SVAKA UBIJENA ŽRTVA NEČIJI JE PRIJATELJ...

Naksalit ili Naksal jeste ime člana pokreta zvanog naksalitizam, koje se davalo komunističkim gerilcima koji su delovali u Indiji, a bili su obično povezani sa Komunističkom partijom Indije (maoisti). Naziv Naksal dobijen je po selu Naksalbari u zapadnom Bengalu, gdje je pokret i započeo. Pokret je započeo počekom 50-ih godina XX veka. Na čelu ovog pokreta nalazila se prokineska marksističko-lenjinistička grupa, koja se izdvojila iz marksističkog krila Komunističke partije Indije. Cilj im je bio da po kineskom uzoru podignu revoluciju seljaka.

Radikalni komunisti pripadali su krajnje levoj politici, koja deluje na maoističkim linijama, a čini glavni tok ovog pokreta. Njegovo poreklo seže u stranku pod nazivom Komunistička partija Indije (marksističko-lenjinistička), koja je osnovana nakon raspada Komunističke partije Indije (marksističke) 1967 godine. Tokom tog razdoblja članovi stranke okupljeni u selu Naksalbari u zapadnom Bengalu činili su jezgro pokreta. Sedećih godina, uz potporu Komunističke partije Indije (maoističke), formirao je podzemne skupine i brzo se proširio u ruralnim naseljima u regijama kao što su Chhattisgarh, Orissa, Andhra Pradesh i Telangana. Prema indijskim obaveštajnim službama iz 2006 godine, pokret Naksalita imao je oko 50 hiljada redovnih kadrova, od kojih je otprilike 20 hiljada bilo naoružano. Naksaliti i druge protivladine skupine često su se nazivali "ekstremistima".

O ugnjetavanim naksalitima i njihovoj borbi govori i jedna indijska priča pod nazivom „TELO MUČENIKA NIKAD NE LAŽE“, a priču je napisao na pendžabskom jeziku Džasvant Sing Kanval (Jaswant Singh Kanwal, 1919-2020).

Džasvant Sing Kanval (27 jun 1919 - 1 februar 2020) bio je istaknuti indijski romanopisac, pripovedač, pisac kratkih priča i esejista koji piše na pendžapskom jeziku. Jednom rečju, čovek širokog stvaralačkog dijapazona, i dobitnik više važnih književnih nagrada i priznanja, koji je još poznatiji i po tome što je prikazivao revolucionarni pokret i pričao o mukotrpnoj borbi Sika u Indiji.

Rođen je u selu Dhudike, okrug Moga, Pendžab (Penjab), Indija. Kao mlad tinejdžer napustio je školu i otišao u Malaju (Malaya). Tamo se prvi put zainteresovao za književnost. Vratio se u rodni Dhudike nakon nekoliko godina i od tada živi tamo. Nagrađen je pandžabskom nagradom „Sahit Shiromani“ 2007 godine. Objavio je nekoliko knjiga. Njegovi romani obično imaju rustikalni osećaj i veoma živo opisuju seoski način život Pendžaba. Njegovi spisi generalno dovode u pitanje čvrste društvene običaje i verovanja, norme. On je napustio sklonosti i mnogi od njegovih najpopularnijih romana se zalažu za društveno relevantna pitanja poput socijalne i rodne ravnopravnosti. Takođe je poznato da zauzima oštre političke stavove u svojim novinskim esejima. Kasnije je postao pristalica pokreta Ksalistan (secesionistički pokret Sika). Njegov najznačajniji roman je „Lahoo Di Lo“ („Zora krvi“). Ovaj roman je zasnovan na naksalitskom pokretu u Pendžabu. Bio je veoma kontroverzan tokom zloglasnih opasnih dana 1970-ih i niko od izdavača nije bio voljan da ga objavi. Džasvant Sing Kanval dao je da roman objave u Singapuru i prokrijumčario je primerke romana u Indiju. Tek nakon što je vanredno stanje ukinuto, roman je objavljen u Pendžabu. Ova knjiga je prevedena na engleski jezik. Jasvant Singh Kanval dobio je stipendiju „Sahitya“ Akademije, za svoju knjigu „Pakhi“ („Ručni ventilator“) (kratke priče) iz 1996 godine. Dobio je nagradu Akademije „Sahitya“ za „Taushali Di Hanso“ („Roman“) 1998 godine. Jasvantu Singhu Kanvalu je dodeljena zvanje doktora književnosti (Honoris Causa) na Univerzitetu „Guru Nanak Dev“ u Amritsaru 2008 godine, za njegov doprinos pendžabskoj književnosti.

Priča „Telo mučenika nikada ne laže“, kaže ovako:

Jedne zimske prohadne noći, Surmel dobija potresne vesti koje mu donosi profesor Snatok Sing, a sastojala se od jedne strašne rečenice:

“Petua su SREDILI po kratkom postupku“.

