NAJDIRLJIVIJA PRIČA...

 

Na jeziku gundžarati napisana je najdirljivija priča 1923 godine, pod nazivom “Pismo“, od strane indijskog autora poznatom po umetničkom imenu Dhumketu, a inače se zvao Gaurishankar Govardhanram Joshi (1892-1965), a spada  u najpotresniju i najdirljiviju priču iz „Antologije kratke priče Indije“, a govori o surovosti življenja, o patnji koja je beskonačna i beskrajna, o beznadežnosti iščekivanja pisma, itd...

Svakodnevno, a već 5 godina istom stazom jedan osamljeni starac po imenu Ali išao je prema pošti iščekujući pismo od svoje ćerke koja ga je napustila i zaboravila već 5 godina. Živeo je starac Ali sam sa svojom samoćom povazdan, napušten, zaboravljen, ostavljen kao prokažen. I bio je već na zalasku života, na korak do smrti...

Nikada nije dobio u svom životu pismo. Iako je bio nemoćan i slab, nije odustajao. A imao je odlučnost i snagu upornosti kakvu bi malo ko mlađi imao. Trpeo je uvrede, ruganja, omalovažavanja, vređanja, prozivke, podsmehe, pa čak i da ga proglase ništavnim i ludim...

Jedini oslonac u samoći na tom svakodnevnom putu, od kuće do pošte, i od pošte do kuće nazad, bio mu je njegov verni štap. Biti prvi u pošti, na klupi, i pomno slušati prozivku i podelu pristiglih pisama za njega bila je najveća radost na svetu, nešto što porađa nadu, što budi titravi plamičak najveće sreće da će ga se jedinica ćerka Mirjam jednom setiti...

Bio je uporan i odan, a za njega je odlazak u poštu bilo isto što ići na hadžiluk, u pohod najsvetijem mestu. Starca su zvali kočijaš Ali. Za čitav grad, a posebno za osoblje pošte starac Ali beše ludak, koji svaki dan u isto vreme dolazi na isto mesto...

Toliko su se igrali sa njim, trgovali sa njegovim emocijama, bolom, samoćom, da su ga ponizili tako da su pakosno počeli prozivati njegovo ime, znajući koliko mu to znači. A onda bi se on brzopleto ponadao, dobio lažnu nadu, da je pismo konačno stiglo. I onda bi mu oni kazali kao su pogrešili te da za njega još nema pisma. Bio je to najbolniji šamar, jer ko bi njemu neuglednom i slabom mogao da piše pisma svaki dan, i ko da ga se seti...

I nije mu bilo dojadilo, dozlogrdilo vređanje, jer imao je hadžijsku smirenost i trpeljvost, da punih 5 godina trpi istu suludu stvar omalovažavanja i poniženja, vređanja, pošalica, ismevanja, nanošenja duševnog bola...

Nekada je starac išao u lov, i ribolov, iako je po bramanizmu zabranjeno loviti i prolivati krv životinja. I sada je pod stare dane te njegove aktivnosti trebalo okajati, a videli su to kao veliko okajavanje grehova iz mladosti. No, njemu je upravo taj lovački instinkt pomogao da bude uporan, da traga, da iščekuje, da se nada, bar jednom jedinom pismu od svoje jedinice Mirjam.

Ćerka je pre 5 godina napustila oca, otišla put Pendžaba. Starac Ali je dobro znao vrednost ljubavi koja se oseća za bližnjeg, kao što je spoznao i oštrinu lične samoće i gorčinu zaboravljenosti...

Starac Ali je imao duboke poglede na sve životne nevolje i lepote koje su ga snalazile izmešano. Hteo je da veruje da je svet sazdan samo od ljubavi i da svako razdvajanje donosi bol. Osamljeni starac Ali oplakivao bi svoje samospoznaje ispod kakve krošnje drveta...

