ROPSTVO XX VEKA IZVEDENO PREKO ZAROBLJAVANJA SVESTI…

 

 

Osma glava knjige “Zarobljeni um”, ponela je naslov “Neprijatelj reda, čovek”, a Česlav Miloš, nam na kraju svoje knjige želi još reći da su sva četvorica ketmana: Alfa, Beta, Gama i Delta, zapravo najveće “žrtve istorijske situacije”, a sva četvorica su ropske intelektualne žrtve kroz čije nam je sudbine najbolje opričao kako izgleda moderna vrsta totalitarnog porobljavanja, a zarobljavanja nečije svesti i uma. Česlav Miloš imao je čast da u školi uči da um čoveku treba da posluži da bi njime stekao slobodu, a sada nam je pojasnio kako to sve izgleda kada se umovi ljudski porobe i zarobe stegama totalitarizma.

Za totalitarnu državu seljaci nisu opasni, piše nam Česlav Miloš i kaže: ”Mogu da pretuku nekog partijskog činovnika ili da ga u nastupu očaja i ubiju - i ništa više. Kad je država jedini kupac njihovih plodova, a na visinu odmeravanih poreza ne mogu da utiču, bespomoćni su”. Sa otporašima da se obračuna biće zadužena samo policija. U totalitarizmu najviše buja potkazivanje i otkucavanje suseda, doušništvo. Potkazivači daleko doguraju u totalitranoj državi. Česlav Miloš dalje kaže: ”Seljaci su bespomoćna masa. Istorija zna malo primera kada su ozbiljno ugrozili vladajuće. Seljačke bune gotovo uvek su služile kao oruđe. Vođe, najčešće neseljačkog porekla, koristile su seljake za svoje ciljeve. Snaga seljaka samo je u njihovom broju… seljaci su kadri da stvore brige u trenucima potresa, na primer ratova. Dok postoji privatno domaćinstvo na selu, ono je prirodna baza partizana”.

Za totalitarnu državu mnogo opasniji postaju radnici, dakle radnička masa kada postane nezadovoljna stanjem u državi, kada im postane nepodnošljivo teško ili besmisleno da rade po visokim i nedostižnim, a nametnutim normama, kada sebi budu jedva zaradili  minimalac, ali zato mnogo više zarade kad bude za njihove brigadire i ostalu režiju. Onda je totalitarna država zavela radnika na tanak led, kazavši mu da je i on sada vlasnik fabrike (udeoničar), a za neuke radnike totalitarna država počela je da organizuje večernje brze kurseve i škole, tečajeve, tako da su svi radnici mogli da dođu olako do diploma i kvalifikacija. No, radnik je u totalitarnoj državi jako eksploatisan, a nisu mogli od toga više da ga štite čak ni glasni radnički sindikati, jer sindikati su radili samo za jedan drugi cilj – “povećanje proizvodnje”. U totalitarnoj državi radnici ne smeju da štrajkuju, jer će im se štrajk objasniti stručno kao nešto zločinačko i protivdržavno.

Roba koju radnici budu kupovali biće jako skupa, preskupa, te mnogi artikli biće nedostižni prosečnoj potrošačkoj korpi radnika. Radnici će raditi mukoptrpno i teško, mahom na zastareloj tehnologiji, a kada dođe do havarija radnici će sami biti upregnuti u jaram velikog remonta. Radnik će morati da radi po najstrožijoj disciplini. Radnik takođe mora na sve aminovati, pristajati, a ako se slučajno pobuni onda će imati posla sa policijom. U preduzeći svaki radnik ima mnogo neprijatelja, pritajenih ketmana, a oni su doušnici policije, obično kolege.

