.JPG)
Na početku
„Priloga“, a svoje treće knjige „Goli otok“, Dragoslav Mihailović, veli: „Kao što
sam radio i u prvoj i drugoj knjizi, i ovde objavljujem zanimljva pisma i tekstove
koje sam dobio... Ne dirajući u prirodu autorskog mišljenja, tekstove sam, najčešće,
blago sažimao i doterivao, dovodeći ih u sklad sa duhom knjige, a ako sam
zaključio da je to potrebno, objavljivao sam ih u celosti... svakog autora sam
potpisao, što su mi oni, za razliku od situacije pri prvoj knjizi, dozvolili.
Ovde objavljujem i četiri sopstvena teksta, koje sam na drugim mestima već
publikovao“.
Prvi
Dragoslavljev tekst jeste „Predlog“ koji je on uputio 2 februara 1992,
instituciji SANU, kako bi se pri istoj osnovao „Odbor za Goli otok“, a što bi dalje
trebala da bude samo jedna istraživačka grupa „za proučavanje specifičnog
posleratnog TERORA započetog 1948 godine“.Teror je počeo, dakle 1948, a potrajaće „do kraja devete decenije XXveka“,
kako nam kaže Mihailović, a što jeste bio ne samo unutrašnji vid partijskih obračuna,
razračunavanja, već i jedno mnogo strašno vreme, a vreme nikad veće strahovlade
i držanja svih građana kao talaca, ili
logorskih zatvorenika, a pod TEROROM najvećih naših sinova, a političkih
oligarha, sklonih nezapamćenoj vrsti svakog zla i TERORA. Bilo je to vreme kada
se stvaralo poslušno društvo pokornih, poslušnih, odanih, podobnih, a najviše se
progonila i osuđivala „građanska
opozicija“ ili „seljački stalež“ pak. Ugušena je svaka vrsta otpora i bunta,
revolta, ustanka. No, terora će biti i deceniu pre toga, već od 1935, kada su se
hapsili „siminovci“ ili „trockisti“. Od 1966 hapšeni su čak i “rankovićevci“, a
od 1971 hapšeni su svi “partijski liberali“, pa čak i „nacionalisti“.
Dragoslav
Mihailiović kaže dalje u ovom „Predlogu“, a upućenom na adresu SANU-a: “Samo u
logorima bio je zatočen izvestan broj nekomunista po ubeđenju... bira se, nekad
namenro, nekad stihijno, velika masa ljudi za žrtve.Vremenom, broj tih nevinih
terorisanih građana postepeno se uvećava... prinudno uzajamno prlemlaćivanje i
telesno i duševno mučenje, nepodnošljivi stambeni, radni, higijenski,
prehrambeni i drugi uslovi slični su onima u ratnim nacističkim logorima, posebno
u logoru u Jasenovcu, a katkad još i teži... TORTURA je u XX veku
„modernizovana“ korišćenjem naučnih saznanja u socijalnoj psihologiji, naročito
onog nazvanog sistemom „ispiranja mozga“. Samo nekoliko zemalja u svetu ima u tome
iskustva i ono se čuva kao državna tajna. Titovska Jugoslavija se našla među
tim retkim zemljama... Mučeni pojedinac mora da izgubi sposobnost
samopotvrđivanja i društvenog potvrđivanja, sve do gubitka dostojanstva i, čak,
pojave samoprezira... (što) treba da dovede do bespogovorne poslušnosti masa
prema vlasti... Preživeli zatvorenici su proganjani više od četrdeset godina. Osim
Predsedništva Crne Gore jednom izjavom i Skupštine iste republike, ni jedna
druga jugoslovenska republika nije osudila ovaj TEROR, ni nekom ovakvom
proklamacijom, a kamoli zakonskom
normom... Ovaj savremeni metod uništavnja ljudi predstavlja grozan
ZLOČIN PROTIV ČOVEČNOSTI... Moja je pretpostavka da je u kritičnom periodu...
bilo obuhvaćeno oko MILION STANOVNIKA, da je... pritvarano oko DVESTA HILJADA
LJUDI, da je na golootočkom arhipelagu bilo zatočeno ČETRDESET do ŠEZDESET
HILJADA LOGORAŠA i da je... život izgubilo oko PETNAEST HILJADA GRAĐANA. TEROR
je imao politički, a ne nacionalni ili verski karakter, čime se predstavlja i
kao ZLOČIN drastičnog kršenja ljudskih prava... Srbi, naročito iz Crne Gore i
Srbije... su sačinjavali dve trećine zatočenika u logorima... smatram da Srpska
akademija nauka i umetnosti ima sva moralna prava, nadležnosti obavezu da se, u
interesu naučne istine, bavi takvim neobičnim događajem u modernoj ljudskoj
istoriji“.
