.jpg)
Još jedan
roman pod nazivom „Zlotvori“, pročitam za dan, i opet iz tri poteza, a u
pitanju je zadnja preostala knjiga iz plejade velikih 5 knjiga Dragoslava
Mihailovića, sa kojima sam se bavila prethodnih dana, a predviđala loše sebi da
ću sa ovim nikad težim i potresnim štivom završiti i posle Nove 2024 godine. I
na svoje zaprepašćenje uspela sam da izdržim, da preživim čitanje, da završim svo
štivo i pre očekivanog, a rekla bih opet neverovatno brzo, ubrzano. Jer, tako
je zahtevala moja čitalačka radoznalost, kao i ponetost da isprobam mogu li
podneti sav taj pročitani užas, a trebalo je proći nikad teže, kroz mnoštvo
strave i užasa.
Ovoga puta
prati se sudbina jednog velikog zlotvora, ubice i na kraju samoubice, koji je glavni
lik, negativan crni junak, za koga bi svako imao što manje interesovanja u životu,
osim ako nije psihijatar. I posle toliko knjiga u kojima se saoseća sa žrtvama,
po prvi put mora čovek da netera sebe i da podnese šta sve baljezga i opisuje,
priča jedan od zlotvora. Niti opet ima mnogo, istorijska tkanica je ogroman, a
za koji kraj priče se čitalac, mora uhvati
da preživi sve ovo, nasluti se... Ali, u književnosti treba izdržati
mučan susret sa jednim velikim čovekomrscem i zlotvorom (sa mnoštvom zlotvora),
i otuda izaći neoštećen, ali ne i nepotresen. I treba mu ispitati poganu narav,
opipati podmukli karakter, zavući mu se u zatrovanu psihu i ubijenu dušu, i pročitati
njegovo rođeno zlo i unutrašnju svu izopačenost, sadizma, patologiju, itd.
Ratne 1941 jedna
četa od 4 partizana po imenima Mirko, Stanoje, Jovo i Branko, poslati su da
zatrpaju i miniraju dinamitom jamu Senjskog rudnika. No, dođoeš tu meštani te
uspeše da to sve obustave, sa pokolebaju 4 mlada partizna, da ne izvrše svoj obavezni
zadatak, jer su ti ljudi upravo živeli od te jame, od kopanja rude, itd. Kad su
se 4 partizana vratila u šumu nisu tamo zatekli svoju četu. Onda su počeli da se
razračunavaju sa Nemcima i prišli su četi varoških mladića gimnazijalaca. Nemci
su zatim izvršili masakr. Pobili su 30 rudara iz Okna i žitelje, izvršili su streljanja,
a neke su vagonima odvezli za Ćupriju, neke pobili oko Lapova, a za svakog
ubijenog Nemca dalje su ubijali po stotinu talaca. Bilo je to vreme velikog
krvoprolića. Zatim su prišli jednom komunističkom komesaru i skojevcima. No, jedne
kobne noći ustanu ova 4partizana i ubijaju komesara, a ostale partizane svezaše,
pozvaše Nemce i isporučiše ih kao taoce. Sve ovo obavili su uz pomoć 15-ak seljaka.
Nemci su tada streljali 12 partizani, a njih 30-ak su mučili, saslušavali, dok
ih na kraju kroz zatvore i logore nisu
umorili. Samo jedan mladi Ciganin izdao je Nemcima imena ostalih skojevaca, a
on je nakon bekstva u Nemačku ubrzo postao izvršilac prljavih poslova i rabota za
zagrebačku tajnu policiju. Ozna je iz osvete uhvatila kafedžiju Tiku, koga
ubijaju, itd.
Ona 4
partizna koja nisu izvršila sabotažu na rudarskoj jami, poskidaju petokrake
zvezde sa svojih kapa i nađu na planini svoje partizane. Komesar ih izgrdi kad
sazna da zadatak koji im bi poveren nije okončan. Mirko jedan od ta četiri partizana bude
predat sudu, i osudiše ga na kaznu streljanja, a dželti mu biše ona njegova
trojica saboraca, partizana iz njegove male grupe. Ubiše ga Jovan, Branko i
Stanoje. Samo Jovan nije bio potrešen ovim, jer je smatrao da ubija po naređenju
partije, a Branko se užasnuo, jer je porazno da svoji ubiju svoje. I svi koji su
ubili i osudili Mirka, imali su tragične sudbine i bili su kažnjeni, mahom
odmah, od nekog nevidljivog kosmičkog usuda. Samo se Jovan nekako izvukao iz
svega, ne plativši ceh na početku, odham, već tek na kraju svoga, a tuđom krvi dobro
natopljenog života.