U totalitranoj državi glavna stvar jeste zavladati nad umovima ljudi, zarobiti ljude umno, isprati im mozak, svejedno da li staljinizmom ili hrišćanskom verom. Zarobljavanju nečijeg mozga (uma) pomažu svi u lancu ili liniji od kolevke, pa do groba: vrtići, škole, fakulteti, novine, televizija, umetnost, muzika, film, slikarstvo, književnost, poezija, pozorište, itd. Fabrike i škole će imati svoje klubove, sindikate, biroe, kancelarije, svečane sale, a u svakoj instituciji visiće na zidu vođini portreti. Sastančiće se ispod tih slika i referisati. Um narodni mora biti zarobljen bogovima Nove Vere i njima se mora jedino poklanjati i njima svima služiti.

Sve tekovine narodne demokratije za porobljene umove jedina su neprikosnovena istina van koje ništa drugo ne postoji, a ako postoji onda je to jeres. Škola će naučiti omladinu kako se u narodnoj demokratiji najispravnije o svemu rasuđuje. Svakog neprijatelja narodne demokratije treba proterati na margine društva u Poljskoj, a Jugoslaviji na Goli otok. Najvećim reakcionarima proglasiće se “emigrantski političari”.

Česlav Miloš piše: ”Profesor, Pavlov, tvorac teorije uslovnih refleksa, išao je svake nedelje u crkvu… nisu (mu) pravili neprijatnosti… Šta se događalo u glavi profesora Pavlova ako su dva sistema pojmova – naučni i religijski - prebivali tamo istovremeno?... Partija zna da je i sama ona crkva… Ako po Jevanđelju nije slobodno vređati bližnje, onda možda  nije slobodno ni proganjati “kulake”? Ako ljudima ne pripada najviša čast, možda su obredi u čast takvih genija kao što su Lenjin i Staljin – idolopoklonstvo?... pošto je vođa Komunističke pratije Staljin, on izvršava zakon istorije, odnosno deluje po volji Boga, i treba ga slušati… Novi čovek je sovjetski čovek. Znači Hrist je sovjetski čovek… Ko je reakcionar… Svako ko se protivi neizbežnim istorijskim procesima, to jeste politici politbiroa… ko pogrešno vidi svet, mora da deluje loše; ko deluje loše, loš je čovek. Reakcionar je, dakle, loš čovek i ne treba ga žaliti…”.

Putem terora pojedincu se nameće obaveza (dužan da ide svake nedelje u crkvu ili na obavezne sastanke) i plus mu se govori da on ima obavezu prema svojoj zajednici. A čovek kome se nametne takva obaveza da je tobož član neke jako važne i moćne zajednice neizostavno mora da prihvati tako umno zarobljeništvo, a dakle sve što ta zajednica prema nekom čini, čak i zlo, čak i zločin. Čovek zajednice mora biti slepo poslušan i pokoran. Totalitarna država ume da iskoristi čak i crkvu u svoje prljave svrhe i ciljeve, te tako među sveštenstvom mnogo je onih koji su ketmani, koji su strani agenti, špijuni, ili oni koji su vezani za državu (dražve se jako upliću u njihov radi izbore, oni vraćaju jer široke mase okreću na neke partije). U totalitarnoj državi crkva je najkorisnije oruđe. Mnogi sveštenici tako postaju saradnici policije, njihvoi agenti, doušnici, poslušnici.

Što se tiče univerzitetskih profesora ako zastrane i padnu u jeres, država se sa njima obračuna tako što ih liši radnog mesta, oduzme im katedru, samo, ali njemu odmah daju drugi posao - “posao na obradi tekstova”. Česlav Miloš piše: “Najosetljivije tačke doktrine jesu filozofija, književnost, istorija umetnosti i književna kritika… Isparvno je i dosledno što je Partija osudila najistaknutijeg marksističkog proučavaoca književnosti XX veka – mađarskog profesora Lukača… Lukač je davao izraz te vere u svojim knjigama, te je zvanično žigosan… Partija na tačan način interpretira devizu: ”Ko nije s nama, taj je protiv nas”: ko se ne slaže i u najsitnijoj pojedinosti, postaje neprijatelj i biva gurnut u spoljni mrak… Sudovi pojedinačnog čoveka mogu uvek da budu pogrešni, te je jedini način potpuno se pokoriti predvodništvu… Partija se bori protiv svih pojava posezanja u dubinu ljudskog bića, naročito u književnosti i umetnosti… Partija na čoveka gleda samo kao na rezultantu društvenih sila, smatra da on postaje onakav tip kakvu sliku stvara za sebe. To je društveni majmun…”.

