DOK SEĆANJE NA GOLI OTOK NE IZBLEDI...

 

Drugi „Prijateljski razgovor“ sa Nikolom Nikolićem, obavio je Dragoslav Mihailović 1984 godine, dakle 2 godine neposredno pred smrt svog sagovornika, kome je tada bilo 88 godina. Nikola Nikolić bio je lekar, a pre Golog otoka prošao je Jasenovački logor, a bio je Hrvat. Iz Jasenovca izašao je živ 1943 godine, putem jedne razmene zarobljenika koja se odigrala između Nemaca i partizana. Dr Nikola Nikolić još u partizanima radio je kao epidemiolog, i to pri štabu vrhovne komande. Imao je tu nesreću da upozna šta je kuvanje u tzv. „bosanskom loncu“, a u bosanskoj apsani, i šta znači povesti nekoga „na pilav“. A to znači nečiju glavu zgurati u wc šolju, dok bi ga motkama po zadnjici udarali udbaški momci. Nikolu Nikolića je više puta „na pilav“ slao Esad Šabanac iz Mostara koji mu je tako polomio sva rebra.

Na Golom otoku Nikola Nikolić radio je pri bolnici kao lekar, i nagledao se mnogih strahota iako o svima njima nije hteo previše da ispriča Dragoslavu, te je morao pisac da izostavi neka imena i neke čute stvari da prećuti. Ali, ipak jeste kazao Nikola Nikolić dovoljno. Kadar iz sarajevskog Centralnog zatvora bio je glavni na otoku i dakle stožer buduće golootačke silne uprave. Oni su na otok slali još i svoje rpeobučene agente i policajce. Goli otok bio je logor za ubijanje ljudskih duša, bila je to „paklena ustanova“ koja razara ne samo one koji se muče, već i njihove svirepe dželate, koji su nakon svega jednom poludeli, počinili samoubistva, odali se alkoholizmu, ali su mnogi i napredovali, dobijali visoka odlikovanja, odabrana radna mesta mahom u udbaškim jačim preduzećima, dobijali visoke položaje, titule, amdasadorska mesta, itd. Najveću ulogu u golootočkom teroru odigrala je ipak „crnogorska veza“, te spomenimo imena sa 213 strane, iz Dragoslavljeve fusnote: “Veljko Mićunović, Vojo Biljanović, Jovo Kapičić,Vasilije Čile Kovačević, Mitar Mujo Kovačević,Vojin Jauković,Veselin Bulatović, Savo Joksimović, David Laušević, Ilija Kostić, Vladimir Rolović, Spasoje Ćaković, Milenko Nikitović, Milonja Stijović, Bogdan Perović, Božo Janković i još mnogi drugi, kojima, na čelu, treba pridodati i ideologa golootočkog SADIZMA Milovana Đilasa...“.

Do 1952 na otoku glavnu reč vode Bosanci, a onda su došli Crnogorci, te su se sa Bosancima ubrzo izjednačili po brutalnosti. Opasni su bili i prevaspitači, oni kod kojih je revidiranje stava dalo veoma uspešnog rezultata, a takvi ljigavci su postajali odani vođi, i bili su najviše nalik janičarima. U sarajevskom Centralnom zatvoru najopakiji bio je Džemal Bijedić. Od svih naroda Slovenci su zauzeli najbolje dražnje na otoku. Doduše njih je bilo mnogo manje oko 150-200, i bili su zaštićeni i kao osuđenici. Njih nije čekao bojkot, nisu morali da prolaze kroz špalire svojih batinaša. I kazna im je trajala svega po 6 meseci. Ko je dao više zlotvora? Davali su i Hrvati, i Srbi, ali u procentima mereno mnogo manje zlotvora nego što su dali Bosanci i Crnogorci. A Goli otok treba shvatiti ovako: “... kao LUDNICU, gde su njeni privremeni žitelji terorom, zaista, bili gurnuti u ludilo, koje je, jedino kod različitih ljudi postizalo različit stepen razvoja“.

Na otok dovođeni su ljudi svih uzrasta i starosnih doba, čak i omladinici od 13-14 godina, gimnazijalci, studenti brucoši, itd. I bilo je dovoljno svega 6 meseci da se svioni, i mladi i stari - slome, isuše, unište, razvale. Prvo su podvrgnuti izgladnjivanju, jer najlakše je terorisati gladnog čoveka. Gladni su zatim predodređeni za neki budući teror, a ovakve metode usvojili su udbaši još od Gestapoa, mada su golootočanske metode kažu bile i još oštrije. Uz teror išlo je i izgladnjivanje, ni hiljadu kalorija na dan, praćeno teškim fizičkim radom. Bilo je to veliko ispiranje mozgova, i prevaspitavanje kako ni Švabe nisu koristile u nekim svojim logorima, pa čak ni ustaše u Jasenovcu. Nikola Nikolić o tome veli: “... mislim da je Jasenovac, kako bi reko, bio mnogo lakši negoli Goli. Jer na Golome si imo i fizički (pritisak), i fizičko iznuravanje, i fizički teror i, plus, glad. Glad, i plus, kako bi reko, ono prevaspitavanje, nasilno,razumiješ; PRANJE MOZGA“.