Istu vest mogao je da pričita i u novinama, a tamo je na naslovnoj strani pisalo:

„NAKSALIT Pritam Sing, u blizini šume Djulana, UBIJEN u sukobu sa policijom“.

Ova vest Surmela toliko potresa, jer je ubijen njegov drug i najbolji prijatelj, jer „ ... svaki ubijen čovek je nečiji prijatelj“.

Te olujne, nikad hladnije noći, osetio je svu iščašenost režima i vlasti, zakona, jer je ubijen čovek. Ali, onda iznenada pred vratima te noći, začuo je poznati glas svog prijatelja Petua, koji se još držao živ na nogama, a zapravo teže ranjen. Petu po dolasku reče iznenađenom prijatelju, kako je izbegao pravi masakr. Stajao je pred njim ogrunut u crno-belo karirano ćebe, sa ranom u grudima:

„Melu, prijatelju moj, samo kukavice umiru, a hrabri se izlažu smrti... Prijatelju moj, rane mučenika nikada ne lažu. Istorija nam je svedok da nijedan tiranin ne može ubiti pravog sina naroda. Ako mi ne veruješ, pogledaj ovo... Ne brini, druže. Nijedna vladina bolnica nikada nije podnosila ni jednog mučenika. A što se moje krvi tiče, ona mora da teče sve dok ne dođe čas kada će se položiti računi. Uostalom, ovako ili onako, krv uvek teče. Oni kojima je suđeno da spasu zemlju, moraju je prvo natopiti svojom krvlju. A što se tiče lečenja njihovih rana, to prepusti narodu... Po onom mraku policija nije mogla da vidi sve... Bilo je đavolski uzbudljivo... Hoćeš da ti ispričam kako su me streljali? Puškar Dilbag je rekao svojim kolegama: Zavežite mi oči kako god hoćete. Kladim se u bocu pića da ću ga i tako pogoditi pravo u grudi. Ako promašim, rekao je, platiću vam dve boce. Inspektore, meni ovaj ovde nije prva već deseta žrtva! A onda je rekao: „Pripremi se, čvrsto! I tako me izazvao dok sam stajao vezan za jedno stablo. Ako želiš da vidiš šta je hrabost, imaćeš priliku, prijatelju, rekao sam mu prkosno“.

Zavezana žrtva imala je pravo na poslednju želju, a dželat joj ponudi poslednji gutljaj ruma iz flaše, onako bratski, ali Petu odbija piće, pa odgovori:

„Možeš da zadržiš bocu za sebe... Hteo si da isprobaš moju hrabrost, je li tako?... Odveži me!...Videćeš kako ću primiti metak u grudi a da neću ustuknuti!“.

Zatvorenik je odvezan, a njegova hrabrost dalje stavljana na novu kušnju, probu. Drugi policajac govorio je svom kolegi da ovo nije mudra odluka, da će uhapšeni pobeći. Ali, Dalibag ga umiri, te reče:

„Budalo, zar misliš da bih pustio da pobegne? Može li on da trči brže od mog metka? Odveži ga! Oslobodi mu ruke i noge. Ako on želi da umre kao heroj, zašto bismo mu mi to branili? Mi samo treba da ga streljamo, zar ne?“.

Inspektor je upozoravao Dalibaga govoreći:

„... njega ne smemo odvezati. Ti pojma nemaš kako je to opasan čovek“.

Pijani policajac odgovori gospodinu inspektoru:

„... neka ovaj hrabri čovek, umre onako kako hrabri umiru. Nikada ne možeš znati kada će, jednom, doći red na nas, da  i nas, možda vežu za drvo. Na kraju, sve dođe na svoje mesto...“.

Za insepktora ovaj zli čin predstavlja samo hladnokrvno ubistvo, nemilosrdnost čina, postupanje po dužnosti i službi, zakonu, koja donosi njemu unapređenje.

Pijani Dalibg pričao je dalje vrlo nervoznom svom inspektoru:

„... ja ne mogu da pucam u bespomoćnog čoveka vezanog za drvo... Šta je uostalom učinio? On i njemu slični žele samo da promene vladu. Pa neka je promene. Mi moramo da služimo vladu, bez obzira koja bila...“.

Iz pakriranog službenog državnog džipa posmatrali su egzekuciji oficiri, a opomenuti inspektor se štrecnuo, te počeo da viče:

„Rame Rako!... ti pucaj!“.

Ali, Rama Raka kao pobožan čovek nije mogao da puca, jer mu je bilo nezamislivo da  postane ubica, iako je znao da mu ovaj jedan pucanj može doneti unapređenje na poslu i napredak u službi, a kazao je svom nestrpljivom inspektoru cvileći:

„Gospodine, ja sam čovek sa porodicom... Molim Vas, ne tražite od mene da to izvršim!“.

