“DEVOJČICA SA ŠIBICAMA” – Hans Kristijan Andersen (prepričano)…

 

 

Siromašna devojčica pošla je u hladno sveže veče. Bilo je to uoči same Nove godine. Išla je bosa i slabo obučena ulicama. Izgubila je papuče svoje majke. Malo je falilo da je pregaze kola i zgaze konji. Jednu njenu papuču ukrao je neki dečak tvrdeći da će od nje napraviti kolevku za svoju decu u budućnosti. Drugu papuču nikad nije pronašla. Noge su joj promrzle. Imala je nekoliko kutija šibica sa sobom koje je morala da prodaje. Toga dana nije prodala ni jednu kutiju. Bila je mnogo gladna. Ništa nije zaradila. Kući nije smela, jer bi je tamo istukao njen otac. Zamišljala je proslavu Nove godine. Sela je na ulicu u jedan ugao, ćošak. Smrznuta devojlica počela je maštati i zamišljati. Palila je šibice. Na plamenu tom grejala je svoje ručice. Dok je plamen goreo njene zamišljene slike su trajale, oživljavale, a zamišljala je da sedi u toploj kući pored vatre. Zatim je videla pečenu gusku kako juri oko astala. Videla je sebe kako sedi ispod neke lepo okićene jelke. Od sijalica njoj se učini da sijaju nebeske zvezde. Jedna zvezda utom pade. I ona se seti svoje umrle bake. A baka ju je naučila da uvek neko umre kad padne zavezda. Upalila je još jednu šibicu. ugledala je svoju umrlu baku. A kad je ugledala svoju baku, zatražila je od nje da je povede sa sobom. Kako baka ne bi nestala upalila je devojčica čitav snop šibica. Baka uze devojčicu u zagrljaj. Odletele su zajedno tamo visoko na nebesa, tamo kod boga, gde nema gladi i hladonoće. Kad se sva svetlost šibica načisto ugasi, na hladnoj ulici ostade da leži ukočena i mrtva devojčica. Ljudi su naišli, prolazili. Pomislili su kako je devojčica samo poželela da se malo ugreje...