KRITIKA REČI...

 

 

Kukavica bi bio svaki onaj...

Čovek koji sve svoje pređašnje reči, sve svoje prethodne izjave koje je još onomad onako umeti iskazao, te ih odjednom sada poriče...

Tačnije onaj koji se svega svoga što je jednom kazao sada lepo odriče. On ih poriče, negira...

Upravo o tome, a o kukavičluku govori indijska priča pod nazivom „Svetlost i senka“, koju je napisao Aktar Mohi-Ud-Din, na kašmiri jeziku...

Ali, kukavica nije, svaki onaj koji ima dosta hrabrosti da ostane pri svojim rečima, pri svemu svome, a što je jednom iskazao, pokazao, kazao, izjavio, rekao, delao, učinio, itd...

Neki drugi muškarci to ne vide kao kukavičluk, nego to nazivaju politikom, jer politika i jeste svaštarenje, izgovaranje svega i svačega, kako bi se opravdao cilj do koga se stremi, želi, teži, kako bi se opravdalo svako sredstvo kojim se doseže i preko ciljeva politike...

A kad je već reč o politici, onda je pre svega samo reč o propagandi. I tako, samo političar ima neprikosnoveno pravo da ono što je jednom kazao opovrgne, svrgne, samo ukoliko jeste postigao cilj do koga je u početku stremio...

I takav je muškarac onom drugom svom sabesednik, za jednim od kafanskih bučnih stolova, tek kazao:

„Izgleda da zaboravljaš da sve čari života, sve vrline, sva otmenost, danas ukrašavaju ljude samo kada to politika od njih zahteva“...

U razgovor se umešao i treći prisutni muškarc, sa istog astala, te je ostaloj dvojici slušalaca kazao da je reč samo o besmislicama, te nije ni kukavičluk, a nije ni politička propaganda...

Po trećoj muškoj glavi istog astala, to je sve što oni tvrde samo odviše staromodno gledište i glednaje, te da nije dobro voditi žučnu raspravu po pitanju stvari koje su ipak jednom mnogo davno prevaziđene...

Izjave nam mnoge biće pokazuju koliko je sve zapravo jezik kojim se govori i izjavljuje, ipak samo jezik dvosmislen mnogo. I tako sve ima svoju dvosmislenu, svoju sugubu stranu, svoju dvostrukost, svoja najmanje dva značenja, svoje dve suprotnosti, svoju višepolarnost, svoja dva aršina, itd...

U prikrajku kafane, ova tri muškarca prisluškivao je četvrti, neutralni posmatrač, nemi svedok, te je sve čuo. A taj četvrti upitao se onda sledeće, pitajući se neprestano zašto su ona trojica svratila u kafanu, zašto ljudi uopšte tu svraćaju:

„Možda su u kafanu došli samo zato da bi raspravljali o ovom vitalnom problemu, a kafu su naručili samo da bi se otarasili konobara koji je njihovom stolu prišao po drugi put, i očekivao nove narudžbe“.

Bio je to divan prolećni dan ćaskanja u kafani. Za svakim astalom sedeli su ipak samo retko osamljeni ljudi. I svaki je ispijao nemo svoju šoljicu kafe. I svi su imali taj svoj karaktersitičan pogled, prepun zamišljenosti svake i zagledanosti, zadubljenosti, zapitanosti. I svi su tražili na koncu da ugledaju nekog svog poznatog...

Najglasnija bila su ipak ona trojica, s početka priče, trojica koja se prilično mnogo razgalamiše. A kritikovali su reči, njihovu svaku upotrebu, njihova dvosmilena značenja. Kritikovali su i dalje reči koje sve više i više gube na značaju, te padaju sve niže i niže, gube na svom nekadašnjem ili provobitnom uzvišenom značenju. I zato su takve reči izgubljenog značenja, ništa drugo do izduvane mešine, prazne ljušture, bezdušne, beživotne...

Kritikom reči došlo se i do prvih intelektualnih provokacija, podbadanja, kojih da nema sve bi ličilo samo na tamnu okamenjenu grobnicu, skučenosti i ograničenosti. Bučna rasprava unosila je ipak svetlost i živahnost, u jako stišanu i mračnu situaciju, kad se pomisli na važnost svake kritike reči...

Svaki uspavani nerv i živac, neuron, trebalo je razbuditi, bar šoljicom kafe koja se ispijala, ako ne i kritikom reči. U toj zagušljivoj atmosferi, u stanju razmrdavanja, zagrevanja, treba još dodati i prisustvo jako mnogo nikotina...

Ali, samo pod početnim dejstvom ova dva kafanska stimulansa javiće se novi poriv da se nešto radi, uradi, pokrene, promeni, pomeri. I to nešto pažnje vredno, nešto stvaralačko, sanjalačko. Možda neka vrsta novog zanosa i padanja u ekstazu. A nešto hrabro, nešto smeono, nešto što najviše jeste vrlina, sposobnost, kreativnost. I nešto ciljano, nešto što odvodi ka cilju, nešto čime se napreduje, čime se ciljano doseže, dostiže, prestiže...

No, sve to postaje ipak nemoguće, ako čovekove žile atrofiraju, ako se opuste, umrtve, olabave, otrombolje, ako i smelosti ponestane, ako je zamanjka, zafali, ako se i dalje ostane u stanju velike pospanosti, večite uspavanosti, nepomičnosti, pasivnosti, večitog sna iz koga nema pregalaštva, nema stvaranja, ako je sve lišeno vitalne snage duha, jer tapka u tami bez ikakve mogućnosti da dosegne svoj cilj prosvetljenja...