Jova beše
opančar, a u ratu izađe na zao glas, te kuda god on prođe za sobom poseje samo plač,
samo jauke, samo leleke, i svojim ubilačkim radom od drugova dobi visok čin i
postade komandant, i okačiše mu čak i najviša odlikovanja. No, sve to biše samo
spoljašnji znaci slave i uspeha, dok se iznutra Jova razjedao, nešto ga u dubini
bića njegovog tištalo, grickalo, bolelo, peklo. Jednom rečju bio je
nezadovoljan čovek. Zaslužan je bio za mnoga ubista, streljanja, hapšenja, mučenja,
ne samo u ratu, nego i nakon rata, kada postaje šef Golog otoka, gde boravi 6
godina, odakle je premešten na kopno, u Beograd, dobivši jedan od administrativnih
poslova.
Pukovnik
Jova Veselinović posle Golog otoka čovek je „razočaran i u sebi uzdrman“. Odjednom
ne ume da se isprsi i snađe u svetu, u gradu u koji ga vratiše, ne ume posle onolikih
zverstava koje je počinio tamo daleko na Golom otoku, ali i pre njega, još u
vihoru bratoubilačkog rata. To je čovek čiji su se utvrđeni bedemi, kao ideali izdrobili i rasitnili, te više nema znakova
pomoću kojih bi se lepo ili bolje snašao, i kao da živi u nečijoj tuđoj koži, u nečijem tuđem životu,
a najviše u životu onih koje je ubio. Postao je i sumnjičav, podozriv, te sve
mu smeta, ne samo špijuni, već i prijatelji, saradnici, tačnije sve doživljava
na krajnje neprijateljski način. Njegovi najviši ideali nekako su se rastočili,
rascrvotočili, te nema onog nekadašnjeg smirenja. Utehu nalazi u piću i duvanu,
a piće mu pomaže da zaboravi prikaze i slike, duhove iz prošlosti, siluete
ubijenih koje je mučio i kinjio. Posebno postaje razočaran kada ga vešto
uklone, na brzinu penzionišu, kada ga jednom rečju samo šutnu, kao vernog psa,
kao džukelu koja više nikome i ničemu ne može da posluži.
Pao je dakle
na crno dno svoga unutrašnjeg tamnog ponora, te oseti u sebi bol. Narasla je u
njemu dosada. I postao je mnogo napet, zapet. Zatvoren samo čita novine. Osamljen.
Pust. Sve mu je odvratno, i besan je na sve ono što čuje na tv ekranu. I muče
ga snovi i komšari. Muči ga nesanica. Muči ga nespokoj. Muči ga nečista savest.
Muče ga zločini i žrtve koje je zverski i sadistički umorio, pobio. A kada
izađe na ulicu, plaši se od nekog iznenadnog napada, plaši se paranoično od
nečijeg ataka, a na ulicama susretaće najviše lica umrlih, lica svih svojih žrtava
sa kojima će se razračunavati dosta nemoćnije, dosta staloženije, nazirući da
mu oni nagoveštavaju nužan kraj.
U sebi je
nosio mržnju prema svemu, i nosio je zlo. Onda je osetio da se ipak nešto u
njemu promenilo, kao i naokolo, i da ga više ne razumeju čak ni oni za koje je
ubijao, hapsio, isleđivao, za koje je vršio najprljavije poslove i zločine, oni
po čijem je naređenju zavodio crveni teror, itd. Počinje da prezire i ženu,
sumnja da mu je neverna bila dok je on izvršavao zadatak na Golom otoku, pa čak
odlazi u toj mržnji još dalje, te će zamrzeti i sina jedinca, čak sumnjati da
dete nije njegovo, i zato će mu biti olako da ih oboje ubije, pre nego na koncu
ubije i samog sebe. Čovek koji je druge nasilno bacao u tragediju, sad skončava
u najvećoj i najcrnjoj tragediji.
Poražen je
odjednom, jer više niko prema njemu ne gaji onu staru dozu uvažavanja, zazora,
straha, strahopoštovanja, čak više niko od njega ne zazire, niko ga se ne plaši
više, kao mnogi što su zazirali još od rata. Odjednom postaje nemoćan, postaje
slab, on koji je jedino bio krvavi dželat, zlotvor. Da bi utvrdio da li mu je
žena bila ikad neverna, organizovaće pravu ličnu i svoju privatnu, samostalnu
istragu, zbog koje će uhoditi, ispitivati propitivati, posećivati, itd. Postaće
sumanut i lud, samo se još to lice njegovog stvarnog ludila i opasnog ludaka
još neće videti. Na tu svoju istragu potrošiće 3-4 meseca. Kako uhodi ženu, isto
tako osmatra i svoga sina jedinca.