Da ne bi došlo do nesporazuma, Česlav Miloš nam dalje kaže: ”Nisam pristalica subjektivne umetnosti. Moja poezija bila je za mene sredstvo samokontrole… ne treba uzimati u ruku pero samo radi toga da bi se drugima (saopštio) svoj očaj i svoja unutrašnja razbijenost – jer to je jeftina roba, za čiju je proizvodnju potreban previše mali napor da bi čovek, obavljajući tu delatnost, osećao poštovanje prema sebi… Ruševina i patnja su škola društvene misli… Ko zaista stvara, jeste sam…”.

Kako pojedinac i čovek na Zapadu stoji naspram društva, a kako je na Istoku, Česlav Miloš piše: ”Igra svoju ličnu igru; društvo mu obeležava neke granice, koje ne sme da prekorači; u zamenu za to on dobija garanciju da se niko neće previše mešati u njegove sfere delatnosti. Ako gubi, govori da je sam kriv… Na Istoku nema suprotstavljanja ni granice između čoveka i društva. Njegov dobitak ili gubitak je javna stvar. Nikad nije sam. Ako gine, gine zbog ravnodušne okoline; jer, nažalost, okolina ga posmatra s preteranom pažnjom”.

XX veka nazvali su sintetičkim vekom, sve nam je veštačko od kaučuka, do dijalektike, itd. U zarobljene umove ljudi u totalitarnoj državi dolazi do ubrizgavanja otrova u um naroda, u um svakog čoveka, a to su “anestetička sredstva”, i tako se umovi ljudi programiraju, istreniraju, te sve lakše sve i kontrolišu. U tom otrovu posejana su u um svakog čoveka na Istoku “staljinistička jaja”, a svaki čovek postaje domaćim tim jajima i dopušta da ona u njemu žive i donose porod budućnosti srećnije, i po nužnosti um mora da bude staljinistički, dakle vernik Nove Vere. Samo će filozofija i moskovski filozifi preobraziti ovaj vrli svet, ove široke narodne mase.

Na kraju Česlav Miloš piše šta građani Istoka žele: ”Građani Istočne imperije ništa ne žele kao oslobođenje od terora koji vrši njihova sopstvena misao”.

Deveta poslednja glava knjige “Zarobljeni um” ponela je naslov “Balti”, u kojoj započinje priču govoreći nam da je hrišćanska civilizacija upravo izgrađena na krvi i žrtvi nedužnih miliona ljudi, a ona nam govori da će kartoteke mnogih zločina ostati čuvane kao stroge i nedostupne tajne, mada preti i takvo novo vrlo vreme u kome više neće biti ničega, jer će biti sve izbrisano, precrtano, nulirano, izbačeno, uništeno. Ovde želi da nam ispriča o narodima baltičkih zemalja, o Estoncima, Letoncima, Litvancima koji su u jednom istorijskom času potpali pod krvožedne Ruse i morali da im se potčine. Zatim su Rusi radili na prevaspitavanju baltičkih malih naroda, a mnogi su završili u ruskim kolhozima i deportacijama. Svaki nepoželjni Balt ubijanje, kao i svaki nepoželjni Jevrejin. Očišćeni prostori naseljavani su čistijim Rusima.

