I ŠTA DALJE DA PRIČAM, DA PRIČAMO: GOLI OTOK HOD PO MUKAMA...

 

 

U trećoj knjizi pod nazivom „Goli otok“, Dragoslav Mihailović donosi još dva „Prijateljska razgovora“. Najpre treba oslušnuti priču koju priča Mihailoviću njegov prijatelj Miroslav Živković inače čovek neobične sudbine koji je izbegao čak 3 smrtne presude, od 3 različita režima, i prošao kroz više logora, i stranih, ali i domaćih, a nigde torture i mučenja kao u onih domaćih, mada je on i nešto srećniji, u pogledu početnih mučenja, jer neko vreme nije trpeo ni batine, nego tek nešto docnije.

Ako zbrojiom sve „Prijateljske razgovore,“ - 3 iz prve knjge, jedan iz druge i ova 2 iz treće, dolazimo na 6 velikih priča koje je Mihailović zabeležio posredstvom svojih prijatelja, sagovornika, svedoka, i ne može se reći koja to priča jeste potresnija ili koje svedočanstvo, svedočenje, jeste jače od onog prethodnog ili onog koje tek sledi nakon toga. Svaka priča ima  svoju potresnu jačinu, te tako i svoju najpotresniju moguću težinu. Najpre da oslušnemo priču čoveka koga su osudila čak 3 različita režima, na 3 smrtne presude.

A ko jeste bio Miroslav Živković ukratko Mihailović u svom uvodu u ovu priču nam veli: “... Nije, dakle, nikoga ubio, nije bio terorista ni organizator špijunske mreže, pa čak ni inokosan špijun, a TRI PUTA je trebalo da bude vezan za kolac. I sve je to PREŽIVEO!“.

Ovaj „Prijateljski razgovor“ vođen je 11 decembra 1989 godine, a dalje o svemu tome Mihailović nam piše: “Zainteresovani čitalac će na sledećim stranama ove knjige videti da je imao šta i da kaže... Pročitajte naš razgovor“. Evo šta nam je ispričao Miroslav Živković kao žrtva i svedok.

Rodio se na Korzici 1916 gde je njegova majka bila u izbeglištvu pri srpskoj koloniji, dok mu se otac u vihoru Velikog rata nalazio u Parizu. Vraćaju se u zemlju godinu dana pred okončanje rata, i počinju svoj život u Aleksincu. Pošto je škola koju je pohađao ukinuta, majka nije imala od čega da ga šalje dalje, a put Niša, te Miroslav odlazi put Beograda u vojnu gimnaziju, na besplatno školovanje. Oca je izgubio rano, već u prvom razredu, a umro mu je otac mlad od 30 i nekoliko godina, od tifusa i jedan je od onih koji su prešli sa svojim narodm peške Alabansku golgotu. Nakon gimnazije počinje školovanje na vojnoj akademiji, gde dobija čin potporučnika. Godine 1936 šalju ga u Bihać, a onda je zbog nekih levičarskih izjava po kazni premešten u Gospić, a odatle na granicu Senta-Subotica. Posle kapitulacije uhapšen je od strane mađarske policije i tada ga preki vojni sud osuđuje na kaznu smrti sreljanjem. Trebao je da bude streljan od strane Mađara, kao i mnogi Srbi tada na obali Dunava. Onda su došli Nemci i odveli su ih odatle u nemački logor i tako je Nemce video kao svoje spasitelje, čak iako je bio samo njihov ratni zarobljenik. Odveli su ih u Petrovaradin, a odatle kamionima stižu u zarobljenički logor u Osijeku. Bilo je to u vreme postojanja NDH-a. Nemci su ih izveli jedne noći napolje, i sve ih strpali u jednu jamu, duboku rupu, u kojoj je čitave noći stajalo njih oko 400, a onda su Nemci zapucali šmajserima. Pucali su nepresatno. Neke od njih su pobili, neke samo ranili, a samo neki su preživeli. Čitave noći pucaju nasumično, a izjutra su povadili samo preživeli, ali ne i ranjene, i dali im ašove da zatrpaju tu jamju sa mrtvim telima. Izašlo ih je živih tada oko 100-150, što znači da je više od polovine poubijano.

