DRUŽE, PESMA SNAGE DOLAZI SAMO IZNUTRA!...

 

 

Godine 1930, turski revolucionarni pesnik, dramaturg i društveno-politički radnik po imenu Nazim Hikmet, napisao je pesmu „Velikog oktobra“ od nazivom „Kako je u Rusiji oboren carizam“.

Naime, pesnik je opevao 1917 godinu, tačnije 7 novembar, kada je Lenjin „zamišljen“, a nekako sve dublje, čak najdublje moguće „duboko proničući“, tek kazao:

„Juče je prerano bilo,

Sutra će biti prekasno,

Znači – treba danas...“.

Zatim je i sva sirotinja raja, svi robovi, svaki osiroteli sužanj koji je padao pod teretom carizma, svaki krvavi težak i gladni radnik, u svojoj umašćenoj bluzi, u svojim dronjama i ritama, mogao ga usklikne konačno, sit svega:

„Danas!“.

Njima su se odmah pridružili i svi vojnici, svaki onaj koji je čano pušku dobijenu nosio u svojoj veštoj ruci, ili i svaki onaj koji tek umoran pristignu sa ljutog fronta i ratnog poprišta, da bi sa masom namučenih težaka i izrabljenih radnika, takođe ukliknuli, jedno veliko:

„Danas!“.

I svaki u rovu, i svaki izgladneo, klicati je umeo jedno to, a isto:

„Danas!“.

Zatim su zapucali topovi sa broda, sa krstarice  „Aurora“ i njihova jeka i njihovo brundanje, teško ko reč olovna, otežala, govorila je:

„Danas!... Danas!“.

Nazim Hikmet dalje peva još o 7 novembru te 1917 godine, ovako:

„Uneo u istoriju boljševik

Istorije cele najneviđeniji preokret -

...

Više neće biti

Opojnog šuštanja

Uštirkanih sukanja

O praznicima u Zimskom dvorcu,

Ni uskršnje zvonjave carskih bogosluženja,

Ni zveke lanaca duž puteva sibirskih...

Spahija više neće kvasiti riđe brčiće

U čašama punim do vrha...

A bakarne brade seljaka –

Što UMIRAŠE OD GLADI

Na crnom tlu –

Neće više biti kao usirena krv...

Ulice snegom zavejane

Tamneti neće više

Kao pre, kad bi njima projurili

Kozaci iz careve garde,

Poput crne bure,

Zviždeći, urlajući,

A na vrhovima kopalja okrvavljenih

Lepilo se

Pramenje kose

RADNICA UBIJENIH“.

Zatim će jedan veliki grad čiji je osnivač bio Petar Veliki, 27 maja 1703 godine, a sada 26 janura 1924 dobiti ime Lenjinovo, te postati Lenjingrad, o čemu Nazim Hikmet dalje peva:

„Petar Veliki otvori ovaj prozor

Da bi vetar beli ledenog Baltičkog mora

Zabrujao pod raširenim krilima

Dvoglavog crnog orla.

No konačna granica postoji za sve puteve,

Čak zaokreti na večnom putu

Moraju slušati zapovest konačnih vidika...

Odleću glave što se uzneše iznad svih,

I pada kamenje visoko uzdignuto.

Jučerašnje dobro –

Danas je zlo.

Današnja istina -

Sutra će biti laž.

Postoji li taj putnik

Da mu kosa putem ne osedi?

E, tako

I Petrograd Velikog Petra

Ostare...

A čim je munja udarila u korene

Orlova drveta,

Malaksala su orlu crna krila,

On je pao

I umro...

Na obali studenog Baltičkog mora

Zatvorio se jedan prozor

A drugi se otvorio:

Zatvorio se prozor Petrov,

Otvorio se Lenjinov“.

Evo kako se drugi jedan sovjetski veliki pesnik i pisac Maksim Gorki seća svog prvog susreta sa vođom Oktobarske revolucije, Vladimirom Iličem Lenjinom:

„Dotle nikada nisam vidio Lenjina niti sam čitao njegova djela koliko je trebalo. Ali, ono što sam mogao od njega da pročitam, a naročito oduševljenje priče drugova koji su ga lično poznavali, izazivalo je u meni veliku želju da ga upoznam. Kada su nas upoznali, on mi je snažno stegao ruku i govorio prijatnim tonom, kao stari prijatelj, upirući u mene svoje prodorne oči“.

