GOLI OTOK – NAKAZNA ISTORIJSKA NAŠA POJAVA ili U KOTLU PAKLENOG LUDILA...

 

 

„Najlepše je od svih mora

More koje još video nisam

Najlepše dete poraslo još nije,

Najlepši su dani,

Dani koje još doživeo nisam,

I ono najlepše što bih hteo da ti kažem

Još ti rekao nisam“...

 

 

Drugi „Prijateljski razgovor“ koji je obavio u trećoj knjizi pod nazivom „Goli otok“, Dragoslav Mihailović poneo je naziv “Veliki kotao“, a u tom razgovoru dato je svedočanstvo poslednjeg iz plejade odabrane šestorice, Mileta Sajića. Prve Mihailovićeve uvodne rečenice, a povodm zabeležavanja ovog „Prijateljskog razgovora“, poslednjeg u knjizi trećoj, glase: „Svako je na Golom otoku, reče neko, imao svoj Goli otok. Lični Goli otok Beograđanina i ratnog invalida ilegalca Milete Sajića, bio je u tome što se on, kao TEŽAK INVALID (oštećena kičma i grudna kost), uopše nije smeo naći na takvom mestu... i onaj Udbin oficir ili lekar koji tek drži do svog posla, čim bi ga video i proverio njegovo zdravstveno stanje, morao je domah da ZAHTEVA da se taj administrativni kažnjenik ili otpusti iz logora ili bar udalji odatle, jer mu je i jedan jedini dan boravka tamo OPASAN PO ŽIVOT“.

Mileta Sajića bio je student muzike, svirao violinu, a kada je Udbin islednik doznao koliko su svakom muzičaru važne ruke, odmah ih je pritegao u američke lisice, s ciljem da mu tako ošteti talenat (u najpotresnijem filmu Romana Polanskog pod nazivom „Pijanista“, može se videti šta znači kroz logore Holokausta uništavanje i satiranje nečiji dara i talenta, posebno onog za neki muzički instrument).

Mihailović i  Mileta Sajić započeli su svoj „Prijateljski razgovora“ u martu 1986 u strogoj tajnosti (trajaće nekoliko dana), o čemu Mihailović svedoči, ovako pišući: “O Golom otoku se ni izbliza još nije smelo otvoreno razgovarati i sve smo završili TAJNOVITO kao pripadnici neke zabranjene verske sekte... Da li će čitalac ovog tekst, pada mi na pamet, možda pomisliti da je Mileta Sajić u svom svedočenju nedovoljno obkjetivan, te da štošta, pre svega kad su mu u pitanju prijatelji, u svom viđenju malo ne ulepšava? Ne bih potpuno isključio ovu mogućnost... Milete Sajić pomalo gleda na čoveka tako reći hrišćanski, što se često sreta kod ljudi rano opredeljenih za komunističku ideologoji... njegovo viđenje će uvek biti obeležno izvesnim znakom prefinjenosti i plemenitosti, prema kojem se ne može ostati ravnodušan“.

Mileta Sajić radio je kao profesor muzičkog obrazovanja pri zemunskoj gimnaziji, a dobija za svoj rad i Oktobarsku nagradu grada Beograda. O njihovom „Prijateljskom razgovoru“ Mihailović na kraju svog kraćeg uvoda u Miletinu priču reče još i ovo: “Verujem da će naš razgovor doprineti boljem upoznavanju NAKAZNE ISTORIJSKE POJAVE kojom se u ovoj knjizi bavim“. Priča i svedočenje žrtve Golog otoka, Milete Sajića kaže nam dalje ovako.