Zatim su odveženi kao nemački zarobljenici u Nemačku, gde dospeva u logor Nirnberg, gde je peživeo čak i savezničko bombardovanje, koje je ubilo najamnje 100 logoraša, i kaže: “... ni Englezi ni Amerikanci nisu uopšte brinuli koga će zakačiti i kako će proći zarobljenički logori, iako su imali od Crvenog krsta dobijenu kartu sa naznačenim zarobljeničkim logorima“.

Kapetan Mića Nikolić ulazi u baraku tada i čita Miroslavu Živkoviću drugu smrtnu presudu, a streljanje će biti izvršeno odmah po okončanju Drugog svetskog rata, a ta presuda stiže iz Lonodna od strane bezbrižne vlade negde u toploj emigraciji. Bilo je to u zimu 1941/42. U logoru su imali osirotelu hranu, ispod hiljadu kalorija, ali na svu sreću tu ništa nisu fizički teško rintali, i nisu trpeli batine. A imali su pravo da neguju svoj „kulturni i intelektualni život, imali svoje univerzitete, slušali predavanja, pohađali kurseve stranih jezika, kurseve iz dijalektike, iz marksizma... Bio je to slobodan, jedini slobodan univerzitet u Evropi... Intelektualni svet Srbije bio je u nemačkim zarobljeničkim logorima“. Imali su tu i svoju tajnu radio-stanicu. Dobijali su obaveštenja šta se sve događa u zemlji. Čuli su za Narodnooslobodilački pokret, za komuniste i kvislinge, za Dražu, Nedića, Pavelića i NDH, za slovenačku državu na čelu sa Leonom Rupnikom, itd.

Lošom hranom u logoru nastoje da ih slome, da ih prisile na povratak u svoju zemlju i tako nateraju da postanu nedićevci ili ljotićevci. Nemci su ih lomi, dovodili u najočajnije stanje, kako bi postali nedićevci. Čak ih je u logoru posetio Nedićev ministar  Milan Aćimović, i tada je pušten svaki koji je kazao da nije Srbin, svaki koji se odrekao sebe i svog korena, porekla, a tako su mnogi Srbi odjednom postajali neko drugi. I potpisivali su da po povratku u zemlju neće nikad pristupiti partizanima. Najsurovije u logoru nemačkom uništavali su Ruse koje su izlagali najtežem fizičkom teroru, morili ih glađu i batinama. No, mnogo slomljenih i očajnih Rusa tada prelazi na stranu Nemaca i odlaze na Istočni front da ratuju protiv svojiih zemljaka iz rodine. Najbolji gospodski tretman u nemačkom logoru imali su samo američki, engleski, holandski i belgijski oficiri, dakle kapitalisti. Miroslav Živković veli: “Oni su imali prepune magacine sve moguće hrane, i konzervi, i cigareta, i delikatesa poput čokolade, mleka, šljiva, smokava i tako dalje. Imali su bogate biblioteke. Jer njima je sve dozvoljavano. Prvo su im slale porodice, onda Vatikan, pa Crveni krst. I šta dalje da pričam?“.

Iz Nirnberga Miroslava Živkovića prebacili su u drugi logor u Hamelzbureg, a potom i u logor Osnabrik. Tada je pobegao sa još četvoricom, iz kolone, kad su Nemci bežali pred dolaskom Amerikanaca. Njih petoricu našli su Englezi, koji su bezbrižno pili čaj i gričkali svoj čajni biskvit, a nisu ih tako izmoždene i gladne, prljave, slabe,  time ni učtivo ponudili. Odveli su ih kamionom ravnodušno u mesto Raden. Odatle ih opet odvode u Osnabrik, a odatle stižu nazad u svoju zemlju septembra 1945.

Vratio se Miroslav Živković u Aleksinac kod svoje  majke. Godine 1943 postao je član partije, još u nemačkom logoru. I nastavio da se posle rata energično uključi u sve agitacije, posebno oko otkupa hrane i podizanju zadruga. Zatim žele da ga postave za okružnog javnog tužioca u Nišu, da kao bivši buržuj sada proganja buržuje. Pre te dužnosti pozivaju ga u Beograd u Generalštab i šalju ga u Tenkovsku oficirsku školu, koja je zatim prebačena u Belu Crkvu, gde ostaje do pojave IB-ea. Odatle je premešten u Banja Luku. U Tenkovskoj školi radio je kao nastavnik i predavao više predmeta: Opšta taktika, Topologija, Politička nastava. Čovek koji je pre ovoga bio kraljev oficir, sada drugovima postaje nastavnik političke nastave, iako je među drugovima bilo istaknutijih komesara i komandanata.