Pri tom njihovom prvom susretu Gorki od Lenjina začu tek ove 3 rečenice:

„Dobro je što ste došli. Vi volite bitke, zar ne? A ovdje će doći do velike bitke“.

Do tada Gorki je imao jednu posve drugačiji sliku o Lenjinu, smatrajući da je ovaj imao čak i neki nedostataka, posebno kad izgovori svoje grleno “R“ ili kad uhvati sam sebe za pazuh. No, Gorki njegovu pojavu doživljava ipak kao krajnje jednostavnu,  a to dalje znači da u Lenjinovom držanju nije bilo ničega „šefovskog“, naređivačkog, itd.

Evo kako ga Grki još podrobnije opisuje:

„Krepak i čvrsr, jednom rukom je trljao svoje sokratovsko čelo, drugom je stezao moju ruku, sa odbljeskom blagosti u svojim neobično živim očima. On mi je bez okolišenja govorio o nedostacima moje knjige „Mati“. Rekao sam mu da sam to djelo pisao na brzu ruku, ali nisam stigao da mu objasnim zašto, jer mi je Lenjin, klimajući glavom u znak odobravanja, samo objasnio, govoreći da sam vrlo dobro učinio što sam žurio, da je ta knjiga korisan, da su mnogi radnici učestvovali u revolucionarnom pokretu nesvjesno, spontano i da sada čitaju roman „Mati“, što je vrlo korisno  za njih“.

U mojoj školskoj lektiri za sedmi razred bila je i knjiga „Detinjstvo“, koju je napisao  Gorki, i ona se čitala po više puta, čak i danas, ispričavši nam u njoj na 135 strana priču o svom odrastanju, o svojim najranijim prisećanjima, na rodni grad Nižnji Novgorod, na reci Volga, koji će kasnije po njemu dobiti i ime Gorki, a tako će se zvati do 1932-90, dakle ukupno 58 godina. Zatim tu su prisećanja na dedušku po majci Vasilija Kaširina bojadžiju. Potom se seća svog odlaska u jedno drugo mesto u grad Astrahan gde će upoznati kako žive neki drugi narodi Tatari, Jermeni i Persijanci, a živeli su za to doba i oskudno, i mukotrpno, i teško, u nehigijenskim uslovima te su često padali pod udarcima teških epidemija, kao što je bila kolera. Gorki će takođe kao dečak od 5 godina biti bolestan od kolere, a što je tužno, za vreme bolesti neguje ga otac, koji takođe biva zaražen kolerom i od nje umire. Kada je izgubio oca u Astrahan je došla da sa njim i majkom živi babuška Akulina Ivanovna, koja će ih vratiti nazad u zavičaj, u Nižnji Novgorod na obale reke Volge. I tada će nazad kući putovati parobrodom. Baku će pamtiti kao dobru, vrednu, razboritu, mudru ženu. A onda će početi pisanje svog dela „Detinjstvo“ i vratiti se čak 4 decenije unazad i započeti svoj prvi opis plovidbom na parobrodu. Zatim će nastaviti da se dotiče svog stasavanja i svega što mu život tokom odrastanja donosi. I tako se najpre priseća svog ranog života kao jedne ipak „mučne bajke“, i to bajke koju mu prepričava „nemilosrdni pravičan genije“. Pamtiće sve svoje batine, sve svoje igre, nestašluke, poučne lekcije, razgovore, susrete, situacije. A kad mu majka umre, deda ga otpusti od kuće i posla ga u široki svet što dalje, „među ljude“, te stade Gorki lutati prostranim stranama široke Rusije.

Lenjin je kazao prilikom susreta Gorkom o knjizi „Mati“, još i ovo:
„To je vrlo aktuelna knjiga“.

Bioje to kratak kompliment, čak jedini pohvalni kompliment, i Gorki ga je prihvatio sa radošću kao dijamantsko dragoceno zrno bisera.

