NEITZSCHE (1844-1900) PROROK IMEPRIJALIZMA...

U svom filozofskom radu Niče se bavio sa dve veoma krupne oblasti života, istražujući njihovu svu problematiku. Prva beše kultura, a druga tek individualna etika, s tim što je imao i svoje treće polje interesovanja baveći se unutar njega problemima socijalne politike. Ničeova filozofija reakcionizma tipična je za razdoblje u kome živi, a to je razdoblje nemačkog imeprijalizma.

Svojom filozofijom najveći uticaj imao je Niče na inteligenciju građanstva, tj. na buržoaziju. I kada je počela Bizmarkova era i kada je stvoren Rajh, Niče je podgrevao velike nade, ali i očekivanja, ambicije, nakon čega sledi samo niz novih razočaranja. Bizmark je smenjen, a onda je došla imperijalistička vladavina Vilhelma Drugog.

Buržoazija ima jednog ljutog neprijatelja, koga vidi samo u proleterijatu, te buržoazija čini sve da se sa tim proleterima najoštije moguće razračuna, i pribegava svakoj sili. Tako i Niče vodi svoju najveću borbu samo sa marksistima, iako on nikad nije pročitao ni jedno jedino slovo koje su napisali Marks i Engels. Takođe, i unutar buržoazije trebalo je slomiti svaku pojavu tzv. “buržoaske intelektualne dekadencije”, slomiti svaki bunt, svaku pobunjenost, svaku revolucionarnu misao. Jedino pravo na privilegovan status i položaj imala je samo buržoazija (buržuji), dakle samo bogati povlašćeni plemići, te buržoazija svoje najoštrije metode i sile upire jedino protiv širokih narodnih masa, seljaštva, kako bi sačuvali svoje povlastice i svoje uzvišene položaje, a pritom se služeći samo agresivnošću. Zato su povlašćeni počeli da obožavaju filozofiju svoga Ničea, a on postaje tako najomiljeniji filozof svojih buržuja.

Sam Niče postaje naklonjen politici nemačkog osvajačkog imeprijalizma, koji je agresivan u svojim velikim težnjama. Po Ničeu prisustvo ropstva u kulturi jeste nužno, i ono mora postojati, zato što velika kultura nastaje samo na temeljima varvarskih nagona. I niče tako odbacuje razum te ostaje dosledan samo instinktu, tvrdeći da je helenimaz nastao na čistom nagonu.

Niče dalje govori kako pomoću demokratije treba da dođe do zagušivanja i suzbijanja socijalizma, te demoktariju Niče prepoznaje u Bizmarkovm modelu političkog vladanja i upravljanja. Takođe, Niče smatra da evolucija može poslužiti samo kako bi se zaustavila revolucija i njen socijalizam. Za Ničea takva demokratija jeste samo jedno prelazno stanje, jedna opcija, a onda govori “protiv izrabljivanja” i govori kako sa narodom treba sklopiti neki “mudar kompromis”. I sve ovo treba da dovede do stvaranja “jedne nove elite”, do uske, male šačice povlašćenih na vlasti.

Niče dalje smatra da se kultura može spasiti ako se manjini dodele privilegije. Po Ničeu kultura nastaje tamo gde postoje dve kaste, “kasta prinudnog” i “kasta slobodnog rada”. Takođe, Niče primećuje da se kod svih ljudi najbolje ispoljavaju samo dve velike osobine - “mudrost” i “sebičnost”.

Niče je imao strah od socijalizam, jer je u njemu video opasnost, a politički bio jako naivan. Nemačka radnička klasa se žustro opirala kapitalizamu, a sve “demokratske iluzije” su rastršene kao mehurići od sapunice. Niče je sada više sklon ka aristokratizmu, te govori da tamo gde manjka aristokratizma nastaje upravo socijalizam. Niče se plaši da će radnici pobediti, i zato on počinje da mrzi socijalizam, jer je radničkofobičan, te narod vređa i naziva ga robovima, ološem, stadom.Vređa i njihov moral nazivajući ga moralom prostaka. Najviše je napadao etiku koju propoveda judaizam i hrišćanstvo. Niče govori o vladavini dva morala u svetu, o “gospodskom” i o “ropskom”. Prvi stvara samo vrednosti, dok drugi tlači i slabi čoveka.

Po Ničeu najveća vrednost jeste život, a onda se rađa volja za moć, koja se prethodno rodila i proistekla iz volje za životom. Po njemu život će unaprediti samo jaki, a život je samo onda kada se ugnjetava neko slabiji, kad mu se najokrutnije moguće  nameće neki svoj oblik političkog vladanja. Samo odlični ljudi jesu uživaoci slobode, a prostaci i seljaci, radnici, moraju se žrtvovati i socijalno dobro gnječiti. Nema samilosti, jer samilosti su skloni samo slabi. Po Ničeu više je rat doneo velikih dela, nego parola “ljubi bližnjeg svoga”. Niče mnogo mrzi velike narodne mase, i plaši se filozofske teze i tvrdnje o jednakosti. Po njemu nepravda je zahtev za jednokošću svih.

Ničeova etika jeste egoistična i zato je prihvataju buržuji. Buržuji vape za novim ljudima koji su oslobodioci etičkih barijera, a potrebni su im novi buržujski aktivisti koji će njihovu vlast spasiti od bede socijalizma proletera. I tako se pojavio Ničeov natčovek, čovek budućnosti. Niče napad zatim nekad obožavanog Bizmarka, jer po njemu “demokratski čovek” vodi samo evropskom zaglupljivanju i smanjivanju. Po Ničeu treba raskinuti sa “engelskim principom”, i misliti na veće nemačke interese na “fašističku stalešku državu”.

“Monopolistički kapital” prepoznao je Ničeovu filozofiju kao svoje veliko sredstvo kojim se postižu ciljevi, kao svoj najkrupniji interse te tako ovakva filozofija počinje da mu dobro služi. Intelektualci su mogli da poveruju da su samo oni neka viša rasa i to rasa gospodara. A svaki viši čovek, svaki natčovek po takvom pravu može da se nad nižima rasama iživljava.

Ničeova filozofija nastala je u vreme “socijalnog darvinizma”. Niče je sve svoje filozofske borbe usmerio na borbu “oko nadmoći, oko rastenja i rasprostiranja, oko moći, shodno volji za moć koja je upravo volja za životom. Borba za opstanak – za razliku od ordinarnih darvinista kod kojih pobjeđuju samo jaki – dovodi na vlast i “slabe” (radnike, mase i socijalizam), što mu treba da spriječi nova vlast “gospodara zemlje” “…

 

Izvor: “Historija modernih političkih teorija (od 1848 do danas) II knjiga” – prof. dr Juraj Kolaković, strana 229-233, 1972;