Ovaj
predlog napisao je Mihailović zajedno sa još jednim dvomotorcem, a dakle reč je
o nekome ko je po drugi put morao da bude vraćem na Goli otok, ali nije želo da
ga Dragoslav igde potpiše, čak ni kad je „Predlog“ trebao da bude publikovan u
„Prilozima“ ove treće knjige. Posle 3 rasprave, Mihailovićev „Predlog“ je
usvojen, ali kako nam dalje kaže: “... zbog nekih organizacionih teškoća s
radom se još nije započelo“.
Drugi
Mihailoviće tekst iz „Priloga“ treće knjige jeste „Antropološki ogled“, koji je
izašao u „Politici“ 1 aprila 1995, a u kome je kazao šta se sve desilo od 1949,
pa sve do 1951, samo sa medicinske tačke gledišta: “... tri četvrtine logoraša
je na Golom otoku nalazilo se u stanju teških bolesnika i moribunada. Spisak
njihovih bolesti u tom trenutku toliko je velik da bi se jedva mogao i sačiniti...
kao što kaže Šalamov, čovek je zaista najizdržljivija životinja na planeti,
teško je izamisliti šta sve može izdržati. (Ne mogu svi do jednoga umreti, mora
neko i preživeti... među preživelima će se uvek naći i neko mlad, neko trvd i
drzak, neko hrabar i nesalomljiv, neko nedovoljno ukaljan, neko neprimetan i nepostojeći
– „Ko je sad, pa, ovaj? Pitaće se oni kasnije u čudu – koji će sve to istrpeti
i jednog dana svetu ispričati. Nema spasa od Golog otoka, ni gonjenima ni
goničima.)... Pranje mozga ne izvode nikakve mašine nego dugotrajan raznovsrtan
TEROR koji dovodi ljudsko telo do raspadanja na mnogo manjih celina, koje jedna
za drugu neće da znaju, koje rada svaka za sebe i koje često rade jedna protiv
druge... Ludilo, poživotinjenje, ljudožderstvo, užasna međusobna ubistva,
izdaja najbliskijih, sadizam prema nepoznatom i prema nekadašnjem prijatelju, naručena
uzajmna mučenja i egzekucije – redovne su posledice dugotrajnog držanja ljudskog
tela nad ambisom smrti... Kanibalizam bi na Golom otoku bio zakonit i
svakodnevan, kao što je bio redovan među osuđenicima na smrt glađu u logoru u
Jasenovcu, samo da mu je pružena prilika. Telesni kanibalizam drugih logora
zamenjen je na Golom otoku duševnim autokanibalizmom...“.
Treći tekst
Dragoslava Mihailvoića poneo je naslov „Lična Brozova žrtva“, a objavljen je u
listu „Duga“, aprila 1993, gde nam je ispričana jedna jako potresna ljudska
sudbina, a sudbina profesora Božidara Bože Karličića, koga su učenici
izbojkotovali odmah pošto su se vratili sa Titovg koktela, a onda je taj profesor
zauvek izgubio sve svoje, čak i ono svoje najvrednije svoj goli život i obraz. Božidar
se rodio u Sjenici 1905 godine, u Sanždaku, te rano ostao bez majke. Odgajiće
ga maćeha, a izgubiće ubrzo i oca. Kao ratno siroče dobija stipendiju i odlazi
u Skoplje gde završava Učiteljsku školu. U Varšavi završava defektologiju, a u
Beogradu pedagogiju. Pred početak Drugog svetskog rata u Beogradu radi u školi
za defektnu decu. Zarobljen je i završava u logoru. Bio je komunista. Iz logora
vraća se u Beograd 1945. Radio je u Beogradu i Negotinu, a od 1949 i u Učiteljskoj
školi svog rodnog zavčaja u Novom Pazaru. Za godinu dao izveo je prvu
generaciju učitelja. Tito tada prima najuspešnije budće učiteljice (čak 25 primernih
i uspešnih učenika) zajedno sa profesorom Božidarom kao dobrim primerom
najuspešnijih. Bilo je to 1950 godine, u vreme minista prosvete Mite
Miljkovića. Tada je smeli Boža kazao u lice Titu, da novopazarska deca žive
bedno i teško, loše, da nemaju ni osnovni pribor za školovanje, pismenost, da
nemaju ni školska učila i pomagala, dok sa druge strane beogradski političari i
rukovodstvo žive na visokoj nozi, u najluksuznijem mogućem izobilju. Kada su se
vratili profesor i njgeovi đaci u Novi Pazar, počeo je bojkot od strane svih
učenika, koji više nisu hteli svog profesora u školi. Izbačen je iz škole
zauvek. Vraća se u Beograd gde ima porodicu, ženu i dve male ćerke. Uhapšen je
i kažnjen na 2 godine kazne na Golom otoku gde je došao kao šesta grupa. Tamo je
mnogo tučen i bojkotovan, mučen, ponižavan. Pustili su ga totlano uništenog sa Golog
otoka kući 1951, nakon čega umire kroz 4 godine, 1956. Bilo mu je tada samo 51 godina života. Na
Golom otoku pokušao je da počini samoubistvo i zabio je sebi zarđali ekser u
teme, naneo povrede svom mozgu, što je slično pokušalo još nekoliko očajnih
osuđenika da sebi zarije eksere u slepoočnice.
