.jpg)
Reći će već u prvoj početnoj glavi nazvanoj “Procene
i planiranje”, da je za svaku državu od najvitalnije važnosti dakle umeće
ratovanja, a da bi se vladalo pomoću svega ovoga umešno, potrebno je slediti 5
velikih principa, a to su kao prvo moralni zakon, zatim nebo, potom zemlja, onda
zapovednik i na kraju kao peto metod i disciplina. Moralni zakon dovodi do sklada
naroda i njegovog vladara, te ljudi jedne države ostaju raspoloživi u ratu ne
mareći uopšte što bi mogli recimo za državu žrtvovati svoje obične živote. Nebo
ima značenje noći i dana, hladnoće i vrućine, vremena i godišnjih doba. Zemlja
označava udaljenost, koja može biti velika i mala, označava opasnost i
bezbednost, kao i otvoreno zemljište, uzane uske prolaze, te tako i šansu za
preživljavanjem, ili pak šansu za smrt. Zapovednik treba da bude primer
mudrosti, mora da bude iskren, da ga odlikuje ljudskost, strogost, kao i hrabrost.
Kinezi poznaju 5 velikih vrlina, a one su: ljudskost ili dobronamernost, zatim ispravnost
uma, samopoštovanje i samokontrola i ispravan osećaj, zatim mudrost i kao peta tu
je još iskrenost i poverenje. U “Umeću ratovanja” pre ljudskosti i dobronamernosti
dolazi vrlina mudrosti i iskrenosti, ali isti tako mesto ispravnosti uma i samopoštovanja,
samokontrole i ispravnog osećaja dolaze dve vojničke vrline, a to su hrabrost i
strogost. Metoda i disciplina podrazumevaju upravljanje i raspoređivanje
ljudstva, kao i održavanje puteva,
snadbevanje hranom, itd. Samo general koji bude poznavao ovih 5 principa biće pobednik
u ratu.
Najveća ratna veština počiva na obmani kaže Sun Cu,
te treba se dobro pretvarati i pokazati svom neprijatelju kako još nismo priprvani
za napad, i moramo ga obmanuti da smo tek u fazi mirovanja, kao što ga moramo još
prevariti da smo jako blizu, a bićemo
zapravo jako daleko i obrnuto, jer kad budemo daleko, prevarićemo ga da pomisli
da smo ipak jako blizu. Neprijatelju ćemo putem obmane zabaciti mamac i čekati
da zagrize. Ukoliko se radi o nadmoćnijem neprijatelju treba ga izbegavati, a ako
nam je neprijatelj blag, učinimo sve da ga dobro razljutimo, te glumimo da smo
jako slabi, kako bi se naš neprijatelj nad nama uzoholio. Poigrajmo se sa svojim
protivnikom i neprijateljom i budimo kao prepredena mačka, a on neka bude naš u
zamku uhvaćen miš. I svog neprijatelja napadnite samo onda kad on bude
nespreman i pojavite se na mestu gde vas on najmanje očekuje.
Druga glava zove se “Pokretanje rata”, a ako ste već
u ratu i ako ste daleko od svake pobede, ako je oružje vašeg ljudstva otupelo, i
posustalo, nemojte nikad postaviti opsadu oko grada. Ako se rat oduži, država će postati novčano iscrpljena i nikome
živom ne odgovara rat koji predugo traje. I ovde mudrost dakle ne pomaže više.
A pomaže samo munjevit napad koji se izvede munjevito, hitro, brzo. I taj napad
ne mora biti genijalan, ali mora biti hitar. Hranu morate obezbediti svojim vojnicima,
ali isto tako od neprijatelja otimajte i pljačkajte, harajte. Rat osiromašuje i
vaš narod, a u ratu cene skaču i to opet slabi ekonomsku moć vašeg naroda. A da
bi ubili svoje neprijatelje najpre morate razbuktati gnev kod svog naroda, i
morate mu obećati nagradu i tako ga stimulisati da ratuje za svoju državu. Cilj
svakog rata jeste pobeda, i prema ratu se ne možemo ponašati nikad nemarno. Onaj
ko predvdodi vojsku taj odlučuje o
sudbini svakog živog pojedinca uključenog u rat, i od njega jednog zavisi da li će narod živeti
ili će narod postradati.