Kada se pojavila famozna rezolucija IB-a 1948, Miroslav Živković je dobro spoznao šta sve ljudi čine da bi napredovali u karijeri, a tako je spoznao i koliko su ljudi zbog ličnih ambicija ne samo ljigavi, već i prljavi. Bio je protiv toga da se zbog IB-a ljudi isteraju iz partije, a posebno je bio protiv da se istera neki član partije koji samo zatraži od drugova da mu nešto objasne. Jednog potporučnika su izbacili iz Partije i taj moli Miroslava Živkovića da mu napiše žalbu u kojoj traži povratak nazad u partiju. Miroslav Živković piše svom kolegi tu žalbu i o tome kaže: “Tu se nisu birale reči, tu se KIDISALO na ljude, tu se tražilo SKIDANJE GLAVA, a nisu se iznosili nikakvi argumenti. Tu su se ljudi borili da se iskažu, i dokažu i pokažu, i da steknu neki POEN, i da grade karijere“.

U Banja Luci održan je miting protiv IB-a, a Miroslav Živković morao je da govori na mitingu. Na mitingu govorio je i Čedo Kapor, napadajući druga Staljina. Posle mitinga Miroslavu Živkoviću ponudiše da bude načelnik IDEOLOŠKOG odeljenja, ali im on tada reče da ne može da se primi takve funkcije, jer nema kvalifikaciju po kojoj bi bio politički radnik. I nije prošlo od tada ni 10-15 dana, a uhapsiše ga. Uhapšeno je tada još 20 oficira iz Tenkovske škole. Odveden je u zatvor u Banja Luku. Čim je uhapšen njegovu ženu i dete od 6 meseci isterali su na ulicu. Izbacio ju je KOS. Njegovu ženu prima na stan, par dana, supruga jednog potpukovnika. I zbog toga toj ženi po imenu  Stanka Mihailović uhapsiše muža potpukovnika Korana Mihailovića, a iza svega stoji opet samo KOS. Posao gubi u Aleksincu i tašta Miroslava Živkovića i odlazi sa 3 ćerke, i unučetom put Beograda. Tako je na ulicu izbačena udovica bivšeg predratnog komuniste advokata iz Aleksinca koga su Nemci obesili. U Beogradu pomaže joj gradonačelnik Ninko Petrović dobar prijatelj njenog pokojnog muža. Tada joj je bilo 44-45 godina, a zaposlila se jedva u jedan vinski podrum. Suprugu Miroslava Živkovića počeoje da poziva i saslušava KOS, ali nisu uspeli da je uhvate u svoju zamku i da joj podvale laž da je takođe nju njen muž označio kao saradnicu IB-a. ispitivao ju je tada pukovnik Redža Terzić načelnik Dvanaeste uprave sarajevske vojne obalsti, itd.

Iz Banja Luke Miroslava Živkovića odvode  u sarajevski zatvor, gde je inače bilo središte KOS-a, a protiv njega su poveli vojnu istragu, koja je trajala 6 meseci. Napravili su i optužnicu, po kojoj su ga teretili za organizovani terorizam, optužujući ga kao čelnika i vođu skupine. Pred sud izvedeno je njih 12-oro. A kada je dobio pravo da kaže onu svoju iskrenu reč, Miroslav Živković govoriće o njihovim iskonstruisanim lažima, o svojoj nekrivici, itd. Onda su sud ispraznili da bude bez svedoka i prisustva javnosti. Suđenje odjednom postaje tajno. I vraćaju ga u zatvorsku hladnu ćeliju, a pripadnici KOS-a saslušavaju ih svake noći. Presuda je glasila, po treći put osuda na smrt streljanjem. Oduzeli su mu tada sva ordenja i sve zasluge, čin, sva građanska prava, imovinu. Odveden je u samicu, a na noge su mu tada stavili teške okove i hladne lance. No, osuda na smrt nije dovoljna, te opet nastavljaju protiv presuđenog i na smrt osuđenog čoveka da vode nove istrage protiv njega. Tada će im reći: “UBICE, ubijate nevinog čoveka! A nikave koristi od toga!“.