Odrastao je na beogradskoj periferiji kao dete seoskog siromašnog radnika. Njegov otac nije imao mogućnosti da se školuje, iako je bio nadaren, a da bi druga braća, Miletini stričevi, dobili više zemlje i više imanja, jednog brata viška su oterali od kuće, sa sela. Godine 1923 Mileta je već srednjoškolac i počinje da čita knjige. Godine 1940 pridružuje se Skojevcima, tj. komunističkoj mladeži, koji su sanjali o stvaranju novijeg, pravičnijeg, boljeg društva, društva humanijeg, čovečnijeg, itd. Čitava Miletina porodica učestvuje u Drugom svetskom ratu, a brat mu gine na Majevici 1944.  Mileta Sajić za vreme rata deluje kao skojevac ilegalac. Godine 1944 Miletu su primili u partiju.

Nakon rata Mileta odlazi u Prag da studira muziku.Tada je osetio svu naklonost Čeha, a profesor Jindžih Feld pristaje da ga besplatno pripremi za prijemni. Svi Jugosloveni koji su tada studirali u Pragu, imali su svoju partijsku organizaciju, a Mileta je bio njen sekretar. Bilo ih je desetak. U Pragu Mileta ostaje sve do 1948, do pojave Rezolucije, a poslednji se vraća zbog novonastale situacije u zemlju, iako su neki odvažniji komunisti studenti ostali i dalje u Pragu, ne prekinuvši svoje studiranje.

Leta 1948 Mileta želi da se od svega malo više distancira, i kaže: „Ne da bih se privoleo nekom carstvu nego, jednostavno, malčice sam bio ZAMOREN svim tim. Mnogo sam PRIMITIVIZMA najpre video... Bilo je SLUČAJEVA koji su me naterali da malo više RAZMIŠLJAM“. Onda je Miletu jedan školski drug lepo prijavio, te su Miletu prvo uhapsili, a onda i pretresli,  dok je boravio kod rodbine na selu, na Rudniku. Te iste noći sproveli su ga u Beograd i 3 meseca na Obilićevom  vencu ga isleđuju i lisice mu drže na rukama danonoćno. Trpeo je maltretiranje čak 40 dana. Ruke u lisicama dražli su mu neprestano 3 dana i 3 noći. Tu se prvi put uneredio pod sobom. Morao je da nepomično stoji, ča i usran. Nekoliko noći nije smeo da zapsi.

O tim mukama u zatvoru priča: “STRAŠNO... Jedna krajnja, ovako... NESPOSOBNOST... Čitav organizam, svest... SVE BOLI... I nervne ćelije, koje imaju svoje intervale i ritmove odmaranja i aktiviteta, valjda su se umorile. Sve je bilo u STRAŠNOM STANJU... Jedva sam stajao, jedva mogao da sklapam misli. Jedva svestan šta ON to mene pita, šta MI to razgovaramo, gde sam JA to. KOŠMAR nekakav. Da li je to stvarnost ili, ovako, neki, slučajno, san?“. Svog penzionisanog mučitelja srešće posle nešto kasnije kao čuvara pri ulasku u „Beograđanku“ na jednu televiziju gde je počeo nešto da radi, itd.

Zatim je prebačen na Golio otok, po odluci Pantelije Prokića, kada je dobio d aodleži administrativnu kaznu od 2 godine. Prevoženi su iz Beogradu teretnim vagonima, noću.Vagoni su bili krcati, prepuni, a svi su mislili da ih te noći vode negde na strelanje. Bilo je 10-15 teretnih punih vagona, možda čak i više, a ljudi je moglo biti hiljadu. Pod puškomitraljezima poveli su ih na grupno olakšavanje (nuždu malog mokrenja i nuždu velikog sranja). Izjutra su stigli na Golli otok i svi skinuti do gole kože, poniženi, ošišani, i malo izbrčkani samo u salnoj vodi. Bili su prva grupa golootočana. Odatle su sprovedeni u svoje drvene barake, a Mileta u baraku broj 6. Mileta se seća 12-13 baraka. U svakoj baraci moglo je biti po 200 ljudi.

