ANGELO SIKELJANO (1884-1951) – GROMOGLASNOST KOJA POTRESA TIŠINE...

 

 

Angelo Sikeljano peva: “...“S kakvim ti krikom preokreneš odjednom sve stvari u njihovu želju i u njihovu snagu!“.

Rodio se na ostrvu Lefkada. U Atini je završio dve godine prava, a ond to napušta i počinje da se bavi književnošću. Objavio je prvo ozbiljno poetsko delo (remek delo) pod nazivom „Vilenjak“, koje je napisao nakon posete severne Afrike i obala Nila, gde je posetio svoga brata.

U ovoj porodici dr Ksenija Maricki Gađanski piše da su se rađala lepa i nadarena deca, te mu je jedna od sestara postala glumica, a jedna druga sestra se udala za brata čuvene balerine Isidore Dankan.

Pošto Angelo beše lep kao božanstvo Apolon za njega se udaje bogata Amerikanka Eva Palmer. Eva mu rađa sina, a od Evinog novca pesnik dosta dobro živi.

Dr Ksenija Maricki Gađanski piše još o Evi i Angelu: “Poneta njegovim oduševljenjem za Delfijsku ideju, pomogla mu je da ostvari dva festivala u amfiteatru antičkog svetilišta (1927, 1930), uz sudelovanje Isidore Dankan“. Odigran je i njegov „Okovani Promete“, slično kao što se igrao u staro antičko vreme.

Angelo Sikeljano peva: “... tako sam i ja svaku reč, jednu po jednu, prinosio svom uvu, pre nego što mi se usta, koja su, zatvorena, stezala zube ko u mrtvaca, otvoriše u najtežoj himni koja je razmerila ljubav zemlje, tle mog srca i moje smrti, Ortija, za tebe!“.

Ovaj pesnik je čitav svoj život vezao za rodnu Grčku, a u inostranstvo odlazi na kratko u nekoliko navrata, jer je mnogo više voleo da obilazi i putuje kroz svoju rodnu Grčku. Eva ga napušta i 1933 vraća se u Ameriku, a on se ženi Anom. Po opredeljenju bio je naprednjak. Godine 1950 nije dobio čak ni Nobelovu nagradu, a kažu da je to zbog njegovog opredeljenja za naprednjake, a predložen je komitetu za dodelu nagrade od strane velikih imena, a čak nije primljen zbog svega toga ni u Atinsku akademiju. Tek 1939 dobija državnu nagradu za svoje životno delo, a dočekao je i to da se njegovo delo zabrani još za vreme njegova života.

Napisao je više zbirki poezije: “Prolog životu: 1915 - Svest moje zemlje“, “Svest moga roda“, „1916 – Svest žene“, „1917 – Svest vere“,“Stihovi“ iz 1921,“Pasha u Grka“, “Lirski život“ u 6 svezaka. Napisao je i nekoliko poetskih drama: “Ditiramb ruže“, “Dedal na Kritu“, “Sibila“, “Hristos u Rimu“, „Digenijeva smrt“, “Asklepije“, delo koje je ostalo nezavršeno. Napisao je mnogo tekstova u kojima je pojašnjavao i tumačio postojanje Delfijske ideje, o kojoj dr Ksenija Maricki Gađanski piše: “Ona je trebalo da predstavlja sintezu svega grčkog od antike do danas i sintezu hrišćanstva i paganskog panteizma“.

Angelo Sikeljano peva: “... “Malo je struna u zakonu koji si obećala: dorski zvuk kao neosvojivi zid!“.

Njegov lirizam takav je da u fokusu njegove pažnje i svih interesovanja se nalazi čovek, a kao liričar pesnik Sikeljano je po rečima dr Ksenija Maricki Gađanski: “Gromoglasan, uvek u zanosu, dinamičan, povišena tona, on je na savremenike ostavljao jači utisak nego na mleđe naraštaje“.

Angelo Sikeljano peva: “...“o, kada će, kada, u gmizavu tamu talasa potonuti i otploviti bespovratno mutno crvena krv neprijatelja?...“(Izvuci bol iz naše dubine kao Herakle Kerbera iz Hada...)“.

Pesnik tragično skončava 1951 kada je umesto leka ispio otrov greškom. Zbog trovanja dva dana provodi u teškoj agoniji, a čak dve bolnice u Atini odbile su da ga prime, jer nije imao novca da plati lečenje. Prihvatila ga je neka treća bolnica. Eva se vratila iz Amerike u Grčku tek nakon godinu dana od njegove smrti. Više se nazad nije vraćala. Umrla je u Delfima, gde je i sahranjena.

U pesmi „Žeđ“, kazao je za čim žeđa, sa čime se bori, rve: “Kraj peščanih žala gde je šumeo talas borio sam se sa žeđi. Gnev me je začađivao, razjario. Više se na zemlju nisam vraćao. Na dalekim talasima okupao sam se u samoći, kao kakvo božanstvo morskih dubina. Skovao sam svoju reč i svoje telo i svoju mladost punu teških misli“.

U „Himni Antemidi Ortiji“, kazaće: “Zatvorile ste me sasvim samog u ovu krajnju pustoš da se jedino na svojoj peti vrtim i da gledam u tebe, bronzana tvrđavo gromadna! Ni napred, ni nazad! Već tu, na istom mestu, nijednog slobodnog pedlja da legnem i opružim se, već tu, uvek na istom mestu uspravan!... Prve tvoje strele počeše da potresaju tišinu!“.

U pesmi „Nezabeleženo“, Angelo Sikeljano piše stihove ove, a piše o nečemu čega zvanično nema u jevanđelima, ali je takva priča u tajnosti kružila ratnog oktobra 1941. U toj pesmi veli: “Jednoga je dana Isus izvan Sionskog grada pošao u šetnju s učenicima i nedaleko od bedema, pred sam zalazak sunca, odjednom se našao na onom mestu gde su iz grada godinama bacali đubre: nagorele dušeke bolesnika, razne dronjke, porazbijano posuđe, otpatke, nečistoću... I tu, na najvećoj gomili, na samom vrhu, naduven, s nogama uperenim prema nebu, uginuli je jedan pas ležo, već truo... Samo je Isusu, pošavši dalje vedro i mirno prema gomili, zastao kraj nje pogleda uprta u strvinu, sve dok mu jedan učenik, ne izdržavši, ne doviknu poizdalje: “Zar ti ne osećaš, rabine, strahovit smrad, kad možeš da stojiš tako?“ A ovaj, i ne okrećući glave od belega koji je gledao netremice, reče: “Užasan će smrad čovek čista daha osetiti i u samom onom gradu odakle smo pošli... Ali se ja sada celom svojom dušom i srcem divim onome što se javlja na toj truleži... Gledjate kako zubi tog psa blješte na suncu: kao da su zrna tuče ili kao ljiljanov cvet, pored sve te truleži, veliko obećanje, odraz Večitog, ali uz to još više čvrsta nada i sjajna munja Pravednosti“... Gospode, podaj i meni sred groznog smrada kud se krećeš, makar za jedan tren svoj mir i vedrinu, da bih zastao spokojno posred lešina i truleži, da bih dosegao neki, i to sopstvenim očima, beleg, beleg kao zrno tuče, kao cvet ljijanov, da nešto bljesne odjednom i duboko u meni izvan tog truljenja, iznad te truleži sveta, poput zuba onog psa. Kojima si se zadivio gledajući ih ono veče, Gospode: veliko obećanje. Odraz Večitoga, ali još mnogo više čvrsta nada i sjajna munja Pravednosti“ „.

 

 

 

 

NIKO KAZANCAKI (1883-1957) PESNIK SUMORNOG LIKA I STAVA - ONAJ ČIJA POEZIJA PROVETRAVA SVET...

 

 

Savremeni grčki pesnik Niko Kazancaki rodio se na Kritu, u Iraklionu. Zadnje 2 godine svoga života provodi van rodne zemlje, te umire u Nemačkoj u Frajburgu. Školovao se na Kritu i Naksu, a u Atini završava studije prava, te na Pravnom atinskom fakultetu postaje docent. Putovao je mnogo, skoro 2 decenije, a govorio je više stranih jezika, uz dva klasična - latinski i grčki.

U pesmi „Odiseja“, u “Odi Suncu“, peva: “Sunce, veliki moj Istočniče, zlatna kapo mog uma, volim da te nosim nakrivo, zaželeo sam da zaigram, da mi poživiš, da poživim i ja, da nam se srca obraduju. Dobra je ova zemlja, prija nam, kao viti grozd, ona, bože, visi u plavom zraku, njiše se kao u buri, dok je svi duhovi i ptice vetra grizu i kljucaju“.

O njemu dr Ksenija Maricki Gađanski još piše: „Sudeluje u javnoj upravi pod Venizelom i kao direktor u ministarstvu organizuje 1919 repatrijaciju 15000 Grka iz oblasti Kavkaza u severnu Grčku. Desetak godina kasnije, zbog svog književnog rada (posebno zbog knjige “Spasioci bogova“,1927) izložen je neprijatnostima, koje u Atini, dvadeset i četiri veka posle Sokrata, dovode do sudske opužbe za ateizam. Ipak suđenje nikad nije održano“.

Niko Kazancaki u svojoj „Odiseji“ peva Suncu: „Shvati da vreme ide ukrug, da sudba ima točkove, da je ljudski um smešten visoko iznad i da ih kovitla, daj udari da zavrtimo zemlju da se otkotrlja! Sunce moje što žmirkaš tako brzo, moj riđokosi hrtu, uhodi svu divljač koju volim, i pođi u lov na nju, i javi mi sve što opaziš na zemlji i sve što čuješ, a ja ću to propustiti kroz tajnu radionicu svoje utrobe dok polako, uz igru, smeh i duboku nežnost, sve to, voda, vatra, kamenje i zemlja, dok sve u duh ne pređe; a duša teška, blatnih krila, slatko će se rešiti tela, uzneće se mirno kao plamen, iščeznuti na suncu. Lepo ste se založili, momci, na svežem žalu, praznik u vama sav je postao smeh, ljubavni ujedi, kolo i zaludno brbljanje, i izgubio se u puti; ali se u meni vino podiglo, povampirilo se meso, jedna morska arija poskoči da me obori s nogu, dođe mi da zapevam pesmu – naprav'te mesta, braćo!“.

Drugi svetski rat proveo je na ostrvu Egini, gde živi sa svojom drugom suprugom, a žitelji Egine su tada bili izloženi strašnom genocidu, jer su bili odsečeni, te su trpeli strašni teror gladi. Nakon rata Niko Kazancaki je ministar bez portfelja, koji nastoji da utiče na smirivanje stanja u svoj zemlji. No, pošto u tome neće uspeti, on 1946 prelazi u Francusku i tamo počinje da radi za UNESKO. Potom živi na francuskoj rivijeri od 9151 godine, u Antibi. Godine 1957 dodeljena mu je „Lenjinova nagrada“ za mir, a čak je predložen i za Nobelovu nagradu od strane Tomasa Mana i Alberta Švajcera. No, Grčka Pravoslavna Crkva ga isključuje, tj. ekskomunicira, da bi jedna druga  Autokefalna crkva sa Krita dozvolila da umrli pesnik uz sve počasti bude sahranjen u svom rodnom mestu.

Niko Kazancaki peva kao jedan od Odiseja: “...“Hej, kapetane, tvoj brod lutalica na svom poslednjem putu uzima svežu rosu za kormilo, crne oblake za jedra, i širi glas frule po moru kojim plovi – čas je stigao sada, diži se i sviraj znak za pokret“ „.

Na putovanja potrošio je skoro 2 decenije života, tako proputovavši čitavu Evropu i dobar deo sveta, čak i Jugoslaviju, a dva duža puta zadržava se i u Sovjetskom Savezu, gde je prisustvovao na proslavi prve dekade od početka Oktobarske revolucije. U Kini boravi takođe 2 puta, a po drugi put tamo odlazi na poziv kineske vlade 1957. Obišao je Japan, Mandžuriju, centralnu Aziju, Tibet, Palestinu, Egipat. Na svojim putovanjima sakupljao je svoje putopisne zapise i kao novinar slao svoje priloge, a onda ih objavio u svojim putopisnim knjigama. Na jednom putovanju biva zaražen azijskom groznicom, što ga je zdravstveno još više oronulo.

Ovaj Odisej savremene grčke poezije još peva: “ Uzmi mi razum, Gospode, da mi se otvori čelo da se otvore podrumi mog uma, da se svet provetri. Hej, vi, ratari mravi, dovoznici žita, hitnuću crvenu bulku, plamen da zahvati celo polje“.

