ŽENA JE UVEK KRIVA ZA SVE…

 

Nema priče u kojoj žena nije glavni vinovniki, dežurni krivac za sve, jer je po mišljenju civilizacije, pa i tradicije žena je zla, dakle žena je uzročnik svake nevolje, patnje. Najkrivlja je svom mužu, pod čijim je teškim jarmom samo korisna statua koja rinta. A muž je tuče, sputava, ugnjetava, tiraniše, nipodaštava, vređa, itd. Zašto je žena zla i kad nije zla, i zašto je kriva i kad nje kriva, pokazuje najlepše jedna do indijskih priča. Današnja priča zove se po imenu jedne takve okrivljene i pretučene, nožem izbodene žene po imenu “Badari”. Priča govori kako se živelo na selu, po tradiciji, a napisana je asameškim jezikom. Autor priče je Lakshminath Bezbaroa.

Badri je seoska domaćica, žena na kojoj stoji ognjište i kuća, šerpa i lonci, okućnica. Po čitav dan čeka muža da se vrati sa njive, sa oranja. Muža koji je kako oči otvori neraspoložen, na sve ljut i kivan, besan, ali najvše na nju. I sve ono što ne bi smeo da istrese na druge, on svako jutro prvo istresa nad njenom glavom, u njenu smrvljenu dušu, dok ne napusti okućnicu. Njen muž zove se Sisuram.

A kad se vratio sa njive, nije ga sačekao dovršen ručak, nije ga čekalo kao svaki put do tada sve na vreme zgotovljeno i zbrinuto, kao da ta napaćena i umorna, istrošena žena nema prava da jednom ne dovrši svoj ručak, jer je možda previše umorna, sita svega. Pa ipak, ona nije stajala kao nepomična figura, statua. Prirpemala je ručak uz mnogo muke i patnje. Muž je sve zbrojio, sve primetio, uočio sve te njene manjkavosti, nezavršenosti, a onda je počeo da kipti, crveni, rumeni od besa i muške ljutine, da istresa svoje neraspoloženje sa kojim je i ustao u cik zore i na njivu pošao.

Zaostao je danas malo u svom paorskom poslu, jer je prethodnog dana praznovao praznik Krišne Ekadasija, dan na koji nije smeo da ore. A danas su njegovi volovi bili mnogo neposlušni. Ali, pre nego št je pošao na njivu uspeo je da se posvađa sa komšijom Bahuom. Posvađali su se oko međe.

Među asamskim seljanima postoji pravilo i verovanje da svaki muž sav svoj bes iskaljuje jedino na ženi. Ali, takvo pravilo postoji i svugde i drugde. Muž nije samo bio ljut na svoju ženu Badari. On ju je svaki dan tukao, optuživao, prekorevao, i mnogo joj zamerao samo ako nešto nije uradila po njegovim ogromnim očekivanjima. Jednom rečju, nejmu niko živ nije mogao da ugodi, udovolji.

Indijska žena, dakle svaka trpeljiva žena, kao i Badari, naučile su sve žene da budu pokorne, poslušne, da trpe batine, skrivaju modrice, da ćute, bez roptanja, bez jecanja, bez ridanja, bez ikog svog da ih razume i zaštiti, spase, bez ikakve žalopojke. Takve žene nemaju pravo ni na povišen glas, ni na pobunu, ni na pokudu, ni na osudu, ni na razvod. Stvorene  su da trpe muževe, da podnose, da ćute, da im kao robinje poslušno služe. Takve žene kao Badari vremenom otupe i pomislie slomljene da su same za sve krive, da su zaslužile sve te batine i modrice, sve te uboje muževa sadista, te da im je sada ovakav muž zapravo katarza i vrsta pročišćujuće kazne kroz koju će se očistiti od svoje loše karme, od svoga ženskog zla. I takve žene kao Badari prigle samo ćutke svoje užase i pomisle da je to samo prirodno stanje stvari. Pomisle da su skoro svi brakovi takvi, loši, teški, pa će žene na koncu i naći spas samo ukoliko nastave da odano služe svoje gospodare, svoje muževe kojima su doživotne robinje.

No, Badari ubrzo mora da sazri, te da spozna da sve na svetu ima svoju granicu izdržljivosti, podnošljivosti, granicu preko koje više ne može da se prelazi. I zemlja Majka trpi, dok ne zadrhti jednom, dok se ne zatrese, od mnoštva trusova, dakle i žena se namučena svaka jednom mora probuditi i pobuniti, ustati kad joj njena situacija postane nepodnošljiva, preteška, bezizlazna, tegobna.

