.jpg)
Golootočane su posle izlasaka sa otoka zvali podsmešljivo
„havajcima“. Kada se krajem 80-ih godina XX veka načas uzburkala javnost na sam
pomen Golog otoka, i kada su mnogi progovorili, a više zločinci, nego žrtve,
ispirajući tako svoje krvave zločine i prikrivajući sve novim lažima, počeli su
da se Dragoslavu Mihailoviću javljaju i oglašavaju mnogi bivši logoraši, žrtve,
u vidu pisama, ljudi koji su posle 4 decenije odlučili da kažu istinu o svojim
mukama, a najviše zgraniti vešću da če Goli otok jednog lepog dana biti samo
turistička atrakcija. Mnogi su logoraši dali saglasnost Mihailoviću da to njihovo
kazano iskoristi u svom daljem pisanju, kao svedočanstvo.
Zatim je zanimljivo i svedočanstvo koje je napisao Nikola
Čučković iz Zagreba 7 jula 1966 godine, a uputio ga Javnom tužilaštvu Hrvatske,
18 oktobra 1967 godine. Tu je naveo poimence ko je sve ubijen u Kazneno-popravnom
domu Stara Gradiška, od 1949, pa sve do 195. Zatim je naveo po imenu i prezimenu
ko su bili izvršioci tih ubistava, a među njima bilo je ne samo siledžija, već i
bivših četnika. Ispisao je tačno ko su bili saučesnici kada je ubijen Ištvan
Doboš.
Zatim Nikola Čučković daje liste i govori ko su bila
službena lica koja su u logoru Bileća organizovala mnoga ubistva. Potom navodi
ko su bili svedoci iz sobe 12, one koji su uspeli da prežive sve Udbaške sadističke
metode svirepog mučenja. U sobi 12 tada je mučeno ukupno 28 ljudi. Iz ostalih
soba bilo je takođe svedoka, a njih je
ukupno bilo 39. Zatim je u sobi 12 mučeno još njih devetorica. Daje nam Nikola
Čučković imena ko su bili prevaspitači u bolnici, a navodi njih šestoricu. Zatim
navodi imena svedoka koji bi mogli da govore kako su u toj bolnici Stara
Gradiška tučenii osuđeniic, a takvih svedoka
je osam, a jedan od njih je i Nikola Čučković. Oni su svi gledali kako se ljudi
tamo tuku.
Posle marta 1951 godine Nikola Čučković odlazi na
Veliki Grgur, a u bolnicu Stare Gradiške sa Grgura su poslali 60 bolesnika i
pretučenih lica, koje su prevaspitavali u bolnici i tukli njih šestorica. Tu su
takođe i svedoci koji o toj tučnjavi mogu da posvedoče, a ima ih ukupno 13. Neki
od svedoka mogu da potvrde kako je
ubijeno u bolnici Stara Gradiška njih 30-oro ljudi. Bili su to pravi masakri
ljudi. Mnogi koji su tu umrli nisu umrli prirodno kako su zvanično napisali u njihovim
posmrtnicama, već su svi ubijeni, a pominje se čak 15-oro ljudi. Na Grguru
umrlo je 20-oro ljudi i odatle je na lečenje poslao njih 60 u Staru Gradišku. Sa
Grgura postoje svedoci o tome kako su mukotrpno u hladnoj vodi stajali i vadili
pesak.
Najveći pritisak bio je u logoru Bileća, a najveći batinaš
bio je Jovica Bulatović iz Crne Gore. Samo je hrana u Bileći bila bolja. Tamo
su postojali klozeti, a kad su počeli da osuđenici vrše prva samoubistva vešanjem,
porušili su im klozet. Vratio se Nikola Čučković iz Bileće na Goli otok 1953.
Tamo je stvorena grupa P-101, jama gde su mučili mnoge generale, pukovnike i
druge. Tada je bilo osuđenika 11. Priča se da je Ranković potajno gledao kroz
jedno improvizovano sklonište kako se ovi
osuđenici iz grupe P-101 tamo u jami muče.