Pored pisanja bavio se i prevođenje. Napisao je 11 romana, 6 putopisa, oko 20 drama u stihu, oko10 filmskih scenarija, 3 knjige iz oblasti filozofije, mnoge knjige za decu, a u časopisma i enciklopedijama je ostalo mnoštvo njegovih razasutih priloga i članaka. Preveo je Danteovu „Božanstvenu komediju“, Homerova dela „Ilijadu“ i „Odiseju“, Geteov prvi deo „Fausta“, Ničeova dela „Tako je govorio Zaratrustra“ i „Poreklo tragedije“, Bergsonovo delo „O smehu“, delo Viljema Džejmsa „Teorija emocija“, Platonova dela „Alkibijada“ i „Iona“, Darvinovo delo „Poreklo vrsta“, Ekermanovo delo „Razgovori s Geteom“. Prevodio je još Šekspira, Servnatesa, Leonarda, Himenesa, Lorku, Mačada, Albertija, Unamuna, itd.

Dr Ksenija Maricki Gađanski o njemu piše: „Već rano očaran Ničeom i Bergsonom, Kazancaki se ne zadovoljava samo da ih prevodi, već životni elan, strasno slobodoljublje i borbu protiv svakog potčinjavanja koje je od njih naučio spaja sa svojim najranijim osećanjima iz detinjstva, koje je proteklo u revolucionarnoj atmosferi oslobodilačke borbe za rodno ostrvo, uz epski duh narodnih herojskih balada. Na njegovom grobu stoji epitaf: „NE NADAM SE NIČEMU. NE BOJIM SE NIČEGA. SLOBODAN SAM“ „.

Niko Kazancaki peva o slobodi: „Svoj alat ostavite, majstori, svoje kecelje smotajte, otarasite se jarma nužnosti, jer sloboda zove. Sloboda, braćo, nije vino, nije ni voljena draga, nije ni bogatstvo po podrumima, ni sinak u kolevci; al' jeste osamljena pesma, prezrena, koja nestaje sa vetrom! Napijte se slankaste vode lepe da vam se pročisti um, pozaboravljajte svoje otrove i nedostojnu korist, nek vam srca postanu kao u dece, nevina, bezbrižna i laka; mozgovi, procvetajte, da dođe slavuj i zapeva“.

Napisao je lirske tragedije: “Hristos“, „Nićifor Foka“, “Odisej“, “Julijan Apostata“, „Kapodistrija“, “Sodoma i Gomora“, u vremenskom periodu od 1928-50. Napisao je i epski spev „Odiseja“ koji ima 33333 stiha, a spev se nastavio upravo tamo gde je antički spev prestao, te sve teče od smrti Odisejeve.

Dr Ksenija Maricki Gađanski piše: “Kazancaki je ipak pretežno romansijer, popularan svojom borbom za mir među ljudima, bez obzira na sumoran književni i ljudski lik i stav“.

Pesnik Niko peva: “... san je lako prosanjan i tako svet ovaj nastade; hajde, momci, da pesmom zauzmemo ovaj svet!... Hej, gorke se tuge otresite i načuljite uši. Patnje i iskušenja kazujem slavnog Odiseja“.

I na kraju pesnik Niko Kazancaki u „Epilogu“ veli: “Sunce, moćni moj Istočniče, oči ti pune suza, jer se ceo svet smrkao, i život se sav uskovitlao, a ti se spuštaš svojoj majčici na dno dubokog mora“.

 

BETOVEN...

 

 

„Ne dopusti nikome da ti kaže

šta možeš, a šta ne možeš.

Samo pogledaj Betovena

(samo se seti Betovena).

Svi su mu rekli da

nikada neće biti muzičar,

samo zato što beše gluv.

No, da li ih je poslušao?“...

 

(prevod sa engleskog)

NAŠA GASTRONOMSKA 2023 GODINA...

 

Vreme je u predzadnjem danu 2023 godine, da podvučemo mnoge crte, preko kojih više nema, ni preko, a ni nazad uopšte, te da izračunam, sama sa sobom svedem čiste račune, a šta se sve ukupno za 12 dugih proteklih i burnih, mnogo radnih, napornih, a i mnogo teških mesci sve stvorilo, odgajilo, napravilo, zamesilo, umesilo, skuvalo, ispeklo, ogulilo, očistilo, naseckalo, opralo, itd.

Sve u svemu, ukupno 670 raznoraznih đakonija, punih šerpi, ovala, plehova, tanjira, činija, tacni, zdela (a takva je bila i svaka prethodna godina u kojoj nije bilo ideje da se sve jednom izračuna, a možda su neke bile i još bolje, no sada čovek nema dokaze svoje osim svoj ZUI, “Zamesi, umesi, ispeci” blog!). I slano i slatko, i gorko.

Gledano po mesecima ta brojka izgleda ovako: u januaru 43, u februaru 46, u martu i aprilu po 49, u maju 48, u junu najmanje 37, u julu 77, u avgustu 60, u septembru najviše čak 80, u oktobru 60, u novembru 65 i u decembru 56, gledano do danas, do 30 decembar 2023, a ono što sledi nakon ovog teksta posle i sutra, neće više ući u statistiku moju, i neće više ni da je bude, a neće mi mnogo sve da mi umanji, kao ni uveća. Pažljivo se sve zbrilao i upisivalo, isto kao što se i kuvalo, a u dnevnik beleški od 2 januara  2023 godine, kada se ideja i rodila, tj. dogodila.

Ali, da ne bi ova gastronomska priča bila puko suvoparna, treba dočarati šta je sve stalo u tih 670 jela, obroka, mada nije ubeleženo baš sve. Koliko opranih i oguljenih ili nasečenih jabuka, za užine i drugog raznog voća, a te unose nisam beležila. Nisam beležila ni jednom kad ispržim jaja, a nisam u ovu statistiku beležila ni jedno jelo koja je skuvala samo majka samo u sezoni mart-oktobar kad obe koristimo istu letnju kuhinju. A svih ovih 670 jela su većinom samo moji, a u nekolicini majka mi je pomogla, pa sam zajedničke trudove nam takođe zbrajala. A kad siđem u letnju kuhinju mahom svi trudovi su moji, te onda kuvam i po želji drugih, jedino kad sam u zimskoj sezoni samotnjačke svoje kuhinje onda kuvam logičnije. A trebala mi je konačno jedna šira i autentična slika, da čovek sam sebi zna i vrednost i žrtvu i sposobnost i sve drugo, jer upisivano je stanje u proteklih 364 dana (nisam ubeležila šta se desilo 1januara 2023, verovatno ništa, jer se imalo novogodišnjih zaliha, kao ni šta će biti sutra delikatesno za 31 decembar 2023 ili doček Nove 2024). A svaki dan ima čovek koji uredno živi: doručak, ručak i večeru i najmanje, ne najmanje, nego baš 2 užine, dakle 5 obroka puta 364 dana to je gledano u brojkama 1820!, s tim što se nekad nešto od ručka uzme za večeru da seumanji broj trudova i kuvanja, napora, a nekad se u malom broju čovek osloni da mu neko skuva nešto drugi, mada meni nije zapala takva sreća, a ja prosto to i ne volim, pošto imam drugačiju logiku kuvanja i začina, itd.

Poćiću od najlepeš slatke priče, od divnih užina, od torti, kolača, pita, dezerta, svega onoga što mi već preko mesec i po dana “fali”, i manjka u nešto jačem porastu slatke statistike za 2023. Princes krofne napravljene su 4 puta, pita sa jabukama 8, keks torta 4, žuti kolač sa višnjama 3, prhki kolač sa višnjama 3, plazma torta, kompot od višanja 5 puta, gurabije 3, linceri 3, koh 4 puta, mafini,vanil kuglof sa bademima, paša lokum, božićni kolačići, sutlija čak 8 puta, čizkejk, štrudla sa džemom, voćni kolač bez šećera, mrsni zebra kolač, kolač sa jabukama, posni čupavci, posne kuglice, dezert od bundeve, dezert od piškota, prepečeni orasi za grickanje, domaća čokolada sa orasima i suvim grožđem, preliveni kolač sa grizom i orasima, kolač sa višnjama i pudingom, brza voćna torta, voćna salata dva puta, kolač crnac, kolač sa makom, brzi kolač sa marelama, kuglof od pomorandže. Puding se skuvao čak 8 puta i to 3 puta sa ukusom od vanile, jednom od karamele, jednom od jagode i 3 puta od čokolade. Rolati sa džemom pekli su se 5 puta, i 5 puta napravljeno raznih vrsta dezerta, najviše mojih izmišljenih, zatim kolač od jogurta, dezert sa grizom, rokoko krempita, kaša od letnjih jabuka, tufahije čak 3 puta, i opet mnogo puta dezerti raznih ukusa, te tako dezert griz i jabuke, dezert sa jabukama, dezert puding i kruške, potom slatka pita sa tikvicama dva puta, čupavci, dve torte sa breskvama (torte se svele samo za rođendane), griz, kolač sa jabukama, lenja pita sa jabukama, mesečići, dva puta bakin kolač, dva puta kolač sa jabukama, i 6 puta kompot od jabuka. Tu su  i palačinke sa džemom, kolač sa kupinama, nejjednostavnija torta, griz kolač. Onda veliki puni najveći plehovi pečenog raznog voća: najpre pečene smokve, pečena bundeva, pečene jabuke i smokve čak 4 puta, i opet pečene jabuke. I ovo nije kraj, jer ovoga ima još, a da je samo slatko, mnogo je uloženog napora i novca – ljubavi i vremena. Tu još ima da stane: dva puta tiramisu, prhka pita sa smokvama, sočni kolač sa jabukama, oktobarski dezert, kolač od piškota i kupina, kuglof od šargarepe, kikiriki kuglice, kolač sa kupinom, ovseni mafini, oktobarske kuglice, voćna salata sa čija pudingom, kolač sa ovsenim pahuljicama i jabukama, dva puta tulumbe (od toga drugi put danas 30 decembra 20203, za novogodišnju trpezu), i opet palačinke (majka je napekla tokom godine brdo palačinaka, a to niko ne ubeleži). I na kraju sezone mešenja 2023 posna oblanda za slavu i slavsko žito.

I da pređemo na glavne obroke, na slana jela, na salate, namaze, pite, hleb, itd. Da se pamet zavrti od raznovrsnosti, a samo od naziva, ukusa, mirisa, a kamo li od silnog utrošenog vremena, da sve ovo i opet ima, a ima i toga da ti ovoliki trud kako kad, kako gde, kakao ko, maniše, te te skenjaju i omalovaže, te ovo je suvoparno, te ovo je ovako, te ovo je onako, itd.

Na početku 2023 pekle su se kvasne mnoge stvari, o raspustu, i tako je već na početku 2023, a pri vođenju ove gastronomske statistike kroz moje ruke i kičmu, prošlo samo 7 velikih plehova pizza, a onda i jedna pizza sa pestom do spanaća za moju dušu. Makarone su napravljene u toku godine 8 puta, na različite načine, 3 puta sa sirom, zatim u softu od povrća, sa spanaćem i jogurtom, sa sirom i blitvom, sa tikvicama, sa pestom od rukole. Pasta se napravila čak 20 puta, na razne načine, od toga 4 puta sa belim pilećim prsima, zatim sa belim ćurećim šniclama, sa brokolijem, sa blitvom i prazilukom, sa tikvicama čak 10 puta, sa piletinom još 2 puta i pasta bolonjeza. Zapečinjao se i krompir sa mesom na razne načine, dva puta sa ćuretinom, dva puta sa spanaćem, i 2 puta sa piletinom, dakle ukupno zapečenog mesa i krompira 6 puta. Pravile su se i domaće mnoge paštete, čak 10 puta, od tune i peršuna, od tune i povrća, od tune i krem sira, od tune čak 3 puta, od pileće džigerice, od pilećeg mesa i jedna posna. Umesila se i jedna fokača, a 5 puta se napravio pesto od raznih aromatičnih začinskih trava. Jednom se dinstala blitva sa mnogo praziluka. Pravile su se i šnicle, čak 6 puta, od toga jednom od povrća i jednom od ćuretine i blitve, a 4 puta ćureće. Mutilo se i pire 7 puta, od toga jednom od bundeve i jednom do karfiola, a 5 puta od krompira. Spremao se i pirinač sa povrćem čak 4 puta. Gotovile su se i bukovače, dva puta pržene i jednom dinstane sa povrćem. Od kiselog kupusa jednom se napravila posna slavska sarma. Ovsena kaša sa čokoladom jednom, a druge ovsene kaše za doručak u toku godine ukupno njih 36, a što mi je najomiljeniji doručak (ovsene pahuljice 36 puta, možda je to nešto što je napravljeno najviše puta, a što je dosta brzo i lako). Jednom  se napravio tahini, jednom suši, zatim zeljanica bez kora, pituljice, kokice, meksikanska salata, ćureća paelja sa mladim lukom, rolnice od pilećih srca, i 6 puta se pržila pileća ili ćureća džigerica, potom prženice 4 puta, od toga i na neke nove načine bar jednom-dva puta.

