MALA SA ŠIBICAMA…

 

 

“Mala sa šibicama” - (kratka priča) od Hansa Kristijana Andersena…

Bilo je najstrašnije hladno vreme; padao je sneg, a bio je skoro sasvim mrak, i veče - poslednje veče u godini. U ovoj hladnoći i mraku išla je ulicom jedna jadna devojčica, gologlava, golih nogu. Kada je otišla od kuće, imala je papuče, istina; ali šta je dobro od toga? Bile su to veoma velike papuče, koje je njena majka do tada nosila; tako velike su bile; a jadnica ih je izgubila dok je trčkarala preko ulice, zbog dve kočije koja su se užasno brzo kotrljale.

Jedne papuče nigde nije bilo; drugu je uhvatilo neko derište, i on je pobegao s njom; misleći da će to biti od velike koristi za kolevku kada jednog dana i sam bude ima decu. Tako je devojčica hodala sa svojim malim golim nogama, koje su bile prilično crvene i plave od hladnoće. Nosila je dosta šibica u staroj kecelji, a u ruci je držala svežanj. Niko nije ništa kupio od nje celog bogovetnog dana; niko joj nije dao ni jedan novčić.

Šunjala se drhteći od hladnoće i gladi - prava slika tuge, jadna mala stvarčica!

Pahuljice snega prekrile su njenu dugu svetlu kosu, koja joj je padala u lepim uvojcima oko vrata; ali o tome, naravno, nikada nije pomislila. Sa svih prozora sijale su sveće, i tako je ukusno mirisalo na pečenu gusku, jer znate bila je to Nova godina; da, o tome je mislila.

U uglu koji su činile dve kuće, od kojih je jedna napredovala više od druge, sela je i zgrčila se. Mala stopala je približila sebi, ali je postajala sve hladnija i hladnija, i nije se usuđivala da ide kući, jer nije prodala nijednu šibicu i nije mogla da donese ni novčića: od oca bi sigurno dobila udarce (batine), a i kod kuće je bilo hladno, jer je iznad sebe (kuća) imala samo krov kroz koji je zviždao vetar, iako su najveće pukotine bile zapušene slamom i krpama.

Njene male ruke gotovo su utrnule od hladnoće. Oh! šibica bi joj mogla priuštiti svet udobnosti, kada bi se samo usudila da izvadi jednu jedinu iz zavežljaja, privuče je uza zid i zagreje prste uz nju. Izvukla je jednu. "Rischt!" kako je plamtelo, kako je gorelo! Bio je topao, sjajan plamen, kao sveća, dok je držala ruke nad njim: bila je to divna svetlost. Devojčici se zaista činilo kao da sedi ispred velike gvozdene peći, sa uglačanim mesinganim nogama i mesinganim ukrasom na vrhu. Vatra je gorela takvim blagoslovenim uticajem; zagrejalo ju je tako divno. Devojčica je već bila ispružila noge da i njih ugreje; ali – mali plamen se ugasio, peć je nestala: u ruci je imala samo ostatke pregorele šibice.

Drugim je trljala o zid: žarko je gorela, a gde je svetlost pala na zid, tamo je zid postajao providan kao veo, tako da je videla u sobu. Na stolu je bio raširen snežno beli stolnjak; na njemu je bio sjajan porcelanski servis, a pečena guska se slavno parila sa svojim nadevom od jabuka i suvih šljiva. A ono što je bilo još važnije za posmatranje jeste to, da je guska skočila sa posude, motala se po podu sa nožem i viljuškom u grudima, sve dok nije došla do jadne devojčice; kada se – šibica ugasila i ništa osim debelog, hladnog, vlažnog zida nije ostalo iza. Zapalila je još jednu šibicu. Sada je sedela ispod najveličanstvenije jelke: bila je još veća i ukrašenija od one koju je videla kroz staklena vrata u kući bogatog trgovca.

Hiljade svetala gorelo je na zelenim granama, a vesele slike, kakve je videla u izlozima, gledale su je dole. Devojčica je ispružila ruke prema njima kada se – šibica ugasila. Svetla jelke dizala su se sve više i više, videla ih je sada kao zvezde na nebu; jedna je pala i stvorila dugačak vatreni trag.

"Neko je samo mrtav!" reče devojčica; jer joj je stara baka, jedina osoba koja ju je volela, a sada je više nema, rekla, da kada zvezda padne, duša se uzdiže Bogu.

Po zidu povukla je još jednu šibicu: opet je bilo svetlo, a u sjaju je stajala stara baka, tako svetla i blistava, tako blaga, i sa takvim izrazom ljubavi.

"Bako!" poviče mala. "O, povedi me sa sobom! Odlaziš kad šibica pregori; nestaješ kao topla peć, kao ukusna pečena guska i kao veličanstvena jelka!". I brzo je protrljala ceo svežanj šibica o zid, jer je želela da bude sasvim sigurna da će baku držati u blizini. A šibice su davale tako blistavo svetlo da je bilo svetlije nego u podne: nikada ranije baka nije bila tako lepa i tako visoka. Uzela je devojčicu na ruku, i obe su poletele u sjaju i radosti tako visoko, tako visoko, a onda gore nije bilo ni hladnoće, ni gladi, ni strepnje - one su bile kod Boga.

Ali u ćošku, u hladno doba zore, sedela je jadna devojka, rumenih obraza i nasmejanih usta, naslonjena na zid - smrznuta na smrt poslednje večeri stare godine. Ukočeno i oštro sedelo je dete sa svojim šibicama, od kojih je jedan svežanj bio izgoreo. „Htela je da se ugreje“, pričali su ljudi. Niko nije ni najmanje slutio kakve je lepe stvari videla; niko nije ni sanjao u kakvom je sjaju, sa svojom bakom, ušla u radosti Nove godine.

 

(prevod sa engleskog)