ZAMRŠENO KLUPKO MIŠELA FUKOA U NASTOJANJU DA SE FILOZOFSKA NIT RASPLETE…

 

Godine 1969 pojavila se knjiga francuskog filozofa Mišela Fukoa (1926-84), pod nazivom “Arheologija znanja”, a u “Uvodu” ove svoje knjige sam Mišel Fuko kaže kako bi istoriju najpre terbalo “osloboditi slike”, u kojoj se istorija dalje tako predugo “zadovoljno prepoznavala”, tako još dalje nalazeći “svoje antropološko opravdanje”, a u vidu kolektivnog pamćenja koje seže i do nekoliko hiljada godina, zahvaljujući mnoštvu “materijalnih dokumenata”, pomoću kojih istorija “osvežava svoje uspomene”, svoje memorije, svoja pamćenja, itd. No, zatim Mišel Fuko kaže sledeće: ”Dokument nije srećno sredstvo jedne istorije koja bi sama po sebi i s punim pravom bila pamćenje”. Šta je onada istorija za Mišela Fukoa, kazaće sam ovako: ”…izvestan način na koji jedno društvo daje status i obradu jednoj dokumentarnoj masi od koje je ono neodvojivo”. A zatim reći će nam još i ovo: ”… istorija u naše vreme teži arheologoji - intri(n)sičnom opisu spomenika”.

Mišel Fuko dalje primećuje da su istoričari opisivali i analizirali strukture, a pritom se nikad nisu upitali da li im možda upravo tada iz ruku izmiče istorija koja je “živa”, “krhka” i “drthava”. I tako ostade da traje i dalje samo jedna “epistemološka mutacija istorije”. A dalje Fuko govori kako ne treba žaliti ni oplakivati nestanak istorije, jer ono što doista treba žaliti i oplakivati zove se “iščezavanje onog oblika istorije koji je potajno u celini upućivao na sintetičku delatnost subjekta… postanje koje je suverenitet u svesti trebalo da pruži jedno pouzdanije i manje izloženo sklonište nego što su mitovi, sistemi srodstva, jezici, seksualnost ili želja… mogućnost da se projektom, radom smisla ili kretanjem totalizacije oživi igra materijalnih određenja, pravila prakse, nesvesnih sistema, strogih ali nepromišljenih odnosa, korelacija koje izmiču svakom doživljajnom iskustvu… ideološka upotreba istorije pomoću koje se čoveku pokušava vratiti sve ono što mu već više od jednog veka neprestano izmiče”.

Šta je ovaj rad ili šta je ova knjiga “Arheologija znanja”, Mišel Fuko kaže, da to više nije ponavljanje svega onga što je on već kazao u svojim prethodnim, a drugim radovima, kao što su knjige “Istorija ludila u doba klasicizma”, ili “Rođenje klinike”, ili “Reč i stvari”. Dakle, ova knjiga je nešto posve različito od onoga što se od Fukoa dalje očekivalo, ali ovo delo kako dalje sam kaže Fuko ”sadrži ne mali broj ispravki i unutrašnjih kritika”. Tekst unutar prve knjige jeste odmeren, a Fuko se drži svoje distance, te je tekst dakle odmeren, te “udara u ono što neće da kaže, iskopava jazove da bi odredio svoj sopstveni put”, i “upozorava na moguće nesporazume”.

I zato je Mišel Fuko bio spreman na ovo svoje grozničavo pisanje, na svoju tvrdoglavost, na ulazak u predele filozofskog lavirinta, čak da zagazi u pustolovinu, a zatim otključa tamo mnoge podzmene kapije, te zaroni u same dubine samoga sebe i kaže: ”Više njih, poput mene nesumljivo, pišu da više ne bi imali lice. Ne pitajte me ko sam i ne recite mi da ostanem isti: to je moral ličnih podataka, i on važi za naše isprave. Ali neka ostavi slobodu kada je reč o pisanju”.

Zatim je Mišel Fuko u “Diskurzivnim pravilnostiam “ progovorio više o jedinicama diskursa, govoreći nam kako sve mora doći do odbacivanja, a odbacivanja svega onoga što se povezuje sa diskursom ljudi, a onda svemu prilazi sa jedne metodološke strane, rekavši nam da se tu pak radi o mnoštvu rasutih događaja. Postavi li jednu knjigu, kazaće da njeni okviri nisu jasno i oštro odeljeni, te da je ta knjiga “uključena u sistem upućivanja na druge knjige, druge tekstove, druge rečenice”, jer “ona je čvor u mreži”. A knjiga je uzaludno ponuđena kao predmet, a kao predmet na dohvatu ruke svima, kad “njeno jedinstvo je promenljivo i relativno”, te otuda izlazi da se na delo ne može gledati kao na nešto neposredno, izvesno i homogeno.

Dalje Mišel Fuko piše kako diskurs ne treba vratiti u vreme iskona, već diskurs “treba uzeti u njegovoj vlastitoj razigranosti”. Iskaz za Fukoa jeste “događaj koji ni jezik ni pismo ne mogu potpuno iscrpsti”. Završavajući, govori nam kako dve sledeće činjenice ne treba nikad zanemariti, te reći da ”analiza diskurzivnih događaja nipošto” nije ograničena “samo na  to područje”, dok druga činjenica kaže - ”razgraničenje samog ovog područja ne može biti uzeto kao konačno i apsolutno važeće”.

