.jpg)
Treći „Prijateljski razgovor“ Dargoslav Mihailović
vodi sa Nikolom Mićanovićem, u pričanju
koje je nazvao „Mali vodar dugo pamti“, a razgovor je obavljen 1984, a
nakon toga sagovornik nažalost ubrzo umire.
Nikola Mićanović izneo je sa Golog otoka “dve hrpice
dokumenata”, a šta su bile sve te “hrpice” Dragoslav Mihailović piše: ”... primerci
golootočkog književnog pisanaja… Iz njih će psihijatri odani lepoj književnosti
jednog dana lepo moći da vide da čovek podvrgnut MOŽDANOM PRANJU nije pri sebi…
Drugu hrpicu ostavio mi je tako reći oporučno, posle svoje smrti… U njoj je
bilo dragocenih podataka o logoru 1953 godine i iz nje su se mogli izvući
zaključci dosta nepovoljni po njegovu ličnost”.
Nikola Mićanović rodom je iz okoline Brčkog, a na
otoku će raditi pri logorskom računovodstvu od leta 1952, a kasnije postaje i šef. Logor i mučilište
Goli otok privređivao je, proizvodio, te imao svoja skladišta, iz kojih se dosta
toga kralo, uzimalo i otimalo besplatno, ali isto tako u ovom logoru i
mučilištu se stradalo, mučilo, ubijalo, uništavalo, likvidiralo. Dragoslavu će
ispričati Nikola da su na otoku ubijena čak i dva islednika, jer su prešili
kruti bontom ovlašćenja, pa su savetovali neke kažnjenike kako se treba
ponašati, a to nije dakle smelo. Godine 1954 ili 55 održana je “ideološko-privredna
golootočka izložba”.
Po tvrdnjama Nikole
Mićanovića kroz logore otoka prošlo je 18-19 hiljada ljudi, a Dragoslav smatra da
je ova cifra mnogo veća. Dalje tvrdi da je ženskih logorašica bilo 5 hiljada, a
vojnih i drugih osuđenika 10-12 hiljada. Po ovoj Nikolinoj tvrdnji ukupno 35
hiljada, a po Dragoslavu na 40 hiljada treba dodati bar još 10-20 hiljada
ostalih kažnjenika. Broj mrtvih kretao se oko 6250, a skoro isto toliko umire
ubrzo po izlasku sa otoka. Mnogi bolesni su puštani sa otoka da bi umrli kući i
njih je bilo više desetina, čak od 200-300.
Nikola Mićanović seća se jedne mermerne ploče koja
je bila istaknuta na Golom otoku na kojoj su pisale statističke brojke, a 1951
pisalo je 5 hiljada logoraša i 1200 umrlih. Kasnije ploča je uklonjena, a retki
su je zapazili i videli. “Ničemu na Golom otoku ne treba se suviše čuditi”.
Nikola Mićanović bio je trgovac, a zanat je izučio u
Novom Sadu. Dalje ga put odvodi put Tuzle, a zatim i Sarajeva, i onda u Beograd
gde stiže u leto ratne 1941. Uhapšen je od ustaške policije u Vinkovcima, a odatle
je iz ztavora prebačen posle 2-3 nedelje opet u zatvor u Brčkom. Tu se nagledao
velikog terora koji su ustaše činili nad zatvorenim Srbima, nekm Muslimanima i
Hrvatima. Nikolu puštaju iz zatvora, jer protiv njega nemaju dokaza.Vraća se u
Zemun gde se zapošljava u podrumskoj vinariji. Zatm je je poslat u Albaniju gde
je ostao do 1948, a nakon toga dobija mesto direktora u preduzeću “Centroprom”.
Na toj funkciji je i uhapšen i poslat na Goli otok.
