„ŠTA NAS JE GOLIM OTOKOM ZADESILO“ – svedok, žrtva i učesnik DRAGOSLAV MIHAILOVIĆ, KROZ 3 PRIJATELJSKA RAZGOVORA...

 

U „Predgovoru“(“Kruna na zločinoj glavi”), svoga dela „Goli otok“, Dragoslav Mihailović, priseća se 1978, godine, u kojoj je ipak rešio da otpočne ispisivanje golootačnskog mučeništva, a posle dosta ličnog kolebanja, a kada je počeo da  snima na traku “Prijateljske razgovre” vođene sa svojim golootačnskim sadruzima u patnji. I tada je počeo da zapiseje mnogo toga, mada i dalje jedan dobar deo krijući za neko bolje sigurnije vreme. Na to je potrošio 12 godina svoga života, a u knjizi objavio tek 3 razgovora: “Kad čovek prestaje da bude čovek (Jovan Dimitrijević)”, “Bosanski lonac (Nikola Nikolić)”, “Mali vodar dugo pamti (Nikola Mićanović)”.

A o svemu tome Dragoslav Mihailović kaže: “Savremena jugoslovenska istoriografija, bez sumnje, snosi veliki deo moralne odgovornosti za četrdesetogodišnje skrivanje golootočkog zločina, koji, poput holokausta za hitlerizam, predstavlja zločinu krunu titoizma... Na Golom otoku su zaista bili zatočeni pre svega komunisti, mada ni golootočani nisu to bili svi, ali milionska masa obuhvaćena posledičnim terorom sigurno nije bila „komunistička“, niti se jedan ovakav zločin sme posmatrati s takvom ciničnom ravnodušnošću... Samrtnik Miroslav Živković je bio neobičan ljudski slučaj, jer je pre toga već imao na glavi dve smrtne kazne... ovo je, koliko znam, nedosegnut vrh gangsterske osvetne pravne sumanutosti: pošto su jednog čoveka samo zato što je nekom potporučniku pomogao da napiše žalbu na isključenje iz partije doveli do smrtne osude, ne dozvoljavaju mu ni da se pripremi za odlazak pred Boga nego do samog izvođenja pred streljački stroj pokušavaju da mu iskamče priznanje o tome kome je još u ovom životu rekao da je poskupeo paradajz... Posle tri i po meseca držanja u strahu od streljačkog stroja, osuđenik na smrt je ipak pomilovan i kazna mu je zamenjena doživotnom robijom, zatim prolazi onim na prvi pogled uobičajenim logoraškim putevima Gradiška-Bileća-Goli otok, koji je  ustvari za svakog pojedinog čoveka različit. Kad se osam godina kasnij vrati kući, sin mu je uveliko osnovac, njegova mlada žena je osedela. Nekadašnje zanimanje profesionalnog vojnika propalo mu je. Zato se, uz nekakav posao radi održanja života, okreće naknadnom školovanju u naučnom radu. Završava najpre fakultet, a posle izvesnog broja godina i magistrira. Doktorirao je kao penzioner. Vremenom postaje cenjen beogradski sociolog i, na pragu starosti, profesor univerzittea... Sada ćemo vekovima moći da razmišljamo šta nas je Golim otokom zadesilo. Niko tu neće imati dobar odgovor, i niko neće proći dobro“.

Logor na Golom otoku postojao je i radilo sve do 1963 godine, a logor su obilazile mnoge svetske delegacije, kao uostalom i naše iz FNRJ, ali se u svet uvek slala kriva, lažna, dobro namontirana slika, te je svet ostajao ravnodušan na patnje i muke svih logoraša, koje nije ni video. Ali, neki sumnjivi „ruski ljudi“, kako ih Dragoslav Mihailović naziva, biće kod nas još pohapšeni  i svi su oni još 1975 godine završili na Golom otoku. A 1980 godine Tito i njegov vrh  rešili su da dokusure sve preživele golootočane i da ih poubijaju kao što je Hitler ubijao Jevreje u tzv. „Kristalnoj noći“. I naravno, dešavala su se mnoga ubista, atentati, posebno na Avali. Politička policija je imala spiskove za čistku, a po njima je policijska agentura eliminisala  i ubijala mnoge preživele ljude. Ova knjiga nas poziva da s se bavimo mnogo više svojom unutrašnjom politikom, a zaključak bi bio, da nema države koja može silom i strahom (policijskim terorom) naterati svoje slobodoumne građane da ih poštuje, jer često nema šta da se kod njih poštuje.

