.jpg)
Dragoslav Mihailović piše: ”Na Golom otoku je bilo
ljudi koji su, pre rata, za vreme rata i posle rata, prošli kroz petnaestak
zatvora, među njima i kroz takve kao što
su norveški logor, Dahau i Jasenovac. I svima je ovaj bio – NAJGORI i NAJTEŽI”.
Ono što dalje u Dragoslavljevim “Prilozima” sledi jeste svedočenje Milana Kalafatića,
čoveka koji je bio član čak 3 svetske komunističke partije, uz četvrtu KPJ,
dakle član KP Španije, Francuske i SSSR-a, a tako i član 3 pokreta otpora. Odležao
je u čak 3 evropska zatvora (logora), a onda
završio i u jugoslovenskim apsanamai koncentracionim logorima. Živeo je u
Odesi. Napisao je lično pismo Titu, jako dugačko pismo, puno dramatičnih užasnih
slika koje bi bilo teško ikad i u film pretočiti. U pismu zahteva svoju rehabilitaciju, rehabilitaciju
svih patnika i mučenika, a pritom opisujući sve muke kroz koje je prošao svaki
golootočanin, pa i on sam lično. No, kako to biva, sari poznanik Tito nikad mu
neće odgovoriti. Evo šta je Emilijan Milan Kalafatić napisao predsedniku SFRJ i
Saveza KJ, iz Moskve-Odese još 1966 godine.
Pisao mu je da A. Ranković i S. Stefanović
zloupotrebljavaju svoj položaj, te traži rehabilitaciju za sve komuniste koji su
od 1948 godine “nezakonito hapšeni, proganjani i ubijani u Jugoslaviji”. U
pismu dalje smeli Kalafatić koji se Titu obraća samo na ti, mnogo toga ga pita,
a pita ga najpre o masovnim hapšenjima starih zaslužnih drugova ovako: “PITAM
TE, zar to nije apsurdna optužba kad se zna da je reč o komunistima koji su pe
toga sedeli po pet i više godina po zatvorima i konclogorima po pravilu samo
zato što su živeli dobre donose između naše zemlje i Sovjetskog saveza?... Ali
, JA TE PITAM, zar je to bio dovoljan razlog da se oni hapse i dalje progone,
čak i posle 1954 godine, samo zato što su težili da se s tih pozicija uspostave
dobri odnosi između Jugoslavije i svih socijalističkih zemalja?”.
Mnogi su naivno počeli da se vraćaju iz emigracije,
a onda su po povratku krivično terani i terećni za izdaju, u vreme Titovih
čistki. Kalafatić i Tito poznavali su se još od 1934, a sreli su se prvi put u
Moskvi, a tada su svi oni imali svoja pseudo imena. Tito se u to vreme zvao
Valter, a Kalafatić se zvao Ivan Fjodorović Častek. Kalafatić je za sav komunistički
svet bio primeran odan revolucionar, osim za Tita čija ga Udb-a (ili državno
preduzeće zvano “Ubi Druga Bližnjeg”) hapsi kao narodnog i državnog
neprijatelja.
A Kalafatić je mogao samo da svima njima skrene
pažnju na mnoge nepravilnosti, čak i jednom Rankoviću, čak i da slobodno iznese
šta zaista misli o jednom Đilasu, koji je mnogo voleo dijamante, itd. Onda su
počela zatvaranja dobrih i sposobnih komunista u zatvor Glavnjaču, gde su
zatvorenike držali na vlažnom golom betonu.
Kalafatić u pismu piše Titu: “… bio sam uhapšen,
godinama zverski mučen i zlostavljan, a da nikad nisam učinio ništa što bi išlo
u raskorak s linijom izmirenja KPJ sa bratskim partijama”. Kalafatića su uhapisla
tek dva Udbina oficira, a najpre ga doveli u Glavnjaču, o kojoj kaže: ”… nisam
znao da takav zatvor uopšte postoji usred Beograda, iako sam potkraj rata i prve
godine po oslobođenju naše zemlje bio potpukovnik UDB-e”. Onda su pustili lažnu
vest i kazali u javnost da je Kalafatić pobegao. Pre hapšenja Kalafatić je bio
narodni poslanik Srbije. Osudili su ga na 2 godine, a odležao je na Golom otoku
skoro 5 godina, o čemu ovako kaže: ”… prošao sam takve muke i patnje, koje se ne
mogu ni uporediti s mukama onih političkih zatvorenika koji su u kraljevskoj
Jugoslaviji bili osuđeni na dugogodišnji strogi zatvor…”.