Treća glava zove se “Napadačka strategija” u kojoj se
kaže da je najbolje zemlju svoga neprijatelja zauzeti celu i netaknutu, a svako
razaranje tuđe zemlje nije dobro, i dalje govori kako je bolje jednu vojsku zarobiti,
ali ne i uništiti. U ratu je najbolje svoje neprijatelje dezorjentisati i smutiti,
te im poljuljati temelje, učiniti da njihova vojska postane neupotrebljiva i
onda je to već pobeda koju propagira Tao mudrost. Upoterba sirove sile jeste
uništenje neprijateljske vojske, ubijanje njihovog generala, osvajanje njihovih
utvrda, porobljavanje naroda, a to se već kosi sa pincipma Tao mudrosti. Izvojevati
pobedu u svim borbama nije najviša vrlina, jer najviša vrhunska vrlina po Sun Cuu
jeste slomiti svoga neprijatelja bez upotrebe ikakve borbe. Takođe, neprijatelje
treba sprečiti da se ujedine. Sun Cu veli: “Vojskovođa koji nije sposoban da
obuzda svoju ljutinu poslaće svoje ljude da jurišaju kao najezda mrava, usled
čega će trećina ljudi izginuti a grad ipak
neće biti zaposednut. Takve su katastrofalne posledice opsade”. Najveštiji je
onaj vođa koji potčini neprijatelja bez borbe, bez opsade. Neprijatelj se može opkoliti
samo ako imamo vlastitu snagu koja je 10 puta jača od neprijateljske, a napadamo
neprijatelja ako smo 5 puta jači od njega.
Ali, ukoliko smo samo 2 puta jači od svog neprijatelja, onda svoje snage delimo
na dva dela. Ako smo izjednačeni možemo se boriti, a ako smo slabiji onda ga
moramo izbeći, a ako smo neravnopravni onda je najbolje da pobegnemo. Neki vladari
svom narodu odabiraju zlu sudbinu na ova 3 načina: prvo, oni narede napad ili
povlačenje, a pritom ne vode računa da takva naredba može i da se ne posluša.
To je Sun Cu nazvao osujećivanje vojske. Drugo, vladar vojskom upravlja kao i
državom, ne vodeći računa o uslovima koji tu vladaju, te dolazi do nespokoja
među vojnicima. Državom se upravlja pomoću humanosti i pravednosoti, ali vojskom
se upravlja oportunistički i prilagodljivo. I treće, izbor nekih oficira može
dovesti do zanemarivanja principa prilagodljivosti okolnostima, što po Sun Cuu
itekako dodovdi do poljuljanog samopouzdanja kod vojnika. I na kraju postoji 5
suštinskih stvari pomoću kojih se dolazi do pobede, a to su, prvo - pobeđuje
onaj ko zna kad se treba boriti, a kad ne treba, drugo - pobeđuje onaj ko zna
kako se upravlja snagama, ne važno da li su one slabe ili nadmoćne, treće - pobeđuje
onaj u čijoj vojsci su svi prožeti istim duhom, bez obzira koji čin nose,
četvrto - pobeđuje onaj ko ume da pričeka i uhvati svog neprijatelja nespremnog,
i peto - pobeđuje onaj na čije odluke ne može uticati čak ni vladar države. Samo
onaj ko poznaje samog sebe i svog neprijatelja od rata se ne plaši uopšte, kao ni
od borbe. A ko pozanje sebe, a ne pozna neprijatelja svoga, doživeće jedan
poraz. A ko nepoznaje ni sebe ni svog neprijatelja, taj gubi u svakoj borbi. Ko
poznaje neprijatelja može da započne ofanziu, a ko poznaj sebe može da izdrži u
svojoj odbrani. Najveća tajna odbrane počiva u napadu. Odbrana je napad koji je
dobro isplaniran.