Kuvale su se i biljne posne čorbe čak 11 puta, i to razne – od karfiola, od bundeve, od povrća, od spanaća, od tikvica, od blitve, od patišon tikvice. Skuvala se i palenta 6 puta, ispekla pogača Dalmatino, zapečeni pileći bataci, tortilje 3puta, a dva puta sa povrćem i jednom zepečene. I meso se barilo, kuvalo, dva puta pileći bataci, jednom ćuretina i jednom pileća krilca. Kuvale su se i zelene sarmice, dva puta od blitve posne, jednom od blitve sa slaninom, zatim dva puta sa piletinom, i 6 puta od zelenih mladih liski našeg kupusa Ditmar. Sarmica se skuvala čak 13 puta. Jednom sam kuvala pasulj i to na marokanski način,  inače sam se najela ponekad i pasulja sa rebarcima kad ga skuva majka. Dva puta se pileća džigerica uvijala u skupocenu pančetu i to su pravi delikatesi, zalogaji. Jednom se skuvala letos tomato supa, i jednom napravili ražani štapići. Patlidžan se jeo 3 puta, jednom zapečen i dva puta jelo od patlidžana sa domaćim jajima. Jednom su se napravile piroške od spanaća, a uštipci su se pravili 9 puta, ovseni, zobeni, a od tikvica čak 6 puta. Dva puta napravila se jagnjeća sarmica i jednom kalindžo.

A hleb najpre kvasni dok posle nisam opet počela jesti samo hleb bez kvasca: Norveški hleb 8 puta, zatim kukuruzni hleb, ražani hleb, heljdin hleb, hleb premazan mleko, hleb sa 4 vrste semenki, hleb od spanaća, zdrav lebac, ovseni hleb bez brašna, hleb od ovsenih pahuljica 4 puta i Irski hleb. Dalje, samo sam hleba ispekla 21 put ili 21 komad, tako da i jedan jedini čovek iziskuje dosta hrane (a ja nikad ništa snisam sebično jela i pojela sama). Moja sreća jeste da hleb uzimam samo za doručak, a pomogle su mi i  tortilje, integralne palačinke, da ne mesim mnogo hleba, itd. A kad smo ove godine naučili da olako pravimo tortilje malo se kršilo staro pravilo, pa su tortilje bile omiljene pogotovo za ručak, a tortilja ispeklo se u mom broju 17 puta, od toga dva puta ražane i jednom heljdine. Majka je možda sama i manje od ove cifre ispekla tortilja. Umesile su se i mekane ražane lepinje, i napravio namaz od avokada. Pravili su se i puteri razni, od kikirikija, od golice, od avokada, od sunockreta i šargarepe, i opet od kikirikija. Pilav, nešto mnogo omiljeno, se napravio 13 puta , od toga 4 puta sa ćuretinom, jednom sa povrćem, 6 puta sa piletinom i jednom sa pilećim batacima. Slatki kupus se kuvao 9 puta, od toga 4 puta sa jagnjetinom, 4 puta sa ćuretinom i sa piletinom. Pekle su se integralne palačinke 6 puta, zatim ovsene 6 puta, i ražane 10 puta, dakle ukupno 22 puta. Boranija se kuvala 8 puta, od toga 3 puta s ćuretinom i jednom sa pilećim krilcima, a ostalo je bilo posno.

Tikvice su se punile 2 puta. Pravljena je i bajadera od belog pilećeg mesa i od mesa i paprike, dakle 2 puta. Sataraš se pravio 10 puta, čak i sa tikvicama jednom, a punjenih čamčića od tikvica bilo je još 3 puta.Tikvice su se jele u svim nijansama ukusa, još 7 puta, začinjene, sa povrćem, iz rerne 2 puta, kao jelo od tikvica, grilovane tikvice i zapečene. Napravljeno je i predjelo od paradajza. Omiljeno jelo bile su zapečene palačinke sa blitvom čak 7 puta. Pravile su se i  razne slane pite: brza pita, sa spanaćem 2 puta i blitva u kombinaciji sa sirom (mnoge pite napravila je majka sama). Ćufteta sam skuvala 2 puta, i ispekla 2 puta slane štanglice, zatim rolat od blitve, ćevapčiće na roštilju, pastrmku na roštilju i pastrmku sa brokolijem, dakle 2 puta. Bubalo se pržilo, i pileće i  ćureće 2 puta. Pravio se liker od jaja, zatim med od maslačka i dva puta od borovih iglica. Kuvali su se sokovi i srupi, 5 puta, a dva puta od višanja, dva puta od mente ili nane, a jednom se skuvao fruktal sok. Slanih štanglica bilo je ispečeno još 4 puta, 4 velika pleha.

Sezonske salate bilo je dosta, mnogo, te nisam sve upisala, ali samo nešto, samo malo od  upisanog kaže ovako: 3puta salata od cvekle, 3 puta salata od pečenih ljutih papričica, 8 puta salata od pečenih paprika, 2 puta kupus  salata (nisam beležila svaku napravljenu porciju najviše napravljene salate, a salate imam svaki dan dva puta na trpezi najmanje, jer nemam hleba za ručak i večeru), i još mnogo neupisanih sezonskih salata, itd. Kuvao se ledeni čaj, otomansko šerbe, a taciki salata se pravila 4 puta, a pohovani cvetovi tikvica takođe 4 puta. Mutio se i domaći sladoled 8 puta, i to od marele, od višanja, čokoladni, sa malinom, kombinacija keks i jagode, keks i čokolada, keks i maline. Pohovale su se i palačinke 2 puta, dinstale se paprike sa povrćem, pravili pileći ražnjići sa povrćem, čak i lazanje 2 puta od tikvica i od patlidžana, savijale rolnice od ćuretine i paprika. Pržilo belo ćureće meso 2 puta.

Uprženih jaja, koliko, nemam upisano. Kuvali su se i biljni posni potaži, čak 12 puta, od tikvica 5 puta, septembarski, od karfiola, od tikvice i blitve, od bundeve, od pečuraka i tikvica, od bundeve i tikvica, i opet od bundeve. Još dva puta pravile su se pljeskavice od povrća. Pohovalo se i meso, 2 puta, jednom ćureće šnicle sa susamom, a drugi put pileće šnicle sa susamom. Pravile se rolnice od mesa, ćuretina i spanać, ćuretina i paprika, dakale još 2 puta. Pravila se i pita od heljdinih palačinaka. Jednom se ispohovao i karfiol. Pekle su se i crvene paprike za zimu.

Meso seg rilovalo, 7 puta, belo pileće i belo ćureće meso, nekada sa paprikom, nekada bez ičega, a završilo bi kao prilog uz povrće ili salate. Jednom senapunila bundeva, jednom su se napravile heljdine palačinke, jednom se ispeklo ćureće meso, a dva puta se napravio ćureći gulaš, jednom se napravio i krompir sa blitvom (pravilo se i više puta, posebno u zadnjih mesec i po redukovanih dana). Jednom sam skuvala jaja, takođe ni barena jaja nisam svaki put upisivala. Dva puta spremili su se šampinjoni, jednom dinstani, jednom zapečeni. Punjene paprike napravila sam 9 puta, jednom sa ćuretinom, jednom punjene feta sirom, 2 puta posne, jednom punjene pasuljem. Kuvao se i grašak, 4 puta sa piletonom, sa ćuretinom, jednom- dva puta čak i posni. Grčka pita napravila se 2 puta i sa gotovim korama i od spanaća. Pržile su se i paprike, najmanje 13 puta, ponekad sa lukom i šargarepom. Pravila se krompir salata sa šećercom, pravili su se krekeri od spanaća, a celer salata ili romulada napravila se 5 puta (možda neku nisam ubeležila). Jednom se ispohovao i celer. Musake su pravljene 3 puta, od padlidžana, od karfiola i od pečenih crvenih paprika. Dinstalo se, meso i povrće, čak 8 puta, ćuretina i paprike, povrće, ćuretina i krompir, bundeva, krompir, krompir sa blitvom vieš puta, blitva sama. Kuvala se supa sa ćuretinom i povrćem. Pravile su se špagete 3 puta, sa džigericom i u sosu od paradajza. Kuvao se krompir paprikaš 7 puta sa ćuretinom i sa sezonskim povrćem. Ispekle su se dve proje sa spanaćem i mladim lukom, ali i sa blitvom. Napravljene su i dve projare sa sirom, a trouglići od  heljde ispekli su se 3 puta. Upisanih prženih jaja imam samo 2 puta, i to jednom sa slaninom, a jednom sa pršutom. Dinstala su se opet pileća srca sa povrćem. Kuvali su se džemovi, 5 puta, dva puta od trešnje, 2 puta od šipurka i jednom od drenjka. Mutili su se omiljeni omleti, mnogo puta, čak 27 puta najmanje, na razne načine od spanaća 5, sa crvenom paprikom, sa lukom 5, sa brokolijem, od tikvice 4, od praziluka, sa povrćem, sa tikvicom i lukom, sa sezonskim povrćem, sa koprivom 4 puta.

I to bi bilo najprijatnije, sve od naše gastronomske 2023 godine. Sve domaće i zdravo postignuto, a dobro pomnoženo sa kafanskim i drugim tržišnim cenama iznosi čitavo blago…

 

KONSTANTIN KAVAFI (1863-1933) PESNIK PROGRESA I HUMANOSTI...

 

Kavafi vodi poreklo iz Carigrada, a rodio se u imućnoj porodici trgovaca i to u Aleksandriji. Jedan deo svog odrastanja proveo je u Engleskoj. Otac mu umire 1870, a porodica od tada zapada u novčanu krizu, starija braća troše brzo nasledstvo. I zato je samohrana majka, koja je izrodila 9 sinova, i jednu ćerku, koju je izgubila, napustila Aleksandriju, te prešla sa decom u Englesku. U Engelskoj Konstantin boravi 7 godina, sve do 1879, kada su dva najstarija brata morala da likvidiraju svoju trgovinu zbog lošeg poslovanja i brzo potrošenog nasledstva.

Godine 1882-85 Kavafi dolazi u Carigrad, a potom se opet vraća u Aleksandriju. U Grčku je odlazio samo na odmore. Bio je najpre engleski državljanin, a kasnije se odriče tog državljanstva. Znao je dobro 3 jezika, i na njima je pisao: engleski, francuski i italijanski, a znao je delimično i arapski. Radio je pri Ministarstvu javnih radova u Egiptu, preko 3 decenije, u odeljenju za navodnjavanje. Konstantin Kavafi je umro sam, u Aleksandriji od posledica teške bolesti (rak grla), a pre  toga operisan je u Atini. Imao je smetnje pri pokušaju da stupi u novinarstvo i politiku, jer nije imao velike škole, već svega završene godinu-dve na trgovačkoj akademiji.

Sa pisanjem poezije počeo je rano, a piše na čak 3 jezika (grčkom, engleskom i francuskom), zbog čega su ga „zagriženi narodnjaci odbacivali kao pesnika“. Prve pesme objavio je u časopisima, listovima, a od 1910 počinje ozbiljnije da piše te neke pređašnje svoje pesme odbacuje. Pesme je objavljivao u vidu tablica, no još uvek ne i u vidu knjiga, i te tablice poklanja svojim prijateljima. Mnogi počinju da se pohvalno izražavaju o njegovoj poeziji, a postaje jako omiljen i kod omladine. Godine 1926 odlikovan je ordenom „Feniksa“ koji mu dodeljuje vlast Grčke. Tek posthumno objavljena mu je prva knjiga poezije 1935 u Atini, a brojala je 154 pesme. Docnije objavljena su i kritička izdanja svih njegovih pesama, od strane jednog solunskog profesora.

Kavafi se svrstava danas u najvećeg pesnika moderne grčke lirike. O njegovoj poeziji dr Ksenija Maricki Gađanski piše: “Njegova blaga ironija i oskudan, suvoparan rečnik navodili su Grke i na primedbu da je to proza, a ne poezija. Smatrali su ga i „pesnikom bekstva“ i „pesnikom dekadencije“, ocene koje nisu bile sasvim lišene aluzija na njegov privatan život, određen autoerotizmom  i homoseksualnošću, prikrivenom sve dok nije navršio četrdesetu godinu. U novije vreme se nekolicina naprednih pisaca u Grčkoj trudi da ispravi ovako površnu, shematizovanu sliku velikog pesnika, koji je, po njihovom mišljenju, imao angažovan stav u životu i književnosti – na pravoj strani progresa i humanosti“.

U ovoj “Antologiji savremene grčke poezije“, Kavafi je zastupljen sa 19 pesama, a u prvoj pesmi pod nazivom „Zidovi“ peva: “Nemajući obzira, sažaljenja ni stida, ogromne su zidove izgradili svud oko mene... Ali ni najmanji šum tih graditelja nije se čuo. Neosetno su me odvojili od spoljnjeg sveta“.