Tom povredom kažu oboleo je profesor Boža od epilepsije, a ako se pogleda njegova
otpusna lista i smrtovnica epilepsija je navedena kao tek treća u nizu bolesti,
od koje je navodno prerano umro, a umro je od najobičnijeg nazeba i upale
pluća. Ti ljudi u samoubistvu videli su siguran izlaz i jedina želja im je bila
da što pre umru, a neki su se plašili da prežive sav taj horor i užas Golog
otoka. Kada su otpustili profesora Božidara Karličića iz škole, uručili su mu
rešenje i kazali da nema pravo na otpremninu. Profesor se žalio i dali su mu
otrpeminu i otkazni rok od 2 meseca, no otkaz nije povučen, već je stavljen na
snagu odmah.
Četvrti
tekst Dragoslava Mihailovića poneo je naziv „Upotrebljeni klozet-papir istorije“,
koji je uputio listu „Nin“, 3 avgusta 1992, sa Divčibara, a gde je kazao, primetivši
oštrooko da je u istom tom odboru sa jednim zlikocem Milovanom Đilasom, rekavši:
“... ja sam tu JEIDNI predstavnik velike grupe još živih golootočana, koju je
dotični borac za slobodu štampe, inače, svojim ličnim zalaganjem, svojevremeno
znatno smanjio. ZAŠTO ste smatrali, PITAM SE, ako vam je do g. Đilasa toliko
stalo, da je važno da se na tom mestu nađe i jedan golootočanin i da to budem
upravo ja? Dragi prijatelji, SMATRAM da je takav POSTUPAK NEUKUSAN,
neinteligentan i bezobziran. Upravo u vašem listu pre dve godine (1990) rekao sam
je Milovan Đilas bio najomraženija ličnost Golog otoka, omraženija čak i od
Josipa Broza i Aleksandra Rankovića, navodeći svoje razloge za takav ZAKLJUČAK...
Đilas je najveći, „najzaboravniji“ i najciničniji živi zločinac, a vi smatrate
da imate PRAVO da to ne znate. Da je Jozef Gebels preživeo 1945 godinu, PITAM
SE da li bi ga Zapadni Nemci toliko pozivali da preko novina, radija i
televizije daje “mišljenje“ o „trenutnom stanju“ njihove zemlje koliko se
poslednje dve godine kod nas poziva Milovan Đilas... Dragi prijatelji,
najponiznije vas molim, nastojte da me bar nešto manje GNJAVITE omiljenim
junakom novinske hartije g. Milovanom Đilasom. Kud god je taj čovek prošao, za
sobom je ostavio samo vrlo snažan SMRAD, a vi smatrate da sad ima PRAVO narodu da
daje MORALNE POUKE! Prelistajte stare brojeve novina, pa ćete VIDETI kako se ŠEF
agitropa, u vreme kad je to najbolje mogao, zalagao za „slobodno novinarstvo“. Za
koliko LJUDI je u takozvanim „lijevim skretanjima“ u Crnoj Gori i Hercegovini
izdao naređenje da se ubiju, a u koliko njih je lično pucao? Koliko ih je ubio
u Sandžaku, a koliko u Bosni?... U zločinačkom titovskom politbirou bio je uvek
najagresivniji, pa je, naravno, po svojoj sadističkoj prirodi, bio i
najvatreniji pobornik Golog otoka, zalagao se za najzverskije načine „prevaspitanja“
svih koji su se USUDILI da makar u čemu NE MISLE kao on i „smjeli gorski soko“,
poslao je u logor pola Crne Gore i „dobar dio“ Srbije i uputio im preko
prijatelja Rankovića svog nećaka Veselina Bulatovića, zver nad zverovima, za
trogodišnjeg upravnika da se sve tamo uradi „kako treba“... Dragi „ninovci“, u
jednom trenutku svog života imao sam priliku da sarađujem sa g. Milovanom
Đilasom – i NISAM DOBRO PROŠAO. PLAŠIM SE da bi mi se u nekoj drugoj prilici to
moglo ponoviti. Zato, molim vas, OSLOBODITE ME od te saradnje. IZBRIŠITE ME iz
onog odbora, a omiljenog borca za slobodu štampe zadržite. Ali – nešto mi pada
na pamet – taj nikoga nije branio, samo je NAPADAO...“.