Za Dragoslava Mihailović Goli otok ostaje večiti simbol i to „tužni simbol jednog neveselog malog „arhipelaga“ sačinjenog od nekoliko stalnih i desetak privremenih koncentracionih logora „za prevaspitavanje“... Podaci o broju hapšenika, zatočenika i ubijenih još se kriju“. Po ličnoj i slobodnoj proceni Dragoslava Mihailovića bilo ih je najmanje milion, ili 200-250 hiljada ljudi, a ti ljudi su zarvšavali šemastki ovako: hapšeni, pretučeni, izbačeni iz svog stana i sa svog radnog mesta, naterani da promene adresu prebivališta, prisiljeni da promene zanimanje. Partija je tada isključivala mnoge iz svojih redova. Osuđeno je oko 40-60 hiljada ljudi. Ubijeno je bez ikakve presude, kao što je i primorano mnogo ljudi na samoubistvo, čak nekoliko hiljada ljudi. Po Srbiji i Crnoj Gori sprovođena su masovna streljanja stanovništva. Bilo je mnogo atentata, a mete atentatora asasina bili su i povratnici sa Golog otoka najviše. Mnogi su postradali prilikom transporta, a često i u sudaru vozova. A terorisane su i porodice svakog golootočanina.

Dragoslav Mihailović na kraju „Predgovora“ ili “Uvoda” u čitanje ove knjige veli: “Potekao iz politike, zločin Golog otoka se samo politikom ne može objasniti... Da li se moglo desiti da su vezanom čoveku stavili dasku preko nogu, pa preko nje poterali parni valjak? Da li se moglo desiti da je jednom čoveku koji čuči na dasci otvorenog logorskog nužnika pritrčao drugi čovek i prstima mu iščupao grkljan? Da li se jednom zaista zbilo da su uhvaćenog begunca svezali, pa čekrkom spustili u podrum pun krvožednih pacova da bi mu najpre pristupili ušima, usnama i očima?... Pristupajući radu na ovoj knjizi kao svedok, žrtva i učesnik, i tražeći za saradnike druge svedoke, žrtve i učesnike, znao sam da ćemo svi zajedno, a ponajpre ja, biti nedostojni istine o kojoj želimo da govoirmo. Kad neko ko je glađu, terorom, bolešću toliko rastočen da više ne zna kako se zove, a o svom stanju kaže: „Jeo sam dnevno dvesta grama proje“, on kazuje, na prvi pogled, vrlo nedostojnu istinu. Zato msilim da se prva istina o Golom otoku nalazi u legendi o njemu. Tragajući za banalnim činjenicama i služeći im sa strašću, nadao sam se da će DOBRONAMERAN ČITALAC u priprostim rečenicama moje knjige UOČITI one stepenice za uspinjanje do nje. Tek tamo, negde  u udaljenoj, mračnoj visini, nalazi se mračna, žalobna istina o nama“.

Prvu priču Dragoslavu Mihailoviću ispričao je Jovan Dimitrijević, a ta priča ponela je naslov „Kad čovek prestaje da bude čovek“. Razgovor je vođen februara 1979 godine, u času kad je Tito još bio na vlasti. Dragoslav Mihailović kroz taj razgovoru veli, svim svojim budućim čitaocima: ”Voleo bih ako bi ODAN ČITALAC našeg razgovora, uprkos obostranoj nespretnosti, OSETIO bar nešto od tih suštinskih vrednosti moga sagovornika. Premda će se tu na račun nekih ljudi moći naći i vrlo opore reči, one su lišene osvetoljubivosti i u tekstu su zadržane samo stoga što se bez njih obim i dubina terora kojem smo bili izloženi ne bi mogli prikazati. Molim pogođene za oproštaj”. Mihailovićev sagovornik i prijatelj Jovan umire 27 januara 1989.

Knjiga “Goli otok” ima 682 strane, prva od još dve uzete iz biblioteke, sa istim naslovom, a posle prvih 200 pročitanih strana iz knjige prve, ne može da se ne progovori, ne oseti, šta je, kako i na koji sistemski način politički sve udešavalo i snalazilo ljude. I kako se zastrašivalo, kako se hapsilo, kako se ubijalo, kako se podmetalo, kako se špijuniralo, kako su agenti specijalne policije delovali na terenu. I kako se revidirao stav, kako se prevaspitavalo, kako se sadistički mučilo, kako se isleđivalo, kako se ućutkavalo. I koja je bila cena imati vlastito mišljenje i stav, svoje ja, koja je cena biti protiv najmoćnije i jedine partije u zemlji. Koliko je opasno po život bilo robovati jednom od kultova tek dve izvitoperene ličnost: Tito ili Staljin, kao odabir između biti il ne biti sad.