Dalibag beše ljutit na ovo oklevanje, te upita Rama Raku:

„Hoćeš da to ja učinim, pa ako bude kakve osvete, neka se ustreme na mene, samog samcitog na ovom svetu?“.

Inspektor potom kaza Dalibagu da će biti odmah unapređen, te postati glavni policajac. Dalibag je cugnuo još ruma iz flaše i kazao svojoj žrtvi:

„A sada, ti veliki heroju, pomisli na svog Boga. Bespomoćan sam u ovome što sada moram da učinim. Ja sam pijan i lakej sam ove vlade. Vlade koja je sve ovo i naredila... Pljujem u lice onih vlasti koji mi naređuju da ovo činim... Pljujem u one koji su mene, pristojnog čoveka, pretvorili u nitkova. Proklinjem sve vas, PSE koji me prisiljavate da ovo činim, vas koji ste postali zaštitnici ugnjetača, umesto da od njih štitite ugnjetavane... Neka živi NAKSALIZAM!... Brate, oprosti psu kakav sam postao. Čovek koji sam ja nekada bio, već je odavno mrtav. Sada sam običan, ropski, pokorni bednik“...

Inspektoru se mnogo žuri, te počinje da urla na Dilbaga, a pre nego zapuca i počini još jedan zločin, Dilbag će reći:

„Da gospodine. Neka nam je Bog na pomoći, činimo što moramo“.

Ovo je primer kako najsvirepiji zakoni režima ubijaju neustrašivu mladost, a pogođena i ranjena žrtva povika sa ranom u prsima:

„ŽIVELA REVOLUCIJA!... O, zemljaci moji, vi koji ste u ropstvu, samo jednom sam mogao da dam svoj život za vas!“...

Potom su ispaljena još 3 pucnja, da bi neko pomislio ako čuje da je reč o oružanom sukobu, te da bi sutra novine imale o čemu da pišu, bruje. Petu dalje priča svom prijatelju šta se još dešavalo:

„Moj um koji nije bio pogođen metkom, kikotao se njihovom kukavičluku i ja sam se glasno nasmejao. Pijani Dalibag je sigurno čuo moj smeh ali izgleda da su ostali bili zaglušeni puščanim hicima. Malo kasnije, počeli su da raspravljaju kako da se oslobode leša. Iz kamiona su doneli kantu benzina da bi me polili i zapalili. I onda je stigao glavni policajac sa najnovijim naredbama pretpostavljenih koji su sedeli u džipu, rekavši:

„Ne sme ostati tragova ubistva. Spalite telo tako da ništa ne ostane. Zapalite ga s drvima i benzinom“.“Ostavićemo ovde četiri policajca a mi ćemo otići u grad i doneti drva za spaljivanje leša! naredio je inspektor“.

Inspektor ostavi Dilbaga, Rama Raku i još dva policajca u šumi i pre odlaska dade im nekoliko boca ruma da se još više zagreju, napiju, obeute, i naredi im da dobro sačuvaju leš. Ranjeni Petu razmišlja o svom bekstvu. Dalibag je počeo da ga odvezuje, i sam sebi mučno govori:

„Bog  je velik. Njegovo ime je pravo. Gospode, oprosti ovom grešniku. I ti mi oprosti, brate. Mi smo zaista psi, mučitelji i izdajice našeg naroda...“.

Nasmejani ranjenik poče da mu odgovara:

„Ne brini, brate... Opraštam ti sve!... Ne plaši se, prijatelju moj... Ja nisam mrtav“.

Prestrašeni Dalibaga tada upita:

„Šta? Ti nisi mrtav?... Ako te dva metka iz puške nisu ubila, onda ja nemam kud... Osećao sam da nećeš umreti, Petu... Dobri moj prijatelju... ja ću da gorim sve dok budem živ! A kako vatra može da te uništi, tebe koga nisu mogla ubiti ni dva metka kalibra trista tri?...“.

Petu odvezan, kaza mu:

„Želiš da postaneš glavni policajac? KAPITALIZAM je oduvek prisiljavao brata da ubije brata“.

Dilbag zagrli svoju žrtvu i reče joj pokajnički:

„O, Bože moj, ja sam poslednji nitkov, bedna hulja. O, bitange, psi, pucajte u mene, ubijte i dokrajčite me“.

Petu ga stišava, govoreći mu:

„Brate, ne viči toliko glasno... Sada možeš da iskupiš svoje grehe. Ja ne želim da gorim. Hoću samo da svoju krv prospem ovde, na ovim žitnim poljima, tako da se oni, koji budu jeli od ovog žita, više ne bi plašili Dilbaga. Pomozi mi da pobegnem!“.