Inženjer Petar
Vujičić bivši golootočanin poslao je Mihailoviću „jednu malu ANALIZU onih koji
su odlučivali o Golom otoku“, i tom prilikom kazao šta sve rade naši vrli zločinci
i dželati: “Zamalo da utru svoje tragove. Jer ZLOČIN je uvek zametao svoj
trag“, i pita se: “Ko su bili ta ČELJAD, ti naši rukovodioci, i s kakvim pravom
su oni nekoga nazivali „bandom“?... Broz će zaboraviti Hebrangu da ga je ovaj
1928 doveo na „vlast“, u gradskom komitetu partije u Zagrebu, pa će ga poslati
u nepovrat, potvrđujući onu arapsku poslovicu: “ČUVAJ SE ONOGA KOME SI NAJVEĆE DOBRO
UČINIO“... (dr B. Raičević je) Đilasu, mlađanom i neodlučnom, pomogao da se
izvuče iz gluve sandžačke provincijske anonimnosti, gdje bi u normalnim
okolnostima nezapaženo dovršio svoje vegetiranje. Doprinijeće i kraju Ilije
Bulatovića, bjelopoljskog komuniste, koji je pre toga njega, Milovana, i brata
mu Aleksu uz veliki rizik spasao od žandarmerijske potere. A ovaj će ga 1940
izručiti goniocima i spremiti mu mučeničku smrt... Neće valjda Đilas MASAKR
bjelopoljskih komunista natovariti Rankvoću (ima ovaj TOVAR i bez toga)?
Ranković je imao makar lojalnost prema kolegama, ne bi specijalce poslao u Đilasovo
zavičajno mjesto bez njegovog znanja i saglasnosti... Rastom su, znamo – ostale
su slike – BILI MALI. Kakvi su bili duhom, kakva su imali znanja i obrazovanja,
kako su se skupili i čime smo zaslužili da nam toliko traju?... Biće šteta ako
akademik, pisac istorijskih romana (misli na Dobricu Ćosića), još jednom ne
umoči pero i svom narodu ne saopšti ISTINU o ljudima s kojima je proživio pola
vijeka... odgovorno trvdim i svjedočim da je u ljeto 1952 i mjesecima potom u
logoru u Bileći izvođen najkrvaviji OBRAČUN s osuđenicima i da je NASILJE nad njima
tada dostiglo vrhunac ludila... Goli otok je sublimacija poteza u bogatom repertoaru
OBRAČUNA i borbi za vlast, prije i poslije 1948 godine... (Broz je sakrio iz svoje
biografije mnogo toga) „sitnicu“ da je 1914 učestvovao u dvije kaznene
ekspedicije, u Mačvi i Kolubari, za koje je Džin Rid kao ratni izvještač rekao da
njihvo DIVLJAŠTVO nije zabilježeno u 1 svetskom ratu... (Đilas će) imati čast
da pred OUN optuži 1200 svojih sugrađana da su bili špijuni, a nakon toga dati
nalog zločinačkim organizacijama da ih pronađu... Najstravičniji svjedok te
„akcije lova na špijune“ je bolnica Stara Gradiška... Opet on govori o dobru i
zlu (misli na Đilasa), uči nas demokratiji i toleranciji... Spreman je da
napiše, ako treba, disertaciju. Ima „atest“, dobijen na dalekom Zapadu, da je
demokrata, iako nema dokaza da je i jednoga dana ili sata to bio. Zlo je nanosio
svuda kuda je išao, ali je svoj najžešći otrov izbljuvao na kamen Golog otoka
(i možda ga sav još nije potrošio)...“.
Zatim je
Mihailović primio nekoliko neveselih i jako potresnih pisma, o žrtvama, o
njihovim tragičnim sudbinama, skončanjima, mukama, borbama, patnjama, umiranjima,
življenjima, umiranjima. Pismo je napisao Mirko Atanacković koji je na Golom
otoku bio stolar i tamo izrađivao mrtvačke sanduke, koje je i farbao, i govori da
su se ukopi obavljali tokom noći. Jedan rakar mu se lično požalio da posle tih
ukopa spava loše, da mu te jezive slike unakaženih mrtvih žrtva dolaze na oči,
na san. Mirko je te 1991 ispričao u pismu Dragoslavu Mihailoviću da je čak video
kako se leševi bacaju u more, a kasnije
da su spaljivani mrtvi ukraj ženskog logora. Leševe su spaljivali u blizini klanice
u kojoj bi preklali po neku od krava, sve do polovine 1953, u „jednom vagonetu
koji je pokriven dvometarskim rebrastim limom“.
