DR KARL MARKS - NAJPODROBNIJI POZNAVALAC DRUŠTVENIH PRILIKA...

 

Još 1844 godine dr Karl Marks proteran je iz svoje zemlje, iz svoje domovine Nemačke, i nastanio se u Londonu, a sve samo zbog širenja revolucionarne teorije. Nakon 4 godine, vraća se te 1848 opet u svoju domovinu, ali je kroz par meseci otuda iznova isteran. Tada se naseljava najpre u Pariz, ali ga nažalost i odatle proteruju. I na kraju, izabira London kao svoje konačno odredište i mesto stanovanja unutar male vile na severozapadu Lonodna, u Haverstock Hillu, odakle će raditi i pratiti prilike svuda po svetu. Dr Karla Marksa oduvek su snalazile samo poteškoće, neprilike, nevolje, ali neće nikad posustati i odustati, već će  najenergičnije moguće iznositi svoje velike ideje u koje će nepokolebljivo verovati. Sedeo je u svojoj privatnoj biblioteci, iščitavao mnoge knjige, koje su mu oduvek bile najveći saveznici u ovoj kapitalnoj borbi.

Najsažetije ciljeve socijalizma dr Karl Marks izdiktirao je kao ispravljenu verziju, kazavši da svi stariji od 20 godina, pa naviše, imaju pravo da izađu na izbore, kao i pravo glasa, a izbore dakle treba održavati nedeljom ili praznikom. O ratu ili o miru odlučuje narod. Umesto stajaće vojske treba imati Narodnu odbranu. Treba ukinuti sve zakone koji sputavaju i limitiraju slobodu štampe i pravo mišljenja, slobodu misli, kao i slobodu istraživanja. Pravosuđe treba da bude besplatno. U državi svi imaju opšte i jednako pravo po pitanju obrazovanja. Školovanje je obavezno, a obuke su besplatne unutar prosvetnih ustanova. Treba što više proširiti politička prava i političke slobode. Treba da postoji jedan jedini progresivni porez, te da se narod rastereti indirektnih poreza. Mora postojati neograničeno pravo na udruživanje. Treba zabraniti rad nedeljom, a ostali radni dani treba da budu normalni. Deci treba zabraniti rad, kao što treba zabraniti rad koji šteti zdravlju žena, a šteti i moralu. Treba da postoji zakon koji štiti život i zdravlje svakog radnika. Treba da se sprovode zdravstvene kontrole radničkih stanova. Treba obratiti više pažnje na rudnike, krupnu industriju, ali i sitne industrije, kao i kućne industrije. I mora postojati delotvoran zakon o odgovornosti. Zatvorenički rad mora biti regulisan. Treba podići socijalističke zadruge uz pomoć države, ali da u njima važi demokratska kontrola radnog naroda.

Ovih 12-13 tačaka izdiktirao je ispravljeno, dr Karl Marks 18 decembra 1878 godine  dopisniku lista „Chicago Tribune“, koji je najpre objavljen 5 januara 1879 godine, nažalost sa nekim izmenama, sa nekim netačnostima, sa dosta mesta u kojima je autentičan smisao dr Karla Marksa izvrnut. Nešto kasnije tekst ovog razgovora objavljen je od strane Berta Andreasa 1965 godine.

Šta je sve kazao otac savremenog socijalizma, autor „Kapitala“ i osnivač „Internacionale“, dr Karl Marks, kome je u vreme davanja intervjua bilo 60 godina, iako mu je novinar pogrešno dao „više od sedamdeset godina“:

Počeo je raskolom socijaldemokrata koji je nastao 1875 godine, a još za vreme održavanja Gotskog skupa, kada su stvorena dva bloka. Na jednoj strani stajale su malobrojne pristalice Lassalle-a (tzv. lasalovci), a na drugoj privrženici Internacionale (tzv. ajzenahovska partija). Izdiktirani program, onih 12-13 tačaka, treba da važi u Nemačkoj, dok ostale druge zemlje treba da izgrade opet svoje sopstvene programe. Jedino što jeste svim zemljama isto jeste njihov zajednički konačni cilj, koji se po Karlu Marksu zove „oslobođenje rada“, a ne „vladavina radnika“, kako je novinar zaključio.

Dr Karl Marks bio je dobro upoznati sa američkim pokretom, koji je po njemu postao značajniji tek od 1857 godine, sa stvaranjem prvih sindikata, a onda i nacionalne radničke unije, dalje navodeći da je američki socijalizam nastao u času kad  se pojavila veća koncentracija kapitala, i u času kada je došlo do promene odnosa između radnika i njihovih poslodavaca.

