.jpg)
U svom filozofskom radu Niče se bavio sa dve veoma
krupne oblasti života, istražujući njihovu svu problematiku. Prva beše kultura,
a druga tek individualna etika, s tim što je imao i svoje treće polje interesovanja
baveći se unutar njega problemima socijalne politike. Ničeova filozofija reakcionizma
tipična je za razdoblje u kome živi, a to je razdoblje nemačkog imeprijalizma.
Svojom filozofijom najveći uticaj imao je Niče na
inteligenciju građanstva, tj. na buržoaziju. I kada je počela Bizmarkova era i kada
je stvoren Rajh, Niče je podgrevao velike nade, ali i očekivanja, ambicije,
nakon čega sledi samo niz novih razočaranja. Bizmark je smenjen, a onda je
došla imperijalistička vladavina Vilhelma Drugog.
Buržoazija ima jednog ljutog neprijatelja, koga vidi
samo u proleterijatu, te buržoazija čini sve da se sa tim proleterima najoštije
moguće razračuna, i pribegava svakoj sili. Tako i Niče vodi svoju najveću borbu
samo sa marksistima, iako on nikad nije pročitao ni jedno jedino slovo koje su
napisali Marks i Engels. Takođe, i unutar buržoazije trebalo je slomiti svaku pojavu
tzv. “buržoaske intelektualne dekadencije”, slomiti svaki bunt, svaku pobunjenost,
svaku revolucionarnu misao. Jedino pravo na privilegovan status i položaj imala
je samo buržoazija (buržuji), dakle samo bogati povlašćeni plemići, te
buržoazija svoje najoštrije metode i sile upire jedino protiv širokih narodnih
masa, seljaštva, kako bi sačuvali svoje povlastice i svoje uzvišene položaje, a
pritom se služeći samo agresivnošću. Zato su povlašćeni počeli da obožavaju
filozofiju svoga Ničea, a on postaje tako najomiljeniji filozof svojih buržuja.
Sam Niče postaje naklonjen politici nemačkog osvajačkog
imeprijalizma, koji je agresivan u svojim velikim težnjama. Po Ničeu prisustvo
ropstva u kulturi jeste nužno, i ono mora postojati, zato što velika kultura nastaje
samo na temeljima varvarskih nagona. I niče tako odbacuje razum te ostaje
dosledan samo instinktu, tvrdeći da je helenimaz nastao na čistom nagonu.
Niče dalje govori kako pomoću demokratije treba da
dođe do zagušivanja i suzbijanja socijalizma, te demoktariju Niče prepoznaje u
Bizmarkovm modelu političkog vladanja i upravljanja. Takođe, Niče smatra da
evolucija može poslužiti samo kako bi se zaustavila revolucija i njen
socijalizam. Za Ničea takva demokratija jeste samo jedno prelazno stanje, jedna
opcija, a onda govori “protiv izrabljivanja” i govori kako sa narodom treba
sklopiti neki “mudar kompromis”. I sve ovo treba da dovede do stvaranja “jedne
nove elite”, do uske, male šačice povlašćenih na vlasti.
Niče dalje smatra da se kultura može spasiti ako se manjini
dodele privilegije. Po Ničeu kultura nastaje tamo gde postoje dve kaste, “kasta
prinudnog” i “kasta slobodnog rada”. Takođe, Niče primećuje da se kod svih
ljudi najbolje ispoljavaju samo dve velike osobine - “mudrost” i “sebičnost”.
Niče je imao strah od socijalizam, jer je u njemu video
opasnost, a politički bio jako naivan. Nemačka radnička klasa se žustro opirala
kapitalizamu, a sve “demokratske iluzije” su rastršene kao mehurići od sapunice.
Niče je sada više sklon ka aristokratizmu, te govori da tamo gde manjka
aristokratizma nastaje upravo socijalizam. Niče se plaši da će radnici pobediti,
i zato on počinje da mrzi socijalizam, jer je radničkofobičan, te narod vređa i
naziva ga robovima, ološem, stadom.Vređa i njihov moral nazivajući ga moralom
prostaka. Najviše je napadao etiku koju propoveda judaizam i hrišćanstvo. Niče
govori o vladavini dva morala u svetu, o “gospodskom” i o “ropskom”. Prvi
stvara samo vrednosti, dok drugi tlači i slabi čoveka.
Po Ničeu najveća vrednost jeste život, a onda se
rađa volja za moć, koja se prethodno rodila i proistekla iz volje za životom.
Po njemu život će unaprediti samo jaki, a život je samo onda kada se ugnjetava neko
slabiji, kad mu se najokrutnije moguće nameće neki svoj oblik političkog vladanja. Samo
odlični ljudi jesu uživaoci slobode, a prostaci i seljaci, radnici, moraju se
žrtvovati i socijalno dobro gnječiti. Nema samilosti, jer samilosti su skloni samo
slabi. Po Ničeu više je rat doneo velikih dela, nego parola “ljubi bližnjeg svoga”.
Niče mnogo mrzi velike narodne mase, i plaši se filozofske teze i tvrdnje o jednakosti.
Po njemu nepravda je zahtev za jednokošću svih.
Ničeova etika jeste egoistična i zato je prihvataju
buržuji. Buržuji vape za novim ljudima koji su oslobodioci etičkih barijera, a potrebni
su im novi buržujski aktivisti koji će njihovu vlast spasiti od bede socijalizma
proletera. I tako se pojavio Ničeov natčovek, čovek budućnosti. Niče napad zatim
nekad obožavanog Bizmarka, jer po njemu “demokratski čovek” vodi samo evropskom
zaglupljivanju i smanjivanju. Po Ničeu treba raskinuti sa “engelskim
principom”, i misliti na veće nemačke interese na “fašističku stalešku državu”.
“Monopolistički kapital” prepoznao je Ničeovu
filozofiju kao svoje veliko sredstvo kojim se postižu ciljevi, kao svoj
najkrupniji interse te tako ovakva filozofija počinje da mu dobro služi. Intelektualci
su mogli da poveruju da su samo oni neka viša rasa i to rasa gospodara. A svaki
viši čovek, svaki natčovek po takvom pravu može da se nad nižima rasama iživljava.
Ničeova filozofija nastala je u vreme “socijalnog darvinizma”.
Niče je sve svoje filozofske borbe usmerio na borbu “oko nadmoći, oko rastenja i
rasprostiranja, oko moći, shodno volji za moć koja je upravo volja za životom.
Borba za opstanak – za razliku od ordinarnih darvinista kod kojih pobjeđuju samo
jaki – dovodi na vlast i “slabe” (radnike, mase i socijalizam), što mu treba da
spriječi nova vlast “gospodara zemlje” “…
Izvor: “Historija modernih političkih teorija (od
1848 do danas) II knjiga” – prof. dr Juraj Kolaković, strana 229-233, 1972;
Нема коментара:
Постави коментар