Nikola Čučkovći je ponovo uputio novi dopunjeni dopis
Javnom tužilaštvu u Zagreb, 17 jula 1968, gde navodi koji su osuđenici sve
umrli od posledica stravičnog terora, a onda daje i spisak svedoka. Mrtvij je bilo
10, a svedoka 3. Zatim su navedna imena svih zvaničnika, svih islednika Udbe,
koji su svoje žrtve brutalno prevaspitavali batinama i prisiljavali na najeteže
oblike fizičkog rada, a tih zvaničnika na listi ima 16. Zatim daje spisak svih
pobijenih i umrlih od posledica batinjanja i premlaćivanja u vremenskom razdoblju
od 1950-55 na prostoru Stare Gradiške, Svetog Grgura, Ugljanu, Bileći i Golom
otoku, a spisak ubijenih iznosi 37. Ovaj spisak Nikola Čučkovič piše u Zagrebu
5 maja 1969, navodeći da ovome treba dodati još 60 umrlih po bolničkim
krevetima Stare Gradiške.
Dalje u svojim
“Prilozima” Dragoslav Mihailović piše o jednom događaju iz 1951, kada su na Svetom
Grguru mučena “dvojica vojnih osuđenika”. Jedan od njih bio je “bokserski prvak
srednje kategorije major Stevan Jakšić”, a drugi “tenkovski kapetan (Miroslav
Popović kaže vodnik) Vlastimir Petrović iz Kaone u istočnoj Srbiji”. Njih
dvojica prali su veš u moru. Vlasta je rešio opet da beži, a bivši bokser inače
neplivač Stevan odbija pod obećanjem da o svemu neće ništa reći. Kada su Udbaši
saznali da jedan osuđenik fali odmah su pritvorili Stevana u mučaonicu gde
su ga podvrgli torturi. Vlastimir se 2-3
dana skrivao u žbunju, a onda su ga noću uhvatili naoružani Udbaši. Njegov mučitelj
i dželat bio je major logora KOS-a Miloš Pavićević. Vlasta neće preživeti muke i
batinaški stroj, a bokser Stevan izaći će unakežnog lica. Sve ovo posmatrao je
Miroslav Popović, koji je posle 30 godina, kada sazna da je umro bivši bokser
Stevan u 70-oj godini, napisati
“poluogled “Linč“ ”, što će se naći u knjizi “Udri bandu”, a isti događaj
biće opisan i u knjizi “Muzej živih ljudi” od strane Dragoljuba Jovanovića.
Čitave 1968 Nikola Čučković vodio je ”svoju privatnu
borbu za golootočansku pravdu”, a proći
će kao svaki sluga Jernej koji nikad nije dočekao svoje pravo, ni svoju pravdu.Vlastin
očuh podnosi krivičnu prijavu protiv pukovnika Miloša Pavićevića jer je ovaj
ubio Vlastu, podnosi tužilaštvu u Rijeci, što se završilo odbacivanjem, jer je
delo zastarelo, po mišljenju zamenika tužioca Milana Zatezala. Pa ipak, sve je
ovo “ubice uzbudilo”, piše u svojim “Prilozima” Dragoslav Mihailović, i kaže: ”Skrećem
pažnju čitaocu na komparativnu vrednost finalnog dela tog dokumenta, u kojem se,
prividno bez veze s temom Golog otoka,
daje slika ustaškog starogradiškog logora u trenutku oslobođenja aprila 1945
godine”.
Devetom Kongresu SK Jugoslavije ISTINU je ipak neko
morao da iznese, a iznosi je Nikola Čučković 7 marta 1969, koji traži da se
član 80 Krivičnog zakona dopuni da više nema zastarevanja krivičnih dela, i
piše: ”Hitler je za svoje osuđen, mnogi izvršioci zločina su pokažnjavani, ali
Ranković i njegovi izvršioci zločina imaju debele penzije, dok familije
ubijenih ne smiju znati (da su njihovi ubijeni), ne mogu doći do zakonske
odštete, ne mogu tužiti (NEMAJU KOME), a ako tuže (odgovor je) – “Zastarjelo
je”. Ratni zločini ne zastarevaju, ali ovi I Rankovićevi i društva mu –
zastarjeli su!... Šta radi pravosuđe kod nas? Da li oni koji su plaćeni da
čuvaju zakonitost istu krše? Od koga ne smiju da je čuvaju, koga se boje sada, kad nema Rankovića?
Zar neko misli da se zločini mogu zaboraviti time što će se opraštati?...
