.jpg)
Kako se
može definisati nostalgija? Milan Kundera u svojoj knjizi pod nazivom „NEZNANJE“,
a govoreći nam kroz mnoge svoje likove, ovako definiše nostalgiju, i kaže:
„Nostalgija
je, znači, patnja izazvana neostvarenom željom za povrtakom... nostalgija se
javlja kao patnja zbog onoga što ne znamo“.
A patnja je
ništa drugo do život sam.
Najveći
lutalica i najveći nostalgičar svih epoha bio je i ostao Odisej, i to onaj koji
se ipak vraća uprkos mnogim udobnostima koje mu neki novi svet pruža.
Predviđati
pogršeno je, jer svako predviđanje po njemu, jeste „jedna od retkih čovekovih
izvesnosti“. Mnogi su se u svojim predviđanjima prevarili, omanuli, promašili. No,
u toj prevarenosti i samoobmanama nečeg dobrog još ima, jer u tom prostoru
sreće nastaje umetnost, nastaje muzika, nastaje reč, nastaje priča, nastaje
govor.
Za svakog
nostalgičnog povratnika, kao i za praoca svih povrtanika Odiseja,
karakterističan je gubitak nekih sećanja ili rupe u prisećanju, praznine koje
vremenom ostaju zamagljene i nejasne, potisnute ili izbrisane iz pamćenja. Zaborav
nastaje u Odisejevom slučaju upravo zato što se u njemu sve više rascvetalava
čežnja. Pamćenje nije moglo biti podstaknuto nikakvom vrstom nostalgije, i
žaljenja, a kad izostane bujnost svakog prisećanja onda jedino što ostane biva
obojeno samo tugom. Još od Odiseja ljudi su tragali za svojom pravom suštinom,
za središtem te svoje suštine, znajući da je njihova suština samo ono njihovo
jedino nepotrošno i neprikosnoveno blago, koje i kad se izgubi, može se ponovo
oživeti i pronaći, samo ako se svoja suština stane prepričavati, ako se o njoj
iznova i iznova satne opričavati. Od zaboravnosti i anonimnosti izbavlja ga
upravo ta njegova prava suština, nasušnost, koju će oživeti kroz priču i
pričanje. I tek tamo gde čovek o svojoj suštini bude smeo i mogao da slobodno priča,
nema dileme - naći će se u onome zbog čega će iznova znati da jeste živ, da ima
moć govora i da više nije izgubljeni Odisej lutalica.
Ljudi ne
vode nimalo lake, nimalo srećne, nimalo podnošljive životi, niti živote u kojima
ima samo lakoće. Ljudi zapravo vode takve živote koji su prepuni patnje, a svi
oni potom jesu žrtve svoje rođene patnje, pa čak i nečije tuđe patnje. No, još uvek
niko se neće tako omteno razmetati svojim patnjama, kao što se recimo hoće razmetati
nekim svojim uspesima. I malo je onih koji bi mogli ispričati kao nikada na svojoj
koži nisu osetili danak nekih mnogo teških i užasnih godina. I nikada nisu
dovoljne samo lične, samo pojedinačne, pa i porodične nevolje, kao što nikada nisu
dovoljni samo mali lični neuspesi, promašaji, pošto dalje uvek imamo prisustvo
vlasti i režima nad svojim glavama, koji postoji da bi većem delu svojih građana
zagorčavao život, na najrazličitije načine. Svaka porodica susreće se sa dilemom
- da li da u društvu koje joj se nudi ostvari svoje ciljeve sa prvorazrednih ili
pak sa drugorazrednih pozicija svojih gledišta.
Drski pojedinci
brzo uočavaju da su pred svakim novim režimom i vlašću nemoćni, a da je život
ništa drugo nego jedan strašni brodolom,
za koji je kriv samo pojedinac, samo individua. Onaj koji je obeležen kao krivac
više nema veliku nuždu da bilo šta pojašnjava, niti objašnja, niti priča, niti
ima malu potrebu da s e dokazuje novim vlastima nekog starog režima. Ovakvi pojedinci
postaju žrtvovani. Oni se povlače, beže, te mnogo toga napuštaju, odbacuju, i imaju
manje apetite. Nisu čak ni ogorčeni, jer su živi mrtvi, a svaki živ mrtav više nema
želje ni za čim, i jedino što živ mrtav još zadržava i dalje jeste vrlina
stidljivosti i nelagodnosti. To isto imaju i svi stvarno mrtvi.
Onaj ko ne
želi da ga prisećanja blate, vređaju, nipodaštavju, pribegava sve manje osvrtanju
čije staze odvode u prošlost ili streme vazda nečemu unazad, jer konačno taj ne
želi da bude talac ili žrtva jednog takvog ponižavajućeg stanja u kome niko kao
prošlost ne ume da tiraniše, te pokušava da utekne mazohiznu ličnog prisećanja.