Šta je još radila Udba te 1948, Kalafatović nam veli:
”UDB-a je… pohapsila širom zemlje, a naročito u Vojvodini, masu siromašnih seljaka
u vezi s otkupom žita, a posle 1948 masu članova partije i skojevaca. Ni u jednom
slučaju nije bila reč o klasnom neprijatelju…”.
Isledniku Udb-e koji ga je šamarao, koji kukavički
nije smeo da se predstavi, nesalomljivi Kalafatić još reče: ”ZNAJ da nije dobro
prošao niko ko je tukao komuniste, pa nećeš ni ti!... Šamaraj koliko hoćeš, ali
ja s tobom neću da razgovaram. Moje je pitanje trebalo da rešava partijska
komisija ili partijski sastanak, a ne takvi batinaši kao ti!”.
Kalafatić je stran posle ovoga u samicu, u kojoj
nema ni vazduha, ni hrane, gde se onesvestio. Nakon toga počeo je štrajk glađu.
U samici su ga držali mesec dana, a onda su ga odvezli u Glavnjaču gde počinje
nova etapa mučenja 1949 godine, u zimu. U samicu navraćaju po dva Udb-ina islednika
koji vrše pritisak da Kalafatić “propeva”. No, dobio je i halucinacije, ali
propevao nikad nije. Nisu mu dali lekarsku pomoć, već su mu kazali: ”CRKNI, ovo
nije sanatorij!”.
Kalafatić pita dalje Tita: ”PITAM TE, zar nije bilo apsurdno
očekivati da će takvi metodi ubediti pohapšene komuniste u ispravnost linije SK
KPJ?”. Mnogi su počinili samoubista navodno u Glavnjači i drugde, a zapravo bili
su svi ubijeni, poput: Stefana Mitrovića, drugarice Klimove (Francka Klinc),
Andrije Hebranga, itd. Kalafatić piše o njihovim smrtima Titu: ”Ako hoću da
budem iskren, moram reći da verujem da
su BILI UBIJENI”.
Kalafatić ni u jednom logoru kroz koji je prošao pre
Golog otoka nije video “da zatvorenici nad zatvorenicima vode istragu”. Dalje
Klafatić piše Titu: ”Dok su stanovnici Beograda spavali dubokim snom, nas su,
tako OKOVANE, autobusima OTPREMILI na železničku stanicu u Rakovici, odakle je
krenula velika kompozicija vagona punih hapšenika iz raznih zatvora”.
Kroz kažnjenički batinaški stroj prošli su veliki junaci
Oktobarske revolucije čak i mnogi učesnici građanskog Španskog rata, španski borci,
ljudi koji su osnovali komunističku partiju u nas, a mnogi od njih bili su
ratni invalidi, neki su čak bili istaknuti partijski radnici, ministri, članovi
crnogorske vlade, oficiri JNA, generali, narodni heroji, itd.
Kalafatić pita Tita: ”PITAM TE, zar se to može
okarakterisati kao pojedinačni akt nasilja, kao što stoji u izveštaju saveznog
javnog tužioštva o ZLOUPOTREBAMA vlasti u nekim organima Državne bezbednosti? A
sada da ti objasnim ŠTA ZNAČI GOLI OTOK. Ispirčaću ti samo jedan deo onoga što sam
lično prošao i čuo od drugih svedoka”.
Kalafatić je stajao pred dilemom, da bude “TUČEN I
MUČEN” ili da postane “BATINAŠ”. Pokajnici su pisali svoje govore, koje je objavljivala
beogradska ”Borba”. Te objavljene pokajničke izjave bile su lašne, unapred smišljene
i napisane, a žrtva je samo morala da potpiše.
Kalafatića su još teretili da je tajni agnet NKVD-a.
I gonili su ga čak i za vreme teškog fizičkog rada na otoku, pretovarali uvek kamenjem,
tukli, gurkali, ispitivali, psovali kao izdajnika i špijuna, bandita i mrcinu,
mrcvarili, bojkotovali, držali žednog, uskraćivali mu san i odmor, batinali, udarali
kundakom u prsa, terali ga hoda po oštrom kamenju bos, i bacili u duboku jamu
od 8 metara dubine zvanu prostor 101 ili Petrova rupa ili Manastir, a nazvana po Petru Komneniću predsedniku Narodne
skupštine Crne Gore, koji se “prvi spustio u tu rupu”. Bila je to jama puna
vlage u kojoj su vođene najkrvavije istrage. Iz jame 101 se jedva izlazilo živ.