Bio je pravi podvidžnik, a svoj hadžiluk prema pošti započinjao je u 4 sata izjutra dok sve spava  u spokoju tišine novog buđenja jutra. I prvi je stizao na poštansku klupu i čekao da doživi čudo dobijanja jednog jedinog pisma u svom životu. Dolazio je prvi, a odlazio zadnji, kad sva halabuka oko podele pisama nestane i prestane...

Odlazio je žalosnog lica nazad kući, ali ni sutra ne gubeći istu nadu iz vida da će pismo od Mirjam ipak stići...

I dalje su smatrali svi da je Ali lud, da je ćaknut, da je poremećen, i da sad ispašta kao najveći grešnik zbog onih svojih mladalačkih odlazaka u lov i riblov. Za sve njih on je samo ludak koji živi u nekom svom sopstvenom svetu, a najviše bi po ludosti mogao da liči na kakvog pesnika...

Onda se desilo nešto što niko nije očekivao. Ali nije dolazio u poštu već nekoliko dana. I tako se javila velika znatiželja praćena još većom radoznalošću da svi saznaju zašto ga više nema, šta li ga je sve sprečilo...

No, starac Ali je došao, iako je bio još slabiji, nikad slabiji, još oronuo, jer zdravlje je olabavilo, popuštalo, i bio je na pragu svoje smrti...

I opet mu kazaše čim ga spaziše da je dosadan, da smara. Vikali su na njega da nestane, da se skloni, da ne smeta, da ne remeti...

Otišao je Ali nazad kući plakajući. No, i dalje je u svom srcu nosio plamičak i zrnce vere da će pismo od ćerke Mirjam stići. Onda je susreo Ali jednog činovnika pošte, koji se zvao Lakšmi Dase i udelio mu novac, 5 gvineja u zlatu, i kazao da mu pismo koje pošalje Mirjam pošalje gore na nebo, kod Alaha. Znao je starac Ali da mu je ovo zadnji dan života, i da će umreti...

Od ovog susreta Ali više nije bio živ viđen. I više se niko nije raspitivao ni da li je živ, ni da li je mrtav. Više se niko nije interesovao za njega...

Upravniku pošte se razbolela ćerka, te je i on počeo da očekuje svaki dan jedno pismo ne bi li iz njega saznao vesti o ćerki. A onda je opazio jedno pismo. Toga dana u pošti to pismo ga je ošinulo. Pristiglo jedno pismo koje je bilo naslovljeno na Alija, a koje mu je poslala ćerka Mirjam. Upravnik pošte kao da je doživeo strujni udar. Njegovo zabrinuto očinsko srce se otopilo i on zovnu onog činovnika po imenu Lakšmi Dase kome je Ali platio da mu pošalje Mirjamino pismo. I činovnik brzo ode da se raspita gde li je Ali sada...

Upravnik pošte nije dobio pismo koje čeka, a iz koga bi saznao kako je njegova ćerka u jednom drugom udaljenom gradu. Od zabrinutosti čitave te noći nije oka sklopio. Sada je razumeo Alija i poželeo je lično da mu uruči pismo...

Zatim se sutradan na poslu upravniku pošte prikazao sam Ali sa kojim je pričao, čije je pune oči suza pred sobom ugledao. I onda je Ali kao priviđenje nestao. A ušao je činovnik Lakšmi Dase i saopštio upravniku da je Ali mrtav već 3 meseca. Činovnik ispriča svoj poslednji susret i dogovor, svoj amanet s Alijem...

Od toga dana upravnik pošte prema svakom pismu se odnosio sa više poštovanja. I  znao je da od svakog pisma zavisi neko toplo ljudsko srce. Svako pismo bilo je čovek, ticalo se čoveka. I pisma nisu bila samo hartijane dopisnice i adresirani koverti. Umeo je da vidi suštinu svakog pisma, najljudskiju vrednost svakog napisanog pisma, reči i slova...

Iste te večeri upravnik i činovnik Lakšmi Dase otišli su na Alijev grob i tamo spustili pristiglo pismo adresirano na Alija...

Sutradan upravnik pošte nastavio je i dalje da brižno očekuje pismo i vesti o svojoj ćerki...