Mučiće ga
mnoga pitanja, mnoštvo pitanja, a sumnja koja ga bude razjedala, ostaće u njemu
poput korova sve do konca i tragičnog kraja. Mučitelj drugih, postaje prvo mučitelj
svoje najuže porodice, a onda i mučitelj samoga sebe. U tom mučenju on je bespomoćan,
isušen, jer više nigde ne nalazi sebi ravnog sadruga i istomišljenika po oružju
i krvi, i nema onoga sa kim bi mogao da podeli svoje najcrnje i prikrivene
tajne sa dna svoga ponora, sa dna svoje okrvavljene puste duše.
Njegov svet
je prepun noćnih i dnevnih mora, pun halucinacija, priviđenja, čak i na javi, a
ne samo u snu. Postaje veliki nesrećnik koji tumara po blatu, čak i uneređen i upišan
samo kako bi došao u posed još jednog svog važnog dokaza. A najveći zamor i
najveća strašna mora postaje mu neobičan susret na beogradskim ulicma sa žrtvom
koju su zvali Nakarada, a koju je mučio i umorio na Golom otoku. I dok ga niko
živ više ne prepoznaje, ne zarezuje, prepoznaće ga njegova svaka ubijena žrtva,
najpre ovaj umrli Stevan Nakarada, koji dolazi kao strašni anđeo osvete po svoju
dušu rastavljenu koja ostade slepljena na Jovinim krvavim rukama. Sreli su se opet
nakon 15 godina.
Pre 15 gdoina,
te 1951 na Golom otoku, na Golaću, Jova je mrvio Stevana Nakaradu, vređao ga, iako
je Nakarada za razliku od predratnog opančara, bio poratni profesor srpskog
jezika iz Smedereva. Nakaradu su mučili, nad njim se brutalno iživljavali,
gonili ga da tegli i vuče, ćuti,
bojkotovali, tukli, premlaćivali. Žrtva je stajala smirena čekajući svoj posmrti
ropac. Nisu mu dozvoli da ide u bolnicu, jer su imali pod obavezu da istrebe
sve takve kao što je profesor Nakarada koji neće da se revidira, niti hoće da
izda. Oni će zgaziti, ne samo Nakaradu, već njegov čitav porod, sve njegove
naslednike, svu njegovu decu i potomke, tako ko zna koliko kolena i loza posle
Nakarade, a radiće svima njegovim isto. Jova progoni čitavu porodicu, te
učiteljici Bosi Nakaradi zagorčava život. Otpuštaju je iz gradske škole i
premeštaju u seosku, zatim je izbacuju iz državnog stana, itd. Nisu mogli da je
privole da im bude saradnik, saučesnik u zločinu, niti da se odrekne muža. A
nisu mogli ni da joj nameste ljubavnika, pošto je za njihov istančan ukus ipak bila
ružnjikava, kao i sve Nakarade uostalom. Nisu imali šta da joj namontiraju,
niti čime da je ucenjuju. Nije se Bosa mogla uslikati u nezgodnoj golicavoj
situaciji preljubočinstva. Bosa nije ni političarka, a ni kurva.
Jova je
zapamćen kao šef koji mnogi kipti, mnogo besni, mnogo se srdi, mnogo peni, mnogo
ljuti, očas posla izgubi kontrolu, plane, itd. Islednik Jova nema unutrašnje
bogzna kakvo mišljenje ni o svojim saradnicima, te potajno u sebi pomisli o
mnogima njima samo loše, da su svi prezaposlene seronje, ali nikad to neće njima
smeti da kaže pravo u lice. Onda su neki od uposlenih na Golom otoku počeli da
lude, posebno oni koji su potajno noću zakopavali unakažene mrtve, a to su bili
krupni problemi čak i za svemoćnog Jovu. Zatim su smisli kako da ih odnose
sanducima, neprimetno, nekuda dalje na kopno, ili da ih spaljuju kako im se mrtvi
više ne bi vraćali da ih muče. Ali, mrtvi koje su besomučno i zverski umorili vratiće
se za koju deceniju kasnije, da se razračunaju sa savešću svojih dželata.