U pesmi „Očekujući barbare“, Kavafi se zapita: “-Šta čekamo ovde na agori okupljeni?... -Zašto u senatu vlada takav nered? Što senatori većaju a ne donose zakone? Zato što će barbari danas stići. Kakve još zakone da donesu senatori? Barbari će ih načiniti čim stignu... -Zašto naših valjanih retora nema da kao uvek saopšte svoje besede, da kažu svoju reč? Zato što će danas barbari stići; a njima su govori i svečane besede dosadni“.

Pesma „Grad“ i stihovi ovi: “„... Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam, crne ruševine svog života spazim, ovde, gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio“... Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš – ne nadaj se, nema za tebe broda, nema puta. Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom kutu, straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj“.

Pesma „Satrapija“, gde kaže: “Kakva nesreća, a stvoren si za lepa i velika dela; ta tvoja nepravična sudba svagda da ti ukraćuje podsticaj i uspeh, da te ometaju obične navike, i tričarije i ravnodušnost... sve te stvari koje ne želiš. Za drugim plače tvoja duša, drugo bi htela...“.

Zašto „Bog napušta Antonija“, kazaće u pesmi istoimenoj: “... svoju sudbu što te izdala, svoja dela što nisu uspela, svoje životne planove što su svi omanuli – nemoj beskorisno oplakivati... nemoj se spuštati na tako zaludne nade...“.

Kavafijeva „Itaka“ donosi stihove ove: „Kada se spremiš prema Itaci da pođeš, treba da zaželiš da putovanje bude dugo, pustolovina puno, puno saznanja... I mnogo letnjih jutara da bude kada ćeš – s kojom li radosti, sa zahvalnošću! – ući u luke, prvi put viđene... da učiš i da učiš od mudraca. A na umu uvek da ti Itaka bude. Da tamo stigneš predodređeno je tebi. Ali uopšte nemoj da ubrzavaš putovanje. Bolje neka godine mnoge traje i na ostrvo da već kao starac stigneš, obogaćen onim što su uz put stekao, ne očekujući da ti Itaka pruži bogatstvo. Itaka ti je dala divno putovanje. Da nema nje, ne bi ni pošao na put. Ali nema ništa više da ti da. I ako je nađeš siromašnu, Itaka te nije prevarila.Tako si mudar postao, s tolikim iskustvom, pa ćeš razumeti već šta to Itake znače“.

U pesmi „Na brodu“, primeti stihove ove: “Pučina Jonskog mora svud oko nas... Bio je osetljiv do krajnje granice i to mu je obasjavalo izraz“.

U pesmi „O Demetriju Sotreu (162-150 pre nove ere)“ reče: “... sa ponosom: jer, čak i u neuspehu, on svetu pokazuje i dalje istu neukrotivu hrabrost“.

Pesma „Darije“, i stihovi ovi: “... pre će biti da je shvatao zaludnost veličine. Duboko razmišlja o svemu ovome pesnik... Pesnik je preneražen. Kakva nesreća!... Kakvo odlaganje. Kakvo odlaganje njegovih planova... O, veliki bogovi, zaštitnici Azije, pomozite nam...“.

Kuda se sve vukao, skitao, lutao, a idući u pesmi „Po tavernama“, pevaće: “Po tavernama i bordelima Bejruta se vučem. U bednom razvratu nedostojno provodim život. Jedino me spasava (kao trajna lepota, kao miris koji se zadržao na mojoj puti) to što je pune dve godine Tamid bio samo moj - taj divni mladić samo moj, i to ne zbog kuće ili zbog vile na Nilu“.

„Na putu u Sinopu“, pevaće Kavafi: “... Prorok se zatvori u neku skrovitu sobu. Posle nekih pola sata izađe zabrinut i reče oficiru: „Nisam bio u stanju  sasvim jasno da vidim. Danas je povoljan dan.Video sam neke nerazgovetne slike. Nisam dobro razumeo. – Ali mislim da bi kralj mogao biti zadovljan onim što ima. – Sve preko toga stvoriće mu neprilike. Seti se, molim te, da mu ovo kažeš: sudbina se menja neočekivano. I reci kralju Mitridatu: jako se retko nađe onaj divni drug njegovog pretka, drug koji u pravi čas kopljem ispiše po tlu dragocenu poruku: “Spasavaj se, Mitridate“ „.

Pesma „Na istom mestu“ i stihovi: “...Stvarao sam te u svom zadovoljstvu i u tuzi: pomoću toliko događaja, toliko stvari. I celo si se, za mene, pretvorilo u osećanje“.

 

 

 

KOSTA PALAMA (1859-1943) UTEMELJIVAČ NOVIJE GRČKE LIRIKE...

 

Čitajući poeziju jednog naroda, zapravo čitamo kulturnu,  kao i civilizacijsku povest tog istog naroda, svu njegovu mitološku prošlost, svu duhovnost, itd. U prethodna dva dana, pročitala se još jedna knjiga, i to „Antologija savremene grčke poezije“, koja je izabrana, prevedena u nas još 1978 godine od strane dr Ksenije Maricki Gađanski, koja je napisla i „Predgovor“, ali i beleške o svim zastupljenim pesnicima. Evo šta je sve savremena grčka poezija shvatila, a po mišljenju dr Ksenije Maricki Gađanski: “... da samo narodnim jezikom i govorom može da živi i da se održava prava kultura jedne zemlje“.

Kosta Palama godine 1926 postaje jedan od osnivača Atinske akademije, a kroz 4 godine i njen predsednik. Dr Ksenija Maricki Gađanski opisuje ga ovako, te kaže: “Nije voleo promene, nije voleo putovanja, nije voleo pokrete. Živeo je „nepomičnim“ životom...“. Umire u poodmakloj dobi, sa 84 godine, ali jako nesrećan i tužan, jer je njegova domovina doživela sramnu okupaciju od strane Nemaca, te je njegova sahrana 27 februara 1943 bila je poseban vid bunta i otpora nemačkom tlačitelju i okupatoru, svakom izdajniku i saradniku okupatora, a na sahrani su se čuli stihovi pesnika Angela Sikeljanija. Kada se obuhvate rečima sva Palamina sabrana dela, onda ona imaju opisnu težinu od 16 tomova i blizu 9 hiljada strana, i zato ga „smatraju temeljem novije grčke književnosti i kulture“. Prvu zbirku pesama objavio je 1886, sa 27 godina života, a zvala se „Pesme moje otadžbine“, itd.

U pesmi pod nazivom „Bol svoj nemoj da ostavljaš ovde“, Kosta Palama peva: “Bol svoj nemoj da ostavljaš ovde! S materinskom ga brigom otpremi tamo gde se nalazi život i san, daleko, gore. A posle ga prenesi, presadi mu koren u sasvim beživotno tle nezadovoljenja, prikupi ga u svoje oči i glas mu prekopaj, a ako mu oči možda ne izdrže i sklope se, i ti svoje oči sklopi i zajedno s njim umri“.

Rodio se na severu Peloponeza u Patari, a sa osam godina postao siroče, bez oba roditelja, te dalji trud oko njegovog školovanja preuzimaju rođaci, tačnije njegov stric u Mesolongi, odakle mu roditelji vuku poreklo. Po završetku gimnazije odlazi na studije prava u Atnu 1875, a u isto vreme postaje i saradnik u nekoliko listova i časopisa. Izabran je zatim za generalnog sekretara  Univeziteta u periodu od 1897, pa sve do 1928.

U pesmi „Ciganski dodekalog“, Palama peva kao i svaki „Trudbenik“, pregalac, stvaralac, pojašnjavajući ko je zapravo on sam: “Ja sam kovač stvaralac ali moj čekić kuje samo ono divno i nekorisno: a moja veština neprilična i nova – samo moja. Ja sam čarobnjak ognja i krstarim kroz njega da mu ukradem zmije i čudovišta, i da ih još čudnije i strašnije iskujem u gvožđu... I dok čovek očekuje da svojim iz mojih preuzme ruku proizvod čvrst, solidan i stvaran, ja mu rukama prinosim nehotice tračak duše, sunčani zrak i morsku penu“. A pošto, ubije, najsvetiju tišinu, zapevaće: „Jednog sam se dana zatekao daleko od meteža sveta, ukraj nekog jezera, sam, ja sam sa sobom, bez druga; posmatrao sam te mirne vode, njihove dubine i dno svoje duše; a usred moga srca cvet procveta, suviše nežan da ga nazovem tugom, i predubok da ga nazovem mukom; bledi sumrak unaokolo, uspavljivao je taj čas-detešce u zagrljaj svoj ljubičasti... I sve je bilo potpuno tiho, a to je bila velika tišina velike prirode koja se povi i pretvori u uvo da oslušne veliku tajnu koja dotle još ne bi  izrečena... Ali, dok sam ja ustima hulio, duboko u meni moja je duša,  ranjena, avaj, ječala!“. A kud god da je polazio dalje, nepočina, a pomičan, otadžbina njegova ga je sačekivala, kojoj i o kojoj je pevao sa bolom: „Kud god da pođemo, otadžbina nas čeka, stvorićemo je, ploveći od Bosfora do Jadrana: svićemo gnezdo u Veneciji, pustićemo opet koren u Rimu, prigrliće  nas u Firenci... izlićemo proleće uma svuda, u sve što je ostarelo zasejaćemo mladost, posejaćemo Grčku“.

Bavio se književnim radom na dve lokacije. Prva je njegova radna univerzitestaka soba, a druga je takođe radna soba, u stanu u kome živi. Nikada se nije pomerao i selio, osim jednom kad su rešili da kuću u kojoj živi sruše. Bo je nepomičan, telom statičan čovek, vezan za svoje mesto, ali unutar njegove poezije sva pomeranja i svi pokreti, fludi, plod su nedoživljenog iskustva fizičkog pokreta, već plod bogate imaginacije i pokreta duha. Izrana su ga nazvali velikim pesnikom grčke nacije i smatraju ga „temeljem novije grčke književnsoti i kulture“.

U pesmi „Moja najveća žalost“, Palama veli: “Moja će najveća žalost biti što s tobom, zeleni svete, nisam mogao da živim po brdima i morima, šumi; što ti se, skriven sred knjiga, nisam, Prirodo, radovao svojim celim životom i svom svojom mudrošću“.

Nakok prve zbirke poezije, napisao je još mnoge i mnoge knjige: „Himna boginji Atini“,“Oči moje duše“,“Jamb i anapesti“, “Grob“, “Nepomični život“, “Ciganski dodekalog“, “Carska frula“, “Tuga lagune i satirične vežbe“, “Grad i samoća, “Oltari“, “Neprekidni stihovi“, “Soneti“, “Peterci – Strasna šaputanja - Vukovi – Sva strana cveta“ iz 1925, sa prevodom Šilera i Hajnea, “Bojažljivi i odlučni stihovi“, knjiga izašla u Čikagu, “Ciklus katrena“, “Femijeve noći“, “Prolazi i oproštaji“ iz 1931.

A kad je nešto bilo, i kakvo je sve bilo, kazaće u pesmi „Bilo je“, u poslednjim stihovima, unutar ove „Antologje“, u kojoj je kao prvi iz „Atinske škole“, zastupljen sa 5 pesama: “Bilo je kao kad uveče procveta divlja ljubičica u pukotini stene“.

Dr Ksenija Maricki Gađanski opisuje Palamu još i ovako, a kao velikog knjigoholičara: “Načitan i učen, Palama je pisao mnogo: nekoliko desetina pesama. Tu je zastupljeno sve, od mitske prošlosti starih Grka do novih heroja u drugom svetskom ratu, cela jedna duhovna istorija duga skoro tri hiljade godina“. Reći će nam još, da je birao samo „ono što je lepo, što mu se sviđa“, i dodaje – „sviđalo mu se mnogo, katkad sasvim inkompatibilno“.

 

 

 

"KINESKA LIRIKA" U PREVODU MILOŠA CRNJANSKOG...

 

 

Prvi kod nas „Antologijom kineske lirike“ pozabavio se Miloš Crnjanski, u Parizu, pre jednog veka, tačnije 1920 godine, a „Kineska lirika“ je nastala upravo iz njegovih prevoda. Dok je priređivao i stvarao ovu Antologiju, o istoj nam kaže sledeće: “Ova antologija nema nikakvih naučnih, ni filoloških pretenzija, samo idejnih i umetničkih“.