Četvrta glava zove se ”Taktičko razmeštanje”, ili
pozicioniranje. Dobar ratnik vodi računa da nikad ne bude poražen, te strpljivo
čeka čas u kome će dotući svog protivnika kao zeca. On se unapred osigurava od
poraza, čak i kadnije siguran da će ga pobediti. Postoji izreka kineska po
kojoj čovek zna kako treba pobediti čak i
kad nije u stanju da pobedi. Dobar ratnik osigurava se od poraza samo
dobrom taktikom koja mora biti odbrambena, ali i napadačka kad zatreba. Vešte vojskovođe
kreću u napad sa najviše nebeske visine, a to su potpune pobede, dok loše vojskovođe se skrivaju ispod 9 slojeva
zemlje, i tako štite sebe, tajnovitošću. A kad svetina već vidi nečiju pobedu
na dohvat nečije ruke, to više nije sam vrh umeća ratovanja, niti je to vrhovna
vrina, jer boriti se i pobediti samo je nešto
što se odlično izvede. Onaj ko podigne opali list sa zemlje ne znači da poseduje
veliku snagu. Ili onaj ko vidi sunce i mesec ne znači da ima izoštren vid. Ili
onaj ko čuje grom ne znači da ima istančan sluh. Mudar borac jeste samo onaj ko
do pobede dolazi olako, a olako pobeđuje onaj ko ume da gleda ispod same površine
stvari, kazao je Mej Jao Čen (1002-1060 nove ere) čuveni pesnik, istoričar i
državni sekretar podanik dinastije Sung. Sun Cu pak piše: “Stoga vešt borac postavlja
sebe u položaj koji čini poraz
nemogućim, i ne propušta pravi trenutak da porazi neprijatelja. Tako u ratu strateg
pobednik jedino poseže za bitkom nakon što je pobeda već izvojevana, dok se
onaj koji je predodređen za poraz prvo bori a kasnije traži pobedu”. Dakle, pre
pohoda ratnog prvo se postavi plan i to plan koji obezbeđuje pobedu, a tek onda
se vojsom kreć u ratni pohod, a ko se osloni na sirovu silu i snagu neće imati
unapred osiguranu pobedu.Vođa mora biti besprekoran, moralan, mora se držati
metoda i discipline, mora svoje metode odmeravati, dobro procenjivati, proračunavati,
te imati uravnoteženost ne samo za uspehe, već i neuspehe, i na kraju dolazi
pobeda. Vojska je slična vodi, a voda kad pohita u ravnicu nezadrživa je razorna
sila, bujica. Neprijatelj se napada samo onda kada je nespreman i kad ne
očekuje napad. Neprijatelj se udara samo tamo gde je najslabiji i najranjiviji.
Peta glava zove se “Sile”, a za upravljanje silom i
malom i velikom potrebna su ista načela. Važno je da vojska ostane neuzdrmana,
što se postiže putem primene manevara. Postoji 5 muzičkih nota, a samo njihovom
kombinacijom stvaraju se najdivnije melodije, postoji 5 osnovnih boja -plava, žuta,
crvena, bela i crna, a samo njihovom kombinacijom stvaraju se nijanse mnoge. Postoji
5 ukusa - opori, kiseli, slani, slatki i gorki, a njihovom kombinacijom nastaje još više ukusa. Ali, u ratu Sun Cu veli postoje samo 2 metoda napada,
neposredni i posrednii. Kad jurišaju trupe to je nalik vodenom brzaku koji kotrlja
svo kamenje i stene. Odluka mora biti valjana i nalik je sokolu koji se
obrušava na svoj plen. Soko žrtvi lomi kičmu u pravom času. Dobar borac mora
biti strašan poput ovog sokola i mora hitro donositi svoje odluke. Sila je kao
zategnuta strela, koja samo čeka odluku da bi bila vešto odapeta. Savršena
disciplina odražava se pomoću prividnog nereda, a isto tako hrabrost održava
prividni strah, a snagu odražava prividna slabost. I treba da se odglumi pometnja
u svojim redovima, da se neprijatelj dovabi u klopku, itd. mudar borac se
koristi ne pojedinačnom snagom svojih vojnika, već ujedinjenim združenim silama.
Hrabri su sposobni da se bore, prezni su sposobni da se odbrane, a mudri su sposobni
da dodele savete, te svačiji talenat treba iskoristiti u ratu. Često se uz malo
snage može positići jako mnogo.