Godine 1948 nastao je poznati raskol zbog Rezolucije Informbiroa, a neki koji nisu hteli da revidiraju svoje stavove izbačeni su iz Titove Partije, a nakon toga počela su hapšenja. Mnogi su zaćutali i poneli se kukavički, te ostali u Partiji, a mislili sasvim drugačije od Partije, ali u sebi, iznutra. Stvarnost je postala iščašena, izokrenuta načisto i počele su velike društvene deformacije, anomalije. A kažu, nestalo je demokratije. Direktive i naredbe, bile su jasne: sve “ruske ljude” izbaciti napolje, i lišiti ih prava na slobodu. Stvarnost je postala opasna, a ubrzo i opaka. Mnogi su pokušali da beže u ilegalu, preko granice kao Jovan u Bugarsku. Trebalo je tamo stupiti u kontakt sa ilegalom, Internacionalom, ali ni to nije zaživelo dovoljno dobro da bi se jugo teroru što pre oduprelo. Bilo je mnogo razočaranja, neorganizovanosti, neaktivnosti, jer još se ničim nije mogao svgrnuti doživotni titoistički jugo režim. Svaki ilegalac koji bi pokušao da se vrati nazad u zemlju bio je hapšen. Tako je uhapšen i Jovan. Iz beogradske apsane stigao je na Goli otok. U apsu je mučen, vezivan, tučen – tupični policijski udbaški metodi isleđivanja i udbaške torture. Jovan je bio prva tura (grupa) zarobljenika koji stižu na Goli otok, a prevoženi su kao i Jevreji u Aušvic, u stočnim vagonima, vozom, a do otoka brodom.

I tada je oko hiljadu ljudi doveženo na otok. Iskrcavani su i utovarani kao roba koju ne treba da vidi niko, i to po mraku i noću. Dočekali su ih islednici, sve udbaški kadar. Prvo su se okupali u moru. Na otoku bilo je pre njih oko 20 zatvorenika Slovenaca. U prvoj grupi došlo je najviše Beograđan i najviše ljudi iz Srbije. Dragoslav Mihailović tvrdi da je došlo 1400 ljudi tada. Potom su na otok pristizali neki drugi narodi: Crnogorci, Bosanci, Hrvati, Dalmatinci, Makedonci, itd. Na otoku već je bilo 6 baraka, i dve bolničke. Imali su primitivnu kuhinju i pekaru. Zatvorenici su živeli u paviljonima. Prvi logor na Golom otoku podignut je leta 1949, a 1950 izgrađeno je 12 novih većih paviljona. Na obližnjem ostrvu Sveti Grgur takođe bilo je zatvorenika. Postojao je još i specijalni log 101 (nazivali su ga Manastir ili Petrova rupa). Od 1954 logor će postati karantin mahom za mnoge vojne osuđenike. Od aprila 1950 radio je i ženski logor, a 1951 ženski logor premešta se na Sveti Grgur, a zadnje zatvorenice tu obitavaju do 1956. Na Svetom Grguru zatvorenika će biti 1958 i 1960.

Prva grupa još nije imala alatke, pa su radili malo na pravljenju puta. I na početku ko nije želeo da baci kamen mogao je da sedne i ne radi ništa. Imali su vremena da pričaju. Ali, kad su pristigli Bosanci  i Crnogorci za starešine, postalo je mnogo teško. Od strane Udbe ubačeni su dobro istrenirani ljudi koji su imali ulogu prevaspitača. Oni su prisiljavali uhapšene da revidiraju svoj stav, a primenjivali su batine, i sobne starešine i udbaški islednici. Sa ideološkim neprijateljima trebalo se dobro razračunati. Održavani su čak i sastanci, zborovi i terani su ljudi da se potpišu, a onda su odatle slata u javnost njihova pokajnička pisma u kome 2-3 hiljade ljudi tobož priznaje svoje greške. Bludni sinovi pokajnički revidiraju svoj stav. A svako ko neće da se revidira trpi bojkot i šikaniranje, pljuvanje, a počesto živ ne izađe odatle. Bilo je hrabrih, onih koji su glasno u lice kazali da neće, onih koji su u lice pljuvali svoje islednike.

Prva žrtva na Golom otoku bio je Blažo Rajičević Crnogorac, a to se desilo 23 jula 1949. Blažo je ubijen u “desetki”. Ubili su ga Omer Pašić i Borivoj Viskić, a kaže se da mu je Omer klompama naskočio na prsa dok mu sva rebra skokovima nije polomio. A neki govore da je kamenovan i pretučen, umoren motkama. Sahranjen je na zagrebačkom groblju Miroševac, gde se veruje da počiva još 5 hiljada golootočana. Neki pak trvde da je žrtava bilo i pre ove, da je Omer isto tako klompama svojim ubio jednog učitelja iz Vojvodine, i još 20 drugih ljudi, među kojima je bio i jedan Mađar.