Literaturu za svoje prevode pronašao je najpre u Narodnoj biblioteci Pariza, gde je radio od 1920-21, prevodeći odabrane pesme „Kineske lirike“ sa najmanje 3 jezika: nemačkog, francuskog, engleskog, dalje nam govoreći o ovom svom radu: “Ja sam se, najviše, pomogao knjigama briselskog akademika Harleza. Njegovi prevodi i tumačenja, ne po mome, nego po evropskome mišljenju, znače krajni uspeh do kojeg se, dosad, došlo. Inače su francuski prevodi mnogobrojni, ali i oni pate, često, od iste bolesti: evropeizacije... Stariji prevodi, većinom prevodi diplomata, često su diletantski. Ima čak i falsifikata; uostalom, većina je prevoda na engleskom“.

A šta je sve trebalo dalje raditi prilikom nimalo lakog, i veoma zahtevnog prevođenja „Kineske lirike“, šta osetiti, šta prepoznati, kako uklopiti, na čemu poraditi, Crnjanski nam veli: “... da treba prevoditi ritmičnom prozom sa što manje reči, jer je svaki pokušaj stiha, po kineskom, apsurdan. I zato, francuski prevodi ponajmanje smetaju, da se oseti negativni paralelizam lirike, kratki izraz i brze slike... Engleski prevodi, osobito u naučnim prikazima služe, u Evropi, za uzor i mesto originala. Nažalost, literarne zbirke, naročito namenjene književnosti, lakomislene su... Gde Francuz sladi, Englez sentimentališe... Uporedimo li engleske i francuske tekstove, razočaraćemo se sasvim... Najteži deo moga rada bio je, po tome, odabiranje teksta... Molio sam više mladih Kineza, koji su u isto vreme dolazili na Sorbonu ili stanovali u istom hotelu da mi kažu najvernije prevode... Tako sam skupio i odabrao tekst. Izbor je potpuno svestan i ličan. Lao-Cea ne unose inače u lirske antologije, ja mu dajem glavno mesto. Pej-Lo-Tjena na Zapadu jedva donose, ja ga naročito ističem... Od izabranog teksta zato, zadržao sam ukoliko je bilo moguće, samo ono što ne treba naročitog tumačenja... I, u Parizu, ja sam, utvrdivši tekst, provodio u muzejima, duge i svetle noći, koje se iz vidika nisu spustile na zemlju, nego samo na vrh srebrne neke trske, na starim svilama, dovodile su me do mirnog osmeha, kojima se jedino može razumeti tekst Lao-Cea... sićušna slova na svili, bolje od svih nučnih rasprava, tumačila su mi smisao tih knjiga i sadržaja, koji se raspadaju u vazduhu...“.

Sve ima svoj znak, svoje znamenje, kao u pesmi I-Kinga (XXV-VI vek pre naše ere), kao u „Knjizi preobražaja“. Sve – počev od smisla, od ispunjenosti, od sagledavanja, od obradovanja, od borbe, od truda, od završetka, od pojavljivanja, od punoće, od bitisanja, od svetlosti, od začeća, od radovanja, od dejstvovanja, od napora, od potpunosti, od pisanja, od smirenja, od završetka, itd. Znakovi su mnogi i različiti. Čas je to znak Začetnika, zatim znak Blagoga, ili znak Prividnoga, znak Majke, znak Vedroga, znak Dejstva, znak Bezdana, znak Mirnoće, znak Juga, znak Začetoga, znak Napora, znak Severoistoka.

U čemu je nadjublji smisao, a da sam nije smisao, jer je nezamisliv? - pita se  Lao-Ce (VI vek pre nove ere), u  knjizi puta i vrline „Tao-Te-King“, u „Knjizi o smislu i vrlini“. Čak klicu neizrecivosti u sebi sve nosi, čak i ime, a ništa večnog tu opet nema  i nije. Korenje porekla mu počiva u neimenovanosti, u bezimenosti, iz koje nastaje nebo i zemlja, a bića nastadoše samo iz onoga što dobi svoje ime. Kroz stvari sve spoznaje i sva saznanja jesu sve ono opipljivo, sve vidljivo, dok smisao da bi se nazreo mora biti samo kao nestvar, jer iz stvari nije moguće naslutiti smisao. Ono što je nevidljivo, što je nečujno, ono je neuhvatljivo, ono je netelesno, a sveto klupko tog najzamršenijeg trojstva čini upravo to troje: nevidljivo, nečujno i netelesno. Ako ikad siđeš u dubinu tamo nema tame, a ako pogledaš na površinu tamo nema čistine, nema bistrine. Sve je maglovito i vraća se u ono što je ništavno.

Lao-Ce: Tao-Te-King (VI vek pre nove ere) „Iz Knjige o smislu i vrlini“, peva: „...bitnost je točka praznina... bitnost je suda praznina... bitnost je odaja praznina. Vidljivo je od koristi, nedeljivo daje tajanstvenu moć. Ko se uspe na vrh praznine, biće sasvim tih. Sva bića procvetaju i precvetaju. Vrate se svom poreklu... Što se više čuva pobožnost, tim više siromaši narod. Što više prilike za dobit, tim veća zbrka u državi. Što više ljudi zna zanate, tim čudnovatije stvari iskrsnu. Što više zakona i odredaba, tim više lopova i razbojnika. Ne uzdižu li se sposobni, narod se neće svađati. Ne cene li se blaga neobična, narod neće krasti... Ko druge pozna taj je mudar, ko sebe pozna taj je prosvećen. Ko druge pobedi snažan je. Ko sebe pobedi junak je.Težiti spoljašnjem je volja. Ograničiti sebe je izobilje. Ispuniti svoj udes znači: trajati kroz sva vremena...Veliki smisao sve potopi... Ima nešto što se završi, što prethodi postanku i neba i zemlje.Tako tiho.Tako prazno. Samostalno i nepromenljivo. Može se smatrati majkom svih stvari. Ja ga zovem Tao... Najviša dobrota, slična je vodi. U svojo dobroti, dobra je prema svakom biću i ničemu se ne opire. Nalazi se na mestima, koja gomila obilazi, ali blizu smisla... Polovina, biće celo. Krivo, biće pravo. Prazno, biće puno. Staro, biće novo. Malo će se umnožiti. Što je mnogo, to će se gubiti... Dobar sam prema dobrima, dobar sam i prema onima: koji nisu dobri: jer je život dobro... Odrecite se saznanja, sačuvaćete se od bola. Svi su ljudi ponosni... Svi ljudi imaju u izobilju. Ja, jedini, čini se ništa nemam. Srce je moje budala, a duh mi je smućen. Gomila vidi jasno, ja, jedini, lutam po mraku. Obični ljudi su radosni, oni su radosni. Samo sam ja tužan. U meni sve grozno huči i buči. Sumorno kao more. Najviši smisao znači: činiti dobro i ne nanositi bola“.

Kong-Fu-Ce (551-479 pre nve ere) peva o prolaznosti, o smrti: “Posle zavejanih poljana, biće polja rascvetana. Ali, rađalo se, ili umiralo, sunce je, uvek, jedna velika ruža“.

Nepoznati pesnik (VI-VIII vek), piše zapis nadgrobnog epitafa tamo gde počiva jedna nepoznata majka-žena, na vrhovima Fu-Kiu planine: “... Ipak, ako je to volja karme, da još jednom nikne iz prašine, podari mu, molim Ti se, jednu kap rose sa vrbove grane, da iz njega bude lotos, pa u njemu, skriveno, čuvaj telo moje zaspalo“.

Vu-Hao (VII vek) o suzama osamljenog bića, peva: “... Mrtvi izvori se uskomešali u meni i plačem. Plačem, jer ste daleko i, nikada, nećete čuti da plačem“.

Li-Tai-Po (698-763) peva o proleću: “Ako je život kao san, zašto da patim na javi... Probudim se zbunjen, u travi pred kućom među cvećem...Vidim da je proleće. To me gane do suza“. Kome pesnik peva svoje pesme, kazaće: “Ispevao sam duh svoj u jednoj pesmi, koju pevah ljudima i oni me ismejaše... pođoh u brda i na vrhu zapevah bogovima, pesmu, koju ljudi nisu razumeli... bogovi zaigraše, na rumenim oblacima, koji su plovili po nebu“. Jedne opet njegove večeri bilo je ovako, kad začu se frula i dođe pesma iz daljine: “Otada, svako veče, tice ućute i slušaju pesmu nepoznatih tica“. Jadikovka njegova kaže: “Sad će srce iskreno da peva... U životu izvesna je samo smrt“. Jesu li njegova slova ipak večna i večita: “Pišem stihove. Podižem glavu i vidim, kroz prozor, bambuse što se njihaju. Oni šušte kao česma. Nebo se plavi. Slova koja pišem liče na pupoljke šljiva, rasute po snegu... Ružama treba sunca. Ženama treba ljubavi. Bića, koja stvaram, ništa ne trebaju, do samo šum bambusa i večna su, večna“.

Tu-Fu (715-774 vek) peva pre svog sna, peva prijatelju, o prijateljstvu, prolaznosti, o smrti: “Ljudi požive život daleko jedan od drugoga; oni su kao zvezde, koje putuju, bez susreta... Kako brzo prođe detinjstvo i mladost; većina prijatelja već je u vrtovima žutih izvora... Čeng-Ce, naše staro prijateljstvo je moje najdragocenije blago, jer mi smo u dobu, u  kome prošlost ima više mirisa, nego jedna šumica rascvetanog jorgovana“.

Pei-Lo-Tien (772-846) peva ustavši kao pesnik jednom kasno: “To je čas, između svih najkrasniji, kad sam nesposoban išta da mislim. Ne znam više jesam li star, ili mlad“. Njegovo Ja, potom se upita: “Čemu je slično moje ja? Slično je pelenu, koji usamljeno raste, smrvljen pod jesenjim injem, iščupan i povijen za vetrom... Sad se mirno stupa, tih u starosti... Zapovesti su postale lake, a srce pokorno; zna se šta je iscrpsti se, a zna se i šta je uspeti“. Šta je večno, šta večito, a večnost šta je: “Što je nepomično, to je tvrda zemlja. Što je neizmerno, to je visoko nebo. Što se ne odmara, to je Sunce i Mesec. Što je uvek bilo, to su brda, reke, četinari, kornjača, roda“. Jedne zimske najtiše noći, zapevaće: „Oko ponoći se budi i sedi na klupi. Ne učeći više, nego tako, izgubljen sa svojim srcem. Šta bi se i moglo inače, u tišini? Nepomično se oslanja na stoleće. Srce se sasvim snuždi i izmeni“. Nova pitanja, bezbroj zapitanosti: “Oblik i biće, spojeni, zašto su tako sitni? Ko bi rekao, da su crvi najsitnije... Ko bi rekao, da su drva najveće?... Kako da ne bude detlića?“. U zimu kaže: “Uklanjam zavesu na vratima i gledam ima li nebo boju; vide se samo oblaci žuti, kao zemlja.Voda što otiče podriva zidove, oluj i vetrovi ruše mi srtehe po krovovima. Pelen još raste u dvorištu, u vrtu; domovi i usevi gube se u blatu“.

Vang-Vei (VIII vek) o sreći peva: “Star sam. Ništa me više ne zanima. Uostalom, nisam baš ni bio vrlo uman i moje misli nisu, nikada, išle dalje od mojih koraka. Ne poznajem ništa do šumu moju, u koju se vraćam... Pitate me šta je sreća na zemlji? To je: slušati pesmu jedne devojčice, koja je zapitala da joj pokažem put, pa se udaljava“. Povratnik Mong-Kao-Jen nije uspeo da se istakne u glavnom gradu, a vrativši se nazad otuda, tek reče: “Nisam uspeo da se istaknem u metežu prestonice.Vraćam se u goru Nang-Han, da se tamo smirim. Odsad, nećete više moći da me pitate o putu. Jer priroda je nepromenljiva, a beli oblaci su večni“.

Tao-Han (671-748) u blizini hrama, zapeva: “Duša mi je raskidala veze i zalutala u svemiru, gde se sijaše sazvežđe Četiri Otmene Istine. Zora me je našla naslonjenog na jedno stablo, sa licem uplakanim“.

Radosni Čang-Kiu-Ling (714-736), peva: “Sasvim sam zadovoljan da živim. Ponekad mi je dosta da pogledam jedan kamen, ili da osluškujem vetar“.

Su-Še (1036-1101) peva ispred jedne slike: “Divna slika raznog doba: onaj, ko je mudar, treba da ih zadrži u sećanju“. Napivši se vina kazaće: “Rugoba i lepota, mada su suprotne, čine se, u blagosti pijanstva, jedno isto... I, živeti siromah, izvesno nije gore, nego umreti bogat. A što se tiče književnosti, ona je dovoljna samoj sebi i ne brine za tupe mozgove... Ljudi, koji imaju najjasnije poglede obmanjuju se sami. Jedino vino zaslužuje pohvalu. Jer, u svetu, dobro i zlo, radost i žalost, u stvari su samo taština“. Zašto pesnik ipak odlazi u daleka brda: “Pesnik ide u brda. Stene u daljini, u magli, čine mu se, kao zaspalo stado... Nad njegovom se glavom kovitlaju oblaci. Tada počinje da peva, prigušenim glasom, o jeseni i proleću. Putnici prolaze, obilaze ga i smeju mu se – gledajte, eno jedan pesnik... zbunjen u glavi“. Prolećne noći, piše: “Trenutak sad jedan vredi više od hiljadu zlatnika“.