Po dr Karlu Marksu socijalizam jeste uspeo da dosegne dve jako velike, krucijalne stvari:

„... socijalisti su dokazali da se opća borba između kapitala i rada odvija svuda, dokazali su njen kozmopolitski karakter. Stoga su pokušali postići sporazum među radnicima raznih zemalja... jer su kapitalisti neprestano postajali kozmopolitskiji... unajmljivali su inozemnu radnu snagu i koristili ih protiv domaćih radnika... pokazalo se da socijalizam nije bio samo mjesni, već međunarodni problem, koji se morao riješiti međunarodnom akcijom radnika. Radne klase spontano su ušle u pokret, ali su objašnjavali radnicima njegov karakter i njegove ciljeve“.

Šta su radnici imali u sistemu kapitalističke vladavine?

Imali su po dr  Karlu Marksu „samo svoju golu radnu snagu“ koju su dalje po nuždi prodavali na tržištu rada ili svom poslodavcu kao i svaku drugu potrošnu robu. Dalje, dr Karl Marks tvrdi da takav kapitalistički sistem mora jendom ipak nestati, i da će na njegovo mesto onda doći jedan viši društveni poredak. Društvo je podeljeno na klase, a u takvom podeljenom društvu stalna je borba i stalna suprotnost između te dve klase, bogatih i siromašnih. U nekim zemljama iz sindikata nastale su političke organizacije. Čak je i Amerika osetila potrebu za stvaranjem nezavisne radničke partije. No, radnici su zatim izgubili poverenje u svoje politčare, a dalje o svemu tome dr Karl Marks, još kaže:

„Špekulanti i klike dočepali su se zakonodavnih tijela, a politika je postala posao. U tome Amerika nije sama, no, tamo je narod odlučniji nego u Evropi. U Americi se sve razvija brže, ne govori se zaobilazno i stvari se nazivaju pravim imenom“.

O stanju unutar Socijalističke nemačke partije, dr Karl Marks kaže da je ta partija nastala kao prvo vrlo kasno, a onda se nije mnogo zadržala na utopijskom sistemu, kao recimo Francuzi i Englezi, te su Nemci mnogo više postali nakloni teorijama, tj. teoretisanju, i dok su od ostalih pokupili samo njihova iskustva i onda doneli svoje najpraktičnije zaključke. Moderni kapitalizam je za njih bio tada novina, a otvorili su neka pitanja o kojima Englezi i Francuzzi više nisu ni pričali, jer su ih očigledno zaboravili. Unutar drugih zemalja postojali su radnički pokreti koji su stasavali na teorijama svoga socijalizma, te su tako radnici sa dolaskom modernih sistema u industijalizaciji stvorili nezavisne političke partije, a čak su i unutar parlamenta imali svoje deputate, te su prvu opoziciji upravo činile ovakve radničke partije. Dr Karl Marks dalje veli:

„Ali smijem reći ovo: da se njemačka buržoazija, protivno američkoj i engleskoj, ne sastoji od najvećih kukavica, morala bi već odavno voditi ovu opozicionu politiku u redovima Internacionale?... Lasalovci ne postoje kao partija... Kada je (Lasalle) nakon reakcije, koja je slijedila poslije 1848, započeo svoj pokret, vjerovao je da će radnički pokret moći najbolje ponovo oživjeti ako preporuči radničke zadruge. Time je želio potaći radnike da djeluju. On je to smatrao običnim sredstvom za ostvarenje cilja pokreta... Potražio je Bismarcka i ispričao mu šta namjerava. Bismarck je tada podržao Lasalle-ova nastojanja kako god je znao... Htio je da radničku klasu izigra protiv buržoazije, od koje je bila proizašla revolucija od 1848“.

Šta će još kazati dr Karl Marks, o Internacionali koja je 15 jula 1876 u Filadelfiji raspuštena:

„Internacionala je bila korisna, ali ona je preživjela i više je nema... Rastom socijalističkog pokreta posljednjih godina postala je suvišna... Internacionala je u prvom redu bila osnovana da okupi radnike i pokaže im kako je korisno uspostaviti organizaciju raznih narodnosti. Interesi pojedinih partija u raznim zemljama ne podudaraju se... Tačno je da smo naređivali inozemnim radničkim organizacijama kad je organizacija Internacionale bila čvrsto utemljena. Tako smo bili prisiljeni da isključimo neke njujorške sekcije... Postoji više američkih političara koji bi rado trgovali sa pokretom“.

Šta je kazao dalje u svom londonskom intervjuu iz 1878 godine,  dr Karl Marks o religiji:

„Mi znamo da su nasilne mjere protiv religije besmislene... religije će nestati kako socijalizam jača. Društveni razvoj pomoći će tom nestanku, pri čemu značajna uloga pripada odgoju.... Ne mora se biti socijalist da se predvidi da će u Rusiji, Njemačkoj, Austriji i možda u Italiji, ako Talijani nastave dosadašnjim putem, doći do krvave revolucije. Događaji francuske revolucije mogli bi se u tim zemljama još jednom odigrati. To je jasno svakom poznavaocu političkih prilika. No te revolucije sprovest će većina. Revolucije neće sprovesti jedna partija, već čitav narod“.