Dilbag ga pušta, odričući se svog unapređenja, i reče jecajući, potrešen snagom unutrašnje dubine svoga bola:

„Dragi moj brate, i sama pomisao na to unapređenje me je toliko obeshrabrila da sam izgubio svako samopoštovanje. Ja nosim teret svoga tela bez duše. Ali me nemoj time mučiti... Ja ću ostalima da skrenem pažnju na piće. Ti pođi ovim kanalom za navodnjavanje, a tamo dalje je šećerna trska koja će te zakloniti od očiju. Posle će te štititi mrak... Petu, moje telo je mrtvo. Jedan metak mi je razorio ponos. Ostavi me psima i vranama. Trči i spasavaj se dok možeš...“.

Dalje Petu priča svom prijatelju Surmelu kako je stigao do njegove kolibe:

„Njiva pored drveta za koje sam bio vezan, pripada mom stricu. Još ne tako davno, ležao sam pod istim tim drvetom u mreži i čitao tvoju knjigu „Noć još nije prošla“. I upravo na tom mestu neprijatelj me je streljao. Sada sam uradio svoj posao i završio sam svoj put... A sada me pusti da odspavam“.

Prijatelj Surmel odgovora Petuu:

„Šta mi je trebalo da napišem „Noć još nije prošla“? Ona je hiljadu mladih ljudi nadahnula da se priključe revolucionarnom pokretu, ali vođe pokreta su ih odvele na pogrešan put. Pokret su zaveli u desno i u levo i tako su uništili revolucionarni žar tih ljudi“.

Petu mu dalje veli:

„Pre dve godine, kada si prvi put došao kod mene sa stricem Mirgindom, nisi uspeo da me ubediš da prihvatim tvoj način razmišljanja. Sećam se reči koje sam ti tada rekao: biće ubijeni hrabri i pošteni ljudi, a osim iskustva, ništa drugo nećete steći... Nisam došao da bih slušao tvoje govorancije... Ja sam ti doneo telo mučenika. Ti ne možeš da se suočiš s njim. Idi i baci ga u polje i njegovi naslednici će se pobrinuti za njega. Ako je i tvoja duša mrtva kao Dalibagova, onda sam došao na pogrešno mesto. Čuj, druže, one hulje mi tri noći nisu dale oka da sklopim. Sipali su mi slanu vodu u oči. Tukli su me dok mi nisu prebili kosti. Terali su me da stojim tri dana. Pogledaj samo kakve su mi noge, nabubrile kao balega. Za ime Boga, pusti me da se ispavam. Raspravljati o načelima i utvrđivati pravila, to nije moj zadatak. Kada zaželite da žrtvujem svoj život, da primim još jedan metak, tada me probudi. Ti si bio na strani i žutih i belih“.

Surmel je bio strašno i bolno pogođen, mnogo potrošen, te mu odgovori:

„Mirza je izgubio svog Sahibana dok je spavao. Zato, ne spavaj sada. Pio si iz Sokratove čaše otrov. Nosio si bol Mansorovog krsta. Kosti su ti slomljene, a vreli metak je spržio svoj put kroz tvoje grudi. Ali telo mučenika mora da se odnese narodu. Jer, narod se toliko uspavao da ga jedino najveća žrtva može razbuditi iz te učmalosti. Bez jedinstva radnika mi smo ljudi bez oružja. Mirza nije imao nikakvo oružje uza se kada su ga ubili pod jednim drvetom. Naša istorija je bremenita pokoljima“.

Petu više nije bio živ. Umire, ostavši da leži nepomičan. Nad njim Sumrel bolno zakuka:

„O, Bože! Petu mi je ostavio svoje mučeničko telo da ga odnesem narodu“.

Kada su ubili premijerku Indije Indiru Gandi 31 oktobra 1984, nastao je sveopšti haos, nered, bezvlašće, teror, pokolji, a nakon toga policija čini stravične pokolje, progone, istrebljenje i masakrira mnoge Sike, kojih je ubijeno tada oko 8 hiljada. Njihove kuće su do temelja spalili, imovinu pljačkali, uništavali, a njih same na smrt proganjali. No, mnogi su uspeli da izbegnu i prebegnu u Pendžab u kamionima koji su posebno maskirani i prepravljani za tu svrhu spašavanja Sika, a spašavali su ih prijatelji Indijci, rizikujući svoj život, odvodili do granice  i predavali žive vojsci Penždaba. O svemu tome može se pogledati na „Netflix“-u film pod nazivom „Jogi“, iz 2022 godine...

 

Izvor: „Wikipedia“; „Antologija kratke priče Indije“;

(prevod sa engleskog)