Kad su pristigli na Goli otok najteže od svega bile su im prozivke, a bili su to beskrajni dugi sati stajanja, stajanje do svake doze ošamućenosti, a prozivali su ih čak 3 puta na dan. Užasno teško su im padali i tzv. politički časovi ispiranja mozga (nešto što jako lična na dosadna obavezujuća nastavnička veća). Tada su na Goli otok kao prva grupa došli čak i mnogi iz Udbinog stacionara, iz Kovačice čak 1400 ljudi, a dovedeno je 120-130 Slovenaca. Došli su ubrzo i drugi narodi: Hrvati, Dalmatinci, Crnogorci, Bosanci, Makedonci, a bilo je tad 4 hiljade ljudi. Bila je to besplatna radna snaga koja će izgraditi neke kamene barake na otoku, čak i islednički Hotel.

Počeli su najpre da ih PREVASPITAVAJU, REVIDIRAJU, ISPRAVLJAJU, a glavni u sprovođenju TORTURE prevaspitanja bili su Bosanci, a zbog NJIH, evo šta su sve osetili logoraši, iz pričanja i svedočenja Milete Sajića: “... odjedanput smo osetili da smo u stvari u ZATVORSKOM REŽIMU i da se ovi ljudi (dakle Bosanci) islednički ponašaju, sa skoro istim pravima koja je juče imao onaj Pantelija Prokić, ili ne znam koji drugi i treći... Osetili smo SUROVOST  novonastale situacije... mogućnost da dođe do oštrih sukobljavanja, to jest do batinjanja, ubijanja, premlaćivanja, raznih vidova kažnjavanja i osakaćivanja“.

 Mileta Sajić seća se i prve ubijene žrtve na Golom otoku Blaže Rajičevića, a video je kako nose njegov pokriveni leš i odnose da ga na brzinu zakopaju pod kamen. Posmatrao je kako rođeni sinovi po Golom otoku pljuju i proganjaju, takođe svoje rođene očeve golootočane. Svedoči u razgovoru koji sa Mihilovićem traje već nekoliko dana, i o smrti Slobodana Dimitrijevića, studenta prava. Svedoči o smrti mladog Duška Vuletića, itd. Svedoči  o velikom niktovu i demonu, zlotvoru, zveri, ciniku sa Golog otoka, o Dragi Obradoviću (ime koje Mileta Sajić nikad nije zaboravio).

Zatim su počeli tužno da se vesele uz neke sadržaje razonode, sadržaje zabavnogkaraktera koji su najviše ličili na „tužno scensko kreveljenje“, a gde je bilo jako mnogo podsmeha. Zatim je formiran i hor, te se i Mileta brzo uključio u taj kulturni rad, te su počeli održavati i horske probe. Tako su se spašavali bar malo. A primao je u hor Mileta i one bez trunke sluha, učio ih da samo otvaraju usta, a drugi su grlatiji pevali i pokrivali otvarače usta. Bilo ih je oko 40-50 u horu, a pevala je svega ¼. Jednom je kao dirigent hora žalosno zaplakao Mileta, što je moglo skupo da ga košta, jer čovek sa čovekom nije smeo tamo da saoseća. I morali su da pevaju uvek pesme koje samo veličaju ispravnost Titove partije kao i njihovo navodno pokajničko povraćanje toj istoj partiji koja ih tako „humano“ i „čovečno“ muči.

Mileta Sajić takođe kao i svaki drugi sa Golog otoka pamti dočeke i pamti vruće strojeće, batine, udarce, bolove, patnje, muke. Neki su nepokolebljivo pretrčali doček unutar vrućeg stroja, kao poniženi profesor sa Beogradskog univerziteta Dokčević. Odjednom počeli su da se javljau mnogi „univerzalni umetnici“, ljudi koji su govoril ida znaju baš sve, kako bi se iole malo spasili, te i oni koji nisu skloni glumi, počeli su da glume, da igraju, da pevaju, da peku hleb i budu pekari, da kuvaju, da rade u kuhinji, itd.