Posejano je seme straha. I ljudi su počeli da se plaše i svoje rođene senke. Jovan nije hteo da revidira stav kao i Blažo, a to im je kazao direktno u lice. Oni su ga bacali i tukli, a onda ga je zaštitio onaj koji im je kazao da su opasniji od Jovana oni koji su pritajeni, koji javno ne kazuju da neće da revidiraju, već potajno ostaju i dalje odani Rusima. Bojkotovani prvo gubi pravo na rad, jer Bosanci su uveli pravilo da mogu samo da partijski ispravni ljudi rade. Bojkotovanog svi izbegavaju, izgnorišu i udara ga ko god stigne.

Počela je da dolazi i druga grupa u jesen 1949. Sve je više uhapšenih. U logoru 101 bilo je najstrašnije. Tu su dovodili politički važnije ljude, zveri, koje su surovo batinali. Druga grupa dočekana je svečanim špalirom i batinama, ali batinama golih ruku. Treća grupa je dočekana najžešće. Njih su udarali i letvama i gumenim crevima. Četvrta i sedma gruap dočekane su najsurovije. Dragoslav Mihailović bio je u sedmoj grupi i tada su pri dočeku mnogi ljudi pali kao žrtve. Došla je i 11 grupa. Neke grupe nisu tučene prilikom prispeća na otok.

Hrana je bila loša, te su oboljevali od skorbuta i kokošijeg slepila. Jeli su proju u veličini dve kocke šećera. Za ručak jeli su grašak pun crva.Vode su imali slabo, malo. Vodu je doterivala cisterna koja bi kasnila po više dana. Te su radeći na vrelom suncu trpeli žeđ. Njihov rad su zatim normirali. Vadili su kamen, pravili cement, beton, gradili. Radili su od 6 sati izjutra, a dnevnica im je trajala po 12 sati. Uvedene su čak i 3 smene. Ko nije mogao da izrdži i go radi u vodi, bacan je u vodu. Iz vode su lopatom vadili nešto malo peska. Jovan je tada imao jedva 40 kilograma telesne mase. Rad je ljude činio tupim, padali su u halucinacije, nisu znali kako se zovu. Odjednom su svi zaraženi prolivom, dizenterijom. Mnogi su umrli od toga. Izlečili su se gladovanjem. Napadale su ih i vaške. Onda su počeli malo da im uvode  u jelovnik morsku ribu - vitamine.

Na Golom otoku sprovodi se fizički i psihički teror, a bio je to više nego pakao na zemlji, nešto što je nemoguće zamisliti. Glavno je bilo pocepati jednu ljudsku ličnost, totalno uništiti ljude i to dugotrajno, dugoročno, za čitav njin preostali život, učiniti ih bezvrednim, suvišnim, nepotrebnim, srozati ih, a duše im izbušiti najoštijim šilom, psihički ih ubiti, dokusuriti, smrviti, upropastiti.

Jovan se nekoliko puta “harangirao”, a bila je to nova golootočanska konavnica, koja znači “huškati, podbadati, izazivati nekoga protiv nečega… Proturiti nekom neistinu…”. Ljudi su jedni druge cinkarili, pa ako islednika nazovete “serator”, kao što je to Jovan, a cinkaroš čuje, on opet dobija novi bojkot. I tako je Jovan po više puta voleo da harangira. U bojkotu morao je po 2 sata da čuči i stoji kraj smrdljive kible (noćne noše) za malu nuždu.

Onda su na otok prispeli ztv. ”dvomotorci”, a to su bili bivši golootočani, tj. povratnici. Oni su došli tek sa četvrtom grupom na otok i morali su da nose crne košulje. Zbog užasne atmosfere bilo je mnogo samoubistava na otoku, a bilo je i pokušaja bekstva, ali neuspelih. Vezali su ljude u bojkotu da vise kao obešeni džakovi, a tako zavezanim čupali su im kosu, uši, nos, pljuvali ih, tukli. Oni u bojkotu bili su osuđeni da tucaju kamen i dovlače vodu.

Predstavnici Zapada dolazi su na Goli otok, ali su njih odvodili tamo gde je radila radna brigada u Novi Vinodol, koja je trasirala put za Jadransku magistralu. Na Zapad je otišla slika da je Goli otok “nešto divno… da to treba svuda da se upražnjava, a ne da se kritikuje. To je jedna radna jedinica, dobro opremljena… ishrana je dobra, smešaj dobar, radi se. Šta tu ima loše?”. Goli otok je radio nesmetano sve do 1963.