Česlav Miloš piše: ”Hrišćani tvrde da  ne treba nikoga vređati, jer je svaki čovek vredan, al iznevši tako lepo mišljenje, neće ni prstom mrdnuti da mu pomognu. Ne samo što ih se ne tiče sudbina Balta nego su ravnodušni i prema drugim vrstama uništenja osim hajki i prisilnih preseljavanja… duhovnu smrt širokih masa, koje danju teško rade, a uveče su osuđene na otrov bioskopa i televizora, smatraju nečim potpuno normalnim… Pablo Neruda je komunista. Verujem mu kad piše o bedi svog naroda i cenim ga zbog njegovog velikog srca… Ali kad ipak suprotstavlja ludilu kapitalističkog sveta srećni, radosni život ljudi Sovjetskog Saveza, prestajem da mu verujem. Verujem mu dok piše ono što zna. Prestajem da mu verujem kad počne da piše o onome što ja znam…”.

Dalje Česlav Miloš kaže da tamo gde je prisutna vladavina terora tamo u takvoj državi ne može biti nikad dobro. državni teror ima svoje institucije i svoj državni razvijen aparat. Oni će vladati put straha i strahovlade, a rodbina pohapšenih i nepoželjenih društvenih elemenata tim strahom držaće se u pokornosti. Od nikad većeg straha u državi stvara se “kolektivna aura” straha, oblak straha. Česlav Miloš piše: ”Zlato otuđuje čoveka od njega samog, čini ga patuljkom. Goli strah postavljen na mesto kapitala otuđuje čoveka isto tako, pa čak i mnogo uspešnije”.

Nijedan jezik malih baltičkih naroda neće moći da se nameće sa velikim jezikom socijalizma (ruskim jezikom) koji treba nametnuti baš svima. Rusi su jedini spasitelji sveta. Rusi su osloboditelji, a Rusi nisu okrutni, čak ni kad ubijaju one “koje treba pobiti”, nisu okrutni ni kad drugim narodima otimaju komad njihove zemlje. Kada se bude obreo u Ukrajini Česlav Miloš opaziće na ulici moge izgeble Poljake svoje zemljake, bedne u ritama, gladne, i doživeti strhovit lični potres, zaćutavši. Tada je shvatio da u čoveku pored svetlosti, postoji i zlo, postoji zločin.

Na kraju knjige “Zarobljeni um”, napisao je Česlav Miloš: ”Zaćutimo, ne umejući da zaboravimo, o minulim zločinima, o stotinama hiljada proteranih Poljaka u godinama 1940-41, o onima koji su streljani ili utopljeni u barkama u Ledenom okeanu. Treba učiti da praštamo. Imam na umu zločine koji jesu i koji će biti. I uvek u ime novog, divnog čoveka, i uvek uz zvuke orkestra, uz pesme i viku glasnogovornika i uz deklamovanje optimističnih stihova. Sada sam beskućnik. Pravilna kazna. A možda sam se rodio zato da bi kroz moja usta progovorili ”večiti robovi”? Zašto bih se previše štedeo, i radi toga da bih se našao u antologijama klasika poljskog pesništva koje objajvljuju državne izdavačke kuće, da se odreknem onoga što je možda jedini pesnikov poziv?... Ne tiče me se da li sam se našao na strani budućih pobednika ili pobeđenih… Oči koje su videle ne treba da budu zatvorene, ruke koje su dotakle ne treba da zaboravljaju kada drže pero…”.

A kad stane pred moskovskog kneza ili zevsa, kazaće mu bez zazora: ”Reći ću mu:”Nisam ja kriv što si me stvorio pesnikom i dao mi dar da istovremeno vidim šta se dešava u Nebrasci i u Pragu, u baltičkim zemljama i na obali Ledenog okeana. Osećao sa, ako nešto s tim darom ne učinim, moje će mi pesme biti neukusne, a slava mrska. Oprosti mi”. I možda će mi Zevs, koji nije nazvao  maloumnicima skupljače starog novca i odgajivače lala, oprostiti”.

 

The end