.jpg)
Savremeni
grčki pesnik Niko Kazancaki rodio se na Kritu, u Iraklionu. Zadnje 2 godine svoga
života provodi van rodne zemlje, te umire u Nemačkoj u Frajburgu. Školovao se na
Kritu i Naksu, a u Atini završava studije prava, te na Pravnom atinskom
fakultetu postaje docent. Putovao je mnogo, skoro 2 decenije, a govorio je više
stranih jezika, uz dva klasična - latinski i grčki.
U pesmi
„Odiseja“, u “Odi Suncu“, peva: “Sunce, veliki moj Istočniče, zlatna kapo mog uma,
volim da te nosim nakrivo, zaželeo sam da zaigram, da mi poživiš, da poživim i
ja, da nam se srca obraduju. Dobra je ova zemlja, prija nam, kao viti grozd,
ona, bože, visi u plavom zraku, njiše se kao u buri, dok je svi duhovi i ptice
vetra grizu i kljucaju“.
O njemu dr
Ksenija Maricki Gađanski još piše: „Sudeluje u javnoj upravi pod Venizelom i
kao direktor u ministarstvu organizuje 1919 repatrijaciju 15000 Grka iz oblasti
Kavkaza u severnu Grčku. Desetak godina kasnije, zbog svog književnog rada
(posebno zbog knjige “Spasioci bogova“,1927) izložen je neprijatnostima, koje u
Atini, dvadeset i četiri veka posle Sokrata, dovode do sudske opužbe za
ateizam. Ipak suđenje nikad nije održano“.
Niko
Kazancaki u svojoj „Odiseji“ peva Suncu: „Shvati da vreme ide ukrug, da sudba
ima točkove, da je ljudski um smešten visoko iznad i da ih kovitla, daj udari da
zavrtimo zemlju da se otkotrlja! Sunce moje što žmirkaš tako brzo, moj riđokosi
hrtu, uhodi svu divljač koju volim, i pođi u lov na nju, i javi mi sve što
opaziš na zemlji i sve što čuješ, a ja ću to propustiti kroz tajnu radionicu
svoje utrobe dok polako, uz igru, smeh i duboku nežnost, sve to, voda, vatra, kamenje
i zemlja, dok sve u duh ne pređe; a duša teška, blatnih krila, slatko će se rešiti
tela, uzneće se mirno kao plamen, iščeznuti na suncu. Lepo ste se založili, momci,
na svežem žalu, praznik u vama sav je postao smeh, ljubavni ujedi, kolo i
zaludno brbljanje, i izgubio se u puti; ali se u meni vino podiglo, povampirilo
se meso, jedna morska arija poskoči da me obori s nogu, dođe mi da zapevam pesmu
– naprav'te mesta, braćo!“.
Drugi svetski
rat proveo je na ostrvu Egini, gde živi sa svojom drugom suprugom, a žitelji
Egine su tada bili izloženi strašnom genocidu, jer su bili odsečeni, te su
trpeli strašni teror gladi. Nakon rata Niko Kazancaki je ministar bez
portfelja, koji nastoji da utiče na smirivanje stanja u svoj zemlji. No, pošto
u tome neće uspeti, on 1946 prelazi u Francusku i tamo počinje da radi za
UNESKO. Potom živi na francuskoj rivijeri od 9151 godine, u Antibi. Godine 1957
dodeljena mu je „Lenjinova nagrada“ za mir, a čak je predložen i za Nobelovu
nagradu od strane Tomasa Mana i Alberta Švajcera. No, Grčka Pravoslavna Crkva ga
isključuje, tj. ekskomunicira, da bi jedna druga Autokefalna crkva sa Krita dozvolila da umrli
pesnik uz sve počasti bude sahranjen u svom rodnom mestu.
Niko
Kazancaki peva kao jedan od Odiseja: “...“Hej, kapetane, tvoj brod lutalica na
svom poslednjem putu uzima svežu rosu za kormilo, crne oblake za jedra, i širi glas
frule po moru kojim plovi – čas je stigao sada, diži se i sviraj znak za pokret“
„.