Jeu-Mu-Hua (XI-XII vek) pevaće o neizmernosti, o čudnovatosti mora: “Kad se Sunce, ili zvezde rađaju, nebesa su jasna, a Mesec vedar. Dusi lutaju večno i njino je biće čisto. U svetu ima toliko čudnovatog i neobičnog“.

Ven-Čeng-Ming  (XVI vek) kroz planinu peva: “Silazim i lutam kraj reke i susrećem neke stare seljake... Proričemo promenu vremena, govorimo o dobu žetava, poljskih svetkovina, dugo, dugo... Hoda se tako prijatno, po stazama planinskim, dodirujući bambuse i jele, sedajući u šumi i po proplancima, međe jelene i srnčad, pa se leže i odmara, kraj reke, zagledan u vodu što otiče... U paviljonu, ispred prozora, ja pišem nekoliko reči, u nekoj bezgraničnoj žudnji“.

Slikar Jun-Čeu-Ping (1644), pod zvezdama peva: “... pijem vino i slikam, malo napit. Ovaj cvet, koji se izlaže vetru i prašini, a ne biva okaljan, nikao je kraj ograde... Dok sam pijan, bolje vidim ovaj cvet!... Miris lije kroz prozore. Dok pišem pesme, čupam cvetove rascvetalih šljiva i zagledam se u njih, jer sam napit. Na nebu se razilaze oblaci i vide se, zbrkano, zvezde“.

Odmarajući se na brdu jedan drugi slikar po imenu Kin-Nong (1760), peva: “Vreme prođe u precrtavanju molitava. Ne kažem da time hoću da ištem od Bude blaženstvo, ta ja sam već sedamdeset godina. Molim samo da mirno mogu gledati ove planine, što se prostiru pred samostanom kroz oblast Kiang-Su“.

Jedne prolećne noći, Li-Song-Flu (1870), ču šta mu neko zapeva: “Ćuti, u tišini, proći će“.

 

  

 

THEODORE ROETHE...

 

“Duboko u svom korenju,

cveće čuva svetlost”...

 

(prevod sa engleskog)

 

OTKRIVANJE SVOJE PRAVE VREDNOSTI

 

Ne tako davno u mirnom selu smeštenom između okolnih brda i vijugavih potoka, živeo je mladi učenik po imenu Liam. Selo beše čuveno po svojoj umirujućoj lepoti, ali Liam je ponekad tražio nešto mnogo dublje: značenje života. Rešen da nađe odgovore, odlučio je da potraži duhovno rukovođenje kod starog premudrog učitelja po imenu Alden, o kome se pričalo da poseduju duboko znanje, kao i dalekoviđenje.

Jednog svežeg jesenjeg jutra, Liam je pošao kod učitelja Aldena u njegov skroman dom. Put koji je vodio prema prebivalištu mudrog starca bio je pun živopisnog lišća, tako stvarajući najživopisnije slike u kojima se ogledalo svo Liamovo iščekivanje. Stigavši ispred učiteljevih varta, Liam je duboko udahnuo i pokucao sa poštovanjem.

Vrata se otvoriše (odškrinuše), otkrivši spokojstvo učitelja Aldena.

“Pozdrav, mladi tražitelju. Šta te dovodi u moj skromni dom?” – on zapita, te trepnu očima sa nekakvom drevnom mudrošću.

Liam se pokloni s poštovanjem i upita:

“Učitelju Aldene, došao sam u potragu za velikom mudrošću, pravog značenja života. Možeš li me voditi na ovom putu?”.

Učitelj Alden prouči (osmotri) Liama na čas. Zatim ga pozva kod sebe unutra. Oni sedoše u slabo osvetljenu sobu, okruženu policama ispunjenih mnoštvom svitaka i starih tekstova. Učitelj Alden sa poznatim osmehom, poče da govori.

“Da bi razumeo najveću vrednost u životu, moraš se ukrcati i poći na put samootkrivanja. Život je kao prostrana bašta, unutar koje, ti jesi unikatan cvet. Tvoja srvha, slično kao kod cvetanja cveta, možda potraje (treba i zahteva) vreme da se razvije (rascveta). To je suština da prigrliš svoj put, a u tome leži prava suština (duša) života”.

Liam je slušao pažljivo, a učitelj Alden je nastavio da deli svoju mudrost. Mudri starac govorio je o povezanosti svih živih bića, o osekama i protocima prirode, i o važnosti svesnosti. Učitelj Alden ohrabrivao je Liama da pođe izvan sela, da istraži svet i odbije (stekne) raznolika iskustva. Sa novootkrivenim gledištima, Liam pođe na svoje putovanje, željan da otkrije tajnu postojanja. Putovao je kroz guste šume, prelazio preko zažuborenih potoka, i penjao se prema planinama. Tokom puta, naiđe na mnoštvo karaktera: ljubazne duhove, mudre učitelje, pa čak i izazivače (kušnje, iskušenja) koji su isprobavali njegovu rešenost.

U užurbanom trgovačkom gradu, Liam je sreo starog tgovca koji je govorio o vrednosti saosećanja. Trgovac podeli priču o pomaganju drugima u nevolji (nuždi), o radosti koja proizilazi (proističe) iz dela ljubaznosti. Zainteresovani Liam odluči da ostane neko vreme ted a se nauči od (iz) trgovčevog iskustva. Zajedno, su delili hranu gladnima, obezbeđujući sklonište za beskućnike, i nalazeći ispunjenje u u nesebičnim delima.

Kada je Liam nastavio svoj put, naišao je na živopisan grad gde su umetnici ukrasili ulice svojim kreacijama. Inspirisan njihovom strašću, uronio je u svet umetnosti, otkrivajući lepotu koja može biti nađena u svakom potezu četkice i svakoj melodiji pesme. Kroz umetnost, Liam nauči da ceni različitost ispoljavanja (izražavanja) ljudskih duša.

U udaljenom selu, Liam naiđe na veštog zanatliju koji je prenosio mudrost pažljivo (strpljivo) i istrajno (marljivo). Zanatlija otkri zamršen proces  oblikovanja sirovog materijala koji se pretvara u izvrsno umetničko delo. Liam shvati da slično zanatlijinom stvaralaštvu, i život potrebuje strpljenje i elastičnost da bi se odvijala (pokazla) sva njegova prava lepota.

Kroz svoja putovanja, Liam je sačuvao časopise, dokumenta i lekcije i iskustvo koji su oblikovali razumevanje života. Časopis je postao ogledalo koje je reflekotovalo njegov porast, i bilo svedočanstvo o pronađenoj transformaciji (preobražaju) kojoj se podvrgao.

Jednoga dana, dok se odmarao ispod senke starog i mudrog drveta, Liam je prelistavao svoj časopis. On se začudi raznovrsnosti tapiserija iskustsva, gde svaka doprinosi mozaiku njegovog života. Bilo je to onda kda je razumeo (shvatio) – najveću vrednost u životu, a što jeste bilo spajanje ovih trenutaka, kulminacija (zenit) mudrosti stečena kroz putovanje preko ogromnih prostranstava (pejzaža) postojanja.

Ispunjen saosećanjem zahvalnosti, Liam odluči da se vrati u svoje selo i podeli svoju novootkrivenu mudrost sa učiteljem Aldenom. Mudri starac, kada ču Liamove priče, dodade uz odobravanje:

“Prigrlio si suštinu života, moj mladi prijatelju”, te učitelj Alden primeti: “Najveća vrednost ne počiva (ne leži) u odredištu (destinaciji) većn a putovanju (putu) samom po sebi. Svaki korak, svaki susret, doprinosi bogatstvu tvoje duše”.

Kako je vreme prolazilo, Liam postade poštovana ličnost u selu, poznat po svojoj mudrosti i saosećanju. Ljudi su tražili njegovo vođenje, i on, za uzvrat, nastavi da uči od svake odvijene (razvijene, istkane) tapiserije života. U smirenom selu, smeštenom između obližnjih brda i vijugavih potočića, krug traženja i otkrića pravog značenja života bio je uporan (ostvaren).

Učenje učitelja Aldena odjekuje kroz generacije, podsećajući svakog seljanina da se najveća vrednost u životu nalazi na putu dobrog življenja, tapiseriji izatkanoj sa nitima ljubavi, ljubaznosti, i nemilosrdne potere nerazumevanja i zamršene igre postojanja. I tako, priča života se u ovom selu nastavlja, kao i večna potraga  za mudrošću i najvećom vrednošću koja leži sakrivena u tapiseriji svačijeg pojedinačnog jedinstvenog puta (putovanja).

 

(prevod sa engleskog)

NEZAUSTAVLJIVOST NACISTIČKOG REŽIMA...

 

Kada su nacisti došli na vlast 1933, Nemačka je garantovala slobodu govora i slobodu štampe. Međutim, dekretima i zakonima nacisti su ukinuli ova građanska prava i uništili nemačku demokratiju. Korak po korak, ali nezaustavljivo.

Počevši od 1934, godine bilo je nezakonito kritikovati nacističku vladu. Ljudi u nacističkoj Nemačkoj nisu mogli da izraze šta su hteli a, ako i jesu, bili su strogo kažnjeni.

Tokom rata i kasnije, oni koji su branili osnovna prava i građanske slobode onih koje je proganjao nacistički režim ili čak slušali strane radio stanice, mogli su biti proganjani i poslati u zatvore, nacističke logore ili osuđeni na smrt.

 

Izvor: Auschwitz Exhibition

 

(prevod sa engleskog)

 

PSIHOSOMATSKE TORTURE NESPAVANJA NAD GOLOOTOČANIMA...

Jednoga dana, Dragoslavu Mihailoviću nepoznati čovek donosi “elektronsko pismo”, koje mu šalje profesor književnosti sa Novog Zelanda. Pismo je Dragoslavu uručeno u koverti, gde mu je dostavljena adresa na koju može takođe odgovoriti. O tom pismu Dragoslav piše u  svoji “”Prilozima”, na kraju pete knjige “Goli otok”, i kaže:

“Mislio sam da je to obično književno pismo, kakva ponekad dobijam. Ali već od prvih rečenica video sam da je ovo, u socijalnom smislu, nešto mnogo krupnije nego razmišljanje o nekom literarnom pitanju. Što sam dalje čitao, uzbuđenje me je sve više hvatalo. Maltene, ruke su mi od uzbuđenja počele da se tresu. Pismo je govorilo o nečemu za čim sam tragao dvadeset godina”.

I zaista, i čitalac pete knjige “Goli otok”, a u “Prilozima”, doživeće istu ovakvu vrstu uzbuđenosti, da što pre sve sazna, a ono što se trebalo čitati sutra, pročitano je mimo svih očekivanja večeras. Pročitavši sve to, Mihailović se setio kako mu je jednom govorio u jednom od susreta dr Nikola Nikolić, o čemu dalje piše ovako:

“… još davno mi je govorio: ”Tu NAUKA, Dragoslave, ima uprljane ruke. Nisu sami policajci ona čuda na Golome izmislili. Nisu oni za to bili dovoljno pametni, nisu bili sposobni”. Ja sam skeptično odmahivao rukom… Sad se, odjednom, potvrđivalo što mi je naučnik nekada govorio. U zao čas i na zlom zadatku, nauka se na Golom otoku našla na pomoći ZLOTVORIMA!...”.

Kada se obeležavalo u Beogradu 5 decenije od donošenje Rezolucije IB-a, i planirao čak i naučni skup koji bi govorio o tom sukobu, ali ne i o Golom otoku, Dragoslav Mihailović dobija poziva da bude učesnik skupa, iako su u odboru sedeli mnogi ljudi naklonjeni Titu, te jedva je dopušteno da Mihailović bude izlagač. O toj pripremi za jedan naučni skup kazao je Mihailović ovako:

“Prvi put u životu, valjda pola godine, pisao sam REFERAT za jedan naučni skup. Bez dovoljno dokumenata… I napisao sam dug tekst pod naslovom “Goli otok – na tragu gulaga i holokausta”. I na vreme sam ga predao”… Stariji u organizacionom odboru …prosto su se hvatali za glavu… udvarajući se jednom nakinđurenom TIKVANU kako je GENIJE. I sada ih je ovo izbezumljivalo. Što je Goli otok na tragu gulaga – dobro, govorili su, to još i nekako može. Ali zašto i na tragu holokausta! Kakve veze Goli ima sa holokaustom!...”.

