunce hteo time da upozori na nadolazeću
opasnost. Radosavu su tada zapretili čak i streljanjem, ali su ga pustili i
uhapsili tek sutradan u gimnaziji. Zeković još veli: “Jesmo malo bili ljuti što
hapse mladiće i jesmo se, na sastancima bunili zato što ih tuku, zato što ih
zlostavljaju. To jesmo pričali. I jesmo negodovali. To je tačno. Mi još nijesmo
bili svjesni svega“, itd.
Mučili su ga načinom torture koji se zove „kinesko
plivanje“, a pre toga su ga pretukli dok se nije onesvestio. To je mučenje koje
dovodi do gušenja vodom, a o čemu Zeković ovako dalje veli: “... sedneš na
običnu stolicu, pa ti pozadi za stolicu vežu ruke, a noge za njene dvije
prednje noge. Nagnu ti onda glavu nazad, drže ti glavu za kosu i zatvore rukom
usta, a u nos sipaju vodu. Čak i u oči! Zašto u oči, ne znam, ali su meni i oči
otvarali da bi mi sipali vodu i u oči“.
Zatim je Mihailović kazao Zekoviću da se ta metoda
mučenja zove „kinesko plivanje“, još od zagrebačkog zatvora, a u fusnoti još
kaže: “Zanimljivo je da je beogradska televizija 1988 godine objavila reportažu
o mučenjima u ratnim prilikama, u kojoj je jedan američki vojni veteran pričao
kako je u korejskom ratu bio zarobljen od kineske vojske, koja ga je, kao
zarobljenika, prilikom saslušanja gušila vodom, na sličan način kao mog
sagovornika. Razlika je bila jedino u tome što mu je preko nosa i usta bila
stavljana krpa, koja je zalivanjem izazivala gušenje. Ali treba imati u vidu da
je korejski rat počeo 1950, a da se ovo dešava 1949 godine. Isto ovako, s
krpom, bili su mučeni i osuđenici iz tog vremena, prema knjizi Miroslava
Popovića „Udri bandu“. Dakle, u pitanju je internacionalno poznato mučenje,
koje je, evo, dospelo i do malenog Ivangrada“.
Posle „kineskog prlivanja“ izmučeni Radosav Zeković
svoje muke i teror, sve torture koje su nad njim izvšrene tada, opisuje ovako, a
kada je mokar i izmučen vraćen u zatvorsku ćeiju: “A to je bila ostava u kući Gavra
Vukovića.Vezan si za ruke pozadi, i visiš gore na jednoj gredi, podignut od poda
za dvadesetak centimetara. Nekakve kante ti stave dolje da bi se čulo ako slučajno
mrdaš nogama; morao si biti miran. Tako je to noćenje bilo teško. Noćiti vezan
– strašno je. I tu sam zaradio slom ove ruke, koji i danas imam... Leve ruke.
Tu mi je povređena ruka i načeta kičma, zbog koje ću poslije ležati pet godina
nepokretan. Jer su i kasnije lupali po mojoj kičmi – zadnji lubalni pršljen i
prvi torkalni bili su potpuno ogoljeni i dosta smrskani, tako da mi se čak i
kičmena moždina vidjela na jednom dijelu... Najduže mi je u sjećanju ostao taj
Đukan Šćekić – moram crnogorski reći – prava životinja koji je, sigurno, bliži
životinji nego čovjeku... stavio bi zube na moju kičmu, i jeo mi kičmu, sve me
bijući s unutrašnje strane u slabinu i tjerajući me da pjevam: „Oj, Staljine,
stara bako (Ne vara se Tito lako)“... i „Čuva Staljin stotinu ovaca, Enver
Hodža trista magaraca“... bio sam vezan jedno, četiri dana... neprekidno. A ukupno
sam šest dana bio bez hrane i vode“.