Unutar te rupe uvedena je nova metoda
mučenja zvana “krug”. Krug bi pevao pesmu, a žrtva bi bila u centru tog
kruga, a te prizore često su posmatrali Udb-in general Kapičić, V. Biljnović,
B. Damnjanović pomoćnik upravnika sva 3 logora. U rupi se nalazilo tada 117
kažnjenika. Oni su u kamenolomu vadili mermer, gradili drumove, klesali kamen
za spomenike palim borcima. A najviše ih je mučio Anđelko Tvrtković “pravi
sadista, psihopat”. Pri radu podnosli su žive rane i žuljeve, plikove, a
mnogima je kamen padao na noge, a nekima su vršili i amputaciju nogu posle
povreda, drugim bi batinaši razmrskali mozak.
Kalafatić piše Titu: ”Kad bi ljudi znali kakve su
bile muke na Golom otoku! Naš položaj je bio daleko gori nego položaj egipatskih
ili rimskh robova… morali smo stalno stajati i nešto “raditi”…”. Batinaši su uveli
nov metod mučenja zvan “čvokanje”, i u glave su ih udarali posvuda toliko da
oteknu. Mučili su ih presom položenom na prsa osuđenika, kada bi stavili
pritisak kamenja u težini od 100 kg svakome na prsa.
Kalafatić o mukama svojim i drugih, ostalih, piše
Titu: ”Neću opisivati što su sve sa mnom radili, jer to ne bih mogao i kad bih
hteo… Tako su s kažnjenicima mogli postupati samo IZRODI ljudskog roda, a ne
komunisti, koji ne samo da propovedaju ideje socijalističkog humanizma nego se i
bore za njihovo ostvarenje i brižljivo neguju sve duhovne vrednosti koje je stvorilo
čovečanstvo. A ti posle svega govoriš da naša zemlja ide, pod tvojim rukovodstvom,
“zaista istinskim putem ka socijalizmu, i to na jedan HUMAN NAČIN” (“Politika”,
27 jun 1968, str.3)!”.
Šta su eksperti Udb-e očekivali, Kalafatić piše Titu:
”… da svaki zatvorenik, zavisno od pložaja koji je zauzimao, treba da ODA
najmanje 30-60 svojih “saučesnika”… posle 1948 godine svi zatvori i logori u
Jugoslaviji bili (su) krcati”. Kalafatić opisje i kako su sramno mučili generala
Poljanca 1954: “… u zube su mu stavili veliku kost do buta krave, pozadi su mu
privezali kravlji rep i stavili na vrat ular i, tako unakarađenog i vezanog,
vodili su ga čitav dan kroz stroj koji je bio sastavljen od 4000 kažnjenika”. A
u logoru Bileća bilo je slično ovako: Kažnjenike su namazali ”crnom bojom po
licu, vratu i rukama. Obukli su ih u crne mantije, sa krstovima, i tako ih za
ulare vodili po dvorištu konclogora”. Neki očajni ljudi priznavali su da su
špijuni iako to nisu bili. Kalafatić dalje veli Titu: ”Neke postupke prema kažnjenicima
u zatvorima i konclogorima nisam izneo, jer me je sramota o njima pisati. Mislim
da je i ovo dovoljno”.
Dalje Kalafatić piše Titu: ”U toj tzv. ERI
DEMOKRATIJE bio je prvi put uveden POLITIČKI ČAS, za kojeg smo mi, bojkotovani,
morali stajati dok su drugi sedeli… Koga su uhvatili da drema, posle političkog
časa izvodili su na kišu i na čuvenu senjsku buru da tamo stoji pognute glave… okoreli
i bojkotovani kažnjenici nisu imali pravo da čitaju knjige ili novine za sve vreme
postojanja P-101. Organi UDB-e su smatrali da će ih tako najpre POLITIČKI
DOTUĆI… Kad bi narodni poslanici znali sve detalje našeg života po zatvorima i
konclogorima, sumnjam da bi glasali da se Ranković i Stefanović oslodode od krivičnog
postupka”.