Zatim je rečeno da nema sredstava i skup je pomeren, za mesec septembar umesto planiranog 28 juna na dan objavljivanja Rezolucije. Mihailović računa da je od nestanka Tita mnogo prošlo, ali dalje i nakon 18 godina od njegove smrti u nekim foteljama još su sedeli veliki titoisti. I tako je po drugi put zbog istih novčanih sredstava skup pomeren za mesec oktobar, za 20 dan oktobra, inače dan obeležavanja oslobođenja od nacizma. No, skup je otvoren 15 oktobra 1998, na kome je izlagalo oko 30 ljudi u dva dana. O tom početku skupa Mihailović piše, koji su to radovi tamo bili najzanimljiviji, i ko se setio da Goli otok pomene:

“… rad  Dragana Bogetića o pomoći koju je Broz tih godina dobio sa Zapada, koja je bila za trećinu veća nego što je Zapadna Nemačka dobila posleratnim Maršalovim planom – istoričari Srbije, i dalje zaljubljeni u ono lažno “ne”, sa zanosom su mleli koještarije. O Golom otoku – ništa. Jedina dvojica koja su ovaj MUK poremetila bili smo novinar i publicist Ranko Petković i ja, s odlomkom iz referata…pri čemu je u prvom delu govorio politikološki, ne odobravajući ni Rezoluciju ni ponašanje partija i zemalja istočnog bloka tih godina. A onda je odjednom, za mene vrlo neočekivano, prešao na temu Golog otoka. I izgovorio u vezi s njim mnoge opore i teške ocene sistema, kakve se  u njegovom institutu verovatno nikad nisu čule…”.

I nije prošlo ni 2 dana, a ovaj čovek je smenjen sa uredničkog mesta, tačnije otkaz ga je već sačeko od njegove šefice,  kako Mihailović piše – njegove mentorke Mirjane Marković. Nakon 2 godine od otkaza ovaj čovek je naprasno umro, iako je do tada bio zdrav. Mihailović je takođe imao svoje kubure i nedaće, a po pitanju svog referata, ali i onog dobijenog  pisam, jer ga je nažalost negde zagubio. Tačnije pismo je nestalo, negde se zaturilo, propalo u zemlju. Najpre je pismo izostvaio u svom referatu, jer nije uspeo da ga pripremi za izlaganje, ali je već iduće 1999 godine u kojoj smo svi bombardovani, Mihailović rešio da ovo pismo unese u svoju novu knjigu pod nazivom “Kratka istorija satiranja”. I onda je Mihailović počeo među svojim papirima da traži to pismo i ustanovio da je nekim netragom odjednom samo nestalo, te nikako ne uspeva da ga pronađe i citira. Njegova sreća dalje bila je u tome što je to dobijeno pismo čitao pažljivo, čak 3 puta zaredom i dobro je zapamtio njegov sadržaj, a jedino je mogao pismo da prepriča i da napiše suštinu po svom jako dobrom sećanju. U pomenutoj knjizi dao je čitaocima pismo samo u formi prepričavanja, pismo koje je dobio 16 septembra 1998 godine do prof Aleksandra Pavkovića, u kome je izneto svedočenje njegovog pokojnog oca psihijatra Ante Pakoviću, koji u vihoru Drugog svetskog rata uzeo prezime Pavković, a rodom beše sa ostrva Pelješca. Nakon rata dr Ante radio je u Beogradu i bio držan za dobrog stručnjaka, koji se školovao u Zagrebu i nekim drugim zemljama. Godine 1948 dr Antu i prof Vladimira Vujića tadašnjeg predsednika Lekarskog društva, poziva u CK-a Jugoslavije Rankoivć i Đilas. Evo kako je Mihailović prepričao taj istinit događaj:

“Đilas je razgovor započeo time kako Sovjeti na javnim procesima uspevaju od svojih optuženika da dobiju svakojaka priznanja… Da li oni znaju, pitao je član Politbiroa psihijatre, neke posebne METODE za dobijanje takvih priznanja, efikasnije od uobičajene torture, koja dotle, izgleda, nije davala željene rezultate. Zbunjeni psihijatri su odgovorili da oni nešto tako NE ZNAJU i da za slične metode nisu čuli. A da li takva iskustva i znanja postoje u svetu? Psihijatri nisu znali ni to. Onda su im RUKOVODIOCI rekli – a neprekidno je glavnu reč vodio Milovan Đilas - da će, uz bogate dnevnice, dobiti putne naloge za putovanja u inostranstvo, gde treba od poznatih naučnika i stručnjaka da potraže odgovore na ova pitanja. Kad se nađu tamo, neka sami odluče kuda treba da putuju. Doktor Ante Pavković je zajedno s još nekim… otputovao u inostranstvo (u Ženevu)… Posle povratka profesor Vujić i Ante Pavković su o putovanju REFERISALI u Centralnom komitetu, gde su ih opet dočekali Ranković i Đilas. Psihijatri su podneli IZVEŠTAJ da su u inostranstvu saznali da Sovjeti onakva priznanja dobijaju, najverovatnije, pošto nad okrivljenim primene TORTURU NESPAVANJA, koja mora trajati najmanje DESET DANA. Usled višednevnog ukidanja sna, saznali su, mučeni doživljava RASPAD INTEGRITETA o onda se od njega može dobiti kakvo hoćeš priznanje. Tada im je Đilas postavio sledeće pitanje: A da li bi oni mogli za “Centralni komitet”, da naprave EKSPERIMENT s nespavanjem nad desetak “posebno tvrdih komunista”, koji bi im za tu svrhu bili izabrani? To je bilo odviše za Rankovića, koji je prekorno rekao: “Ali, Đido, mi to ne radimo!” Posle ove upadice razgovor se prekinuo, a Aleksandar Pavković kaže da je njegov otac od tada Rankovića prosto obožavao. Po izlasku iz Centralnog komiteta profesor Vujić kaže Pavkoviću: “OVO SU LUDI LJUDI, oni nas zaista mogu naterati da pravimo svakojake eksperimente. Zato ćemo sada ovako. Pronaći ću neki izgovor da vas isključimo iz Srpskog lekarskog društva. I ako mene zatim budu poterali da im eksperiment radim, odgovoriću da sam star čovek i da  se više takvih zadataka ne mogu prihvatiti… A kad to prođe, čim se ukaže prilika, poslaću vas na neko studijsko putovanje u inostranstvo. I vi tada – BEŽITE!”…”.

Godine 1952 dr Ante je isključen iz Lekarskog društva “zbog nebudnosti”, i otišao je u inostranstvo, bez porodice, tamo osnovao drugu porodicu, tamo umro 1984, i nikada više nije kročio u Begrad, osim dva puta u svoj rodni kraj, oko Dubrovnika i u Zagreb, živeći u večitom strahu od Udbe. Mihailović dalje piše još i ovo o dr Anti, prepričavajući nam pismo koje mu je poslao Antin sin:

“Pročitao je sve (Đilasove) knjige izašle na engleskom jeziku i, na osnovu susreta u Centralnom komitetu i nekih detalja u publikacijama, zaključio da je ovaj SADIST i MAZOHIST sa potisnutom homoseksualnošću. Prikrivena seksualnost je, kaže, u psihijatriji poznata kao uzrok sadizma i mazohizma…”.

Metoda zvana mučenje nespavanjem sprovodila se u Glavnjači još 1951, napominje Mihailović i dalje piše da je je tek posle 7 godina, tačnije aprila-maja 2006 u ”Politici” počeo da izlazi feljton pod nazivom “Iz naše prošlosti” koji je pisao Miodrag Maksimović, a izlazi i sledeći podnaslov “Pismo književniku Dragoslavu Mihailovću, piscu knjige “Kratka istorija satiranja” ”. I tako je Mihailovićevo pismo doslovno citirano, te nam nije ponovo dao to pismo. Ono što dalje u “Prilozima“ pete knjige “Goli otok” Mihailović daruje svojim čitaocima jesu neki novi napadi koji su usledili nakon svega toga, a najpre dušebrižnički i zaštitnički ustanak, a kako Mihailović piše, glavne urednice “Politike” Ljiljane Smajlović, koja je donela naslov “Pravo na ljudskost”, te u njemu brani Đilasa i taj njen članak Mihailović u celosti donosi svojim čitaocima. Iz tog članka izdvojimo sledeće:

“… Prošle nedelje je ovde odštampan tekst koji ne prelazi probu građanske pristojnosti i zanatske proverljivosti, o moralnom osećanju da i ne govorimo. Na meti se našao ČOVEK koga su decenijama klevetale udbaške ispostave svih političkih garnitura koje su se smenjivale na vlasti u ovoj zemlji a da ga niko nije smeo javno braniti, prvi disident Milovan Đilas. Napad je čak i za naše prilike bio neobično ZLONAMERAN, a nova je i metoda KLEVETE. ZVERSKI NAPAD na ličnost, u obliku nakaznog psihološkog profila, lansiran je bez ijednog dokaza, navodno iz usta čoveka koji više nije među živima, a koji se za života nije potrudio da ih sam iznese. Pouzdano se zna jedino to da je u javnost stigao posredstvom književnika Dragoslava Mihailovića, koji je deo literarne karijere utrošio na obračun sa Đilasom…”.

Na ovo Mihailović piše svojim čitaocima, te kaže:

“Tako, glavna urednica “Politike”. Nije zverski, smatra ona, što su dva člana Politbiroa Komunističke partije Jugoslavije, od ukupno četiri njih, pokušali da uvuku dvojicu naučnika u EKSPERIMENTE TORTUROM NAD ZATVORENICIMA, i što je takvo MUČENJE zatim, bez obzira na ovaj pokušaj, širom zatvorske mreže Jugoslavije, a naročito u jednom ostrvskom leglu, sprovođeno; ali jeste zverski i nepristojno što je neko ko je slična mučenja iskusio to nazvao zločinom. Ovakve hrabre individue kao što je novinarka Ljiljana Smajlović baš zaslužuje poštovanje. Za mene je sada iskrslo OPASNO PITANJE – šta da uradim ako neko kao ova novinarka postavi pitanje da li sam pismo koje sam interpretirao zaista dobio ili sam ga, u slepoj mržnji prema “prvom disidentu”, izmislio? Ako ga nisam izmislio, kazaće ubedljivo, zašto ga nisam, jednostavno, naveo onako kako je napisano, pa ne bi bilo dvoumice da li sam govorio istinu ili lagao? Ako, pak, kažem da sam ga dobio, pa zatim izgubio, ko će mi poverovati?...”.

Kao i uvek, Dragoslav kreće u proveru i svoje istraživanje te otrkiva da Aleksandar Pavković zaista postoji i onda mu piše pismo meseca janura 2004 godine u kome mu šalje svoje dve knjige, roman “Treće proleće” i studiju “Kratka istorija satiranja”, u kojo je prepričao pismo njegovog oca dobijeno septembra mesca 1998 godine, pojašnjavajući dalje da je to učinio, jer je originalno pismo izgubio, te umesto da ga citira, pribegava samo prepričavanju. Početko februara iste 2004 Mihailović od Aleksandra Pavkovića takođe dobija odgovor, a u pismu se kaže da je sve tačno kako je i prepričano.

Onda je u “Politici” pokrenuto niz pisama čitalaca koji su puni izliva nežnosti i svake simpatije samo za dželata Đilasa, a u čuvenoj rubrici “Među nama”, gde su se potpisivali punim imenom i prezimenom mnogi, ljudi i žene, braneći neoskrnavljeni čisti lik i deo jednog nedodirljivog idola Đide, teško pomirljivi sa eriketom da im je miljenik elite sadista ili nedajbože homić. Onda su i u “Politikinoj” rubrici pod nazivom “Pisali su nam još…”, takođe objavljivana neka slična pisma čitalaca, a mnoge glasne organizacije stale su tada da odbrane ličnost Đidinu, a lista ko sve potpisuje to pismo ili peticiju podrške za lik i delo Đide ogroman je, a svako koga zanima neka što pre pročita na stani 350 u “Prilozima”  pete knjige “Goli otok”. Po mnogima čak i danas sve događaje oko Golog otoka treba prepustiti pražini, zaboravu, i zatisnuti kamenom da muči i ćuti. A Đido i njemu slične elitističke veličine, veličati dok je sveta i krvavog svakog našeg veka. Evo šta je Mihailović odgovorio tada svim tim zaštitarima Đidine ugrožene ličnosti:

“Što se tiče “okrvavljenih” ili ”čistih ruku” druga budućeg prvog disidenta, uz mnogobrojne ostale, nešto će nam reći i autor Boris Rašeta u zagrebačkim “Novostima” od petka 3 juna 2011 u rubric “TV Rešetanje” na 39 strani, gde navodi odlomak iz Đilasovog Revolucionarnog rata. “Kundak se odlomio, Nemac pao na leđa. Izvadio sam NOŽ i jednim mahom PRESEKAO Nemcu grkljan. Zatim sam dodao NOŽ Raji Nedeljkoviću, političkom radniku koga sam poznavao pre rata i čije su selo, Gro(š)nicu, blizu Kragujevca Nemci izmasakrirali 1941 godine. Dodao sam mu NOŽ da dokrajči drugog Nemca…”. No, u fusnoti broj 96, Mihailović još kaže o narodnom heroju Radisavu Raji Nedeljkoviću: ”… u njegovom kabinetu izgubio (je) život sekretar Mesnog komiteta Komunističke partije u Ćupriji Marko Stojanović Prišupko. Ovo je u partiji prikazano kao samoubistvo pištoljem zbog toga što je Ćupričanin razotkriven u Oblasnom komitetu kao informbirovac… ubijeni (je) imao rane na leđima, ali su oni bili primorani lažno da konstatuju da je u pitanju samoubistvo…”.