A, onda je usledilo pomilovanje, kada su videli da nesalomljivi Miroslav Živković neće izdati ni jedno jedino ime, da neće slagati na bližnjeg svoga, neće potkazati, itd. Pomilovali su ga uoči dočeka Nove 1950 godine, dakle 31 decembra 1949, a kazna mu je preinačena u doživotnu kaznu robije. Akt su potpisali Moša Pijade i Ivan Ribar. Do tada još ni jedan šamar, ni batine nije dobio, a tek posle 9,5 meseci pušten je po prvi put napolje u zatvorsko dvorište. Prebacili su ga zatim u sudski zatvor.

Kako je uspeo da preživi neprestani prisutni strah od smrtne kazne i pogubljenja dok je čekao na egzekuciju, pre nego na  pomilovanje, kazaće: “U glavi sam pošto nisam imao ni papir ni olovku, komponovao, sastavljao neku DRAMU, pozorišnu, ponavljao je dok nisam zapamtio dijaloge, šlagvorte, prepričavao je u sebi i njoj se misaono predao.To je bio POKUŠAJ bekstva od stvarnosti, od toga da me čeka streljanje“.

Partijski rukovodici bili su ne samo patološki sadisti, već prave krvoločne zveri, jednom rečju monstrumi. KOS je bio glavni, a sud je bio samo igračka u njihovim kandžama. No, igračke Titove partije bili su islednici Ubde, kao i islednici KOS-a. Sve je poticalo od najvišeg partijskog vrha, rukovodstva, koje je sve znalo. A kako Miroslav Živković još reče: “Oni su to smatrali svojim herojskim delom i nastavili su da vode ovu zemlju kako su je vodili. Oni nisu imali KOMPLEKS Golog otoka“.

Goli otok nisu obilazili samo Ranković i Krcun,već ga obilazi Kardeljeva supruga, potom i supruga Borisa Kidriča, Ćeća Stefanović, itd. Zemlja je za svoj samoupravni titoistočki teror i socijalistički horor koji je nesmetano sprovodila od kapitalističkog Zapada dobila silne bespovratne pare u iznosu od čak 30 milijardi dolara, u periodu od 1949-64. Kapitalistički Zapad je pred užasima Golog otoka ostajao ravnodušan i nezainteresovan, čak ni kao književnom temom.

Pre nego što je uhapšen Miroslav Živković trebao je da dobije nastavničko mesto na akademiji, ali da bi se neko zaposlio morao je da dobije blagoslov Dvanaeste Uprave, a saznao je da je trebo da postane i major te 1948, ali je to sve zaustavila moćna Dvanaesta uprava Generalštaba.

Zatim je Miroslav Živković stigao u logor Stara Gradiška, o čemu kaže: “... ovakve zatvore i ovakav TRETMAN osuđenika kao u Staroj Gradiški nisam sretao... Čovek se našao potpuno OŠAMUĆEN kad je ušao u sobu i kad je postao predmet batina, i gaženja, udaraca... To je radila jedna GRUPICA, dvojica-trjica?... Uglavnom, mučenja su izvođena noću. Jauci su odjekivali noću... Cifra se vrti oko dve hiljade... Gradiška je davala snažan otpor. Nije lako bilo slomiti tu masu. To je bio period kad je ogromna većina ljudi shvatila da je reč o programiranom, smišljenom uništavanju... u velikom broju slučajeva najteže su prošli nevini. Nisu imali šta da priznaju. Nisu imali koga da prijave, da otkriju kao neprijatelja, da bi ga Udba dovela u logor. Nisu mogli da prave karijeru... Ja bih sadašnjim generacija, koje su godinama i decenijama KLJUKANE LAŽIMA, preporučio da ČITAJU govore najviših rukovodilaca Komunističke Jugoslavije od (1948) sledećih nekoliko godina, pa će videti da su ti vrhovni rukovodioci RASPIRIVALI MRŽNJU prema informbirovcima, raspirivali DOUŠNIŠTVO, raspirivali bezmalo GRAĐANSKI RAT. Samo treba ČITATI njihove govore, pa videti“.