Najteže od svega i svoju najveću neizlečivu traumu
Radosav Zeković imao je usled velikog manjka i nedostatka pijaće vode, vode
koju je tražio, vode koju mu nisu hteli dati. U svakoj halucijanciji video je
svoju česmu iz koje ističu mlazovi pijaće vode. Zatim su ga odveli u grupnu
ćeliju, u sobu u kojoj je zateko još 25 svojih gimnazijskih drugova. Niko nije
smeo da mu pomogne, tako je naređeno, a bio je vezan i krvav. Jedan se ipak usudio
da ga odveže i da mu pomogne i zato je sutradan i on dobio teške batine. Bio je
to Novak Rajković kome je tada bilo 16 godina. Iz Berana preveženi su na Cetinje
u zamaskiranim autobusima, a bilo ih je 40-50 ljudi, a među njima đaci, seljaci,
službenici. Prevezeni su zatim prepunim vagonima, 3 dana, putujći preko Sarajeva,
potom Zagreba, itd. Potom su stigli na Golio otok o kome nikad nisu ništa ni
znali, a ni čuli. Radosav Zeković smatra da ih je tada na brodu stiglo na otok
1100-1200 duša. Bili su treća crnogorska grupa.
Na otoku odmah je zavedena strahovlada, a moralo se
ćutati o svemu, o mučenjima, o batina, o torturi, o teroru, o mrtvima, i niko
ništa nije smeo da spomene, da zucne, da zapita, da rekne, da konstatuje, itd.
Najgore je bilo na samom početku velikog državnog eksperimenta, kada u logoru
još nisu dovoljno drugovi usavšrili svoju prevaspitaničku metodologiju klucanja
u ljudski mozak i torturu mučenja kroz ispiranje mozga. Tek kad su načinil tamo
Štab postali su u svom krvavom eksperimentu još sređeniji i još organizovaniji.
Po stizanju na Goli otok Radosav Zeković počinje odmah
da radi unutar treće radne brigade, gde ga je islednik Boško Jolić te 1949
primio, ali se tu nije duže zadržao, jer je odmah vraćen u žicu, posle 31 dana.
Zatim su ga terali da postane cinkaroš, a pošto nije hteo, islednik ga udara
mermernom pepeljarom u glavu, nakon čega ga milicija još i pretuče. Potom je
prebačen u grupu peskara. Odvodili su ih u slano more i tamo su ih terali da
„peru obraz pred partijom“, a taj metod, takođe eksperimentalog mučenja, ogledao
se u tome da na naredbu poskaču svi u slanu morsku vodu i u njoj dobro oribaju
i operu svoje ukaljane i prljave obraze. A ko ne zna da pliva ili ko neće da skoči
u vodu na znak naredbe, bio je davljen kao nepokorna žaba. Goli i mokri vraćani
su nazad bosi preko oštrog kamenja. Morali su da tu stazu pretrče što brže.
Radosav Zeković priča kako su milicajci jahali
starog Dimitrija Bojovića, čoveka čiji su sinovi bili drugovi ovim golootačkim
mučiteljima i dželatima, lomili su staroga oca čiji su sinovi mnogo učinili u
toku NOB-a. A poniženog i golog starca terali su da hoda četvoronoške, a onda
ga je jedan milicajac jahao pred svima, koji su se izrugivali. Na otoku je i
sin kažnjava oca i brat rođenog brata, i tako su sticali poene pomoću kojih su
dalje napredovali.
U prve tri grupe došlo je na Goli otok oko 6 hiljda
ljudi, i to je brojačno stanje do 1949 godine. Zatim je na Golom otoku Radosav
Zeković prizano da je onda na onom brdu namerno opalio metak iz svoje puške, i
to opisuje ovako: “... Ja kažem: „Tako sam mislio. Sad se kajem. Eto, tada sam
pucao“... Jesam, sve sam to rekao. Sve sam to rekao. Što jes', jes'. I molio
sam partiju da mi oprosti. Jer su mi prije toga ovi stari rekli kako da to
činim. Sve sam besprekorno iznio. Prihvaćen mi je stav i nijesam
bojkotovan...“.
Umesto bojkota tada je Radosav Zeković dobio samo jedan „dobar
šamar“, nakon koga je opet primljen u kolektiv, a imao pravo na sledovanje cigareta
„drava“, a pošto je bio nepušač, cigarete je delio onima kojima je to trebalo
više.
