"KINESKA LIRIKA" U PREVODU MILOŠA CRNJANSKOG...

 

 

Prvi kod nas „Antologijom kineske lirike“ pozabavio se Miloš Crnjanski, u Parizu, pre jednog veka, tačnije 1920 godine, a „Kineska lirika“ je nastala upravo iz njegovih prevoda. Dok je priređivao i stvarao ovu Antologiju, o istoj nam kaže sledeće: “Ova antologija nema nikakvih naučnih, ni filoloških pretenzija, samo idejnih i umetničkih“.

Literaturu za svoje prevode pronašao je najpre u Narodnoj biblioteci Pariza, gde je radio od 1920-21, prevodeći odabrane pesme „Kineske lirike“ sa najmanje 3 jezika: nemačkog, francuskog, engleskog, dalje nam govoreći o ovom svom radu: “Ja sam se, najviše, pomogao knjigama briselskog akademika Harleza. Njegovi prevodi i tumačenja, ne po mome, nego po evropskome mišljenju, znače krajni uspeh do kojeg se, dosad, došlo. Inače su francuski prevodi mnogobrojni, ali i oni pate, često, od iste bolesti: evropeizacije... Stariji prevodi, većinom prevodi diplomata, često su diletantski. Ima čak i falsifikata; uostalom, većina je prevoda na engleskom“.

A šta je sve trebalo dalje raditi prilikom nimalo lakog, i veoma zahtevnog prevođenja „Kineske lirike“, šta osetiti, šta prepoznati, kako uklopiti, na čemu poraditi, Crnjanski nam veli: “... da treba prevoditi ritmičnom prozom sa što manje reči, jer je svaki pokušaj stiha, po kineskom, apsurdan. I zato, francuski prevodi ponajmanje smetaju, da se oseti negativni paralelizam lirike, kratki izraz i brze slike... Engleski prevodi, osobito u naučnim prikazima služe, u Evropi, za uzor i mesto originala. Nažalost, literarne zbirke, naročito namenjene književnosti, lakomislene su... Gde Francuz sladi, Englez sentimentališe... Uporedimo li engleske i francuske tekstove, razočaraćemo se sasvim... Najteži deo moga rada bio je, po tome, odabiranje teksta... Molio sam više mladih Kineza, koji su u isto vreme dolazili na Sorbonu ili stanovali u istom hotelu da mi kažu najvernije prevode... Tako sam skupio i odabrao tekst. Izbor je potpuno svestan i ličan. Lao-Cea ne unose inače u lirske antologije, ja mu dajem glavno mesto. Pej-Lo-Tjena na Zapadu jedva donose, ja ga naročito ističem... Od izabranog teksta zato, zadržao sam ukoliko je bilo moguće, samo ono što ne treba naročitog tumačenja... I, u Parizu, ja sam, utvrdivši tekst, provodio u muzejima, duge i svetle noći, koje se iz vidika nisu spustile na zemlju, nego samo na vrh srebrne neke trske, na starim svilama, dovodile su me do mirnog osmeha, kojima se jedino može razumeti tekst Lao-Cea... sićušna slova na svili, bolje od svih nučnih rasprava, tumačila su mi smisao tih knjiga i sadržaja, koji se raspadaju u vazduhu...“.

Sve ima svoj znak, svoje znamenje, kao u pesmi I-Kinga (XXV-VI vek pre naše ere), kao u „Knjizi preobražaja“. Sve – počev od smisla, od ispunjenosti, od sagledavanja, od obradovanja, od borbe, od truda, od završetka, od pojavljivanja, od punoće, od bitisanja, od svetlosti, od začeća, od radovanja, od dejstvovanja, od napora, od potpunosti, od pisanja, od smirenja, od završetka, itd. Znakovi su mnogi i različiti. Čas je to znak Začetnika, zatim znak Blagoga, ili znak Prividnoga, znak Majke, znak Vedroga, znak Dejstva, znak Bezdana, znak Mirnoće, znak Juga, znak Začetoga, znak Napora, znak Severoistoka.