Jovan je imao
na Golom otoku mnogo zamršenih upravničkih i šefovskih svojih situacija koje je
mučno rasplitao, zaplitao, ali i zapetljavao, blebetao, čineći čak i mnogo toga
što se još većim šefovima neće dopasti kad sve doznaju. Mučile su ga mnoge
situacije o kojima je morao da ropski ćuti i bio tako zatočenik unutar samog sebe,
osuđenik, nem o mnogo čemu. Zavisio je od svoje direkcije u Beogradu, čiji je
izabranik i poslušnik bio. Morao je ostati neporemećen, pribran, odlučan da sprovede
sva naređenja, da mrzi, da puca, da ubija, da lomi, da uništava, da krcka. I
tako nije umeo dugo da se krije, skrije, od svih užasa i zločina, te počinje da oseća sve veće
neraspoloženje, nemire, drhtanje, bolove u nervima, potres živaca. Proganjale
su ga scene u kojima je ne samo učestvovao, već i one u kojima je bio pozivan
kao jedan do posmatrača, uživalaca torture i mučenja, gde je udbaška družina
krvava izvodila svoje opite i zaključke kao sa kakvog uviđaja. Volelisu svoja
nagađanja, blebetanja, voleli da uživaju
u tuđem bolu, u tuđem grču, u tuđem juku, u tuđem plaču, a što vole samo sadisti
i mučitelji. Voleli su da polome, da razbiju, da okrvave, da smrskaju, da
vešaju, da čereče, da cimaju, itd. Voleli su da grupno udaraju ko čopor hijena,
kao krdo pobesnelih zveri. A najviše od svega
voleli su da žrtvu gnječe svojim usijanim i uglancanim čistim čizmama, cipelama
i sandalama. Voleli su sav taj užas, sve te pirove koji su sebi sami
priređivali noću služeći ko zna kome, i ko zna čemu, sekti i demonu, a zapravo
služeći jednom neopevanom crnilu i beščašću. I voleli su da se nad žrtvom podsmehnu,
da se nacerekaju, narugaju, da nešto provokativno reknu. I svi su bili tako
prljavi iznutra, kao i Jova. I svi puni mržnje, puni besa, puni jarosti, puni
zavisti i puni pakosti, puni prezira, puni razorne sadističke snage.
Zlotvori ne
stoje pred dilemama, jer oni jedino znaju za naređnje ubij druga bližnjeg
(UDB-a). Neodlučnosti tu nema mesta, kao što nema ni zbunjenosti, jer oni su sinovi
revolucije, i to revolucije koja mora da se dobro napije krvi i nahrani
nedužnim žrtvama. Jova čak i zavidi nekima, jer su mu bili drugovi, koji su
uspeli da se brobiju i odupru dalje od njega, više, iako su u ratu učinili možda
manje. No, i Jova kao i svi islednici bili su promatrani i nadzirani, i zato su
morali da budu još suroviji, još brutalniji, još jače i još više da se dokazuju
i pokazuju, a kako sprovode teror i torturu. Morali su biti što svirepiji i
podliji, bezobzirniji, što iščašeniji u svojoj torturi i mučenju. Morali su da
krivotvore, da podmeću, da lažu, da mažu, da nameštaju, manipulišu, smeštaju, da
ucenjuju, da vrbuju, da kolju, itd.
No, Jova je
znao mnogo toga, a znao je sve susrete i sve tajne svojih najviših šefova, znao
je njihova zastranjenja, njihove pijanke, biografije, njihove orgije, njihove
ljubavnice, žene, sekretarice, njihove afere, njihove nameštaljke, njihova
razmimoilaženja, njihove podmetačine, blebetanja, njihove iscenirane smrti i
ubista, itd. Jednom rečju znao je i kako dišu , i kako funkcionišu, i gde žive,
i šta imaju, i gde uspevaju, i gde im zavide, i gde im se dive, i gde im laskaju,
i gde im se u dupe uvlače, i gde ih prisluškuju, i kave crne knjige i crne spiskove
pišu, sa kavim obaveštajnim svetskim službama sarađuju, šuruju, itd.
Jovan Veselinović
jeste zlotvor koji je dakle ogorčen, nespokojan, u mraku. On je pometen, tako da
često ne zna gde mu je dupe, a gde glava. Pošto odsluži svoje, biće šutnut kao
bespotrebni stari pas, te postati gradska lunjalica, upišana lutalica,
pijandura, koga progone vizije i pojave mnogih mrtvih lica i ubijenih žrtava.