Mileta Sajić radio je sa grupom invalida, sa ljudma bez ruke ili noge, nosio kamen. Donosili su im samo neke tekstove iz „Borbe“ i to su mogli da čuju na otoku, to je moglo da im se pročita kao nešto što dolazi iz spoljašnjeg predivnog sveta. Mileta svedoči o tome kako je Tošić pokušao da pobegne sa Golog otoka, te opisuje kako su za njim sve tragali, kako su ga pomoću zatvorenika tražili po ostrvu. Zatim su ga pronašli, a kazna mu je bila da ga svi pljunu, ispljuju, umažu pljuvačkom, da bi na kraju na sebi poneo mnogo tuđe pljuvačke i jedan posve izmenjen tuđi lik. Oni koji nisu imali snage da ga pljunu prošli su isto kao i on. Bili su linčovani, što se desilo starcu iz Crne Gore Vladimiru Jovanoviću.

Mnogi su našli spas u PISANJU, a hartiju su pravili od cementnih praznih džakova. Najveća radost na otoku bilo je za doručak ili neki drugi obrok dobiti okrajak hleba, najdeblji komad hleba. Mileta Sajić svedoči da bolesnici nikad nisu bili zaštićeni na Golom otoku, i svi su patili tamo od lišajeva. Mnogi su počinili samoubistva na otoku. O samoubistvima Mileta svedoči ovako: “... skakali su s neke litice, pri tom, tamo nije bilo litica od, ne znam, deset metara, ali je bilo dovoljno i samo nekoliko metara. Na onaj grebenast kamen kad se sruči glavom, on je poginuo. Bilo je čak slučajeva i da pojuri na stenu i udari glavom o stenu“.

Jeli su jednoličnu, monotonu hranu,  po više meseci jedno te isto jelo, sa malo kalorija. Najviše su sanjali o pijaćoj vodi. Kad bi naišli na baru posle kiše napili bi se vode, ali su za to ako budu uhvaćeni mogli da budu surovo kažnjeni. Najveće cinkare bili su iz mahom iz ravničarskih krajeva, a najsuroviji batinaši bili su brđani i gorštaci.

Intelektualci su nalazili priliku da između sebe tamo na otoku povedu čak i zabranjene razgovore. Jednog se posebno seća Mileta i o njemu svedoči, a to je Nazim Hikmet turski komunista koji je sprečen da ode u Španski građanski rat, čovek koji je 13 godina držan u zatvoru, a zatim počeo štrajk glađu i na apel svetske javnosti pušten. Pisao je poeziju, a jedne pesme posebno se seća Mileta i donosi Hikmetove stihove:

„Najlepše je od svih mora

More koje još video nisam

Najlepše dete poraslo još nije,

Najlepši su dani,

Dani koje još doživeo nisam,

I ono najlepše što bih hteo da ti kažem

Još ti rekao nisam“.

Sa Golog otoka Mileta Sajić prebačen je u Brezu na radnu akciju, u radnu brigadu, a bilo ih je 250-300. Radili su na pruzi Breza-Vareš. Mihailović je došao do dodataka da je udarnika tada bilo više, oko 1200-1300 što mu je kazao arhitekta učesnik te radne akcije Radosav Zeković. Bila je to peta radna  brigada iz 1951. Na ovoj akciji prisutni su i dalje Udbini islednici. policija. Mileta je u Brezi bio vodonoša ili vodar. Izveli su tamo po nekoliko priredbi za sirote lokalne žitelje, u rudarskom selu najčuvenijeg rudara Alije Sirotanovića. Mileta pamti nešto bolju hranu u Brezi.Tu je ostao oko 3-4 meseca. Neki su iz radne brigade ponovo vraćeni na Goli otok.

Neki ljudi posle otpuštanja sa Golog otoka više nisu imali gde, te su spas našli u samoubistvu i bio je to njihov dostojanstven način, njihovo pravo da se oslobode jedne užasne bezizlazne situacije. Takođe, posle Golog otka umirali su pušteni na slobodu čak i mladi ljudi kojima je bilo tek 30 godina života.