I zato je zaborav najbolji lek nakon koga čovek oseća lakoću i podnošljivost
istrajavanja, i postaje oslobođen ružnih uspomena. Neki glasovi prošlosti mogu dozivati,
mogi vabiti, mogu mamiti, no na njih se s posebnom pažnjom treba vrlo malo
osvrtati, samo jedino ako se „mora“, a veoma često ništa se na svetu ne mora.
Postoje dakle
susreti, kao što postoje i razgovori, nakon kojih se oseti jako mnogo mučnine,
da bi čovek najradije povratio sam po sebi u težini življenja. I sve to jako
mnogo gnjavi, melje, drobi, isušuje, truje energiju, oduzima dah, ništi dragoceno
vreme.
„Život koji
je ostao za nama ima lošu naviku da izađe iz senke, da se žali na nas, da nas
tera na sud... Kada se razgovor prekine, odsustvo fizičke ljubavi iskrsne poput
aveti“.
Šta je
ljubav za mnoge junake ove knjige, značiće uvek mnogo različito. Za jedne to je
„dati drugom sve“, za neke samo telesnost, za neke hrabrost, za neke čak i
nezadovljstvo samim sobom, za neke nepodnošljivost, za neke lakoća živlenja, za
neke neznanje, za neke oslobođenje, za neke san, za neke košmar, itd. Neki će
posegnuti za samoubistvom, i to oni kojima budućnost prestaje da bude mnogo važna,
a to su oni koji bi da se ponište, da umru usled tolike nepodnošljivosti i
nelakoće življenja. Oni koji izgube smisao i suštinu. Oni koji su preumorni. Neki
na tom putu odustaju i ne počine samoubistvo. Neki prežive pokušaj samoubistva.
Sve u svemu, koliko god da se proživi život, življenje
uvek prekratko potraje. Pamćenje ma kakvo da može biti, dobro ili loše, lepo ili
ružno, uvek je puno neznanja, nepouzdanja, i zato ga je možda najlakše
krivotvoriti, ulepšavati, doterivati, falsifikovati, te ne mora mnogo proteći
vremena da bi se uvek iznova ulepšavalo sve ono što je još davno oteklo u nepovrat,
u zaborav, u neki vid zaborava. Među ljudima više je nesporazuma, više razlika,
te otuda ni sećanja ne mogu da im se ikad više poklope, jer štrče i odudaraju jedni
od drugih, i nisu lako poklopljivi, nisu slični, nisu složni, nisu
sinhronizovani, i večito su u takvim pozicijama nepodudarnosti koja ih još više
čini nejednakima. Svaki čovek upada u klopku i zamku svog vlasititog pamćenja.
„... prošlost
koje se sećamo ostaje bezvremena. Nemoguće je sećanjem povratiti u život jednu ljubav
kao kada se vraćamo da oživimo neku knjigu ili film“.
Neki od
junaka ove knjige bolje će nastaviti da žive, a tako uigrano i podudarno samo sa
svojim mrtvim i izgubljenim koje su voleli. Za neke zahvalnost biće
poistovećena sa slabošću, te neki smatraju da treba biti više nezahvalan.
A onda novo
razočaranje i u pogledu sadašnjosti, o kojoj se kao i o budućnosti, pa i o
prošlosti, takođe jako malo zna i mnogo je tu neznanja, samo neznanja, a sadašnjost
nije ni dobra, kao što nije ni loša, a može se prezirati, može se od nje strahovati,
i stalna dilema - treba li takva sadašnjost da bude prihvatljiva ili odbačena. Treba
se dakle čuvati ne samo predviđanja, već i precenjivanja. A kad iščili harmonična
muzika, na snagu stupa užas buke i vreve, tačnije jedno sveopšte ništavilo, a
sve manje biće mesta za pričanje, za reči, za govore.
Srušena su carstva
mnogih zabluda, a ljudi su zapali u još veće stanje podvlašćenosti svoje. Postali
su robovi. Ljudi sve manje čitaju poeziju. Ljudi su sve više neodlučni. Jedni
drugima stranci. Reči su obesmišljene. Možda je sve obesmišljeno. Nakon svega, ostaju
još 4 muzička takta koja se u beskonačnosti večito ponavljaju i smenjuju. Ostaju
samo taktovi neznanja.
„Kakva bi
to sreća bila pobeći daleko u svemir, negde gde se život odvija drugačije nego
na zemlji i gde ljudi nemaju potrebu za telima! Međutim, uprkos svim onim
sjajnim svemirskim letilicama, čovek nikad neće napredovati u osvajanju tog prostora.
Kratkoća njegovog života čini da nebo postaje težak crni poklopac o koji će on
uvek lomiti vrat i iznova padati na zemlju gde sve što živi mora da jede i mogu ga pojesti. Jad i taština. „Na konju su
smrt i jedan paun...“ “.
Нема коментара:
Постави коментар