Na
putovanja potrošio je skoro 2 decenije života, tako proputovavši čitavu Evropu
i dobar deo sveta, čak i Jugoslaviju, a dva duža puta zadržava se i u Sovjetskom
Savezu, gde je prisustvovao na proslavi prve dekade od početka Oktobarske
revolucije. U Kini boravi takođe 2 puta, a po drugi put tamo odlazi na poziv
kineske vlade 1957. Obišao je Japan, Mandžuriju, centralnu Aziju, Tibet, Palestinu,
Egipat. Na svojim putovanjima sakupljao je svoje putopisne zapise i kao novinar
slao svoje priloge, a onda ih objavio u svojim putopisnim knjigama. Na jednom putovanju
biva zaražen azijskom groznicom, što ga je zdravstveno još više oronulo.
Ovaj Odisej
savremene grčke poezije još peva: “ Uzmi mi razum, Gospode, da mi se otvori
čelo da se otvore podrumi mog uma, da se svet provetri. Hej, vi, ratari mravi,
dovoznici žita, hitnuću crvenu bulku, plamen da zahvati celo polje“.
Pored pisanja
bavio se i prevođenje. Napisao je 11 romana, 6 putopisa, oko 20 drama u stihu, oko10
filmskih scenarija, 3 knjige iz oblasti filozofije, mnoge knjige za decu, a u
časopisma i enciklopedijama je ostalo mnoštvo njegovih razasutih priloga i članaka.
Preveo je Danteovu „Božanstvenu komediju“, Homerova dela „Ilijadu“ i „Odiseju“,
Geteov prvi deo „Fausta“, Ničeova dela „Tako je govorio Zaratrustra“ i „Poreklo
tragedije“, Bergsonovo delo „O smehu“, delo Viljema Džejmsa „Teorija emocija“, Platonova
dela „Alkibijada“ i „Iona“, Darvinovo delo „Poreklo vrsta“, Ekermanovo delo „Razgovori
s Geteom“. Prevodio je još Šekspira, Servnatesa, Leonarda, Himenesa, Lorku, Mačada,
Albertija, Unamuna, itd.
Dr Ksenija
Maricki Gađanski o njemu piše: „Već rano očaran Ničeom i Bergsonom, Kazancaki se
ne zadovoljava samo da ih prevodi, već životni elan, strasno slobodoljublje i borbu
protiv svakog potčinjavanja koje je od njih naučio spaja sa svojim najranijim osećanjima
iz detinjstva, koje je proteklo u revolucionarnoj atmosferi oslobodilačke borbe
za rodno ostrvo, uz epski duh narodnih herojskih balada. Na njegovom grobu stoji
epitaf: „NE NADAM SE NIČEMU. NE BOJIM SE NIČEGA. SLOBODAN SAM“ „.
Niko
Kazancaki peva o slobodi: „Svoj alat ostavite, majstori, svoje kecelje
smotajte, otarasite se jarma nužnosti, jer sloboda zove. Sloboda, braćo, nije
vino, nije ni voljena draga, nije ni bogatstvo po podrumima, ni sinak u
kolevci; al' jeste osamljena pesma, prezrena, koja nestaje sa vetrom! Napijte
se slankaste vode lepe da vam se pročisti um, pozaboravljajte svoje otrove i
nedostojnu korist, nek vam srca postanu kao u dece, nevina, bezbrižna i laka;
mozgovi, procvetajte, da dođe slavuj i zapeva“.
Napisao je
lirske tragedije: “Hristos“, „Nićifor Foka“, “Odisej“, “Julijan Apostata“,
„Kapodistrija“, “Sodoma i Gomora“, u vremenskom periodu od 1928-50. Napisao je
i epski spev „Odiseja“ koji ima 33333 stiha, a spev se nastavio upravo tamo gde
je antički spev prestao, te sve teče od smrti Odisejeve.
Dr Ksenija
Maricki Gađanski piše: “Kazancaki je ipak pretežno romansijer, popularan svojom
borbom za mir među ljudima, bez obzira na sumoran književni i ljudski lik i
stav“.
Pesnik Niko
peva: “... san je lako prosanjan i tako svet ovaj nastade; hajde, momci, da
pesmom zauzmemo ovaj svet!... Hej, gorke se tuge otresite i načuljite uši.
Patnje i iskušenja kazujem slavnog Odiseja“.
I na kraju
pesnik Niko Kazancaki u „Epilogu“ veli: “Sunce, moćni moj Istočniče, oči ti pune
suza, jer se ceo svet smrkao, i život se sav uskovitlao, a ti se spuštaš svojoj
majčici na dno dubokog mora“.
Нема коментара:
Постави коментар