Uhapšen je leta 1950. Uhapsio ga je Žika Bukavac, islednik
Udbe iz Đušine ulice. Odatle je prebačen u log na Adu Ciganliju. U obradi lica
pidružio se i drugi islednik Žika Petrović. O svojoj “krivici”, Nikola
Mićanović ovako prizanje Dragoslavu Mihailoviću, te veli: ”Mi jesmo KRITIKOVALI
vlasti, jesmo kritikovali postupke, jesmo kritikovali hapšenja nekih naših
drugova u ustanovama i preduzećima gde smo radili, videli smo svakog dana šta se
radi, ali nekog organizovanog rada i nekog organizovanog delovanja – NIJE
BILO”.
Nikola Mićanović nije imao šta da prizna, a pritisak
na njega bio je nikad veći, a zbog neiznuđenog priznanja dobio je nikad veće
batine. U sabirnom logoru na Adi Ciganliji saznali su da ih depotruju dalje na
PRISILNI RAD. Stigli su na Goli otok. Nikola se još priseća da su se na Adi
čuli pucnji, a da je najverovatnije tamo bilo i streljanja i likvidacija, na
savskoj obali. Logoraši su noću čuli mnoge pucnje.
Prilikom prozivke na otoku od batina umire i zbog
prebijene kičme Albanca sa Kosova inače kapetan milicije. Dočekao ih je
batinaški stroj. Tada je Nikola
Mićanović dobio velike batine letvom i tada mu je odmah polomljena ruka, te je
stavljena u gips, i tako provodi nareda 2 meseca. Nije mogao na radilište, no
postaviše ga da bude mali vodar sa slomljenom šakom. A postojao je i veliki
vodar. Dva mala vodara nosila su po kantu vode od 20 litara da njome napoje 200
radnika. Sa 40 litra vode nije moglo da se napoji 200 ljudskih žednih usta, a dobijali
su u plitke poklopce po 100-150 ml vode. Tu su mnogi zamerili Nikoli i postao
im je omražen. Mali vodar donosio je takođe salnu morsku vodu za kuvanje
kačamaka, a zna da je uvek zahvatao vodu tamo gde je bilo i fekalija, koje su
isticale iz kanalizacione cevi. Kao mali vodar Nikola je radio 2 meseca. Skinut
mu je gips, a onda je dospeo u bojkot. Svi su kivni na njega zbog vode, a imali
su priliku da ga udaraju. U bojkotu je proveo oko 2,5 meseca. Zatim je prebačen
u radni stroj gde je radio godinu dana. Radio je u kamenolomu.
Udba je Nikolu Mićanovića teretila i osudila za
špijunažu. Radeći u kamenolomu gurao je kamen i pamti kako su Italijani dolazili
sa svojim brodovima da odvoze kamenje, a brodom pod nazivom “Satma” stizala je
mnoga druga roba na otok, od štofa, platna, pirinča, šećera, sve čega u zemlji jugo
deficita još nije bilo. Tom robom i tim švercom okoristili su se samo visoki
oficiri Udbe i njihove porodice, za koje su pravljene besplatne vile. Roba se
nabavljala i potraživala, trebovala samo “za potrebe službe”.
Potom Nikola Mićanović prelazi na rad u
knjigovodstvo 1952. Počinjao je da radi rano izjutra 4 ili od pola 5 i tu je
radio godinu dana. Sa otoka pušten je novembra 1953, a na otoku je proveo 3
godine i 5 meseci. Posle 2 godine boravka na Golom otoku, naterali su ga
potpiše produženje svog boravka u zatvoru. Bilo je to vreme drakonskih kazni
kada se za jedan ispričan politički vic ili neku vlastima nepodobnu reč
odlazilo na otok od 1-2 godine. Mnogima su produžili tamo kazne, kao Nikoli, jer
im je najverovatnije trebala besplatna radna snaga.
Na otoku postojali su bunkeri, a u neke bunkere
zatvarali bi kažnjenike bez vode i bez hleba. Bunkere su tobož gradili da se njima
odbrane, kao i Hitler, ako ih neko recimo napadne sa mora. Pa ipak, su te bunkere
koristili da u njima kažnjavaju izolovane ljude, koje su držali danima bez vode
i hleba, a otuda su jedva izlazili živi dalje.