Bezakonja Rankovića bila su “saveznog” značaja, ali, sada… nadležnost se prebacuje
republici… pred izvesno vreme, došao mi je predstavnik zagrebačkog SUP-a i
preporučio mi “da to ne potenciram, jer je bilo davno, i prošlo je”… Sudbina
istine je u tome da je neko mora reći (Zagreb, 7 marta 1969)”.
Nakon ovoga u tužilaštvu Nikoli Čučkoviću kazali su:
”Ovo su zločini, tu nema zastare. Svi koji ste pretučeni i oštećeni imate pravo
tražiti naknadu od države, a i oni kojima su pobijeni sinovi, očevi, hranioci
itd. Onaj koji se osjeća oštećen neka podnese tužiocu prijavu, a tužilac znade što
će napraviti”. Isti onaj koji je Nikoli Čučkoviću sve ovo kazao u zagrebačkom
tužilaštvu, posle je svoj iskaz promenio i samo mu rekao sledeće: ”ZASTRAJELO
JE”.
Nikoli se zatim pismom javio Pero Čavor, jedan od svedoka koji priča kako su
bolesnici mučeni i tučeni na bolesničkim
posteljama bolnice Stara Gradiška, i kakva sadistička zverstva su tu sprovodili
batinaši Pejović i Plećaš, koji su ubili Savu Vukčevića. Tukli su i nepokretne
bolesnike, a za 3 dana ubili su 16 nepokretnih bolesnih ljudi. Svi pretučeni
postali su 100 procentni invalidi i to trajno.
Nikola Čučković zatim piše pismo 27 oktobra 1968 Milošu
Pavićeviću koji je ubijao i premlaćivao osuđenike, posebno je premlatio i ubio
Vlastu Petrovića 1951, kome piše ovako: ”… ono što ste vi, ZLIKOVCI; na čelu sa
razbojnikom Rankovićem radili od nas, to je stvarno prevršilo sve mjere. Vi ste
ušli u istoriju zasukanih rukava i pretekli i Staljinove metode mučenja ljudi. On je bar osuđen, ali vi još niste. Vi živite
pod plaštom ispod kojega se, tobože, ne vide vaši zločini. Ranković je za mnogo
veće grijehe nego što smo ih mi imali dobio dobru penziju, a zločin vas, nekojih njegovih doglavnika,
smjenjenih, penzionisanih itd., ostali su nekažnjeni… Historija je neumoljiva –
ako su zakoni umoljivi i mogu se primjenjivati kako ko hoće – pa ćeš u tom slučaju
i Ti sigurno doći kao jedinka na red, odnosno bićeš upisan kao ubica, dželat ili
kako hoćeš to nazvati… Što bi Ti, zlikovče, rekao i mislio kad bi Tvog sina
neko linčovao kao što si ti Vlastu?...”, itd.
Mile Pejović iz Apatina 3 decembra 1968 piše
Milivoju Paniću, u Novi Sad pismo, a piše bivšem udbaškom isledniku iz Stare Gradiške
pismo u kome ga “zabirnuto” pita ga šta misli o pismu Nikole Čučkovića, koji ih
tako javno proziva za sva ubistva, sva zverstva, sve zločine, a “zabrinut” onim
što pokreće pred javnošću Nikola, zabrinut da ih neko možda neće pozvati na kakvu
odgovornost, a najviše se plaši kad mu je Nikola skrenuo pažnju da je ovaj ubio
Nikolu Bovana, itd. No, Mile je Nikolino pismo odneo u najbliži SUP, a drugovi
milicajci su na sve to samo ispustili ciničan osmeh, podmesh. I Mile ostade da čeka
šta će mu kazati Milivoje Panić u odgovoru.
Dragoslav Mihailović na kraju svojih “Priloga” donosi
još 4 pisma koja je u onim “hrpicama” dobio od malog vodara, tj. od Nikole Mićanovića, i govori da je 1/3 svih kažnjenika
sa Golog otoka bila dovedena samo iz Srbije, a među upravnicima i u isledničkom
udbaškom Centru otoka nikad nije bio ni jedan jedini Srbin, te pisac Dragoslav Mihailović
pita se, pita sve nas i dan danas: ”Nisu li time Srbi, a naročito Srbi iz
Srbije, automatski postajali “KRIVLJI” od drugih “KRIVACA”’ i nije li “samoupravno
logorsko favorizovanje i Bosanaca, a pogotovu “nacionalnih” Crnogoraca, koji su
svoju “nacionalnost” i izgradili na opoziciji, pa i na mržnji, pre svega prema
Srbiji i Srbijancima, isto ono što će se u devetoj i desetoj deceniji XX veka
razotkriti kao “rešenje nacionalnog pitanja” u Titovoj Jugoslaviji)…”, itd.