„Jedna mlada
žena piše dnvenik“, 1952 godine, svom milom uhapšenom Racku, u kome kaže: “...
stvarnost je gruba i zla... Svakog dana prolazim tamo, kraj UDB-e, mislim olakšaću
sebi, mislim videću te, ali uzalud, nemate... bez dovoljno vazduha, bez ičega
što može da ti razvedri dušu, možda i gladan, utučen, zabrinut... grozan udes!
Šta sam zgrešila... Zar sam... zato rođena da znam samo za patnje i mučenja, zar
ništa lepo u životu nije moglo da mi se dosudi?... Izgubila sam pouzdanje u samu
sebe, veru u snagu čoveka da podnese život koji mora da živi. O, meni je život
postao bljutav, odvratan i bez ikakve sadržine. Čini se da je moj život prošao,
da je završen... “Sloboda“,“socijalizam“? Šta je to, jeli to ovo što mi danas
imamo? – za mene nije, a za ostali svet neznam... zašto maskirati istinu, koju
ja vidim razgolićenu... ostala sam sa dvoje dece bez igde ičega... dvoje nevinih
žrtava od kojih treba da postanu ljudi... zar je ispravno što činite a za to
isto druge optužujte i osuđujete? Mučite ljude i šta posle toga od njih
očekujete, ljubav ili odanost? Može li neko na silu da se voli, može li neko da
dopre u misli jednog čoveka i da ih zna?...“. Ovu ženu jedan Udbaš iz Ćuprije
nagovarao je da se odkrekne muža, ali ona je to odbila i muža sačekala da se
vrati kući. On se vratio sa Golog otoka,
a ona se već posle pola godine ubila. Njen muž je doznao da ju je neko „zloupotrebio“
dok njega kući nije bilo.
Mirko
Atanacković pisao je svoj potresan Dnevnik, a na Goli otok je stigao 1952, odakle
se kući vratio 1953, gde su ga čekale 4 ćerke i žena Kosara, koja je teško duševno
obolela, odmah čim su njega uhapsili. Opisao je njene i svoje muke, borbu da je
smesti u neku od bolnica, da dobije zdravstvenu negu, dom, ustanovu, itd. Po
povratku zateko je porodicu u bedno stanju, i očaju, gladne i bose. Žena je
poludela čim je on uhapšen, a znala je da ih uhode non-stop. Svoj užas pisao je
od 1953, pa sve dok Kosara nije umrla 1986, a tako je pisao svoj „tužni dugi
dnevnik“, pitajući se: “Ima li nesreća ova kraj“. Njen muke trajale su 33-34 godine.
Ko je bio dr
Juraj Špiler, tj. Udbin pomagač iz zatvora u Zrenjaninu pojasnila je u svom pismu
Mihailoviću Milosava Gardašević 23
avgusta 1991. Šiler je bio gestapovac, koji je 1946 osuđen na smrt. Bio je
„profesionalni policajac, diplomirani pravnik, koji je pre rata radio u
zagrebačkoj policiji... Pred sam rat radio je u Novom Sadu kao zamenik šefa
policije“... Izbeago je strepljanje, pri kome je samo doživeo ranu u nozi, pao,
a ranu od koje je ostao šepav. Mađari su ga zatim namestili ne mesto šefa
policije u Bečkereku .On je opustošio mnoga banatska sela, te 1944 pobegao iz Banata
da ga ne uhvate Rusi. Stiže u Beč, gde su ga naši kidnapovali i navodno Ozna
(Udba) treba da mu presudi, ali kažu da je bio engleski tajni agent. No, on je ipak
oslobođen, tačnije našao se u iznutra, u zatvoru kad su počela prva IB
hapšenja.Veruje se da ih je tamo u zatvoru iznutra mnogo mučio, isleđivao, a govorilo
se da je pomogao da se mnogi pohapse, da je udbašima napisao neke stručne
knjige, itd. On je u zatvoru imao svu udobnost, komfor, sapun, hranio se kao u
hotelu, a zatvorenici ostali bili su na golom betonu i gladni. Najveći batinaš
u tom zatvoru bio je stolar Zoran Martinov, koji 70-ih godina postaje Udbin šef,
a u istu službu zapošljava i svoga brata Savu.
Evo šta je
još napisala Milosava u svom pismu Mihailoviću: “Po mom mišljenu, ti islednici
nisu bili normalni ljudi. To su bile ZVERI“, a onda navodi njihova imena: Stojan
Tabački, Boško Milin zvani Čiča, Šule Popović, Slobodan Jorgin, Ostoja Ranković
i Steva Đukić“, za koje dalje opisno kaže: “bahati, silni, bili su svi pijani“,
i nastavlja: “Kakva je šteta što niko nije smeo da sastavlja makar delić tog
strašnog mozaika od 1948 do 1980... Kad bi zidovi ovog zatvora mogli da pričaju, čule bi se strašne priče o
mučenicima koji su nedužni trpeli užasne muke i poniženja“. Godine 1954 Špileru
se gubi svaki dalji trag, itd.