I dalje se situacija odvijala ovako:

„... zainteresovan, upitao me je da li je moje djelo prevedeno na strane jezike i u kojoj mjeri su je ruska i američka cenzura oštetile. Kada je čuo da će autor knjige „Mati“ izići pred sud, on se najprije namrštio, a zatim, zabacujući glavu unazad, zatvorenih očiju, prsnuo u takav smijeh da je privukao pažnju nekolicine radnika... Odjednom se Vladimir Ilič popeo na govornicu... minut kasnije ja sam, kao i svi ostali, bio uhvaćen njegovim govorom... Lenjin se nije trudio da pronalazi lijepe rečenice; izgledalo je da iznosi svaku riječ na dlanu, izvlačeći vješto njen pravi značaj... kao da mjeri svaku riječ, pobijajući protivnika i stavljajući na njihovo mjesto čvrste argumente, dokazima o pravu i dužnosti radničke klase da ide svojim sopstvenim putem a ne za liberalnom buržoazijom, pa ni uporedo s njome... Povezanost, određenost, pravičnost i snaga činili su od njegovog govora djelo klasične umjetnosti; u njemu je bilo svega, ali ničeg suvišnog; nije bilo ukrasa, ali ako bi se i to dogodilo, nisu padali u oči, nego su bili isto onako prirodno neophodni kao dva oka u glavi, kao pet prstiju na ruci. Njegov govor bio je kraći od govora njegovih prethodnika, ali je utisak njegovog govora bio daleko veći. Nisam samo ja to osećao... Svaki njegov argument govorio je sam za sebe zahvaljujući snazi koju je u sebi krio“...

Pesnik i pisac Aleksej Maksimović Peščov ili nama bolje poznatiji po svom pseudonimu Maksim Gorki, napisaće dve pesme „Velikog oktobra“, jednu 1901, a drugu nešto docije 1906 godine. U prvoj pesmi kojoj je dao naslov „Pesma o vesniku bure“, kazaće nam kako se nad morskom površinom, nad žitejskim burnim morem života, sve raznosi i razvejava vetrom, uskovitlava, kao pred buru velike promene. I pojavio se tako prvi donosilac nove utešne vesti, koga naziva Vesnikom bure, za koga je kazano da najviše sliči te da je „sličan crnoj oštroj munji“. Vesnik je potom tukao dalje morske srebrne talase, zatim je pomoću svojih snažnih krila uzletao u vinuće, sve do samih nebesa, kao Ikar, i kliktao najsmeliji ptičji krik u kome se dalo naslutiti da u sebi taj krik nosi radosni poklič najveće žeđi za strašnom burom revolucije.

I imao je: „Snagu gneva, plamen strasti, veru u pobedu skoru“.

Sve što je moglo da oseti i dosluti jednu takvu buru zakričalo je, zakliktalo, čak i galeb, koji se uzvrpoljio nad morskom prostranom pučinom, kao nad životom, rešen da u tom brisanom ogromnom prostranstvu morskog zahuktalog bezdana, sam sebi potraži što pre sklonište, utočište, da sačuva život koji mu je ionako bio bedan. Njemu slične bile su tada i neke druge ptice, čak i morski gnjurci, koji su zapištali pred nadiranjem velike bure, i bežali prestrašeni od svakog novog udara biča kojim ih munja bure ošinu, pogodi, zakači. I tako poraženi moraju nestati u tom kovitlanju, kao oni koji nikad ukus svoje pobede neće spoznati u svom malom životu. I druga stvorenja nisu mnogo hrabrija, čak ni pingvini, koji su plašljiv, priglupi, i tesno je da svoja mesnata tela uguraju ili sakriju negde tiho između morskih hridi i stena, grebena. Jedini koji ima silu i snagu dostojanstva, i gordosti, bio je Vesnik bure, te zato je njegov let bio mnogo neustrašiv, jer niko kao on nije umeo da krstari, da kruži, da izviđa s tih nebeskih visina slobodu nesputanog leta i pokreta, daleko gore iznad svih onih morskih previranja i borbi, gde sve vri, penuša se i ključa.

Gorki dalje peva:

„Puni strave i užasa, sad oblaci moru hrle i pevaju, buče vali idući u susret gromu.

Grom zagrme. Vali morski s vetrom sporeć uzdišu u gnevnoj peni. Eno, vihor u zagrljaj jato vala čvrsto hvata, razmahnuvši s divljim besom, on ih baca na hridine, pa smaragdne krepke vale u kapljice sitne drobi.

Vesnik bure klikće, kruži, sličan crnoj oštoj munji, oblak kao strela reže, penu vala krikom kosi.

Kao demon on preleće – gordi, crni demon bure, čas se smeje, a čas plače... Oblacima on se smeje, a radost mu suze mami!

Osetljivi demon sluti u udarcu groma umor, al veruje da oblaci sunca nikad sakrit neće – nikad neće!

Vetar urla...  I grom trešti...

A oblaka jato gori plavim ognjem nad pučinom, strele munja more hvata i svojom ih vodom gasi. Ko plameni jezičci iščezavaju u moru odblesci tih munja oštrih.