Glava šesta zove se “Slabe i jake tačke”, a onaj ko
prvi stigne na bojno polje biće odmorniji. Najmudriji borac nameće svoju volju
neprijatelju, i pojavljuje se upravo tamo gde neprijatelj njegov to ne očekuje,
i udara u najranjivije mesto. Uspeh postiže
onaj ko udari na mesta koja nisu branjena. Siguran je onaj ko je već osigurao
položaj koji se ne može napasti. Najveštiji je onaj napadač samo onaj čiji
protivnik ne zna šta napada, i koji ne zna šta treba braniti. Najbolje je napasti
brzo i udariti poput groma te uteći brzinom vetra. Mesto borbe i sukoba najbolje
je da ostane nepoznato neprijatelju, jer neće znati šta treba da brani i rasuće
svoje snage na više tačaka, punktova, a
u jednoj sigurno mora biti tako ranjiv i slab. Čak i najbrojnijeg neprijatelja
moguće jeste odvratiti od borbe. Neprijatelja
treba uzbuniti takođe, i treba ga uznemiravati, itd. A pobeda proističe iz
dobre strategije, iz bojnih planova i kombinacija. I ne treba ponavljati više nikad
taktiku koja je jednom donela pobedu. U ratu treba izbegavati sve štoje jako i
sve ono što nasraće na slabo kaže nam Sun Cu. Pobeda se stiče u odnosu prema
neprijatelju sa kojim se treba suočiti. U ratu nema stalnih uslova.
Sedma glava zove se “Manevrisanje” u kome se kaže da
od vladara svoj komandni položaj dobija vojskovođa. I ko ume da dobro proceni razdaljinu
moći će da stigne pre svog neprijatelja čak i ako krene posle njega u
zaostatku. Ako nema discipline manevrisanje postaje kobno. Ako vojska ostane bez
snadbevanja i zaliha piše joj se propast. I ne treba sklapati saveze sa
susedima, sve dok se njihova narav dobro ne upozna. Ne treba poći na marš ako se
ne zna konfiguracija zemljišta i terena. Potrebno je imati saradnike među meštanima
vodičima. I ko u ratu bude primenjivao prikrivanje postiže upseh. U ratu se mora
biti brzo poput vetra, a redovi treba da
se drže zbijeni kao šuma. Vojska mora biti nalik požaru kad nadire, a kad stoji
nalik planini neosvojivoj. obrušavanje jedne vojske mora biti poput udara
groma, a pre pokreta treba dobro razmisliti i doneti zaključke. Pobednik postaje
samo onaj ko ume da skrene svoga protivnika, i to se zove umeće manevrisanja po
Sun Cuu. Vojska mora postati jedno ujedinjeno telo. Milion vojnika zavisi od
duha samo jednog čoveka, vođe koji je glavni okidač njene moći. Mudar
vojskovođa mora da poznaje i da poseduje umeće poznavanja raspoloženja, mora
biti ne samo disciplinovan, već i pribran, mora umeti da vlada samim sobom, mora
mudro upravljati svojim snagama, resursima, mora imati umeće proračunavanja
okolnosti, itd. Nepobediv je samo onaj vojnik koji ima jednu jedinu želju - da
se vrati nazad kući. Ako je neprijatelj očajan na njega ne treba previše
navaliti, jer i životinja u tesnacu najviše se opire. Zato je važno poznavati
kako se vodi rata, a to je već primenjena umetnost ratničkog umeća.
Osma glava zove se ”Varijacije i prilagođavanje”, a reč
je o 9 varijacija u primeni ove taktike. Vladar u ratu dodeljuje svom vojskovođi
videli smo komandni položaj. U ratu postoje i putevi kojima ne treba nikad ići
kaže Sun Cu, ali isto tako postoje i vojske koje se nikad ne smeju napasti, itd.
I na kraju, postoje vladareve naredbe koje ne treba nužno i uvek poslušati. I treba
poznavati 5 prednosti ratovanja te svoje ljude iskoristiti što je bolje moguće.