U čemu je nadjublji smisao, a da sam nije smisao, jer je nezamisliv? - pita se  Lao-Ce (VI vek pre nove ere), u  knjizi puta i vrline „Tao-Te-King“, u „Knjizi o smislu i vrlini“. Čak klicu neizrecivosti u sebi sve nosi, čak i ime, a ništa večnog tu opet nema  i nije. Korenje porekla mu počiva u neimenovanosti, u bezimenosti, iz koje nastaje nebo i zemlja, a bića nastadoše samo iz onoga što dobi svoje ime. Kroz stvari sve spoznaje i sva saznanja jesu sve ono opipljivo, sve vidljivo, dok smisao da bi se nazreo mora biti samo kao nestvar, jer iz stvari nije moguće naslutiti smisao. Ono što je nevidljivo, što je nečujno, ono je neuhvatljivo, ono je netelesno, a sveto klupko tog najzamršenijeg trojstva čini upravo to troje: nevidljivo, nečujno i netelesno. Ako ikad siđeš u dubinu tamo nema tame, a ako pogledaš na površinu tamo nema čistine, nema bistrine. Sve je maglovito i vraća se u ono što je ništavno.

Lao-Ce: Tao-Te-King (VI vek pre nove ere) „Iz Knjige o smislu i vrlini“, peva: „...bitnost je točka praznina... bitnost je suda praznina... bitnost je odaja praznina. Vidljivo je od koristi, nedeljivo daje tajanstvenu moć. Ko se uspe na vrh praznine, biće sasvim tih. Sva bića procvetaju i precvetaju. Vrate se svom poreklu... Što se više čuva pobožnost, tim više siromaši narod. Što više prilike za dobit, tim veća zbrka u državi. Što više ljudi zna zanate, tim čudnovatije stvari iskrsnu. Što više zakona i odredaba, tim više lopova i razbojnika. Ne uzdižu li se sposobni, narod se neće svađati. Ne cene li se blaga neobična, narod neće krasti... Ko druge pozna taj je mudar, ko sebe pozna taj je prosvećen. Ko druge pobedi snažan je. Ko sebe pobedi junak je.Težiti spoljašnjem je volja. Ograničiti sebe je izobilje. Ispuniti svoj udes znači: trajati kroz sva vremena...Veliki smisao sve potopi... Ima nešto što se završi, što prethodi postanku i neba i zemlje.Tako tiho.Tako prazno. Samostalno i nepromenljivo. Može se smatrati majkom svih stvari. Ja ga zovem Tao... Najviša dobrota, slična je vodi. U svojo dobroti, dobra je prema svakom biću i ničemu se ne opire. Nalazi se na mestima, koja gomila obilazi, ali blizu smisla... Polovina, biće celo. Krivo, biće pravo. Prazno, biće puno. Staro, biće novo. Malo će se umnožiti. Što je mnogo, to će se gubiti... Dobar sam prema dobrima, dobar sam i prema onima: koji nisu dobri: jer je život dobro... Odrecite se saznanja, sačuvaćete se od bola. Svi su ljudi ponosni... Svi ljudi imaju u izobilju. Ja, jedini, čini se ništa nemam. Srce je moje budala, a duh mi je smućen. Gomila vidi jasno, ja, jedini, lutam po mraku. Obični ljudi su radosni, oni su radosni. Samo sam ja tužan. U meni sve grozno huči i buči. Sumorno kao more. Najviši smisao znači: činiti dobro i ne nanositi bola“.

Kong-Fu-Ce (551-479 pre nve ere) peva o prolaznosti, o smrti: “Posle zavejanih poljana, biće polja rascvetana. Ali, rađalo se, ili umiralo, sunce je, uvek, jedna velika ruža“.

Nepoznati pesnik (VI-VIII vek), piše zapis nadgrobnog epitafa tamo gde počiva jedna nepoznata majka-žena, na vrhovima Fu-Kiu planine: “... Ipak, ako je to volja karme, da još jednom nikne iz prašine, podari mu, molim Ti se, jednu kap rose sa vrbove grane, da iz njega bude lotos, pa u njemu, skriveno, čuvaj telo moje zaspalo“.