Bure biće! Sad će bura!

Smelo kruži međ munjama nad kipućim gnevnim morem gordi, moćni Vesnik bure; to pobede prorok klikće:

Neka jače grune bura!“...“.

Oslušnimo dalje šta će u nekim odlomcima Gorki ispevati svom drugu, a u pesmi „Druže“ iz 1906 godine. Pevaće o mukama sirotinje, koja se našla „usred mračnog bezumlja nevolje  i nesreće“, koja se teško rvala sa svom svojom teškom bedom kao u najvećem svom grču ikada, a u vreme nikad veće grabeži i pohlepe, gramzivosti, a u carstvu, a u „mulju žalosne sebičnosti“. Sirotinja je stanovala u suturenima u memljivim podrumima, u šupama, u zabitima, van bogatih gradskih kvartova. Živeli su nevidljivo, skrajnuto, neprimetno, odbačeno, zaboravljeno. A bili su „usamljeni mislioci“, sva ta sirotinja raja, i bili „puni vere u čoveka“, i bili „propovednici borbe“, i bili „buntovne iskre dalekog ognja pravde“, i bili „svima tuđi i daleki“.

U tim memljivim podrumima i šupama, sirotinja je posejala neuništivo seme, najplodnije seme, živo seme „jednostavnog i velikog učenja“,  a posejali su to seme u mnoga plodna srca. Bila je to surova setva s jedne strane, ali i setva sa mnogo ljubavi, sa druge strane, a u toj mešavini dve ujedinjene suprotnosti, dakle hladnoće i toplote, zatim blagosti jasnoće, iznikao je neuništivi krasni cvet „plamene istine“, koja je razveselila sva ojađena srca i svu turobnost siromaštva u kojoj je sirotinja istrajavala i jedva preživljavala. Pobunio se carski svaki rob, i ustao u borbu protiv buržoaskog snobizma, a „sila gramzivih i volja okrutnih“, rekavši da više NEĆE da bude njihovo „slepo i nemo oruđe za zaradu“. I konačno svi potlačeni radnici, robovi, sva radnička sirotinja, začula je novu revolucionarnu pesmu koja ih sve oslobađa, a najpre od porobljavanja i ugnjetavanja. Godinama, decenijama čekali su melodiju jedne takve oslobađajuće pesme, pesmu Internacionale, čekali su svoju krasnu muziku, zahvaljujući kojoj njihove glave stoje odjednom dostojanstveno podignute, nikad više sagete u glib močvare, nikad u fazi neke pokajničke snuždene metanije, zato što su kao vredna klasa radnika i masa, jednom tako izrabljeni i isušeni, opustošeni.

„DRUŽE“, kaza će će Gorki:

„... oni su polako dizali glave, kidali zamke lukave laži,

Kojom su ih sputali moćni i gramzivi nasilnici.

U njihov život, pun potmule, prigušene mržnje,

U srca otrovana mnogim uvredama,

U svest natrunjenu šarenom laži mudrosti silnih –

U taj teški, bedni život, prožet gorčinom poniženja

Pala je jednostavna, svetla reč:

DRUŽE!

Nije ta reč bila nova za njih,

Čuli su je oni, pa i sami izgovarali,

Ali je dotad zvučala isto onako šuplje i tupo

Kao i sve druge poznate, banalne reči

Koje možeš zaboraviti a da ništa ne izgubiš.

A sada, jasna i snažna, odjekivala je drugačije:

Pevala je u njoj druga duša,

Bilo je u njoj nečeg otpornog, blistavog, razgranatog, kao dijamant.

Ljudi su je primili i počeli je izgovarati oprezno, polako, njišuči je nežno u svome srcu, kao što majka njiše u kolevci novorođenče uživajući u njemu.

...

I osećali su da je ta reč došla da ujedini ceo svet,

Da uzdigne sve ljude na tron slobode

I da ih poveže novim lancima, jakim lancima međusobnog poštovanja,

Poštovanja slobode čoveka,

Radi njegove slobode.

A kad se ta reč usadila u srca robova -

Oni su prestali biti robovi

I rekoše gradu i svim silnicima njegovim

Veliku ljudsku reč:

NEĆU!“.

Život je stao, vodeni tokovi takođe biše zaustavljeni, a pogasila su se sva svetla, videlo iščile svo, sve nestade, i sve se pognjuri i pogruzi u sveopšti mrak, tamu, te tako nasilnici spoznadoše konačno šta je strah. Gorki to opeva dalje ovako:

„... Gušeći se u smradu izmeta svoga,

Oni prigušiše gnev svoj na buntovnike,

U nedoumici i strahu pred njihovom snagom.