Čak i kad postoje poteškoće moguće je izbeći ono najlošije, najgore. Neprijatelja treba što više obezglaviti, bacati mu mamce i
nagoniti ga da juri za njima. Umeće ratovanja ogleda se u spremnosti da znamo kako
dočekati treba svoga neprijatelja i kako se zaštiti od njegovih napada. General može da počini 5 velikih grešaka, a to su:
nemarnost, a to je put ka uništenju, zatim kukavičluk, a to je put zarobljeništvu,
potom nagla narav koja se podstiče uvredama, preosetljivost po pitanju časti i
vođenje računa da se ne obruka, i kao peto preterana briga za njegove ljude, što
opterećuje i odvodi u brige. Ako je neko hrabar i bori se nepromišljeno nalik je
razbesnelom biku. Dobar general nema nameru da pogine, ali isto tako ni nameru
da preživi po svaku cenu. On ne sme da se gnev, ni da se zbunjuje, a svaku
priliku mora da zgrabi poput tigra. Po svojoj strategiji može delovati, ali i ne
delovati.
Glava devet
zove se “Pokreti i razmeštanje trupa”, a evo kako se vojna sila sve razmešta
po Sun Cuu. Dakle, ne treba se boriti pri penjaju uzbrdo nikad. A ko pređe reku
treba od nje i da se udalji. I tek kad pola neprijateljske vojske pređe reku
treba ga napasti. Naterati zatim neprijatelja da bude okrenut ka suncu. Prednost
uvek dobija samo onaj na uzvišenom
položaju. Vojska koja boravi na tvrdom
tlu neće podlegati bolestima i zarazi, epidemiji. Treba zauzeti osunčanu
stranu, dakle treba se okoristiti prirodnim prednostima tla i terena, zemljišta.
I kad ptice naglo polete, reč je zasedi. Ako životinje naglo beže, reč je o
naglom napadu. Ako se prašina visoko podigne dolazi kočija. Ako je prašina
niska dolazi pešadija, itd. Pojačane pripreme
govore da je neprijatelj spreman za napad. To govore i odmerene reči, a grub govor
govori o povlačenju. I kad se vojska nasloni na svoja koplja to znači da je
slaba i gladna. A tamo gde se ptice okupljaju mesto nije zaposednuto. Ako se noću
čuje graja, reč je o nervozi. I tamo gde ima nereda vojskovođa je slab. I kad se
naljute oficiri to znači da je ljudstvo umorno. I kad se male grupe okupljaju i
nešto govore, reč je o nezadovoljstvu obične vojske. I kad stignu izaslanici neprijatelj
želi primirje. I ko ne bude umeo da predvidi situaciju i razume neprijatelja
dospeva u zarobljeništvo. I ne treba prezirati ni najslabijeg protivnika svoga.
I ko kažnjava svoje vojnike oni ga neće više slušati i biće nekorisni u ratu. A
prema njima mora se postupati dakle čovečno, ali ih i držati pod strogom kontrolom
te zavesti čeličnu disciplinu. Zapovednik mora biti blag, ali i čvrt.
Deseta glava zove se ”Teren”, a postoji 6 vrsta
terena: pristupačan, neprohodan, usporavajući, tesan, strm, na velikoj udaljenosti
od položaja neprijatelja. I tako, zemljište koje se malo prelazi zove se
pristupačno, a ko zauzme uzivišeno i osunčano mesto u prednosti je. Neprohodno
je zemljište koje se lako napusti, ali se teko zauzima ponovo. Usporavajuće
zemljište takvo je da tu nijedna strana nije u dobiti. Postoji 6 vrsta propasti
za koje je kriv samo general, a to su: bekstvo, neposlušnost, slom, uništenje, dezorganizacija
i poraz. neposlušnost se javlja kada su obični vojnici jači od svojih slabih oficira.