Radeći za UDB-u kao knjigovođa Nikola Mićanović je napisao
jednu “Izjavu” Upravi radilišta u kojoj je progovorio o nekim nepravilnostima,
kako bi se poboljšao privredni učinak vojne pošte 3234. Sastavljena je potom
komisija od 4-5 ekonomista, ali su svi predlozi izneti pred upravnika odbijeni.
Nije bilo važno naći najbolje rešenje, već zaposliti na bitno mesto nekog “svog
čoveka”, i pomagati neku svoju liniju (“vojvođansku”), itd., a tako se dolazilo
i do privilegija, kao i do iskorišćavanja vlasti i svog službenog položaja.
Samo uski krug ljudi ubirao je plodove svih tih pogodnosti koje donosi vlast, položaj,
služba. Neki su u upravi udbaškog Centra počeli da nose lepe košulje i da se parfemišu
parfemima, a kako su živeli goli i bosi, gladni osuđenici Golog otoka naučili smo
već iz prve knjige “Goli otok” Dragoslava
Mihailovića. Gostili su se ovi iz uprave i Centra raznim đakonijama, najlepšim
jelima, mesom, ribom, kolačima, a imali su toliko obimne obroke, da ih nisu
bili u stanju da pojedu. I živeli su u svakom izobilju. Krali su iz magacina stvari,
a onda sav ukradeni plen delili između sebe bratski.
Nikolu Mićanovića su posle ove izjave opomenuli da
ne posećuje više islednike, da previše ne izvrće stanje stvari, itd. Nije dobro
kad neko previše kritikuje, kad postavlja mnogo pitanja, te takve treba saseći
u korenu, jer rad isledničke bratije jeste uvek neprikosnoven, a braća su
prilično osvetoljubiva.
Arhive se nisu nikad otvarale, čak ni počekom 90-ih
godina XX veka, te Dragoslav Mihailović piše pismo 21 marta 1990 Petru Gračaninu
(Saveznom sekretaru za unutrašnje poslove), tražeći dozvolu da pristupi arhivi
te tako napravi dobar uvid u dokumenta saveznog SUP-a, trežeći čak i prijem,
razgovor. Nikada nije dobio odgovor na ovo svoje pismo. Onda se 1990 čuo glas
Batrića Jovanovića koji je prenela “Politika” 11 jula 1990, da se omogući
sudska rehabilitacija i materijalna odšteta za sve stradale na Golom otoku, kao
i širom ostalih logora osmišljenih za Ibeovce.
Dragoslav Mihailović koji je na Goli otok stigao kao
gimnazijalac (student, VII grupa), kasnije uz pomoć svojih prijatelja uspeva da
napravi spiskove stradalih iz Srbije i Crne Gore. Napravljena je lista
uhapšenih ljudi iz Ćuprije i sreza Ravaničkog, a bilo ih je28 (među njima bio
je i Dragoslav Mihailović). Izvan Golog otoka kaznu je izdržavalo čak 7 lica.
Broj poginulih, ubijenih i umrlih nakon izlaska sa Golog otoka ima 9. Selo
Železnik kod Beograda, srez Beogradski, dao je Golom otoku 37 ljudi. Crnogorske
opštine Berane i Ivangrad godine 1949 dale su, samo iz beranske gimnazije 54
lica, od toga 9 profesora, a svi ostali su đaci najviše rođenih 1930, dakle svi
koji su imali tek 19 godina. Ubijenih i umrlih kako u logoru, a tako i po izlasku bilo je 12, dok su na terenu
ubili njih 13. Kad se pogledaju ti spiskovi zapanjujuće jezivo izgleda kako su
čitave familije, istih prezimena masovno likvidirani i brisani sa svog
podneblja. Naravno, spiskovi koje nam je Dragoslav Mihailović doneo u svojim
“Prilozima” nisu potpuni, bar što se tiče pobijenih u Ivangradskom srezu, jer uvek postoje ubijeni
za čija imena se još ne zna, posebno, jer su mnogi pobijeni prilikom bekstva u
Albaniju.