Vu-Hao (VII vek) o suzama osamljenog bića, peva: “... Mrtvi izvori se uskomešali u meni i plačem. Plačem, jer ste daleko i, nikada, nećete čuti da plačem“.

Li-Tai-Po (698-763) peva o proleću: “Ako je život kao san, zašto da patim na javi... Probudim se zbunjen, u travi pred kućom među cvećem...Vidim da je proleće. To me gane do suza“. Kome pesnik peva svoje pesme, kazaće: “Ispevao sam duh svoj u jednoj pesmi, koju pevah ljudima i oni me ismejaše... pođoh u brda i na vrhu zapevah bogovima, pesmu, koju ljudi nisu razumeli... bogovi zaigraše, na rumenim oblacima, koji su plovili po nebu“. Jedne opet njegove večeri bilo je ovako, kad začu se frula i dođe pesma iz daljine: “Otada, svako veče, tice ućute i slušaju pesmu nepoznatih tica“. Jadikovka njegova kaže: “Sad će srce iskreno da peva... U životu izvesna je samo smrt“. Jesu li njegova slova ipak večna i večita: “Pišem stihove. Podižem glavu i vidim, kroz prozor, bambuse što se njihaju. Oni šušte kao česma. Nebo se plavi. Slova koja pišem liče na pupoljke šljiva, rasute po snegu... Ružama treba sunca. Ženama treba ljubavi. Bića, koja stvaram, ništa ne trebaju, do samo šum bambusa i večna su, večna“.

Tu-Fu (715-774 vek) peva pre svog sna, peva prijatelju, o prijateljstvu, prolaznosti, o smrti: “Ljudi požive život daleko jedan od drugoga; oni su kao zvezde, koje putuju, bez susreta... Kako brzo prođe detinjstvo i mladost; većina prijatelja već je u vrtovima žutih izvora... Čeng-Ce, naše staro prijateljstvo je moje najdragocenije blago, jer mi smo u dobu, u  kome prošlost ima više mirisa, nego jedna šumica rascvetanog jorgovana“.

Pei-Lo-Tien (772-846) peva ustavši kao pesnik jednom kasno: “To je čas, između svih najkrasniji, kad sam nesposoban išta da mislim. Ne znam više jesam li star, ili mlad“. Njegovo Ja, potom se upita: “Čemu je slično moje ja? Slično je pelenu, koji usamljeno raste, smrvljen pod jesenjim injem, iščupan i povijen za vetrom... Sad se mirno stupa, tih u starosti... Zapovesti su postale lake, a srce pokorno; zna se šta je iscrpsti se, a zna se i šta je uspeti“. Šta je večno, šta večito, a večnost šta je: “Što je nepomično, to je tvrda zemlja. Što je neizmerno, to je visoko nebo. Što se ne odmara, to je Sunce i Mesec. Što je uvek bilo, to su brda, reke, četinari, kornjača, roda“. Jedne zimske najtiše noći, zapevaće: „Oko ponoći se budi i sedi na klupi. Ne učeći više, nego tako, izgubljen sa svojim srcem. Šta bi se i moglo inače, u tišini? Nepomično se oslanja na stoleće. Srce se sasvim snuždi i izmeni“. Nova pitanja, bezbroj zapitanosti: “Oblik i biće, spojeni, zašto su tako sitni? Ko bi rekao, da su crvi najsitnije... Ko bi rekao, da su drva najveće?... Kako da ne bude detlića?“. U zimu kaže: “Uklanjam zavesu na vratima i gledam ima li nebo boju; vide se samo oblaci žuti, kao zemlja.Voda što otiče podriva zidove, oluj i vetrovi ruše mi srtehe po krovovima. Pelen još raste u dvorištu, u vrtu; domovi i usevi gube se u blatu“.

