ZAŠTO SE PUNA ISTINA O GOLOOTOČANIMA NIKAD NE SAZNAJE...

Nakon što je objavio svoju prvu knjigu pod nazivom „Goli otok“ 1990 godine, Dragoslav Mihailović je počeo već 1991 da dobija mnoga pisma, u kome mu neki pošiljaoci pisama učtivo zameraju na nekim načinjenim greškama. Mihailović hoće priznati u kojim segmentima jeste došlo do nekih omanjih grešaka, ali će većinu, ako ne skoro sve svoje prigovarače dolično ućutkati, pokazujući da nema grešaka koje mu oni potpisuju.

No, na Golom otoku je boravilo nekoliko komunista iz Italije, a bilo je reč o rudarima i radnicima, koji su u periodu od 1947, pa sve do 1949 u Jugoslaviju došli kako bi svojim sadruzima pomogli na putu izgrađivanja jednog čestitog socijalizma, ali su svi oni nakon 1948 godine, a zbog Rezolucije IB-a pohapšeni i zatočeni u logore. Kaže se da je pridošlih Italijana bilo oko 2 hiljade i da su mnogi tom prilikom došli porodično. O trojici Italijana golootočana Mihailoviću je ispričao „bivši vojni osuđenik inženjer Milosav Purtić“, koji je 1949 svoje prvo nameštenje dobio u Rijeci. On je ispričao priču o građanima grada Monfalkona (grad Tržič) na severu Italije. Tada su svi uhapšeni i tako su se sreli, i ovi Italijani i onaj koji ovu priču priča. Od trojice uhapšenih Italijana dvojica su mladići, i radnici vojnog brodogradilišta, te im presuđuje KOS i vojni sud. Radili su kao farbari. Mladići su dobro govorili hrvatski. No, treći među njima, znao je Dantea napamet, govorio je samo italijanski i bio dosta stariji, po zvanju profesor, star oko 55-60 godina. Taj profesor plakao je dok su ih vezane sprovodili u lancima vozom, posebno kad im je neko doturio jedan hleb. Suđeno im je u Splitu. Doveli su ih prvo u logor Bileća, a onda i na Goli otok. O profesoru Milosav Purtić ne zna dalje ništa, ne zna ni da li je preživeo kaznu od 8 ili 10 godina robije, dok za dvojicu mladića zna da su preživeli.

Te 1948 počele su Titove čistke i na univerzitetu, te su mnogi hapšeni, oduzimane su im stipednije, izbacivali su ih sa fakulteta, dakle oduzimano im je svako pravo na obrazovanje. U to vreme partijske komisije rade na pisanju svojih izveštaja iz kojih treba da se spozna, ali kakvo zapravo stanje na univerzitetu.

U „Prilozima“ svoje druge knjige Dragoslav Mihailović daje još neka imena i tako sledi dopuna onim spiskovim iz prve knjige  o žrtvama s Golog otoka, i kaže: “Dok je Ministarstvo unutrašnjih poslova Crne Gore, na zahtev Udruženja „Goli otok“ za Crnu Goru, objavilo imenik od oko 4200 crnogorskih golootočana, nadležne ustanove treće Jugoslavije i Srbije se na takve zahteve civilizacije OGLUŠUJU. Ništa od tih podataka se u Beogradu ne može dobiti! U Beogradu se ne može dobiti ni materijal o članovima i kandidatima za članstvo u partiji pogođenih dugom partijskom ČISTKOM, a kamoli spisak golootočana! To dosta dobro govori i o prirodi REŽIMA u kojem živimo (i možda bi naročito moglo biti korisno onima koji o njemu još gaje izvesne iluzije). Ovde dodajem i malu dopunu ćuprijskog spiska“. Ta dopuna sastoji se u još 6 pomenutih imena žrtava, a zatim je ispravljen i jedan podatak iz spiska objavljenog u prvoj knjizi. Ispravljena su imena nekih žrtava, kao i prezimena. Zahvaljući Milanki Stanojević Stefanović koja je pričala, svedočila i pisala mnoga pisma Mihailoviću, ona je donela čak i spiskove žrtva iz Smedereva i sreza Podunavskog, a njih ima 41. Zatim je dala i spisak žrtva iz 3 sela u srezu Gročanskom kojih ima 11. Profesor dr Miloš Blagojević dao je spisak žrtava iz sela Miletićevo i njih ima 20, sela na 30-ak km udaljenog od Vršca. Inženjer Branko Putnik dao je listu inženjera koji su boravili u logoru Bileća i na Golom otoku od 1952-56, a kojih je bilo čak 19.

Na četvorogodišnjem putu između objavljenje prve knjige 1990, i objavljene druge knjige koja će izaći 1994, Dragoslav Mihailović kaže: “Kada pišete debelu dokumentarnu knjigu o događajima u kojima, doduše, jeste učestvovali, ali koji su veoma složeni i, još, desili su se pre četiri decenije, a pogotovu o nekim logorskim događajima, o kojima se puna istina tako reći nikada ne saznaje i ne može saznati, jer u njenom SKRIVANJU učestvuju ne samo REŽIM ili naslednik režima koji je ZLOČIN porodio i zločinci nego i njihove žrtve, morate počiniti DOSTA GREŠAKA. Tako sam i ja u mojoj prvoj knjizi počinio neke greške, koje, s obzirom na obim rada i broj spomenutih ličnosti, po mom mišljenju, nisu bile brojčano preterane. Želim ovde da ih, koliko mogu i koliko znam, ispravim. Molim oštećene za oproštaj“.