Žestoki oficiri slamaju običnu vojsku. Gnevni i neposlušni oficiri počinju
bitku pre nego je glavni zapovednik odobri, a počinju je iz mržnje, a to vodi
ka uništenju. Slabi generali bez autoriteta daju nejasna naređenja. To su sve
nesposobne vojskovođe koji odvode zemlju u poraze. Pored naklonosti terena
potrebno je imati i velike vođe sposobne,
one koji imaju potrebno i primenljivo znanje. Ako se rat neće završiti pobedom
ne treba se boriti čak ni ako tako naredi vladar, a ako se rat završava pobedom
onda se treba boriti čak i ako vladar to zabrani. Sun Su piše: ”Vojskovođa koji
napreduje ne žudeći za slavom i povlači se ne plašeći se sramote, čija je jedina
misao kako da zaštiti zemlju i dobro služi svome vladaru, dragulj je u kruni
svoje države”. Vojnci se tretiraju kao svoja rođena deca i sinovi. A ko ne ume
da zavede disciplinu imaće razmaženu vojsku, koja će biti neupotrebljiva u ratu
i zato general ne može biti ljubazan bez prestanka. Ljudi će voleti zapovendnike
koji su dobri i one kojih se plaše. Napad je pola puta do pobede, a pola puta
do pobede jeste kad neprijatelj nije spreman i ne zna da su ljudi njegovog napadača
spremni za napad. Vojnik ne može da ima nedoumice po pitanju napada, jer onaj
ko poznaje zemlju i nebo taj će imati potpunu pobedu.
Jedanaesta glava zove se “Devet situacija”, a govori
o 9 vsti zemljišta: raspršeno, nestabilno, sporno, otvoreno, zemljište u ukrštanju
važnih puteva, opasno zemljište, teško zemljište, skučeno zemljište, i
zemljište očaja. Kad se neko bori na svom zemljištu, reč je o raspršenom zemljištu.
Nestabilno je zemljište kad neko prodre na neprijateljsko, ali ne previše daleko.
Sporno je kad zaposedne ogronmo i to mu donese prednost. Otvoreno je ono gde
ima slobode kretanja za obe strane. U prednosti je onaj ko zauzme mesta važnih puteva.
Opasno je kad neprijatelj prodre u srce nečije zemlje. Teško je ono što se teško
prelazi, a to su močvare, blato, neprohodne šume. A skučeno je ono kad se ide kroz
klanac i tesnac, uskim stazama. Očajno je
tamo gde se od uništenja spašava samo borbom, a t oje kao sesti u probušen
čamac u koji ulazi voda ili sakriti se u kući u kojo već besni požar. Na raspršenom
zemljištu ne treba se boriti, a na stabilnom zemljištu ne treba se
zaustavljati, a na spornom ne treba napadati. Na otvorenom ne treba preprečiti
put neprijatelju. Na zemljištu važnih puteva treba se udružiti sa saveznicima.
Na opasnom se okuplja snaga, a na teškom se maršira. Na skučenom se primenjuje
strategija. Na očajnom se nikad ne bori. A suština rata jeste u munjevitoj
brzini. I treba upadati u plodne oblasti i tako se snadbeti hranom. Bogaćenje i
sticanje plena ne sme da se ispreči nikad u ratu. Vešt taktičar nalik je zmiji,
te ako je udarite u glavu ona napada repom, ako je udarite u rep ona napada glavom,
a ako je udarite po sredini ona napada i glavom i repom. A to je zmija koja napada
strahovito munjevito brzo, a zovu je šuej-džan, živi u planinama Čang. I tamo gde
nema saradnje o saosećanja neće biti ni uspeha, a mnogo je bilo propasti tamo
gde njime bilo drugarstva. Vojskovođa mora svoje ljude i oficire dakle najpre zbuniti lažnim izveštajima i ostalim
varkama, i održati ih tako u neznanju. U drevnoj Kini dezertiranje bilo je veći
problem nego danas, kažu. I kad se vojska nađe u bezizlaznom položaju tek onda
počinje da se brani složno. Vojncii nikada ne smeju da saznaju zamisli svoga
vođe i treba vojsku dovesti u opasnost, jer tek onda ona će bezbedno izaći piše
Sun Cu. Ciljevi se postižu veštinom prilagođavanja neprijatelju. Treba zarobiti
ono do čega je vašem neprijatelju najviše stalo.