Na otoku rukovodstvo je priređivalo sebi svečana
jela i prave gozbe uz pečene prasiće. Bio je to sve centralistički udbaški
kadar, a njima su šefovi kuhinja posebno pripremali preukusnu hranu, a hranili
su se kao u kakvom otmenom restoranu uz sav prikladan escajg, a logoraši su
imali jedva samo praznu kašiku. Za ljude iz Centra pekla se i riba. I tako je
Nikola Mićanović zaključio da ljudi iz Centra kradu novac iz odela svojih osuđenika,
a kradu ga iz magacina, i tako za taj novac kupe ribu. A krali su osuđeničke
satove, odeću, obuću, košulje, čarape, cipele. Nikola ih sve opisuje kao
sadiste i zlikovce.
Kada se Nikola vratio sa otoka Udba mu potom ponudi
da se vrati nazad u Rijeku i počne raditi za njih. A kada se vratio kući saznao
je da su mu oduzeli stan u Cvijićevoj ulici, i počeo je da stanuje privatno. Izašo
je 1953 sa otoka i trdvi da je na otoku
ostalo još 3 hiljade ljudi. Po izlasku svako je morao da se javi u firmu iz
koje je otpušten. I tako Nikola nije dobro prošao u svom “Centropromu”, već je
otišao na drugu adresu i zaposlio se kod “Hempra”. Tu je radio 3 meseca, a onda
su ga pozvali sa otoka da radi za njih, a angažuju ga bude prodavac njihove
robe i proizvoda. A ponudili su mu duplo veću platu nego što je imao tamo gde
je već radio, te umesto 13,5 nude mu duplo više, čak 26-27 hiljada. Uveravali
su ga te 1954 na otoku sada samo borave omladinci od 18-23 godina, te da nema
starih drugova. Čak mu obećavaju dati i stan, i ženu će mu zaposliti, te da će
raditi u njihovoj direkciji u Rijeci .Dugo je Nikola vagao, dugo se lomio, dok
nije prelomio da prihvati posao.
I počeo je Nikola da prodaje stolice proizvedene na
Golom otoku. A prodavao je i druge artikle sa otoka: teraco-pločice,
mozaik-pločice, igračke, čačkalice, nameštaj, oblu građu, itd. Ali, morao je
zbog nekih ljudi da da otkaz. Zapošljava se u Rijeci takođe, u “Istra-vinu”,
gde ostaje 2 godine na mestu komercijalnog direktora. Zatim je vraćen u
kombinat “Velebit”, inače udbino preduzeće. I tu je ostao do 1966, dok nisu oborili
Rankovića. A tada se doznalo da su prislušne aparate nabaljali preko firme
”Velebit”. Roba se najviše sa Golog otoka izvozila u Italiju, ali i u Ameriku.
Izvozile su se stolice, kamen, jelova građa. Na otoku postojala je strugara
(pilana) za rezanje građe, kao i stolarska radionica.Velebitska građa
završavala je najiše u Italiji.
Te 1966 Nikola Mićanović dobija otkaz u “Velebitu”, a
nakon toga iako nije ništa znao o svemu, nije mogao da se zaposli. I konačno
uspeva da se zaposli u Opuzenu. Dalje se priseća da je sva pošta koja je
stizala na Goli otok strogo cenzurisana u Rijeci, gde je jedan bračni par otvarao
sva pristigla pisma. Nikola se seća limenih sanduka u kojima su otpremali umrle
do Rijeke, a te sanduke su nazivali sanduci za prevoz hleba. Seća se i pamti da
je groblje na otoku bilo zavedeno pod šifrom 103, a za raziku od dr Nikole
Nikolića koji je u drugom prijateljskom razgovoru govorio Dragoslavu o 3
groblja, Nikola Mićanović tvrdi da je bilo samo jedno groblje na otoku. Učestvovao
je u građenju jednog najvećeg bunkera, donosio cement i vodu i seća se groblja.