Avet gladi ukaza se  pred njima

I deca njihova žalosno plakahu u tami...

Život stade, jer snaga koja ga stvara

Postade svesna sebe,

I čovek rob pronađe čarobnu, moćnu reč izraza volje svoje -

Oslobodi se jarma i jasno uvide moć svoju – moć stvaraoca...“.

Ulicom su počeli konačno hodati „pravi gospadari života“, a bili su čili, savesni, i predosećali su veliku pobedu oktobra, te su im se lica isijavala od pobedničkog blistavila, a trijumf je iskako iz njihovih zenica. Hodali su kroz sva ona stara mesta, sada pobednički,  posebno kroz stara mesta na kojima su ih kao sve prezrene tukli i mučili, a bilo je to najviše po mračnim sokacima, po uličicama, to tamnicama, po isledničkim izbama. I pamtili su koliko su ih sve vređali, mučili, ponižavali, i kakvim smećem su imsve duše ispunjavali, čime su ih sve trovali, tovarili, i konačno su tako svega oslobođeni mogli, sve. O čemu su najpre sve mogli, Gorki peva:

„,... oni su osetili veliku važnost svoga rada,

A to ih je dovelo do svesti o svome pravu

Da budu gospodari života, zakonodavci i tvorci njegovi.

I tada, s punom snagom, sa blistavom jasnoćom

Blesnu pod njima REČ koja život daje,

Reč koja ujedinjuje:

DRUŽE!“.

Tu novu pobedonosnu reč sadašnjica morala je da sluša, jer to nakon svih šarenih laži bio je samo njen „radosni glas budućnosti, novog života koji se za sve podjednako otvara tamo napred“. I osetili su još nešto veliko, tog oktobra, da sve samo od njih samih dalje zavisi – „da se sami približavaju slobodi i sami odlažu njen dolazak...“.

Reč svetu nosili su unutar svoga srca, a ta reč bila je živa, životvorna, puna duha, a imala je svoj krvotok, svoj puls, svoje bilo, svoja zrnca, svoje pokretljive atome, svoju snagu, svoj fluid, svoju pokretnost, svoju silu, svoju umnost, svoju mudrost, itd. Imala je ta reč i svoj oblik, svoje telo, svoj najmoćniji zvuk, svoj eho, i svoj veliki apel, jekom svojim i kliktajem svojim pozivajući na ujedinjenje. Imala je reč najuzvišenije emocije, a svaki koji je reč takvu nosio u svom srcu, bio je stvoritelj i tvorac, čovek jasnog izraza lica, jasne izražene snage, koja je najdublje utkana u najveću dubinu najživlje reči, tog neunišivog semena, tog nepresušnog istočnika. I dalje Gorki peva:

„Negde su se već spremale protiv njih

Sive, slepe gomile naoružanih ljudi,

I nemo se postrojavale u ravne redove –

Te se mržnja nasilnika spremala da dobije

Talas pravednosti.

A na tesnim uzanim ulicama golemoga grada,

Između nemih i hladnih zidova stvorenih rukama neznatnih tvoraca,

Sve je više rasla i dozrevala snažna vera ljudi u bratstvo svih sa svima.

DRUGOVI!“.

I na kraju DRUŽE, Gorki veli:

„Čas ovde, čas tamo krenula bi iskrica, povazdan da se pretvori u plamen

Koji će prožeti zemlju svetlim osećanjem srodnosti svih njenih ljudi,

Obuhvatiti celu zemlju i spaliti, pretvoriti u pepeo

Pakost, mržnju i okrutnost što nas nagrđuju,

Obuhvatiti sva srca i sjediniti ih u jedno srce sveta -

Srce pravednih, plemenitih ljudi –

U nerazdvojno složnu porodicu slobodnih radnika“.

I na kraju još Gorki peva:

„Po ulicama mrtvog grada, sazidanog rukama robova,

Na ulicama grada u kome je carovala okrutnost –

Rasla je i jačala vera u čoveka,

U njegovu pobedu nad sobom i nad zlom sveta.

I u nejasnom haosu nemirnoga, bezradosnog života

Blistala je kao sjajna, vesela zvezda,

Kao vatra vodilja u budućnost,

Jednostavna, duboka poput reči:

DRUŽE!“.

Itd...