KONSTANTIN KAVAFI (1863-1933) PESNIK PROGRESA I HUMANOSTI...

 

Kavafi vodi poreklo iz Carigrada, a rodio se u imućnoj porodici trgovaca i to u Aleksandriji. Jedan deo svog odrastanja proveo je u Engleskoj. Otac mu umire 1870, a porodica od tada zapada u novčanu krizu, starija braća troše brzo nasledstvo. I zato je samohrana majka, koja je izrodila 9 sinova, i jednu ćerku, koju je izgubila, napustila Aleksandriju, te prešla sa decom u Englesku. U Engelskoj Konstantin boravi 7 godina, sve do 1879, kada su dva najstarija brata morala da likvidiraju svoju trgovinu zbog lošeg poslovanja i brzo potrošenog nasledstva.

Godine 1882-85 Kavafi dolazi u Carigrad, a potom se opet vraća u Aleksandriju. U Grčku je odlazio samo na odmore. Bio je najpre engleski državljanin, a kasnije se odriče tog državljanstva. Znao je dobro 3 jezika, i na njima je pisao: engleski, francuski i italijanski, a znao je delimično i arapski. Radio je pri Ministarstvu javnih radova u Egiptu, preko 3 decenije, u odeljenju za navodnjavanje. Konstantin Kavafi je umro sam, u Aleksandriji od posledica teške bolesti (rak grla), a pre  toga operisan je u Atini. Imao je smetnje pri pokušaju da stupi u novinarstvo i politiku, jer nije imao velike škole, već svega završene godinu-dve na trgovačkoj akademiji.

Sa pisanjem poezije počeo je rano, a piše na čak 3 jezika (grčkom, engleskom i francuskom), zbog čega su ga „zagriženi narodnjaci odbacivali kao pesnika“. Prve pesme objavio je u časopisima, listovima, a od 1910 počinje ozbiljnije da piše te neke pređašnje svoje pesme odbacuje. Pesme je objavljivao u vidu tablica, no još uvek ne i u vidu knjiga, i te tablice poklanja svojim prijateljima. Mnogi počinju da se pohvalno izražavaju o njegovoj poeziji, a postaje jako omiljen i kod omladine. Godine 1926 odlikovan je ordenom „Feniksa“ koji mu dodeljuje vlast Grčke. Tek posthumno objavljena mu je prva knjiga poezije 1935 u Atini, a brojala je 154 pesme. Docnije objavljena su i kritička izdanja svih njegovih pesama, od strane jednog solunskog profesora.

Kavafi se svrstava danas u najvećeg pesnika moderne grčke lirike. O njegovoj poeziji dr Ksenija Maricki Gađanski piše: “Njegova blaga ironija i oskudan, suvoparan rečnik navodili su Grke i na primedbu da je to proza, a ne poezija. Smatrali su ga i „pesnikom bekstva“ i „pesnikom dekadencije“, ocene koje nisu bile sasvim lišene aluzija na njegov privatan život, određen autoerotizmom  i homoseksualnošću, prikrivenom sve dok nije navršio četrdesetu godinu. U novije vreme se nekolicina naprednih pisaca u Grčkoj trudi da ispravi ovako površnu, shematizovanu sliku velikog pesnika, koji je, po njihovom mišljenju, imao angažovan stav u životu i književnosti – na pravoj strani progresa i humanosti“.

U ovoj “Antologiji savremene grčke poezije“, Kavafi je zastupljen sa 19 pesama, a u prvoj pesmi pod nazivom „Zidovi“ peva: “Nemajući obzira, sažaljenja ni stida, ogromne su zidove izgradili svud oko mene... Ali ni najmanji šum tih graditelja nije se čuo. Neosetno su me odvojili od spoljnjeg sveta“.

U pesmi „Očekujući barbare“, Kavafi se zapita: “-Šta čekamo ovde na agori okupljeni?... -Zašto u senatu vlada takav nered? Što senatori većaju a ne donose zakone? Zato što će barbari danas stići. Kakve još zakone da donesu senatori? Barbari će ih načiniti čim stignu... -Zašto naših valjanih retora nema da kao uvek saopšte svoje besede, da kažu svoju reč? Zato što će danas barbari stići; a njima su govori i svečane besede dosadni“.