Beton su pravili slatkom pijaćom vodom koja je zbog transporta iz Rijeke kažu za
logoraše bila skupa i nedostižna roba, a jelo su im kuvali na morskoj slanoj vodi
koja je fekalijama bila zaražena. Tu je tucao i kamen. U te sve bunkere potrošeno
je mnogo građevinskog materijala. Imalo je oko 20-30 manjih bunkera i ovaj jedan
najveći koji je mogao da primi 30 ljudi, inače bunker na koti 105. Radovima je
rukovodio udbaš Ante Raštegorac. Logoraši su hodali uskom strmom stazom po
kršu, nosili veliki teret po besputnom terenu, dnevno prelazeći 50-60 kilometara,
a bilo je i smrtnih slučajeva pri izgradnji najvećeg bunkera. Nikola je takođe
video da su grobovi zaliveni krečom. Grobovi su bili bez ikakve oznake. Takođe
u blizini groblja nalazilo se i strelište i najverovatnije da su tu izvršene i
mnoge likvidacije. Odatle su dolazili pucnji. Od strelišta na 150 metara
udaljenosti nalazilo se logor 101. Niko od kažnjenika nije smeo da kaže da je
video grobje, niti je smeo da kaže da kačamak nije dobar, niti da se dešavaju
na otoku ubistva, jer to se kažnjavalo najstrožijim bojkotom.
Na otoku postojala je drobilica i veruje se da su
ljudski kosturi tu drobljeni, a onda je njihov samleveni prah bacan u more. Groblje
je na otoku 1984 minirano i tako su zatirani tragovi ovog velikog zločina zbog
koga niko nikad u zemlji demokratije i slobode nijee odgovarao (verovatno samo
kod nas ovakvi zločini zastarevaju), niti je ikome suđeno kao u Ninbergu, ili Jerusalimu,
nit je iko ikad kažnjen (osim od svoje karme), jer kod nas se dešavalo i dešava
sve suprotno, te njveći dželati najbolje prolaze kao i preživeli odbegli
nacisti iz Aušvica, Sobibora, Mathauzena, logora Dahau, i drugih koncentracionih
logora za masovno istrebljenje i uništavanje.
Na brodu su slagali pod ceradom umrle, i kačili im
kamen o vrat i bacaili ih takođe u slano Jadransko more, pa se priča da nikad nije
bilo više morskih pasa i ajkula, u Jadranu nego tada od 1949-56. A bilo je i
takvih priča da su neki mrtvi iskopavani i zatim spaljivani. Priča se i da su
senjski ribari u mrežama sa ulovljenom ribom izlovljavali i ljudske kosture.
Oba sagovornika složila su se u jednom na kraju
prijateljskog razgovora: ”Imalo je, verovatno, na tom Golom otoku i nekih stvari
za koje nikad ništa” nismo saznali. Na otoku postojao je i parni valjak kojim su
ne samo valjali puteve i kameni teren za fudbalsko igralište, već su njime nekim
ljudima prelazili preko nogu, na koje bi postavili daske i takve ostavljali
trajnim invalidima. Za islednike isti taj valjak napravio je fudbalsko
igralište. Imali su na Golom otoku i krvoločne pse vučjake koji su rastrzali
tuđe lokalne ovce, a verovatno i neke ljude koje je trebalo kao ovcu preklati.
Kažnjenici su na Velebitu krčili puteve, sekli bukve
i jele u trupce, a obla građa dalje slata put Italije. Golootočani gradili su
mnoge puteve i magistrale, pruge, ali i raskošne vile sa bazenima za udbaške
službenike, u kojima su porodično letovali i živeli na Loparu. Goli otok je imao
i svoju flotu, a pored strugare ili pilane, imali su i stolarsku radionicu. Flota
je imala 3 veća broda, zatim brod za
vodu, dva motorna čamca za nabavku i prevoz do Lopara, itd. Udba je imala i svoj
slavljenički dan 13 maj.