Zatim je Mihailović
dobio pismo od ćerke bivšeg golootočanina, od Olgice Milenković Kocareve koja
mu je 1990 poslala 36 strana iskucanog rukopisa, svog pokojnog oca pravnika Milutina
Milenkovića koji se sa Golog otoka vratio1952 i više nikad nije dobio zaposlenje,
a pre hapšenja bio je javni tužilac u svrljiškom srezu, a uhapšen je 1949. Na Goli
otok stigao u četvrtoj grupi 1950. Na tim stranicama moglo se pročitati: “Teče
i druga godina. Potpuno smo iscrpljeni od teškog rada, jednolične, slabe i
nedovoljne ishrane i raznih TORTURA. Glad nas mori. Ona s se ukotvila u nama i
leži nam u mozgu. Viri nam iz očiju. Samo o jelu mislimo i govorimo.... A i ručak
i večera?... parčence hleba, koje bi očima pojeo, i nedovoljno čorbe od pasulja
ili krompira... drugog povrća nema. Nema ni ikakvog voća... Na našem kamenjaru
nema ni divljeg livadskog zelja da bi se moglo pojesti... A ja zaželo da pojedem
živo parče mesa... Nama su veknu hleba delili na pet delova (Mihailović u fusnoti
veli na 6 ili 8 delova čak), pri čemu se dobijaju dva okrajka ili rupca. Mi smo
ih najviše voleli, verujući da tu ima više hleba... Žeđ je bila naša strašna
mora... leti, bez vode, bio je pravi užas... nismo se ni umivali, a posuđe je
prano u moru... druga i treća smena jele su iz prljavog posuđa... stomak mi se ledi
i ja žudno zaželim topao čaj da ozebli stomak ugrejem. Ali toga ovde nema... Stalno
je bilo mnogo nesreća... Duhom sam snažan i podnosim i poslednji bojkot od
devedeset dana... Usled krajnje nehigijene napale su nas vaške i stenice... buknu
tifus. Nastade strah... Postao sam nesposoban za fizički rad, pa sam radio sedeći
u logoru na čišćenju pasulja i krpljenu džakova“...
Zatim je
Mihailoviću pismo poslao „nepoznati golootočanin Hrvat iz Primorja“, čak dva
anonimna pisma, u kojima je kazao ko je ubio Vladimira Velju Mrdakovića iz
Prokuplja. Pismo je stiglo iz Rijeke 24 maja 1991, a u pismu se moglo čuti da su
pre Prvog svetsko grata na Golom otoku radili ruski osuđenici i tu iskopavali rudu
boksita (pisac pisma živeo je u susedstvu i dobro ponzavao taj kraj, u njemu
često lovio ribu), i da su tu mnogi pomrli, da su nalazili njihove kosti. Ispričao
je da je pobeglog Velju sa Golog otoka ubio udbaš Nikola Ilijić. Posle
zatvaranja Golog otoka i amnestije buldožer je sve preorao i sve porušio,
uništio, tako da se više ne može naslutiti gde je šta bilo.
Drugo
kratko pismo Mihailović je dobio odmah posle dva dana 26 maja 1991, u kome mu
daje čak i broj telefona onoga koga treba
da pozove i da više ispita u vezi Veljinog ubistva. Mihailović je 30 maja
1991okrenuo broj i poveo razgovor sa Tomom Blažinom iz Rijeke, a Blažina je bio
šef Udbe za Hrvatske golootočane. No, on je Mihailoviću sve to negirao i kazao
da je bio zadužen samo za flotu i pomorstvo, te da za pomenuto ime nikad nije
čuo, itd. I kazao je da Ilijić nikoga nije ubio, čak da nije bio islednik, itd.
Mihailović je dobio i svedočenje od Veljinog brata Radomira i priču po kojoj je
Velja donet najpre u bolnicu sav polomljen od batina, nakon čega su ga likvidirali.
Kakogod, Radomir je mrtvog brata iskopao na Riječkom groblju.
Profesor i
bibliograf Dušan Panković, golootočanin treće grupe iz Inđije marta 1991piše Dragoslavu,
čak dva pisma u kojima je kazao da se kolektivno mučenje na Golom otoku desilo
na Bogojavljenje 1950 godine kada su ih naterali sve da stoje na velikom zimskom
nevremenu, na senjskoj buri, napolju, a onda da drobe kamee po najhladnijoj
zimskoj buri. Zatim svedoči kako su pacovi pretrčavali po njihovim licima na jednom
od brodova gde su ih zatočili, utamničili. Vodili su ih na „turneje“ brodom i tada
je svedok otkrio da su tu postojali italijanski kazamati i mučilišta.