Dragoslav Mihailović piše novo pismo Aleksandru Pavkoviću 10 maja 2006 u kome opisuje sve ove napade od strane urednice “Politike”, u kome je pisac prozvan za neukus, za izmišljotine, itd. Mihailović u tom pismu veli:

“… Dragi Saša, ako imate mogućnosti da preko interneta pročitate ta dva članka u “Politici”,  molim Vas, učinite to, da biste videli tu RUŽNU BESMISLICU… A ne treba ni da Vam kažem koliku biste mi uslugu učinili ako biste se kratkim pismom na prikladan način sami obratili uredništvu…”.

Mihailović je na ovo pismo odmah dobio odgovor 10 maja 2006, gde se govori:

“… Ako budem pisao “Politici”, morao bih da pomenem da je moje pismo u “Politici” bilo citirano bez mog znanja i da se stoga to pismo ne može smatrati kao napad niti je to tako bilo smišljeno…”. I zaista Aleksandar Pavković je urednici “Politike” napisao pismo već 18 maja 2006, u kome je rečeno:

“… Moj pokojni otac je odbijao da bilo šta napiše o svojim razgovorima sa političkim rukovodiocima bivše Jugoslavije kao i o svojim iskustvima sa službenicima političke policije (koju je on zvao UDBA). On se PLAŠIO da bi objavljivanje njegovih zapisa vodilo represalijama protiv njega i protiv njegove porodice bilo gde se oni nalazili… Pričanje mog oca sam g. Dragoslavu Mihailoviću preneo u želji da doznam da li postoje bilo kakva druga svedočanstva koja bi mogla da potvrde ili opovrgnu to što je meni ispričano. Takva svedočanstva bi nam verovatno pomogla da odgovorimo na pitanje ko je planirao i odobrio SISTEMATSKO ZLOSTAVLAJNJE ZATVORENIKA o kojima je već dosta objavljeno. To je, mislim, važno pitanje istoriografije Jugoslavije dvadesetog veka. Mislim da bi i “Politika” svakako mogla da doprinese traženju odgovora na to pitanje…”.

Na ovo pismo nikad mu nije odgovoreno, niti je pismo ikada osvanulo u “Politici”, a Dragoslav Mihailović dobija elektronskim putem zatim konačno i kopiju onog svog jednom dobijenog, a zagubljenog pisma, koji se u celosti može pročitati na strani 355, u “Pirlozima“ pete knjige “Goli otok”.

Iz tog pisma od 26 septembra 1998 godine, koje je Aleksandar Pavković uputio Mihailoviću, kao čitalac, izdvajam tek sledeće:

“… odlučio (sam) da Vam prepričam neka kazivanja moga oca o Đilasu. Mislim da će Vas ona zanimati jer vidim da imate retko razumevanje psihologije takvih ličnosti… Đilas je psihijatre pitao da li znaju kako se mogu dobiti lažna priznanja od najvernijih partijskih kadrova, kao što je Staljin dobijao od svojih boljševika… Naša dvojica psihijatara tu TAJNU nisu znali i tada im je dato u zadatak da odu u Zapadnu Evropu i da se dobro raspitaju kod vodećih psihijatara kako se to može postići. Dobili su poveću sumu, nekoliko hiljada ili desetina hiljada dolara za trošak i za honorare. Otac se, noseći taj novac u Ženevi šetao oko jezera, misleći da prebegne; sprečio ga je SILAN STRAH da će ga UDBA pronaći i ubiti. Psihijatri su zadatak dobro obavili jer nije bilo nikakve tajne: većina vodećih stručnjaka im je rekla da se sistematskim ukidanjem sna od najviše deset dana kod većine ljudi gubi osećaj ličnog identiteta i kontrole nad postupcima i da se pod tim uslovima može dobiti sve. Nije potrebna ni posebna terapija niti lekovi ni posebna aparatura…”.

Drugi deo priče o svom ocu čuo je Pavković tek negde 1981, a tada je saznao za očevo izbacivanje iz Lekarskog društva, a to mu je ispričao jedan kolega, a kad je otkrio ocu da zna čak i to, otac mu je onda dao i ostatak priče ili dijagnozu o Đilasu:

“… Svoje sećanje nikad nije hteo da snima na kasetu niti da napiše jer se uvek bojao UDBE. Uvek se jako interesovao za Đilasa, kupio je i pročitao sva njegova dela objavljena na engleskom. Na osnovu svog iskustva i pročitanih dela, njegova je DIJAGNOZA bila. Paranoja koja potiče iz potisnute homoseksulanosti… Drugo, Đilasov sadizam i mazohizam, koji je on pokazao u svojoj fiksaciji za torturu (kako u svojim memoarima tako i u opisanom slučaju), su, smatrao je otac, poznati simptomi potisnute homoseksualnosti…Taj kolega mi je rekao da je on (pošto je i sam psihijatar) samo načuo da su i na Golom otoku bili angažovani i neki psihijatri radi eksperimenata nad ljudima…”.

Zatim Mihailović donosi članak koji je napisao novinar i publicista Milinko Đorđević, takođe bivši golootočanin, uz napomenu da je ovaj članak odbijen od strane urednice “Politike”, (ako je čitalac dobro razumeo nisu ga hteli objaviti ni u “Nin”-u), a objavljen je samo u “Književnom listu”, 1 avgusta 2006. Mihailović ovaj članak objavljuje u “Prilozima” pete knjige “Goli otok”, tek posle 5 godina. U tom odgovoru pod nazivom “Perom i revolverom”, Đorđević je kazao:

“… Na molbu pisca Mihailovića, sin psihijatra je ponovo ovih dana pismeno potvrdio ISTINITOST očeve ispovesti. U istoriografiji – koliko znam - takvi dokumenti nazivaju se sekundarnim izvorima i smatraju se validnim. Pogotovu ako njihov autor zbog starosti nije bio u stanju da ih svojom rukom i lično uruči, već je to učinio njegov sin. Jedina istina u novoj rubrici glavne urednice jeste da je klasik sprske književnosti, akademik i dobitnik niza nagrada…deo svoje karijere utrošio pišući, pored umetničkih dela, i knjige dokumentarnog žanra. Ali ne radi obračuna s Đilasom, već s ciljem obelodanjivanja ZLOČINA režima Josipa Broza uz čije je skute, istina među najbližim saradnicima, skoro dve decenije bio Milovan, s laskavim nadimkom Đido… Pored Branka Ćopića, bio je jedini srpski pisac koga je Josip Broz napao na javnom mitingu zbog antirežimskog sadržaja njegovog kultnog romana “Kad su cvetale tikve”… Prvi ratni zadatak koji je Broz poverio Đilasu bio je podizanje ustanka u Crnoj Gori. On je tamo prispeo početkom jula 1941 godine  u svojstvu delegata Vrhovnog štaba… Sprovodeći istragu nad umornim i izgladnelim borcima, Đilas je sam donosio smrtne presude… poveo (je) grupu partizana u selo Ranitovići i “pobio celu porodicu, pokupio stoku, proglašavajući ih, bez prethodne istrage, za četnike”. Milku i Živu Đorđevića nameravao je da strelja samo zato što su, po njegovom mišljenju, malograđani… Dolaskom u oslobođeni Beograd Đilas postaje ministar u prvoj saveznoj vladi. Ali ćud nije promenio… ”prvi disident” je pokrenuo kampanju lomljenja samostalnih sudova i njihovo stavljanje u službu dnevnih ciljeva partijske politike…U Jugoslaviji je nastao PROGON svih građana koji nisu poverovali da je krivac za raskid isključivo na strani Kremlja…Vrhunac cinizma predstavlja tvrdnja da nije doprineo hapšenju čak ni njegovih najbližih saradnika u Antitropu… Bio je to u stvari nalog za hapšenje četrnaest novinara (među kojima je bio i pisac ovih redova) koji su posle kratkotrajne istrage u Glavnjači otpremljeni na Goli otok… Posle puštanja na slobodu nijedan novinar nije vraćen na svoje radno mesto, a dvoje su na Golom otoku pokušali samoubistvo…”.

I na kraju Mihailović donosi razgovor sa Aleksandrom Pavkovićem koji je objavljen u “Književnom listu” u zimu 2009, gde ja kazao o pomenutom sporu:

“Moj otac se celog života strašno plašio Udbe, iako je od 1952 živeo u SDA. Odbijao je bilo šta da napiše i objavi o svojim razgovorima s Milovanom Đilasom - a tvrdio je da je imao duže razgovore sa Đilasom nego što je sam Đilas imao sa Staljinom… Priču sam ispričao g. Mihailoviću u nadi da će on ili neko drugi moći više o tome da kaže – da potvrdi ili opovrgne ovu priču. Dakle, moja namera je bila da se obelodanjivanjem ove priče pomogne utvrđivanje istine oko uloge Đilasa u ZLOSTAVLJANJU političkih zatvorenika za vreme dok je on bio na vlasti. Nisam nigde trvdio da je ta priča istinita – osim mog oca niko je nije potvrdio… u vreme kad mi je otac tu priču ispričao, 70-ih godina prošlog veka, Đilas je bio najpoznatiji protivnik komunizma, čovek koji je navodno shvatio istinu liberalizma i neistinu komunizma… Moj otac nije ispoljavao nikakvu mržnju prema Đilasu već je, u psihoanalitičkoj tradiciji, smatrao da on pokazuje psihopatološke simptome, dakle simptome bolesti koja je izlečiva. Veoma mi je žao što se ova priča tumačila kao lični i politički motivisan napad na Đilasa i kao povod da se on brani od navodnih neprijatelja…”.

Mihailović na kraju “Priloga” pete knjige “Goli otok”, još veli:

“Mislim da smo ovim došli do odgovora koja su nas u ovim pitanjima zanimala, a naročito o onom da li je Politbiro jugoslovenske Komunističke partije želeo i pokušavao da uvede psihološke eksperimente i psihološku torturu nad političkim zatvorenicima. Razvoj odnosa prema uhapšenicima i zatvorima i logorima tog vremena, smatram, dovoljno nam jasno govori da je takva tortura postojala i da se ona naročito sprovodila u logorima pod imenom Golog otoka i uopšte za vreme spora s Informbiroom. Pritom ne isključujem mogućnost da je sličan odnos prema zatvorenicima mogao postojati i u drugim periodima tadašnje vlasti”.

Čitaocu se nameće bar jedno pitanje, za neko novo razmišljanje: Zašto je titoistima toliko smetala navodno samo jedna jedina Rezolucija, ali ne i užasni metodi mučenja koje su staljinisti primenljivali? Zašto su toliko težili da ih kopiraju, a možda čak i prestignu?

Na samom kraju pete knjige “Goli otok”, sledi spisak i to sveukupni popis umrlih na Golom otoku, gde ima ukupno 446 umrlih i ubijenih, a od 1949, pa sve do 1986, a spisak je Mihailović dobio od prijatleja A. Pala, o čemu kaže: ”Spisak, očigledno, potiče iz zvanične dokumentacije i radio ga je zasad nepoznat čovek”. Ovo je “prvo zvanično priznanje jednog terorističkog sistema da je u logoru o kojem govorimo bilo i mrtvih”, a pre nego čujemo cifre, Mihailović još veli: ”Nadam se da će ljudi od nauke koji ostaju iza nas to i učinitii”.

Najviše je pobijeno i umrlo civilnih lica, čak 334, a najstrašnija godina po broju odnetih i prerano ugašenih života bila je 1951 u kojoj je nestalo 189 civilnih života. No, stradala su i neka vojna lica svega 112, a i za njih je najstrašnija bila 1951 koja je odnela čak 71 život. Nisu ljudi samo umirali, mnogi su se čak i ubili, počinili samoubistvo. Dakle 1951 odnela je ukpuno 260 života, što znači odnela je više od polovine ukupnog broja svih umrlih, gledano po ovoj urađenoj popisnoj listi.