Pesma „Grad“ i stihovi ovi: “„... Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam, crne ruševine svog života spazim, ovde, gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio“... Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš – ne nadaj se, nema za tebe broda, nema puta. Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom kutu, straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj“.

Pesma „Satrapija“, gde kaže: “Kakva nesreća, a stvoren si za lepa i velika dela; ta tvoja nepravična sudba svagda da ti ukraćuje podsticaj i uspeh, da te ometaju obične navike, i tričarije i ravnodušnost... sve te stvari koje ne želiš. Za drugim plače tvoja duša, drugo bi htela...“.

Zašto „Bog napušta Antonija“, kazaće u pesmi istoimenoj: “... svoju sudbu što te izdala, svoja dela što nisu uspela, svoje životne planove što su svi omanuli – nemoj beskorisno oplakivati... nemoj se spuštati na tako zaludne nade...“.

Kavafijeva „Itaka“ donosi stihove ove: „Kada se spremiš prema Itaci da pođeš, treba da zaželiš da putovanje bude dugo, pustolovina puno, puno saznanja... I mnogo letnjih jutara da bude kada ćeš – s kojom li radosti, sa zahvalnošću! – ući u luke, prvi put viđene... da učiš i da učiš od mudraca. A na umu uvek da ti Itaka bude. Da tamo stigneš predodređeno je tebi. Ali uopšte nemoj da ubrzavaš putovanje. Bolje neka godine mnoge traje i na ostrvo da već kao starac stigneš, obogaćen onim što su uz put stekao, ne očekujući da ti Itaka pruži bogatstvo. Itaka ti je dala divno putovanje. Da nema nje, ne bi ni pošao na put. Ali nema ništa više da ti da. I ako je nađeš siromašnu, Itaka te nije prevarila.Tako si mudar postao, s tolikim iskustvom, pa ćeš razumeti već šta to Itake znače“.

U pesmi „Na brodu“, primeti stihove ove: “Pučina Jonskog mora svud oko nas... Bio je osetljiv do krajnje granice i to mu je obasjavalo izraz“.

U pesmi „O Demetriju Sotreu (162-150 pre nove ere)“ reče: “... sa ponosom: jer, čak i u neuspehu, on svetu pokazuje i dalje istu neukrotivu hrabrost“.

Pesma „Darije“, i stihovi ovi: “... pre će biti da je shvatao zaludnost veličine. Duboko razmišlja o svemu ovome pesnik... Pesnik je preneražen. Kakva nesreća!... Kakvo odlaganje. Kakvo odlaganje njegovih planova... O, veliki bogovi, zaštitnici Azije, pomozite nam...“.

Kuda se sve vukao, skitao, lutao, a idući u pesmi „Po tavernama“, pevaće: “Po tavernama i bordelima Bejruta se vučem. U bednom razvratu nedostojno provodim život. Jedino me spasava (kao trajna lepota, kao miris koji se zadržao na mojoj puti) to što je pune dve godine Tamid bio samo moj - taj divni mladić samo moj, i to ne zbog kuće ili zbog vile na Nilu“.

„Na putu u Sinopu“, pevaće Kavafi: “... Prorok se zatvori u neku skrovitu sobu. Posle nekih pola sata izađe zabrinut i reče oficiru: „Nisam bio u stanju  sasvim jasno da vidim. Danas je povoljan dan.Video sam neke nerazgovetne slike. Nisam dobro razumeo. – Ali mislim da bi kralj mogao biti zadovljan onim što ima. – Sve preko toga stvoriće mu neprilike. Seti se, molim te, da mu ovo kažeš: sudbina se menja neočekivano. I reci kralju Mitridatu: jako se retko nađe onaj divni drug njegovog pretka, drug koji u pravi čas kopljem ispiše po tlu dragocenu poruku: “Spasavaj se, Mitridate“ „.

Pesma „Na istom mestu“ i stihovi: “...Stvarao sam te u svom zadovoljstvu i u tuzi: pomoću toliko događaja, toliko stvari. I celo si se, za mene, pretvorilo u osećanje“.