Razgovor su prekinuli Mihailović i Zeković i ponovo
ga nastavili 23 decembra 1988. U priči Zeković se vraća u ono doba kada je
radio u tzv. Kordinoj četi kao peskar, na vađenju peska, kada su stajali na skelama
po 10 sati, i lopatom vadili mukotrpno morski pesak. Tada su sa njima radili i
Italijani na tim teškim poslovima, zahvaljujući kojima su počeli gladni jesti
morske zvezde, ježeve i hobotnice, dakle sirovo morsko meso. A pošto su zbog
ovoga kažnjeni, Zeković je vraćen u radni stroj opet. Radeći kao peskar lopatom
je istegao desnu nogu, povredio svoje koleno, i zauvek ostao invalid u desnu
nogu. Odbijen je kod lekara te nije imao tada pravo na poštedu i morao je da radi
čak i oštećen, povređen.
Zatim je radio na trasiranju puta koji će voditi od starog
ka budućem novom logoru. Od stenica su se branili papirnim praznim džakovima u
koje su se umotavali. Vaške su imali takođe, ali one su bile milosrdnije od
stenica. Jeli su slabo, jeli su malo, a veliku nuždu jedva su imali svaki 3-4
dan. Ljudi su umirali, najviše noću. Ljudi zaspe, a ujutru osvanu nepomični, mrtvi.
Ljudi su počeli da čine samoubistva, ne samo stari, već i mladi ljudi. Dok u
barakama traje politički čas noću, te iste noći koristi se tamno vreme da bi se
izneli svi mrtvi i tako uklonili.
Zatim je Radosav Zeković radio na kopanju bunara, ali
su umesto slatke vode na Golom otoku našli samo slanu vodu, na 70-80 metara nadmorske
visine. Zatim je je otišao u radionicu gde su se pravile ribaće četke, od korenja
trave, a onda je radio i kao moler, farbar čamaca, gde se zadržao najduže oko
dva meseca. A kada ga je jedan islednik po imenu Rade Muratović iz Nikšića
prepoznao vraćen je opet na najteže fizičke poslove. Radosav Zeković jedino od
tada zna šta je držati kramp u ruci, i tu ostaje sve dok ga nisu kao
poluslobodnjaka premestili u Brezu.
O svojim islednicima i mučiteljima Zeković pričao
ovako: “Boško Jolić je ličnost puna sadizma. Lično, mislim o njemu vrlo loše. U
svima nama gledao je teške prestupnike, neprijatelje. Mučio nas je. On me je i
vratio iz treće radne brigade... Nakon njega je došao Boško Vučinić... to je
jedna fina ličnost, profesionalac... Ne što je on bio naklonjen nama, nego nije
vršio onu psihičku torturu, pa čak ni fizičko nasilje, k'o što je znao prije njega
(da čini) Boško Jolić. On je bio čovjek umjeren, radio je ono što je dobio za
zadatak... I gledajući nas kako smo izgledali, sigurno mu je bilo žao što smo
svoje mlade dane provodili u takvom stanju“.
Istovarao je Radosav Zeković brodove na Golom otoku,
nosio džakove cementa, radeći često i po 20 sati, istovarao boksit, koji se posle
drobio i trošio na pravljenje teniskih terena za drugove islednike i
milicionere, pritom trpeći da im se ruga i da ih sve teroriše još i fudbalski
uniformisani trener Škoba Božović te 1951. Zeković je kopao kamen, nosio kamen,
vukao kamen, valjao kamen, teglio kamen, a bez časa odmora, na lošoj hrani, bez
vode, bez obzira na vremenske uslove, i gledao kako ljudi umiru od sunčanice,
od opekotina, od rana, od povreda, od očaja, itd.
Razgovor je opet prekinut između Mihaliovića i
Radosava Zekovića i ponovo se “Prijateljsko pričanje” nastavilo 24 decembra
1988. Tada je kazao Zeković o još jednom nemilosrdnom isledniku: “Tako je Esad
(Šabanac) ostao u sjećanju kao čovjek koji nas je sve zadužio zlom“. Zatim je u završnici razgovora ispričao kako je sa
Golog otoka prebačen na radnu akciju u Brezu, gde je bio u kategoriji
„poluslobodnjaka“. Radili su manje, u smenama, a imali su u Brezi samo bolju hranu,
ali su zato morali spavati u posve hladnim i neugrejanim barakama, jer tamo nije
smelo da se naloži vatre za sve njih. Radili su po 8 sati, imali su odmor i slobodno
malo vreme.