A kad uspe iz učmalosti da se izvuče, da oživi svoj život iznova i da povrati snagu koja se rasula, rastočila, otočila, moći će da nas nauči čega se treba još setiti u prvoj fazi probuđenosti i buđenja:

„Setite se samo ruskog kosmonauta koji je napravio hrabar skok - vrhunac odvažnosti - kada je zaronio u dubine svemira u potrazi za velikim biserom“...

Šta će pokušavati sve da pronađe unutar sebe. Prapočetak svoje vizije, ili prapočetnu emociju da je zagazio na pravi put, da je zakoračio, stupio. No, nije imao još ništa, ni vizije, ni puta. I nije bio ruski kosmonaut koji bi izdržao svoj pvi let u kosmos. Čitao je tek sledeće:

„Čitam kako je čovek počeo da ore na površini Meseca, možda će i tamo da gaji rižu. Nije li tako? Ali, neko je rekao da su sve reči dvosmislene. Ako je tako, onda to važi za obe tvrdnje. Recipročna ljubmora! Ali ne! Ne! Ovo više nije dvosmislenost. Mi smo već uveliko napredovali i reči su prestale da imaju ikakvo značenje. Značenje je umrlo. Ostali su samo prazni leševi“...

A kad se napolju iznenada naoblači, i kad se pogleda kroz prozor, i sunce postane nepouzdano, bez obzira što je proleće stiglo, sva lepota iščezava, sve nestaje, sve se menja, sve isparava, sve se troši, čisti, i sve se gubi, sve nestaje, i sve postaje već prošlost, samo davno prošli i minuli trenutak, dah i izdah  uspomene...

U tim satima najbolji izbor jeste povlačenje u unutrašnjost svoje sigurne ljušture, utvrđene kuće, zagušljive bučne kafane, uzburkane duše, poharanog doma, srca. Nakon svih akcija ostaje samo malaksanje, istrošenost...

Unutar kafane neki drugi ljudi, a ima i žena. I opet se o mnogo čemu vode rasprave, debate, polemike, razgovori. I razabacaju se reči. Dovoljan je tuđi smeh ili tuđa žustrina te da misleni tok oka posmatrača, prisluškivača dobije nove obrise, nove obilike, nova značenja, nove boje, nove dimenzije. I na kraju, možda i sve ono što ostaje kao istrošena reč, a samo je bez ikakvog dvostrukog značenja...

I kao da u svemu više nema smisla, jer se smisao tu gubi i nestaje. I kao da je sav smisao zalud potrošen. Ono što ostane jesu sporadični pozdravi i otpozdravi, klimanja glavom, mahanje rukom, sve same rutine banalnosti svakodnevnog življenja...

Ali, sve navlači maske, paravane nekog svog posebnog užitka radovanja, nekakve razdraganosti, veselosti, jer muškarci šire za kafanskim astalom velike priče o svojim uspesima, ne bi li tako zasenili mlade žene u svom društvu, one koje im se blentavo smeše, i koje im naivno veruju...

A posmatrač je zapravo mnogo tužan zbog takvih kafanskih slika, a svi oni su za njega tek nevini jadnici, koji još nisu pojmili da su sve reči i sva slova toliko mrtvi i da su tako beznačajni kao i sve oglodane mnoge kosti, kosti odbačene kao stvari, kosti reči i reči od kostiju. Pa ipak, urednici novina nisu još saznali:

„Nisu znali da je njihova profesija - puka trgovina leševima reči, uvijenim u papirnati mrtvački pokrov“...

Kad se u kafanu sjati još mnogo sveta, kada kafana bude dupke puna, preglasan, prebučna, tesna, trgovci rečima radiće sledeće tvorbe i radnje:

„Nemilosrdno su rasturali neku tvrdnju, nekakvu činjenicu. Ja sam ih prisluškivao: „... za dobro čovečanstva... nacionalna korist... grupni interesi... korist pojedinca...“ Ove reči su za mene bile teške  i oštre, pogađale su me u glavu, nemilosrdno, poput udarca kazandžije koji čekićem oblikuje posuđe. Konobari u belim odelima hitro su se kretali od stola do stola, kao vojnici mira. Ali, očigledno, uopšte i nije bilo važno postoje li to oni, ili ne“...

I mladi kafanski ljudi sada razgovaraju, za astalom našeg posmatrača, pripovedača, ali se njihov smeh ovenčava i gurkanjem. Oni u svoje sedeće poze nestaju bez ceremonijalnosti prevelike, utapaju se rutinski. A svoje posmatrače, našeg pripovedača, gaze čizmama, nogama, jer nemaju kad da ih primete, da ga primete. I njihovu pažnju nećete ničim živim privući, čak ni onim banalnim gestovima poput kašljucanja ili tek signalom pripaljene cigarete ili prvog povučenog dima. A nevidljivi posmatrač, pripovedač, od njih je poželeo samo jedno:

„Želeo sam da im ponudim cigaretu ili pak šoljicu kafe, samo da bih mogao da saznam zbog čega su toliko srećni. „Mogu li i ja da podelim sa vama tu radost? Već odavno ne znam za smeh“. Ali oni uopšte nisu obraćali pažnju na mene. Jesu li ti mladi ljudi bili bezobzirni? Nisu, ali ja za njih nisam postojao. Ustao sam, provukao se između stolova i odjednom se našao napolju. Padala je kiša. Ulica je bila pusta. Zaputio sam se kroz tu prazninu, sam“...