Glava dvanaesta zove se “Napad vatrom”, koji se može
izvesti na ovih 5 načina: spaliti vojnike u logoru, spaliti skladišta, spaliti
povorke koje prenose zalihe, spaliti oružarnice i baciti vatru među
neprijatelja. Vatrom se može napasti samo u određeno doba dana u dane koji su
astrološki podesni za podmetanje požara, a kad je vreme suvo, a u vreme
sazvežđa Sita, Zida, Krila ili Vratila, jer se samo u te dane podiže vetar,
piše Sun Cu, a to su 7,14, 27 i 28, a od 28 zvezdanih kuća koje odgovaraju
Strelcu, Pegazu, Kupi i Gavranu. Požar neprijatelja dovodi u stanje velike pometnje.
Unapred planira svaki prosvetljeni vladar, a svaki dobar vojskovođa vodi računa
o svojim resursima. Ako je stanje neodrživo ne treba se boriti po svaku cenu. Vladar
ne šalje trupe u rat radi ličnog hira, niti se vojskovođe bore zarad lične
gordosti svoje. Ako nije u prednosti onda treba da ostane tu gde i jeste. Kraljevstvo
koje se uništi ne može da s eponovo oživi, jer ono je poput mrtvaca. Prosvetljen
vladar mora biti obazriv, a dobar vojskovođa mora biti oprezan. I ovo dvoje
zemlju i državu čuvaju u stanju mira.
Trinaesta glava zove se ”Upotreba špijuna”, a treba dakle
umeti, te biti majstor pobede u svom ratu. I treba posedovati predznanje i
znati unapred šta vaš neprijatelj smera, čemu teži, šta planira. I tu ne pomaže vračanje, magija, a ni
sujeverje, a ni gatke, a ni čini, već pomaže samo logika i iskustvo velikog proračuna.
A do znanja dolazi se putem drugih ljudi, špijuna kojih može biti smešteno u ovih 5
kategorija: domaći špijuni, unutrašnji, preobraćeni ili dvostruki, žrtvovani i
preživeli špijuni, kaže Sun Cu. Kada njih 5 deluje zajedno, onda niko živ ne može
ništa da otkrije i to je najizvanrednije povlačenje konaca i niti špijunaže, a
blago vladaru kojiima takve veštine, i koji je nalik jednom Kromvelu, koji je
angažovao majstore izviđanja, a ne vračare i vidovnjake. Domaći špijuni mogu
biti stanovnici jedne dotične oblasti, a unutrašnji špijuni koriste se
zvaničnom neprijateljskom stranom, a preobraćeni su pridobijeni za špijune te i
od neprijatelja i oni se dobro iskorišćavaju, a žrtvovani služe da obmanu i o
njihovim potezimma treba da se dozna kako bi onda i neprijatelj doznao končano za
njih. A preživli su oni koji donose vesti iz neprijateljskog tabora i logora. Najnagrađeniji treba da bude špijun. Oni mogu da slobodno ušetaju čak i u generalov šator. Ako
nisu mnogo razboriti mogu se ipak dobro iskoristiti. I neki špijuni rade posao
špijunaže samo zarad bogaćenja, ali njihove reči su prazne, te moraju da se
razluče sve informacije od dezinformacija. Špijuni se pridobijaju novcem, a ako
ste sa njima plus iskreni oni mogu predano da rade samo za vas. Ali, ne može se
biti sigurno nikad u tačnost njihovih reči i mora se prići dakle svemu sa oštrinom
svoga uma. I mora se biti vrlo obazrivo. A ako špijun nešto otkrije, oda tajnu,
onda mora da se osudi na smrt, a čak se ubija i čovek kome je on recimo odao neku
tajnu. U svojim redovima treba prvo pronaći špijune i onda ih podmititi, a zatim
od njih napraviti preobraćenike. Zahvaljući tome mogu se dalje vrbovati domaći i
unutrašnji špijuni. A preobraćeni špijun
zna ko je od meštana recimo pohlepan, ali zna i koji oficir može da se kupi
mitom. Neki žrtvovani špijuni služe da prenesu lažne vesti neprijatelju. Za
špijunaže i vladar i general koriste, kaže Sun Cu, samo najiteligentnije svoje pripadnike,
a od špijuna zavisi manevarska sposobnost
jedne vojske u ratu. Ako vojska nema špijuna, onda je ona kao čovek koji nema
uši i oči, dakle niti vidi, niti čuje.
Нема коментара:
Постави коментар