Advokat
Boško Vulović uhapšen je 1950 u Kotoru, a bilo mu je svega17 godina, a onda su
ga naterali da potpiše da mu je dve godine više. Na Goli otok stiže s petom grupom
iz Zelenike 27 jula 1950. Uhapšen je pred polaganje svog probnog maturskog
ispita. On je ispričao tako neverovatno brutalnu, krvavu priču o tome kako su
ih u kotorskom zatvoru mučili, prebijali, tukli. Na Golom otoku radio je kao mornar.
Najveći njegov mučitelj i sadista u kotorskom zatvoru bio je Božo Janković, a
zatim i ključar zatvora u Kotoru Ljuba Pavićević. Optužen je da je ispisao u
mestu Muo neke grafite protiv Tita. Njegova majka zbog terora koji sprovode nad
njenim sinom, žena kojoj brane da vidi živog sina, tada proklinje šefa kotorske
Udbe i njega posle 30 godina stižu majčine reči, reči kletve, te mučitelj oslepi,
kako mu je i rekla, a onda se on ubija. Bio je to Gojko Radović.
U svojim
zapisma Vulović piše Mihailoviću: “Počelo je odmah batinama.Tukao me je
najprije šamarima i šakama, dok nisam pao. A onda je počeo ČIZMAMA... Ja sam poricao,
a on je ustajao i tukao me. Ja sam padao na patos i uspravljao se... S njim su
ušla dva milicionera... Naredio im je da mi ruke vežu na leđa... (mokrom napotljenom
rakijanom krpom su mu povezali usta)... uzeo (je) jednu bocu vode i sipao mi u
nos... K svijesti sam došao sjedeći na stolici, bez krpe na ustima... (onda mu
traži da prizna da se rodio dve godine kasnije)“. Zatim ga isleđuje novi udbaš
po imenu Pinki, koji od uhapšenog glupavo traži da ga ovaj preporuči njegovim zgodnim
drugaricama. Više ga nije video. Potom ga isleđuje Jovo Rađenović, koji mu nudi
pištolj da počini samoubistvo. Uhapšen je u petak, a prvi komad hleba dali su mu
tek u ponedeljak. Posle 3 noći mučenja potpisao je sve što su hteli, pa čak i
da se rodio neke druge godine kad oni misle. Odveden je kod Gojka Radovića i opet
tamo mučen batinama. Zatvoren je u samicu gde ga muči ključar Božidar Janković.
Oduzeli su mu sve lične predmete i stvari, sat, zeleno zlatno penkalo, odeću.
Sve su udbaši sebi uzeli, te je svoj sat video na islednikovoj ruci. I tada je prvi
put zajecao i zaplakao rešen da sve izdrži. Batinali su ga 3 puta na dan. Janković
ga tera da rukama gura izmet u klozetsku rupu čučavca, a onda da tako govnima
umrljan jede. Uhapšenicima su se izgrugivali, vređali su ih, nazivali
svakojakim pogrdnim imenima, misleći da su samo Udbaši najzgodniji i rasno
najinteligentniji. Janković je voleo da ih tuče letvama, posebno tankom žicom
koa je cepala njihovu kožu. Vulović u kotorskom zatvoru provodi 5 meseci.
Šta je tada
Vulović sve shvatio, tako mlad: “... kako su za svega tri-četiri godine
kapetani iz 1949 postajali potpukovnici,
a poručnici majori, i kako su neki, kao Gojko Radović na primer,
proizvedeni i u narodne heroje, a mnogi drugi se okitili medaljama i ordenima,
velikim priznanjima i privilegijama“. Iz Kotora preko Zelenike prebačeni su na
Goli otok na 2 godine kazne, a gde je od 1951 Vulović radio kao mornar, koji
izlovljava ribu, a gde je imao bolju hranu nego logoraši u žici. Iz mora je čak
spašavao mnoge samoubice.
Godine 1991,
piše pismo padre Mavro Velinić iz Pazina, koga su uhapsili u Kotoru 1949, a njegovo
pismo dalje po dopuštenju Vulović ustupa Mihailoviću. On svedoči da je zatvoren
u kotorski zatvor koji je tada bio pun IB-ovaca, i ubrzo je postao udbin kuvar
u zatvoru u kući Marka Benzona, a proveo je čak 2 meseca u zatvoru. Osuđen je
zatim na 18 meseci. Iz zatvora je pušten 1950. Svedoči dalje kako je kotorska grupa
noću ispraćena put Zelenike na Goli otok, kada ih je otišlo više stotina duša.