Vang-Vei (VIII vek) o sreći peva: “Star sam. Ništa me više ne zanima. Uostalom, nisam baš ni bio vrlo uman i moje misli nisu, nikada, išle dalje od mojih koraka. Ne poznajem ništa do šumu moju, u koju se vraćam... Pitate me šta je sreća na zemlji? To je: slušati pesmu jedne devojčice, koja je zapitala da joj pokažem put, pa se udaljava“. Povratnik Mong-Kao-Jen nije uspeo da se istakne u glavnom gradu, a vrativši se nazad otuda, tek reče: “Nisam uspeo da se istaknem u metežu prestonice.Vraćam se u goru Nang-Han, da se tamo smirim. Odsad, nećete više moći da me pitate o putu. Jer priroda je nepromenljiva, a beli oblaci su večni“.

Tao-Han (671-748) u blizini hrama, zapeva: “Duša mi je raskidala veze i zalutala u svemiru, gde se sijaše sazvežđe Četiri Otmene Istine. Zora me je našla naslonjenog na jedno stablo, sa licem uplakanim“.

Radosni Čang-Kiu-Ling (714-736), peva: “Sasvim sam zadovoljan da živim. Ponekad mi je dosta da pogledam jedan kamen, ili da osluškujem vetar“.

Su-Še (1036-1101) peva ispred jedne slike: “Divna slika raznog doba: onaj, ko je mudar, treba da ih zadrži u sećanju“. Napivši se vina kazaće: “Rugoba i lepota, mada su suprotne, čine se, u blagosti pijanstva, jedno isto... I, živeti siromah, izvesno nije gore, nego umreti bogat. A što se tiče književnosti, ona je dovoljna samoj sebi i ne brine za tupe mozgove... Ljudi, koji imaju najjasnije poglede obmanjuju se sami. Jedino vino zaslužuje pohvalu. Jer, u svetu, dobro i zlo, radost i žalost, u stvari su samo taština“. Zašto pesnik ipak odlazi u daleka brda: “Pesnik ide u brda. Stene u daljini, u magli, čine mu se, kao zaspalo stado... Nad njegovom se glavom kovitlaju oblaci. Tada počinje da peva, prigušenim glasom, o jeseni i proleću. Putnici prolaze, obilaze ga i smeju mu se – gledajte, eno jedan pesnik... zbunjen u glavi“. Prolećne noći, piše: “Trenutak sad jedan vredi više od hiljadu zlatnika“.

Jeu-Mu-Hua (XI-XII vek) pevaće o neizmernosti, o čudnovatosti mora: “Kad se Sunce, ili zvezde rađaju, nebesa su jasna, a Mesec vedar. Dusi lutaju večno i njino je biće čisto. U svetu ima toliko čudnovatog i neobičnog“.

Ven-Čeng-Ming  (XVI vek) kroz planinu peva: “Silazim i lutam kraj reke i susrećem neke stare seljake... Proričemo promenu vremena, govorimo o dobu žetava, poljskih svetkovina, dugo, dugo... Hoda se tako prijatno, po stazama planinskim, dodirujući bambuse i jele, sedajući u šumi i po proplancima, međe jelene i srnčad, pa se leže i odmara, kraj reke, zagledan u vodu što otiče... U paviljonu, ispred prozora, ja pišem nekoliko reči, u nekoj bezgraničnoj žudnji“.

Slikar Jun-Čeu-Ping (1644), pod zvezdama peva: “... pijem vino i slikam, malo napit. Ovaj cvet, koji se izlaže vetru i prašini, a ne biva okaljan, nikao je kraj ograde... Dok sam pijan, bolje vidim ovaj cvet!... Miris lije kroz prozore. Dok pišem pesme, čupam cvetove rascvetalih šljiva i zagledam se u njih, jer sam napit. Na nebu se razilaze oblaci i vide se, zbrkano, zvezde“.

Odmarajući se na brdu jedan drugi slikar po imenu Kin-Nong (1760), peva: “Vreme prođe u precrtavanju molitava. Ne kažem da time hoću da ištem od Bude blaženstvo, ta ja sam već sedamdeset godina. Molim samo da mirno mogu gledati ove planine, što se prostiru pred samostanom kroz oblast Kiang-Su“.

Jedne prolećne noći, Li-Song-Flu (1870), ču šta mu neko zapeva: “Ćuti, u tišini, proći će“.