O svojim mukama i prvim batinama Miroslav Živković kaže ovako: “Kako bi moglo da izgleda kad ti svuče pantalone, i gaće, pa te KAIŠOM, koji skine sa svojih pantalona, ŠIBA, BIJE, dok ti krv ne procuri? I traži da i dan i noć stojiš, da ne smeš da mrdneš. Ili te savije toliko da ti je glava ispod kolena, i ne smeš da se ispraviš. Ili: sa trećeg sprata tog boksa bacili su me na pod. Ne znam ni koliko sam posle toga bio u nesvesti“. Ubrzo se teško razboljeva Miroslav Živković i šalju ga u bolnicu, gde provodi 6-8 meseci, nepokretan. A u bolnici spašava ga lekar ustaša. U boliničkoj postelji osudili su ga na bojkot, a to je dalje značilo da za njega tu više nema lekova, nema zaslužne i adekvatne zdravstvene nege. O tome svedoči žrtva i svedok Miroslav Živković ovako: “... ta ZABRANA LEKOVA, koju je donela uprava ka-pe doma, iako sam bio na samrti, jedan je nov pokušaj ubistva, druga njihova presdua na smrt... I ne bih preživeo da nije bilo humanosti ustaše, tog lekara upravnika bolnice, koji mi je, ipak, dao neke lekove, ne zam koje. Davao mi ih je često, vodio je brigu o meni maksimalno, i ja sam posmatrao kako mene, komunistu, koga ubijaju MOJI DRUGOVI komunisti, spsava ustaša... Ustaša je ispao mnogo humaniji nego najboli sinovi partije, oficiri Uprave državne bezbednosti i KOS-a“. Onda su doveli sa Golog otoka u bolnicu Gradiška sve zaražene dizenterijom, a pošto je Miroslav Živković mogao konačno da ustane morao je da gleda ove bolesnike, da im daje hranu i da ih pere, ali na svu sreću nije se zarazio iako je mogao, jer mu je pomogao isti onaj lekar ustaša upravnik bolnice, kakve higijensko-zaštitne mere da sprovede. Zatim su došli da traže njegovo otpuštanje iz bolnice, ali upravnik ustaša ga opet spašava, jer odbija da mu izda otpusnu listu. Kad je ozdravio prebačen je u logor Bileća.

Tu je dobio tuberkulozu, tačnije tuberkulozu dobija još u Staroj Gradiški, a u Bileći je počeo da pljuje krv. Dobija  distrofiju, meso mu otpada sa tela. U gradiški je radio u šnajderaju i tu je ušivao dugmad i kaže da je to bio radni raj, a u Bileći je brzo osetio šta je to radnički pakao. Gradiška je bila ka-pe dom, a Bileća logor, a razlika je u režimu upravljanja ogromna. U Bileći je počeo da prenosi kamen, da drobi kamen, da tovari mermer, da nosi na kamaru. U bileći završava u bolnici zbog tuberkuloze i tako je malo pošteđen radnog terora i pakla. U toj bolnici radili su lekari zatvorenici kao i Udbini vrli lekari iz Beograda koji su malo poštovali „lekarsku etiku“ i „Hipokratovu zakletvu“. U Bileći su radili i sledeće: “... najviše smo nerava utrošili, znoja i krvi prolili na izgradnji brojnih kuća u Bileći... Sadašnji stanovnici Bileće i ne znaju da je zahvaljujući našem znoju, pa i krvi, Bileća danas ukrašena zgradama u kojima oni stanuju.Veliki broj zgrada smo izgradili, ali koliko – ne znam“.

Iz Bileće Miroslav Živković odlazi na Goli otok 1954. Odmah je dobio hepatitis, od čega se leči u bolnici nekoliko meseci 3-5. Radio je kao stolar, a onda i kao poštar na Golom otoku. Godine 1955 više nisu imali batinaški stroj. Utihnula su sistematska mučenja. Vodi se još po neka pojedinačna istraga. Jenjava teror, te se život u logoru normalizuje, iako je i dalje na snazi „specijalno motrenje“. Doušnika i dalje ima, kao i provokatora. Pomilovan je Miroslav Živković decembra 1956. Imali su pravo na pisma i pakete te logor sve više liči na zatvor. Tog decembra 1956 kada je bila „opšta amnestija“ sa Golog otoka pušteno je kućama oko 3-4 hiljade ljudi.