Potresne su mnoge priče likvidacija, a posebno je
potresna priča o ubistvu omladinca Radoša Bojičića kome je bilo svega 17 godina,
a koga je terao kao zver i na kraju umorio Savo Joksimović (ministar). Kad je ubio Radoša onda je kazao njegovoj majci u lice besramno:
”Ubili smo ti ono PAŠČE. Idi zakopaj ga”. Takođe, ubili su i Novaka Zekića, a
onda su kraj ubijenog zaigrali crnogorsko oro, kolo, gazeći mrtvu žrtvu kao
žabu, a sve pevajući i u Beranama slaveći svoj krav pir: ”Ubili smo dva-tri
skota što su bili protiv Kapejota”. Na ulici su presreli Novakovog mlađeg brata
gimnazijalca od 17 godina Milonju, koji odbija da proslavi njihovo ubistvo (likvidaciju
svog rođenog brata), zbog čega biva poslat ubrzo na Goli otok.
Zatim su ubili 1949 Novaka i Miju Popovića i Dragišu
Babovića iz sela Budimlja (Mijo je imao samo 17 godina). Krili su se u kući Vlade Đuraškovića. Uhapsio ih je šef
Udbe iz Peći Čedo Mijović, koje je ministar Joksimović zaustavio na Čahoru,
izveo ih vezane žicom, a onda ih na livadi sve streljao. Uveče ministar Savo Joksimović
sedi u kafani “Beograd” u Beranama, gde ga pronalazi Vuko Popoivć otac ubijenog
Novaka i Mije, koji ga upita: ”Savo, čuh, ti danas ubi mog Novaka?”, a Savo mu
odgovori: ”Ubih,Vuko, to pseto”. Vuko ga upita: ”A za vrjeme rata, Savo, bili
smo ti dobri?”. Ministar odgovori: ”Rat je,Vuko, za rat, a ovo je – za ovo!”. Svi
su pokopani na pasjem groblju, na mestu bez ikakvog obeležja, a tako su
partizani udbaši sahranjivali oko Kolašina. Porodici ubijenih nije bilo dopušteno
da cninom ožale svoje ubijene. Nakon 15-20 godina neki su dobili pravo da
iskopaju svoje mrtve i sahrane ih, ali bez sahrane i bez žalopojke.
Dragoslav Mihailović donosi spisak ubijenih
golootočana, po gradovima, veleći da je i ovaj spisak nepotpun, a po tom spisku u Ivangradu ubijeno je 13
lica, u selu Zaostro 2, u Dapsićima 26 (oslobođeno je 7, te broj treba umanjiti
za toliko), iz Budimlja 29, iz Petnjika 18, iz Petnjice 6 Muslimana, iz sela
Babino 18, iz sela Dragosava 18, selo Tmušiće 4, Kurikuće 1, selo Goražde 12, selo
Mašte 11, selo Lješnica 3, Lubnice 1, Dolac 6, Lužac 4, Pešca 1, Crni Vrh 1, Bubanje
6, Donja Ržanica 5, Buče 8, Beran selo 4, Praćevac 1,Vuča 1, Zagrada 1, Zagorje
3,Vinicka 4, Andrijevica 16, Rijeka Marsenica 2, Šekular 9, Seoce 6, Peovac 1, Sutjeska
1, Ulotina (Luge) 6, Prisoja 15, Slatina10, Zabrađe 14, Trepča 11, Ulotina 14,
Cecune 23, Gračanica 10, Kuti 2, Đuliće 7, Konjuhe 10, Bojoviće 6, Mašnica 22, Murina
7, Velika 11, Gornja Ržanica 1, Kralje 20, Obrlo brdo 3, Trešnjevo 17. Dakle, sve
ukupno 452 (sa oduzimanje onih 7 puštenih).
Na Golome otoku postradalih iz Zaječarskog okruga
bilo je 4, a ubijenih na terenu 5, a iz opisa ko je ubijan, na koji način, od strane
koga, i više je nego jasno - zašto?…
Нема коментара:
Постави коментар