Živeći ovakvim teškim ropskim načinom života Badari se istrošila, iscrpela, umorila. I više nije imala snage da naloži ni vatru na svom ognjištu, a kako onda da skuva mužu ručak. Nemoćnu, nesposobnu  i potrošenu ženu muž nasilnik sada gleda sa velikim gnevom, besom, ljutinom. I jedino što može to jeste da na nju najpre poviče, nešto pogrdno, uvredjivo:

“Prokletnice, zašto ništa nisi skuvala, zašto toliko kasniš?”.

Istrošena Badari zaista danas u svemu kasni, jer je izdaje poslednja kap njene snage. A muž je ljutito siktao i ključao od besa, od ljutine, od žestine. Ženin odgovor bio je samo suv, te mu reče:

“A šta da naložim da bih mogla kuvati – možda glavu? Nema ni jedne cepanice u kući. Raspala su mi se pluća do duvanja da bih oživela vatru na mokrom drvetu. Kako možeš odmah da planeš a da malo ne razmisliš?”.

Ženu je oblio znoj, jer njena situacija je dovoljno mučna i teška, preteška. Ali, njemu treba žrtva za svađu, neko da se nad njim kao superiorniji i jači muški pol iživljava, neko koga može da lomi i prisiljava, pa joj veli:

“Šta kažeš, kučko jedna!”.

Nakon ovoga njena leđa su osetila prvi udarac muževljeve grube ruke, i to ubod nožem u leđa, nakon čega je pala i  ostala da leži na prašnjavom podu u lokvi svoje sopstvene krvi. I nije mu bilo dovoljno da je jednom ubode, već je nasrnuo grubo i drugim ubodom noža u njena slomljena od tereta i rada leđa. U tom času na mestu užasa i porodične svađe zatekao se njegov brat Kinaram, koji ih je razdvojio. Tek nešto docnije nesrećna žena odvežena je u bolnicu. Tek posle 3 dana ona se probudila i po bolničkoj sobi tražila je da prvo ugleda lice svoga venčanog dželata.

I svog čuvara upita Badari: “Gde je on?”.

Čuvar je upita: “Koga tražiš?”.

Rekla je: “Mog muža, gospodine”:

Čuvar: “A tog propalicu? Sada je u pritvoru”.

Badari: “Pustite ga do mene, gospodine!”.

Čuvar: ”Kako bi mogao da dođe? Sada je u ćorci. Ne misli na njega. Može da ti pozli ako budeš mislila na njega”.

Nakon ovih reči Badari se onesvestila, a lekar je ubrzo uvideo da će se ženino stanje pogoršati ako joj ne dovedu muža.

Sutradan žena se probudila i kraj svog uzglavlja ugledala lice svoga muža nasilnika. On je sada po prvi put prema njoj bio tobož nežan, te ju je pomilovao po glavi, po kosi, po rukama. A ona mu uzvrati osmehom, i zapita ga:

“Kako si? Jesi li redovno jeo? Sigurno ti je teško da spremaš sebi hranu. Ne brini, biće mi bolje za dan-dva. Sredi, molim te, da me odnesu kući. Pomoći ću ti”.

Ova brižnost i ova samilost, ova bezgranična trpeljivost kod muža nasilnika izazva  potok suza, a žena kad ugleda  lekara reče mu:

“Bože! Oče, on nije kriv! On je nevin, ništa nije zgrešio, smilujte mu se, oprostite mu, preklinjem vas, oprostite mome mužu. Ja sam se spotakla o nož i sama sebe povredila”.

Žena je plakala, a prlično pogođen njenim rečima, plakao je i muž nasilnik, govoreći:

“Nije istina, gospodine! Ja sam je udario nožem i treba da visim zbog toga. O Gospode, ja sam grešnik, ja, koji sam ubio moju odanu ženu”.

Kada su ženine rane zarasle otpuštena je kući iz bolnice. Pokušavala je da muža opere pred zakonom dokazujući svojim laganjem da je on nedužan. Pa ipak, suđenje je nastavljeno, a muž nasilnik je osuđen na 3 meseca prinudnog rada. U zatvor je pošao sa osmehom na licu ne bi li se pokajao i iskajao.

A žena je nastavila da tuguje, da se samoosuđuje, i krivi za sve. Oseti svoj čas bezvrednosti kao ljudsko biće, kao žena, jer nije mogla sama sebi da oprosti što je tu tragediju stavila i svalila na pleća svoga muža. Niko je nije osudio, a ona nije ni bila kriva, osim što je rođena u tradiciji i civilizaciji u kojo je žena kriva i kad nije kriva. Žena je zla i prljava. Uzročnik svih iskušenja. Njena najveća osuda bila je njena samosuda. I nastavila je da se samoosuđuje i samoprekoreva, ostajući mnogo kivna i ljuta jedino na samu sebe.