To je čovek opake i preke naravi, opoganjene duše, koji neće moći lako ni da se
ubije, ni da umre. A tako preplašen od mnogih mrtvih, od prikaza, on konačno
oseti oblivanje hladnog znoja po čelu. Po prvi put sa mrtvom žrtvom i prikazom ume
da priča kao čovek, bez grubosti, sa nešto više nežnosti, sa razumevanjem, i kao
da se u tom mraku budi iz svog unutrašnjeg ličnog ponora u kome se gušio.
Počeo je
svega da se priseća, da oživljava slike prošlosti, sva počinjena ona zverstva,
konačno otkrivši da mu sve jeste bilo dozvoljeno, ali mu sve nije bilo ograničeno,
jer nikad nije imao postavljenu granicu ljudskosti, čovečnosti, preko koje nije
smeo da pređe, a prešao je u činjenju zverstava i sad mora da plati danak u krvi.
Postao je paranoičan i misli da je sve puno uhoda i špijuna, ludaka,
nepoželjnih elemenata društva, a da je on taj i dalje koji će da očisti prostor
i vreme u kome živi čak i tako sklon nesnalaženju ko nekada.
Tumara i
posve mu je svejedno kuda će ga klecave noge i pijanstvo odvesti dalje. Gubiće
se na trenutke i malo će se sećati sadašnjosti. Staće na rub sopstvenog ludila
i propasti, uništenja. Osetiće bespomoćnost, oduzetost, ćutanje. Setiće se kad
je pobio sa drugovima u okolini Višegrada čitavu jednu porodicu, pa čak i decu.
Proganjaće ga njihovi mrtvi likovi. Kad drugovi primete da je Jova lošeg stanja,
da će poremititi pameću, šalju ga na Bled da se fino odmori i oporavi, ali ni
to neće pomoći da iz sebe Jova istera one slike svojih umorenih žrtava. Drugovi
će ga tešiti da je sve tako moralo biti, a nešto slično rekao je i Nušić, samo
ovo nije bila komedija, već krvav pir, i bezočnost neopevana.
Vratio se poslovima
Jovo, navodno bez ikakve živčane krize, ali ond aje opet sve počelo Jovo
nanovo, kad vaskrsavaju mrtvi. Čak je dobio i odlikovanje, on čovek koji je
ubio osmogodišnju devojčicu i njene najbliže. I dalje je trvdio da je jak i
nesalomljiv da će za partiju sve učiniti. I čim je tako pomislio napade ga njegova
sopstvena nečista savest i stade da ga mori i progoni do razumne granice koju
je prešao ne trepnuvši. Oborio je sada Jova glavu i konačno samom sebi nečujno
priznao da je mnogo kriv. Priznaje sam sebi tiho da je pogrešio, i konačno dođe
na dnio svog unutrašnjeg razornog ponora, i uhvati se za kraj svog života koji
će zapečatiti dvostrukim ubistvom i svojim samoubistvom.
Podleći će Jova
košmarima, mučnim snovima, panici, strahu, mraku, paranoji, ludilu. I biće pretvoren
i osetiti svu nepodnošljivost trajanja u bolu. I biće izgubljen, i preslab da se
odupre novim zločinima i mržnji. Doša je kraj njemu, jednom od velikih
poslušnika partije, a shvativši da mnogo toga učinjenog ipak nije bilo dobro. Znao
je konačno poražen da je moglo da bude drugačije, i da je mogao više da voli, a
nije. Konačno probuđena svest progovorila je iz njega samog u njemu samom.
I tek nakon
svega toga odlučuje se na samoubistvo. Pre toga napiće se mnogo, naliti velikim
količinama alkohola, anestezirati da bi otupeo na novi užas koji sam sebi spremam
najpre najvoljenijima, pa i sebi na koncu. Pre toga prokapaće suze zadocnelog pokajnika,
izliti ponor suza kao provalu nekokog mučnog olakšanja iz sebe ka svetu. I zaridaće
gorko, grčiti se, mučiti, zapomagati, vapiti, po podu valjati, pogođen najvećom
dozom svog unutrašnjeg bola, spreman da kroz smrt odleprša olakšan od tereta
zločina kao ptica kos u neki drugi bolji svet. Prešao je davno granice
ljudskosti i sada će da ispašta svoju kaznu. Ubija prvo ženu, a onda sina.
I dok su
komšije nakon dva pucnja noću dotrčala ispred vrata da ga pitaju da li je kod njega
sve uredu, on će uspeti da izvrši samoubistvo...
Нема коментара:
Постави коментар