O tome šta je sve pisao i govori, dr Karl Marks sam kaže, odgovarajući na neke od optužbi sveštenstva koje ga je teretilo i prozivalo da govori vatreno protiv religije, vere:

„Nikada ne pišem takve melodramske besmislice. Dobro promislim ono što pišem... Pisao sam londonskom listu „Times“ i okrivio ga za falsifikat. Međutim, kada bih htio opovrći sve što je o meni rečeno i napisano, tad bih morao zaposliti dvadeset sekretara... Komuna je ubila samo oko 60 ljudi. Maršal Mac-Mahon i njegova krvoločna armija ubila je više od 60 000. Nikada jedan pokret nije bio tako oklevetan kao Komuna“.

O velikim pokretima i nužnim krvoprolićima, dr Karl Marks dalje veli:

„Ni jedan jedini veliki pokret nije rođen bez krvoprolića. Sjedinjene Države Sjeverne Amerike krvoprlićem su izvojevale svoju nezavisnot, Napoleon je osvojio Francusku krvavim događajima... Italija, Engleska, Njemačka i svaka druga zemlja, pružaju i dalje takve primjere. Ubisto iz potaje, kao što se zna, nije ništa novo. Orsini je pokušao smaknuti Napoleona, no kraljevi su ubili više ljudi nego itko drugi. Jezuiti su ubijali, ubijali su i puritanci pod Cromwellom. Sve se to dešavalo prije nego što se čulo za socijaliste. A dana su za svaki pokušaj atentata na kraljeve ili državnike odgovorni socijalisti. Smrt njemačkog cara baš sada bi osobito žalili socijalisti: on je na svom mjestu veoma koristan, a Bismarck je za naš pokret učinio više nego bilo koji drugi državnik, jer stvari tjera u krajnost“.

Šta je još na kraju svog londonskog intervjua iz 1878 godine, dr Karl Marks kazao o Bizmarku:

„Prije nego što je oboren, Napoleon se smatrao genijem – zatim je nazvan budalom. Bismarck će isto tako proći. Izgovarajući se ujedinjenjem Njemačke, počeo je uvoditi despotizam... Njegov najnoviji postupak samo je prerušen državni udar – ali neće uspjeti. Njemački i francuski socijalisti protestirali su protiv rata iz 1870, kao protiv čisto dinastičkog rata... prorekli su njemačkom narodu da će, ukoliko dopusti da se tobožnji obrambeni rat pretvori u osvajački rat, biti kažnjen  uspostavljanjem vojnog despotizma i bezobzirnim tlačenjem radnih masa. Socijaldemokratska partija u Njemačkoj održavala je tada sastanke i objavila proglase u kojima se zauzela za častan mir sa Francuskom. Pruska vlada odmah ju je prognala, a njene mnoge vođe bile su utamničene. Uprkos tome, njeni poslanici i ona sama usudili su se da u njemačkom Rajhstagu veoma žestoko protestiraju protiv nasilnog anektiranja francuskih pokrajina. Bismarck je, pak, provodio svoju politiku silom, a ljudi su govorili o geniju Bismarcku. Rat je bio na kraju, i kad on više nije mogao dalje osvajati, već je trebao iznijeti nove originalne ideje, Bismarck je jadno zakazao. Narod je izgubio povjerenje  u njega, a njegova popularnost je opala. On treba novac i država treba novac.Tobožnjim ustavom nametnuo je narodu poreze za svoje vojne planove i planove oko ujedinjenja, sve dok to dalje više nije išlo, a sada to pokušava bez ikakvog ustava. Da bi mogao još iskorištavati, kao što on želi, prizvao je sablast socijalizma, i radi sve što je u njegovoj moći da izazove narodni ustanak“.

Takođe, dr Karl Marks je dobro informisan te zna i kako stoje stvari u Berlinu, o čemu u završnici svog londonskog intervjua iz 1878 godine, kaže ovako:

„... Berlin je posve miran, a Bismarck razočaran. Protjerao je 48 vodećih ljudi... Ti ljudi podsticali su berlinske radnike na mir, a Bismarck je to znao. Znao je, također, da u Berlinu 75 000 radnika gotovo skapava od gladi. Računao je s puno pouzdanja da će nakon udaljenja vođa doći od nereda, koji će mu dati znak za pokolj. Onda bi mogao pritegnuti čitavo njemačko carstvo i pustiti na volju svojoj omiljenoj krvavoj i željeznoj politici, a utjerivanju poreza više ne bi bilo granica. Do sada još nije došlo do nemira i Bismarck, na svoje zaprepaštenje, mora ustanoviti da se osramotio pred svim državama“.

Izvor: „Karl Marx - Fridrih Engels“, „Dela“, tom 41, str. 456-462, Prosveta, 1979;