Mileta kao i svaki sa Golog otoka ima „rupe u sećanju“, a o tome i Dragoslav Mihailović kaže svom sagovorniku utešno, da je prošao kroz isto: “Mogu da ti kažem da nisam sreo čoveka koji je prošao Goli otok da nema te rupe u sećanju, te periode AMNEZIJE, koji su trajali po mesec, dva ili tri“.

Kada su pročitali Miletino ime i kazali mu da ga otpuštaju iz Breze kući, od njega je traženo da potpiše da će biti Udbin dostavljač informacija, tj. cinkaroš. Poraženi slomljeni Mileta potpisuje papir i kaže: “Bio sam, vrlo nesrećan i izgubljen, i nezadovoljan, potpuno poražen, zgađen, jer sam tog trenutka mislio da  sam ja jedini od trista ljudi koji je to potpisao“. Da je cinkaroš Udbin nije smeo nikome da kaže, a morao je da se sa dodeljenim mu Udbašem, a jednim te istim redovno sastaje na utvrđenim mestima, kako bi njemu prosleđivao sve nužne informacije. A pre puštanja iz Breze morao je da im Mileta odsvira jednu rusku pesmu na violini, a onda su ga napili, od jačine pića se srušio, a onda su ga nahranili, otreznili, i poslali vozom nazad kući.

Mileta je ipak bio jako mudar, pa je cinkario samo nove intelektualne razgovore i teme poput  Šuberta, što je neukog Udbaša baš iziritralo, iznerviralo, razbesnelo, i uvek mu je donosio neku novu intelektualnu temu iz oblasti lepe umetnosti i kulture. Stručni razgovorili bili su Miletine jedine teme. Nekoliko puta je Mileta odigrao svoju ulogu cinkaroša oko 4-5 puta, onda više nije hteo da se odaziva na udbaška susretanja. Nikad ga više nisu potražili, a njegov Udbaš, kako je posle čuo završio na Golom otoku.

No, kad je drug Hruščov stigao druguTiti u Beograd, Miletu su uhapsili, kao i mnoge druge, i sve ih držali u zatvoru, sve dok Hruščov konačno nije napustio našu divnu zemlju. Bilo je to 1955. Mileta je tada trebao da odbrani svoj diplomski ispit, a završio je u Centralnom zatvoru. U ćeliji zatiče još 6-7 ljudi, čak i jednog druga sa Golog otoka Jovicu Dimitrijevića. Neke su, čak njih 15 poslali u banju u Aranđelovac, na besplatan odmor, da ne smetaju drugovima u Beogradu, nekima su strogo naredili da u vreme te važne isnostrane posete, nikuda ne izlaze iz svoje tople sobe, a dobar deo, valjda najopasnijih su pohapsili, a hapsili su informbirovce. Mileta kaže: “... oni su pokupili i, tako, neke bezazlene ljude, i viđene ljude, poznate u ulici, pa su se duboko ogrešili o ETIKU jednog čestitog življenja, kakvo je bilo u ovih staraca“. Uhapsili su na hiljade ljudi. Mileta je u zatvoru proveo čak 2 nedelje, i onda se setio da je uhapšen samo zato što je mnogo  hvalio ruskog violinistu Leonida Kogana.

Takođe, Mileta svedoči o nehumanosti dr Plećaša ovako: “Da je taj doktor Plećaš svakodnevno prolazio pored raznih radilišta i pored nas koji smo radili, da je bio svedok mnogih, po lekarskoj etici, NEDOPUSTIVIH situacija, počev od uključivanja u teške poslove invalida raznih vrsta, mahom iz Drugog svetskog rata. ON NIJE HTEO ni da ih pogleda. Samo bi prošao, kao da ide nekim drugim poslom, ko zna u kom pravcu. Ali ko šta radi, njega se nije ticalo... ON ih nije uzimao u zaštitu. NIKAD. Nikada ON nije rekao - Stojte, galije carske, čekajte; ovaj čovek, molim vas, on je invalid, evo, njegova noga, evo, njegvoa ruka, molim vas da bude pošteđen. Kažnjavajte ga na ovaj ili onaj način, ali ovo je NEDOPUSTIVO po njegovo zdravlje... to ZLO je NEDOPUSTIVO, sa pozicije etike, etike pravnika, lekara“.