Zanimljivo je šta Draoslav Mihailović u fusnoti otkiva, a to je podatak da je i u Foči 1953 postojao „vrlo opasan logor za osuđenike i kažnjenike“, gde se takođe sprovodi teror i ubistva. Od 1945-54 u Sremskoj Mitrovici radio je poseban logor takođe. Neki su zatim svedočili da je u logorima bilo i raznih nacionalnosti: „belih Rusa, Bugara, Mađara, Rumuna, Albanaca; Italijana... (Austrijanaca)“. Zatim je leta 1950 grupa istraživača crkvenih fresaka u porti manastira Dobrićevo videla 250-300 zatvorenika, o čemu su morali predugo da ćute, jer im je priprećeno. Zatim je Mihailović čuo o još nekim logorima, u blizini sela Subotinac  na 7 km od Aleksinca, prema Soko Banji, i da su se tu od 1949-51 desili neki zločini i ubistva, u kome je zatočeno bilo oko 570 ljudi. Upravnika ovoga logora zvali su Lisica. Zatim je Mihailoviću penzionisani radnik tačnije načelik Službe bezbednosti kazao 1991 da se tamo svi papiri o Golom otoku neprikosnoveno čuvaju, te da postoji i „Knjiga informbirovac“ rukom ispisana. Posle 1966 neke komisije su delimično uništile dosijee koje je čuvala Udba, te se veruje da je ono najvažnije ipak dobro sačuvano.

Šta je Miroslav Živković na kraju ovog „Prijateljskog razgovora“ kazao još Mihailoviću: “... najsuroviji u obračunu sa svojim drugovima osuđenicima bili su muslimani... onda bi iza njih došli Crnogorci... jedan deo (Crnogoraca) bili su najsuroviji batinaši i ubice, a drugi deo – najveći mučenici na Golom otoku... Jedan deo Dalmatinaca bio je sličan Crnogorcima... posle Srbijanaca dolaze Hrvati, a najmekši su bili Slovenci. Među batinašima malo je bilo Slovenaca“.

Miroslav Živković priča dalje da se ni jedna Slovenka, čak ni jedna Hrvatica nikad nije odricala svoga muža sa Golog otoka, kako je to bio masovan slučaj kod Srba i Crnogoraca. Nisu se Slovenci i Hrvati odricali ni svojih rođenih sinova, ni svoje rođene braće, kao što su to oberučke radili i Srbi i Crnogorci. A kad bi se neko vratio sa Golog otoka u Srbiji je doživotno imao loš i jako ponižavajući socijalni status, a u Hrvatskoj i Sloveniji pak i ne. Slovenija je neke svoje optužene kad tad rehabilitovala.

Miroslav Živković još veli: “Što se tiče članova partije  i komunista,  po njima i njihovom odnosu prema povratnicima sa Golog otoka nijednu lepu reč nemam“. Nakon povratka Miroslav Živković 1959 vraća se na fakultet i počinje da studira sociologiju, gde je diplomirao za 3,5 godine, a onda je magistrirao na Ekonomskom fakultetu. No, i dalje ga tako obrazovanog ponižavaju. Imao je profesora koji mu dve godine nije dopuštao da izađe na polaganje svog poslednjeg postdiplomskog ispita. I tek posle godinu dana razvlačenja, to mu je jedva dopušteno. Zatim je i doktorat prijavio na Pravnom fakultetu. No, naučnici iz Amerike za taj rad/projekat dodeliše mu1968 čak 150 miliona, a rad na temu „Starost i starenje“. Doktorirao je i otišao u penziju pre toga. Naime, godine 1971 prvo je otpušten, i onda je morao da se penzioniše sa svojih 55 godina života. A godine 1972/73 poziva ga prvo Arhitektonski faklutet, a zatim i Filozofski i Miroslav Živković se vraća na univerzitet u zvanje profesora.

Godine 1985 sudski su mu zabranili knjigu „Socijalni problemi jugoslovenskog društva“, gde je sa još 17 ljudi, napisao 1/3 tekstova i bio redaktor. Sudski su mu zabranili knjigu, a svi političari i svi mediji su ga razapinjali i napadali, a protiv knjige su vodili kampanju oko 2,5 mesec, a direktora koji je štampao tu knjigu smenili su. No, Miroslav Živković imao je široku i opštu podršku mnogih ljudi toga doba, i završava ovu svoju priču: “To je, eto, MOJ HOD PO TRNJU, i moje žitije...“.