Po kazni Kalafatić je čekićem teškim čak 12 kg
udarao i sitnio, drobio kamen. Potom su njih okorleu sedmoricu odveli na susedni
otok Sveti Grgur, u izolaciju. Sa otoka Kalafatić izlazi kao 100 procentni
invalid, a u takvom stanju izašli su još mnogi i mnogi.
Najveći Udb-in mučitelj 1956 bio je ustaša i fašista
Stevan Nikolić zvani Puhalo, koji je podmetao nož pod grkljan golootočkih
mučenika. Kalafatić dalje piše Titu da na otoku nisu bili samo komunisti, ali u
velikom broju jesu. Oko otoka patrolirali su čamci i strogo se vodilo računa da
niko iz spoljašneg sveta ne sazna šta se tamo iznutra dešava. Otok je bio
opasan mitraljezima, bunkerima, bodljikavom žicom, sražarima. Otok je posetio samo
jedan ministar Krcun Penezić.
Kalafatić je pušten sa otoka 1954, a dakle posle 5 godina
torture, a pušten je kao “nepopravljiv”. Udb-a nastavlja da mu razbija
porodicu, ali nisu uspeli. Kalafatić nema zaposlenja, itd. Neki su posle otoka dobili
penzije, neki nisu. Takođe, neki su dobili odštetu od Udb-e za mnoge pokradene
stvari, neki nisu. Udbaši su krali tuđi nameštaj i pljačkali tuđe stvari, otimali
tuđe stanove. Takvo sticanje imovine niko nikad u zemlji užasa nije sudski preispitao.
Mnoge i mnoge porodice izabačene su na ulicu i totalno uništene, posebno gde su
deci hapsili i oca i majku.
Kalafatić piše Titu: ”Čudno je što TEORETIČARI, koji
već niz godina toliko pišu o humanizmu, to nisu zapazili… PITAM TE, kakve veze
imaju Rusi s onim što se radilo na Golom otoku? Zar su oni naređivali da se zverski
muče komunisti, koji su po pravilu pali u zatvor zato što su želeli da dođe do
izmirenja naše zemlje i Sovjetskog saveza i drugih socijalističkih zemalja?”.
Sreća da je Kalafatić emigirao 1958 u Albaniju, jer
su ubrzo počela opet nova hapšenja, a mnogi su poslati na Goli otok opet. Kalafatić
1966 godine pišeTitu: ”Smatram da je ovo što sam do sad izneo dovoljno da ti
budeš inicijator za pokretanje krivičnog postupka protiv Rankovića, Stefanovića
i njihovih saučesnika u mučenju i ubijanju komunista i u proganjanju njihovih
porodica…Ti bi trebao da pokreneš pitanje masovne rehabilitacije svih nevinih
komunista, koji su godinama čamili po zatvorima i konclogorima… Ako to ne
učiniš, treba da budeš svestan da će na tebe lično, još za života ili posle
smrti, pasti GLAVNA KRIVICA za sve počinjnene zločine… mi smo na Golom otoku radili
NAJTEŽE POSLOVE za preduzeće “Mermer”, koje se nalazilo pod upravom UDB-e… Za
počinjenje ZLOČINE svako mora odgovarati… trebao bi staviti pod istragu i Jovu
Kapičića i Veljka Mićunovića i čitav štab UDB-e za borbu protiv IB-a…”.
Udb-a je imala svoje spoljne saradnike, mnoštvo
zavrbovanih svojih, koji su posle puštanja na slobodu i dalje imali posebnu ulogu
podstrekača i provokatora. I tako je Kalafatić Titu dao mnogo dokaza o masovnom
nasilju koje se sprovodilo na otoku, gde nisu mučeni i stradali samo staljinisti,
već su stradali i oni koji su imali svoj stav i svoje slobodno mišljenje, a
najmanje je bilo tu organizovanih prestupnika ili terorista, bande kako su ih sve
tamo zvali.
Kalafatić završava svoje pismo Titu i veli: ”Znam da
će ti ovo što sam izneo teško pasti. Ali treba da uzmeš u obzir da je meni i
hiljadama komunista bilo još teže PODNOSITI to o čemu pišem… Očekujem od tebe
odgovor… Tražim da i sam budem rehabilitiran… ne znam kolika je tvoja lična odgovornost
za sve što sam izneo. Ali veruj da ti ne bih ni pisao kad bih znao da ti je to
o čemu pišem bilo i ranije poznato”.
Нема коментара:
Постави коментар