U Brezu je stigao Zeković mnogo povređen, a imao je
već povrede na desnom kolenu i na levoj ruci, a onda je radeći u Brezi opet
teško povređen pri nošenju balvana. Balvan ga je udario tada po ramenu i tada
je došlo do nove veće povrede, a smrskavanja nekih pršljenova. Radosav Zeković
je tada povredio kičmu, koja je prsla, i zadobio teške telesne povrede. I tek kada
se sve zakomplikovalo i njegovo stanje postalo jako kritično, hteli su samo da
ga vrate kući, verovatno da tako umre. Ali, on nije hteo da u takvom teškom stanju
ode svojoj kući, i pomišljao je pre na samoubistvo, a onda je prebačen u
bolnicu u Sarajevo. Adresu nije hteo dati da ga ne vrate kući i govorio je da se
ničega više ne seća.
Kući se vraća „sa gipsom, štapom i štakom“, a onda
je prebačen na beogradsku ortopediju. Zatim je prošao kroz lečilišta Rovinja i
Risna, gde je naučio da hoda u dupku, a otpušten je 1955 godine. Pet godina
ležao nepokretan. Vrativši se kući napušta studiranje Jugoslovenske
književnosti na beogradskom Univerzitetu, te odlazi u Sarajevo gde upisuje arhitekturu
1956, a završava sve 1960.
Radio je najpre u Crnoj Gori, a onda prešao u Beograd.
Čitava njegova porodica prošla je tragično i stradalno. Srednjeg brata Marka
kaznili su na 7 godina i on umire nakon izlaska i prolazi najteže od svih. Uhapsili
su i njegovog najstarijeg brata, a stariju sestru su mučili u kotorskom zatvoru
9 meseci. Potrešće se Zeković kad na Golom otoku sretne Adrović Avdu iz sela
Vrbice ukraj Berana i setiće se ubistva koje se desilo 24 januara 1944, kada je
ubijeno 54 pripadnika Četvrte crnogorske brigade u selu Police, od strane meštana.
Meštanima Vrbice sudilo se sve od 1946/47, pa do 1951/52. Avdo se teretio samo za
ubistvo četvorice ljudi, a stiže 1951 na Goli otok. U ovoj borbi poginuo je tada
i mlađi brat Radosava Zekovića. Onda je jednog dana Avdo nestao sa otoka.
Najmasovnija hapšenja po Crnoj Gori bila su 1949,
kada se masovno hapsilo, ali i i ubijalo, a hapšeni su svi, posebno oni koji su
čitali ilegalnu štampu pristiglu iz Albanije, tu malecnu „Novu Borbu“, formata
jedne šibice. Radosav Zeković radio je kao skojevac đak 1948 i 49, na izgradnji Novog Beograda, a Mihailović otkriva
da je radio iste te godine na izgradnji auto-puta Beograd-Zagreb. Zeković dalje
priča o jako lošoj atmosferi koja je nastala te 1949 godine, kada su na nekim partijskim
sastancima kao onom u selu zvanom Most Bandovića sve sumnjive drugove stavljali
na sto, a onda ih mlatili i tukli, a onda drvenim stepenicama dalje odvodili u
zatvor. Bilo je to vreme kada su mnogi pokušali da pobegnu u Albaniju, a oni
koji nisu uspeli, presretani su i ubijani na licu mesta, završili na pasjim grobljima,
u likvidacijama i partijskim čistkama po Čakoru i drugde.
Na kraju razgovora Mihailović je kazao Radosavu
Zekoviću: “... Hteo sam da ti se zahvalim. Ti ćeš sada sam odlučiti o tome da li
je već došlo vreme da to objavimo ili da
još pričekamo. Ja ću poštovati tvoju volju, kao što ću učiniti sve da
ovo što smo radili ne dođe u ruke nekim ljudima koji bi to hteli i mogli da
zloupotrebe“.
Ostaje još da saznamo šta je kazano u “Prilozima”
pete knjige “Goli otok”…
Нема коментара:
Постави коментар