Jovan je izašao proleća 1952, a Dragoslav Mihailović 31 maja iste te godone, odsluživši svojih 15 meseci, a izašao je sa četvrtom grupom. Svaki pušten na slobodu morao je da potpiše sporazum da će biti saradnik Udbe, da će cinkariti, otkucavati. Svaki saradnik udbe dobio bi svoje lažno i kodno ime, svoj pseudonym (ako sam dobro razumela fusnote, Dragoslav je dobio ime Marko). Kada se Mihailović vratio u rodnu Ćupriju poslali su ga brzo u vojsku u Skoplje. Poslednji put u Udbu odlazi1974 kada se vratio iz Francuske. Dok je Jovan bio na otoku Udba je ispitivala i njegovu majku i oca, mada je otac zadržan 3 dana u pritvoru i dobio mnogo batina. Jovana je najviše cinkarila žena saradnik Udbe od koje se ubrzo razveo. Jovan je dobio da Udbi ocinkari kuma Božu. A pošto je potpisao da neće da bude njihov saradnik opet je uhapšen. I vraćen je na Goli otok kao i svaki nerevidirani dvomotorac.

Prvi put osudili su ga na 2 godine, a odležao je 3, a drugi put osuda je ponovo 2 godine, na kaznu društveno-popravnog rada. Čas je za vlast bio dobar, čas đubre. Kao dvomotorac na otoku bio je mnogim neškolovanim islednicima profesor, pošto je inače tamo radio udbaški kadar sa jako niskim stepenom pismenosti i obrazovanja. A drugovi islednici sticali su ubrzanim večernjim kursom diplome, te spremali po 2 razreda za godinu dana, sažeto na 20 strana.

Sve mrtve sa otoka mogla je da dobije rodbina nazad ako potegne neke jače veze, a drugi ostali mrtvi su završavali na groblju u Rijeci, a mnogima se trag svaki zatire. Mnogi su počinili samoubistvo da bi sebi prekratili muke. Mnogi su tu batinama ubijeni, umoreni. Mnogi su štrajkovali glađu. Mnogi zatvarani u izolaciju. Jedan je legao u crni mrtvački sanduk i doplovio na Rab, udaljen 8 kilometara, ali je uhvaćen na Loparu. Posle toga ubili su ga iz pištolja.

Kada se Jovan po drugi put vratio sa otoka bio je bez posla i prihvatio je da radi bilo šta da bi preživeo. A nije imao radnu knjižicu te nije mogao ni da se zaposli, a imao je i mrlju bivšeg golootočanina. Fizikalisao je u jednom beogradskom magacinu pola godine, a onda se zaposlio kao dekorater u pozorištu “Beogradska komedija”, gde je stekao i kvalifikaciju. ZavršavaTehnološki fakultet, a na konkursu pretekao jednog mnogo važnog člana Partije Simića.

Na otoku najvažnije beše slomiti čoveka, a tamo su svi slomljeni. Stanje beše strašno i užasno. Goli otok nije logor, već mučilište, poligon za izmučavanje ljudi. Ljudi su teškim fizičkim radom iscrpljivani, a svako ko se iscrpi radom nema poriva da pruži otpor. Takvi ljudi su slomljeni zauvek. A kad se neko psihički tako slomi, on više nije čovek, nije ličnost, već postaje “lutka, igračkica u njihovim rukama”. Najveći cinkaroši postajali su upravo ti svi slomljeni ljudi. Mada, neke nisu mogli da slome, jer neki su bili nesalomljivi. Tako je po Jovanu slomjeno 80% ljudi i za njih kaže da su “obična govna i lajne”. Važno je bilo ne izgubiti svoju ličnost i ostati čovek.

Kada su ga pozvali da mu kažu da je pušten Jovan je bio jedini koji je kazao da neće da napusti otok, jer neće da izađe niti da im ikad bude saradnik i cinkaroš. Pušten je i ostavljen. Susretao je neke golootočane islednike koji su i dalje bili na važnim mestima, mada je i dalje voleo takve da podbada.

Dragoslav Mihailović na kraju njihovog okončanog prijateljskog razgovora reče: ”… zahvaljujem ti se što si hteo o njima da pričaš preda mnom… nadam se da ovo neće pasti u ruke onih koji bi to mogli protiv nas da iskoriste nego da će ostati, ako smem da budem patetičan, kao OPOMENA onima posle nas i kao SVEDOČANSTVO o tome šta se u prošlosti dešavalo. Hvala ti”.