Na otoku se proizvodi nameštaj koji se izvozio u Englesku,
Austriju, Italiju, Ameriku. Inostrani trgo-agenti dolazili su u predstavništvo
u Rijeku da nabave robu: kamene pločice, kao i mozaik-pločice dimenzija 40x40
cm od mermera. I nema sumnje da inostrane obaveštajne službe kao što su CIA i
neke druge poput engleskog MI6, nisu dobro znale odakle dolazi ova uvozna roba
i gde se, i pod kojim uslovima proizvodi. Na Golom otoku postojala je i šnajderska
radionica u kojoj su islednici donosilo platno, te naručivali šta treba da im se
sašije besplatno, za decu, žene, itd. Postojala je i radionica za popravku brodskih
motora, zatim bravarska radionica, knjigoveznica, štamparija, obućarska radnja,
a proizvodili su jedno vreme i čačkalice na Golom otoku. Pravljene su tu i igračke,
ali su se neke sitnije proizvodnje ugasile, sve što nije bilo unosno kao kamen i
građa. Neki su iz stolarske radionice grabili i odnosili besplatno nameštaj.
Proizvodnja se odvijala samo na sopstvenu štetu, a ko se okoristio nije teško
pogoditi. Osuđenici su besplatno radili, rintali, a komnandiri su se
okoristili.
Islednici su živeli u hotelu. Stražari policijski
imali su motorne čamce te su njima ganjali one koji su pokušali da pobegnu i
vraćali ih nazad na otok. Mnogi su sa otoka dolazli kući sa već pomračenim
stanjem uma, pa su činili i suicid i ubistva.
U jednom času naređeno je na Golom otoku likvidacija
dokumentacije, koja je spaljena, a spaljene su izjave kažnjenika, itd. Udba je
zatim pričala na sva zvona da su tamo samo sprovodili “humane postupke”, iako
su bili svirepi poput mračne inkvizicije zatucanog Srednjeg veka. Onda je Udba
počela da izgra žmurke sa svojim narodom, sa žrtvama, te da trguje sa brojkama
i ciframa, istinom i činjenicama, svedocima, koji bi kazali koliko je živih, a
koliko mrtvih otuda proizašlo tačno. Jedni su brojke povećavali, drugi umanjivali,
radeći sve prostački, a Dragoslav Mihailović budućim istraživačima Golog otoka
veli da će se ”TEŠKO SNAĆI”, a ozbiljna nauka pred zločinom Golog otoka stajaće
sa čuđenjem. Mihailović je pokušao 1990 da dođe do uvida u dokumentaciju, na
šta je odbijen, a istina o Golom otoku je nastavila da se prikriva i dalje.
A vajar Antun Augustinčić izabrao je da lokacija za
logor bude baš Goli otok, jer je letovao u susedstvu, a mesto je pusto, izolovano,
otežano za bekstvo. I na kraju, Dragoslav Mihailović ostaje zahvalan svom
sagovorniku, kome govori: ”Ako više nemamo ničega da se setimo, zahvalio bih ti
što si mi pomogao u ovome poslu, koji je, kao što znaš, naš zajednički dug.
Polako nestajemo, i jednoga dana nas, hvala bogu, neće ni biti, pa je red da, onoliko
koliko možemo, za one koji dolaze posle nas ostavimo NEŠTO po čemu bi saznali o
tim strašnim iskustvima koja smo tako doživeli…Tamo su se dešavale takve strašne
stvari da, kao što znaš, STRAH VLADA I DANAS… svi smo bili NATERANI u osećanje
krivice i ljudi čak i ne žele da se sećaju… Bilo bi zaista važno, ako smem da
upotrebim krupnu reč, za istoriju, da se zna ŠTA SE NA GOLOM OTOKU DEŠAVALO. I
važno je da i mi, koji smo taj užas prošli, kažemo o njemu svoju reč…”.
Нема коментара:
Постави коментар