Nikola je stigao sa petom grupom na otok počekom leta 1950 godine govoreći da je uvek tu bilo 2,5-3 hiljade ljudi. Odavde su slate i one radničke udarne brigade, u trasiranje puteva i podizanje mostova, a uvek su dolazile neke nove grupe, a pamti da je tuda prošlo za vreme njegovog boravka 5-6 hiljada ljudi. Dragoslav Mihailović koji je došao sa sedmom grupom  na otok februara 1951 pamti da je u logoru ttada bilo 6-7 hiljada ljudi.

Nikolu su mnogi hteli da likvidraju na otoku, poput Bijedića, a onda je stekao i svoje zaštitnike, a zatim je počeo da postaje malo više bezobrazan, te da i sam zaštićuje one koje može i da ih prima u bolnicu na predah i lečenje. Na otoku radili su mnogi udbaški lekari, kasnije neki od njih i lični lekari Josipa Broza, a neki su postajali upravnici prestižnih beogradskih  bolnica.

Na otoku se desila velika epidemija pegavog tifusa, aprila meseca 1951 goidne. I tada je napravljen i veliki karantin, u trajanju od 2 meseca. Zatim je usledila i vakcinacija. Umrlo je 230 ljuid od pegavca. No, otok su zadesile i mnoge druge bolesti. Pojava vaši, stenica, buva, a pojavile su se i stonoge, škorpioni i zmije. Onda je bilo i žutice. Tvrdilo se da je namerno ubačena žutica putem vode, ali o tome će nam pričati u trećem prijateljskom razgovoru mladi vodonoša. Dr Nikola Nikolić negira da je to bilo namerno. Radnicma je donošen kačamak koji je skuvan sa slanom morskom vodom u koju su tekle fekalije. Iako se ta voda kuvala virus žutice nije mogao da se ukine običnim kuvanjem vode.

Na Golom otoku postojala su čak 3 groblja, a najstrašnija i najužasnija godina na otoku bila je 1951. Na otoku se oboljevalo još od kožnih bolesti, kao i od nervnih bolesti i nervnih rastrojstava, ludila. Neki su gubili razum do pomahnitalosti. Pojavila se i takva bolest zvana mastitozis u kojoj su muškarci počeli da se pretvaraju u žene, počinjale bi da im rastu grudi,  a jedan je muškarac na otoku dobio i rak dojke.

Upravnik Mašan Radonjić iz Herceg Novog podsticao je mnoge protiv dr Nikole Nikolića i kažu bio je „prava inkarnacija zla“. Posle otoka Mašana su njegovi tobož odbacili, jer i to se dešavalo, pa mu je dr Nikolić pomogao da se zaposli u Karlovcima, a onda je Mašan i na novom mestu nastavio da njuška, rovari, špijunira i cinkari.

Svoje oficire Udba je školovala i obučavala na tečaju u Zagrebu u Mlinarskoj ulici broj 55, a predavači su im bili najbolji specijalci NKVD-a. Podmetnuti i ubačeni udbaši na otoku bili su najveći krvnici, zlikovci i zločinci, veliki batinaši i ubice.

Mučitelji su svojim žrtvama kleštima vadili nokte, a svoje popušene pikavce od cigareta gasili na žrtvinom jeziku ili usnama, skakali po njihovim utrobama, sprovodili noćna podrumska premlaćivanja do smrti. Mrtve bi odnosili u neku sobu zvanu mrtvačnica, a o smrti dalje obaveštavali samo svog islednika. A kada neko umre na otoku sve se zatvara, dok mrtvac ne bude iznešen, uklonjen, a iznosi ga poseban tim uvek jednih te istih odanih ljudi. U posetu grobljima Golog otoka dolazili su i generali JNA, zatim generali Udbe. Nikola Nikolić ispričao je Dragoslavu Mihailovću da su grobovi na otoku bili obeleženi daskom na kojoj je pisalo ime umrlog. Godine 1954 groblje je preseljeno u Rijeku na groblje Kozali. I dok Nikola ne može da se tačno seti koliko su brojke umrlih varirale i koliko su se sve kretale, a očemu nije zapisavao nigde, nije smeo, Dragoslav se seća da mu je jedan ispričao kako je jednog dana na gomili 1951 godine video i izbrojao čak 70 mrtvih naslaganih na gomili leševa.

Zahvaljujući svojim posmatranjima dr Nikola  Nikolić napisao je mnoge naučne radove, ali je za mnoge kazao da su napisani posredstvom utisaka iz Jasenovca, sakrivši da ih je najviše napisao pod utiskom sa Golog otoka. Mnoge naučne radove špampao je i u  Nemačkoj, kao i kod nas.