Mihailović
je dobijao opet i takva pisma u kojima su demantovali neke stvari koje su opisane
u prvoj knjizi, možda i u drugoj, negirajući da nije postojalo nikakvih pacova,
te da njima nisu tamo mučili ljude. Zatim se može pročitati šta su o agentima
IB-a misli oni u Centralnom komitetu Hrvatske, koji je izdat 13 septembra 1950,
ali koga niko živ nije potpisao, govoreći tačno koja to vrsta razornih poslova
se sve čini, a protiv partije, zatim se govori kako ih IB-ovci zatupljuju, kako
s se partija sve napada, te ko su po imenu i prezimenu IB-ovi agenti, kakva im
je organizacija, ko je sve čini, podržava, itd.
Zatim t uje
i svedočenje Milanke Stanojević Stefanović pod nazivom „Šta je u Glavnjači
video Đulijus Alko“, američki stručnjak iz Kalifornije koji je kazao kao ekspert
kako zatvorenici samo imaju dobre humane uslove, te da nema telesnog
kažnjavanja, nema nasilja, što je več sutradan objavila i „Politika“, tog 6
oktobra 1951, iz čega se dalje vidi da nigde u našim zatvorima nema nasilja, nema
batina, a stručnjak ih je američki posetio čak 7, te da žive u samo čistim i zadovoljavajučim higijenskim uslovima.
Na kraju
„Priloga“, slede „Spiskovi“, a najpre tu je spisak koji je dao Boško Vulović
koji time pokazuje ko je sve bila posada golootočke flote i kakve dužnosti su
tamo sve obavljali, a članova flote bilo je 20. Zatim tu su imena malih mornara
i ribara.
Potom 1991
Mihailoviću piše Mirko Atanacković i daje spisak svih onih koji su iz stolarske
radionice Golog otoka uzimali nameštaj besplatno, bez plaćanja, a njih je bilo
nešto poveći broj, tako da se imena nalaze u dve kolne počev od strane 513, pa
sve do 519, i nezamislivo je koga sve možete tu naći, ko se to tako besplatno grebao
iz stolarske Udbine radionice za džabe, čak i jedan general Jovo K., koji je
čak dva puta nešto otuda uzimao gratis, kao mušterija koja ne plaća svoje
račune. A njihova zvanja su vrla:, te tu ima: milicionara, potpukovnika, majora,
kapetana, poručnika, oficira, lekara, mornara, islednika, potporučnika, komandira,
generala, šofera, vodnika, sekretara. Mnoga imena su bez zvanja, a najviše imam
utisak da je mušterija bil oiz reda milicionara. Nisam stigla da prebrojim, a
imla sam to u vidu.
Između prve
i treće knjige Dragoslav Mihailović opet donosi mnoge manje ispravke i još neka
nova pristigla mu pisma iz 1991, a povodom svega mukotrpnog toga, te uvek isti
onaj „pritisak“ da nešto od napisanog revidira. I onda upita u jednom od takvih
pisama te, odgovarajući: “Ponekad se pitam - za koga sam ja ovo radio?“. Zatim tu
su i svedočenja još nekih golootočana, koja će potom naći više mesta u narednim
knjigama, četvrtoj i petoj. Na kraju, Mihailović napisa na kraju treće svoje knjige o Golom otoku: “... dužan
sam da kažem da u svojoj dokumentaciji
imam... još četiri razgovora sa golootočanima, od kojih ni jedan nije kraći od
sto strana (uglavnom su znatno duži)... Sva ova četiri razgovora za ovu temu smatram
veoma značajnim i informativnim i mogu samo ŽALITI što ih nisam uspeo
objaviti“. Ima i peti na magnetofonu zabeleženi razgovor o kome kaže da je „manjkav“,
te je odustao da ga objavio, jer sagovornik nije hteo da mu se pomene ime.
Te sagovornike, bar još 4 svedoka i žrtve sa Golog
otoka, moram upoznati čitalački prilikom čitanja tek četvrte i pete, a možda i šeste knjige, koje ja nažalost još
nemam na čitanju (nisam mogla uzeti više knjiga, ne više od 3, a uspela sam uzeti
5 uz molbu da mi pišem neki „rad“, a uvek nedaju, uvek ograničavaju, te trebaju
čoveku decenije da dođe do važnih tema i knjiga, nekada mu treba i pola života).
Ali, jedva čekam da ih što pre nabavim, a pokušaću da ih nabavim kad pročitam
prvo dva romana „Čizmaši“ i „Zlotvori“, te zato ubrzavam čitanje.
I tako
pročitane su prve tri knjige „Goli otok“ i ukupno 1742 strana, samo na temu
„Goli otok“. Uspela sam u bar dva dana da pročitam po 200 strana i tako malo
brže dođem do sklopljene veće celine i najstvarnije slike o Golom otoku...
Itd...
Нема коментара:
Постави коментар