Dr Plećaš, pokušava kao čist i nedužan da se ubaci i infiltrira u demokratiju, te 1994 godine Dragoslav Mihailović piše pismo Inicijativnom odboru drugog kongresa srpskih intelektualaca. Čak se sa njim susreo jednom i napisao o svemu tek dva pisma. U fusnoti treće knjige „Goli otok“ mogu se iščitati oba Mihailovićeva pisma, a u prvom pismu kazao je: “Dr Plećaš je neposredno KRIV za sprovođenje i učestvovanje u MONSTRUOZNOM pranju mozga nad zatvorenicima, kojim su logoraši NATERIVANI na okrivljavanje drugih i na SADOMAZOHISTIČKO SAMOOKRIVLJAVANJE, a čitva logor s ogromnom većinom zatvorenika bačen u PAKAO LUDILA... Tek će se budućih decenija, kad se budu otvorili arhivi bivše jugoslovenske i drugih tajnih službi, MOŽDA razotkriti ko je sve i na koji način u ovom MONSTRUOZNOM TERORU učestvovao... Lično sam, recimo, u leto 1951, smršavši  na četrdeset kilograma, dva-tri meseca LEBDEO na ivici smrti bez ijednog dana smeštaja u bolnici i, kao mladić od dvadeset godina i šest-sedam mesci, zbog isušenja leđnih mišića oboleo od invalidne pogrbljenosti... DRAGI PRIJATELJI, žao mi je što vas moram obavestiti da s takvim čovekom ne mogu da  sedim ni u kojem zajedničkom telu, ma kakve plemenite namere ono imalo. PODNOSIM VAM OSTAVKU na zvanje koje ste me počastvovali, moleći da njen tekst pročitate na prvoj sledećoj sednici...“.

Posle 15 dana na ovo pismo dr Plećaš odgovara Mihailoviću, na šta je Mihailović opet napisao jedno svoje, a drugo pismo. Besramni Dr Plećaš se našao zaboga jako uvređen i povređen, a naravno sve demantujući, negirajući, sebe braneći. O svemu u fusnoti Mihailović kaže: “Evo još jednog HUMANISTE među istaknutim zvaničnicima u golootočkom logoru! Evo još jednog čijom je INTERVENCIJOM stanje u logoru poboljšano! (Gde li su oni drugi?)... Jer njegovom LIČNOM KRIVICOM, samo  u jednom trenutku logora, izgubilo je život dvesta trideset zatvorenika“ (svedočenje koje je ispričao Mihailoviću dr Nikola Nikolić). I Mihailović više nije imao potrebu da sretne najvećeg zločinca ili jugoslovenskog dr Mengela sa Golog otoka.

Mileta završava svoju potresnu priču, gvoreći nam kako su ih tamo mnogo otupeli, i kako su se sve nosili sa tom otuda ponetom otupelošću kroz svoje živote. Goli otok je pokušao da od njih načini neosetljive ljude. Ljude uništene. Ljude kojima više ništa nije važno. Najteže im je bilo prvih 6 meseci nakon povratka kući. Morali su da pobede svu svoju indiferentnost, svoju nezainteresovanost. Morali su da nauče ponovo da misle, da razmišljaju, da postanu opet sposobni, da pobede onu otuda donetu onesposobljenost koju su im na Golom otoku natuknuli i silom nametnuli, u mozak negde usadili. Morali su da prevaziđu sve svoje teške traume i dubinu svog ličnog beznađa. Morali su da već jednom prestanu da ih se plaše,da se plaše uopšte.