Mihailović je objavio u „Prilozima“ i ctrež ili „veliku mapu Golog otoka koju je iz neke kancelarije 1954 godine UKRAO makedonski kažnjenik IV grupe Stile Milevski“, a crtež je delo arhitetke Radosava Zekovića, kome su slomili i ruke i noge, kičmu, a koji je ležao u gipsanom koritu 4 godine, i ostao težak invalid.

Pored pisama u kojima mu preporučuju gde bi sve morao da ispravi i revidira svoj dokumentarni tekst, Mihailović je dobijao i takva pisma, posebno od Dinaraca, koji su mu pretili. Mnogi su mu pretili tužbom, a neki su ga bogme i tužili, no na sudu su oboreni, itd. Pretila mu je rodbina, mahom nečiji sinovci, onih koje je pominjao kao dželate i saradnike Udbe. Neki spomenuti nisu imali petlju da mu se lično obrate ili da ga sretnu, te su već slali Mihailoviću svoje zastupnike i pregovarače,  a u svakom slučaju tražeći da mnogo toga kazanog Mihailović revidira, povuče, izbriše, prepravi, negira, ili da čak neke prestane da spominje i da o njima piše, itd.

Kada je vozom iz Beograda krenula 5 novembra 1951 godine „srbijanska partija DEVETE grupe za logor“, veruje se da su tada pošla čak 2 voza, kod Vinkovaca dolazi do sudara vozova, ali niko nije u toj tragičnoj vesti sutradan kazao da su među mrtvama i poginulim bili toliki i toliki osuđenici. A rečeno je da je poginulo 6-7milicajaca i udbaša. I rečeno je da je uhapšenika bilo 10, a bilo ih je skoro 40, a od toga 4 su bila iz Ćuprije. Među postradalim tada bili su još: inženjer Dimitrije Ličen, pravoslavni episkop bosansko-hercegovački Mitar Šarac (zanimiljivo ili ne, da ga nikad nisam srela na listi srpskih jerarha od IX do XX veka!), katolički biskup Mitar Papac, mladi musliman Avdibeg Ibrahimpašić, kome je bilo 20-21 godina, student medicine. Svedok ovo događa, inače žena, pamti kad su ih sahranili u Sremskoj Mitrovici, a onda su neki kasnije iskopani i na zahtev svojih porodica i vraćeni na neka druga groblja. Jedino  po mladog muslimana niko nije došao. Ličen je prenet u Inđiju posle 25 godina. Dragoslavu je ovo ispričano 13 februara 1992.

Mihailoviću su pretili čak i ubistvom, posebno preko sinovaca iz Crne Gore, jer se zamerio jednom Mašanu Radonjiću iz Herceg Novog. A njegovom sinovcu Mihailović tada veli: “On je na Golom otoku bio sadistički mučitelj, a sad izigrava junaka i žrtvu. Nisam ja to izmislio. Imam deset svedoka o njemu. Ko god ga je poznavao, gleda ga kao BATINAŠA i ZLOTVORA. Samo se postavlja pitanje da li je nekoga ubio ili nije“, a nakon razlaza sam za sebe Mihailović reče: “Šta li u Mašanovoj neobjavljenoj knjizi, pitam se, stoji? Da li će još jedan sadistički ludak, poput Milovana Đilasa, uspeti sebe da proglasi za mučenika i žrtvu?“.

Mihailović je imao još mnoge susrete i razgovore o Golom otoku, a još od 1978, pričajući najotvorenije moguće sa žrtvama Golog otoka, a jedan od njih bio je akademik Luka Marić, iz Hrvatske kome je bilo 79 godina, a koga je sreo u Kruševu u Makedoniji i kazao mu utešno: “ “MNOGI SU, rekao sam mu, „nehotice tom zlu pripomogli, i nemaju pred nama nikakvu krivicu. Samo, većina njih neće to i da kaže da bi se saznalo kako se sve odigralo. A to je šteta“. Stari profesor je imao ispisan materijal o Golom otoku, koji je nameravao da ustupi Mihailoviću, ali je već iduće 1979 umro.

Najveću ravnodušnost Mihailović je našao kod lekara i profesor medicinskih nauka, koji su najravnodušnije moguće stajali pred svim onim bolesničkim patnjama i mukama, a krupnim stvarima koje su se sve odigrale na Golom otoku, umanjujući uvek užasne bolesti i boleštine, njihove posledice, koje su nastale usled posledica gnusne torture i mučenja, izgladnjivanja, itd. Mihailović kaže: “... da je medicinska nauka i služba, armije, policije i, u izvesnoj meri, ona civilna, učestvovala u zavođenju, sprovođenju i skrivanju golootočkog terora“.

(kraj druge knjige „Goli otok“)