Vodeći nas dalje kroz svoje “Diskurzivne tvorevine” Mišel Fuko polazi od prve hipoteze koja kaže sledeće: ”… iskazi, različiti po svome obliku i rasuti u vremenu, obrazuju jednu skupinu ukoliko se odnose na jedan isti objekat… svi iskazi koji pripadaju psihopatologiji, odnose na onaj objekat koji se na različite načine profilira u individualnom ili društvenom iskustvu, a koji se može označiti kao ludilo”. No, da li se možemo prevartiti, dok Mišel Fuko smatra da da, ali samo ukoliko “bismo u samom biću ludila, u njegovom skrivenom sadržaju, u njegovoj nemoj i u sebe zatvorenoj istini tražili ono što je o njemu moglo biti rečeno u datom trenutku”.

Druga hipoteza Fukoa kojom se određuju grupni odnosi između iskaza, proizilazi da se tiče “njihovog oblika i tipa povezivanja”,  a onda kaže pitajući se, pitajući nas: ”… zar ne bismo mogli da utrvdimo grupe iskaza određujući sistem stalnih i koherentnih pojmova koji su tu u igri?”. I na samom kraju kazaće nam: ”Ništa ne jamči da se moja analiza neće postaviti na sasvim drugačiji nivo, obrazujući opis nesvodljiv na epistemologiju ili istoriju nauka”.

Ostajući i dalje u  diskurzivnim pravilnostima dotakao se i “Obrazovanja objekata”, rekavši odmah na početku šta sve treba razmotriti: ”… otvorene pravce i videti da li se može dati sadržaja ovom tek naznačenom pojmu “pravila obrazovanja” ”. Ludilom su se najpre smatrali motorički nemiri, halucinacije i nastrani govori, a onda su se pojavili “blagi poremećaji ponašanja, seksualne nastranosti i smetnje, pojave sugestije i hipnoze, povrede centralnog nervnog sisetma, nedostaci intelektualne ili motorne prilagođenosti, kriminal”.

I onda se dolazi da je diskurs po Fukou sada nešto posve drugo, a ne više samo mesto, a mesto kao podloga, na koje treba postaviti ili posložiti objekte koji su unapred bivali tu uspostavljeni. Dakle, zapažanja će imati svoje posledice, a Mišel Fuko će kazati: ”… psihopatologija se javljala kao disciplina koja je neprestano u toku obnavljanja, neprestano obeležena otkrićima, kritikama, ispravljanjem grešaka; a sistem formacije koji smo odredili ostaje stabilan”.

Diskursi za Fukoa nisu samo “puko i prosto urkštanje stvari i reči”, i nisu samo “mračne potke stvari, vidljivog i obojenog lanca reči”, i nisu samo “tanka površ dodira ili sukobljavanja između stvarnosti i jezika, preplitanja leksike i iskustva”. Nakon analize diskursa Fuko nalazi “kako slabi prividno jak zagrljaj reči i stvari, i oslobađa se skup pravila svojstvenih diskurzivnoj praksi”, a sve završava kazavši nam da ova pravila određuju “režim objekata”. I pošto su diskursi načinjeni od znakova, a kako dalje piše Mišel Fuko, on dodaje, te kaže: “… ono što oni čine jeste nešto više no da upotrebljavaju te znake da bi označili stvari”, a to još više učini ih samo “nesvodljivim na jezik i govor”. I zato će u nastavku Fuko opisati šta sve podrazumeva pod tim “više”.

Kako će Fuko dalje obrazovati svoje iskazne modalitete. Kada se bude osvrnuo na lekarsku reč, kazaće nam da ona ne može poteći od bilo koga, jer njena delotvornost, njene terapeutske moći, samo njeno postojanje i vrednosti ne mogu biti odvojive od statusa određene osobe koja po pravu tu reč artikuliše, a “zahtevajući za nju moć odvraćanja patnje i smrti”.

U diskursu neće videti pojavu iskaza Fuko, niti vidi “verbalni prevod jedne druge izvršene sinteze”, već traži “polje pravilnosti za različte položaje subjektivnosti”. Diskurs kako ga sada Fuko shvata jeste “jedan skup u kome se mogu odrediti rasutost subjekta i njegov diskontinuitet sa samim sobom. On je prostor spoljašnjosti u kojem se razvija mreža različitih pložaja”.

U “Obrazovanju pojmova” Fuko je postavio sledeće  pitanje, i to pitanje koje je u ravni samog diskursa, koji nije spoljašnji izraz, već mesto nastanka pojmova. Mišel Fuko ne povezuje konstante diskursa sa idealnim strukturama pojma, kako kaže, već daje opis pojmovne mreže počinjući od unutrašnje pravilnosti diskursa. I kaže: ”Predpojmovno polje dopušta pojavljivanje diskurzivnih pravilnosti i prinuda koje su omogućile raznorodno mnoštvo pojmova, a zatim još i obilje onih tema, verovanja i predstava kojima se rado obraćamo kada pravimo istoriju ideja”.

U “Obrazovanju strategija” za opredeljenja kazaće Fuko da ona “nisu klice diskursa”, već je tu reč o uređenim načinima pomoći putem kojih dolazi do otelotvorenja mogućnosti diskursa.

Vraća nas Fuko svojim zapažanjima, a govoreći nam o posledicama, te kaže šta treba da podrazumevao pod sistemom obrazovanja: ”…složen skup odnosa koji funkcionišu kao pravilo: on propisuje ono što u nekoj diskurzivnoj praksi mora biti dovedeno u odnos da bi se ona odnosila na ovaj ili onaj objekat, da bi uvela u igru ovaj ili onaj iskaz, da bi upotrebila ovaj ili onaj pojam, da bi organizovala ovu ili onu strategiju. Odrediti neki sitem obrazovanja u njegovoj individualnosti znači, dakle, okarakterisati jedan diskurs ili grupu iskaza pravilnošću jedne prakse”.

Fukoove analize diskursa nisu njegova konačna stanja, već je to sistem koji dovodi do poslednjih sistematskih oblika, te kaže: ”To su pretkonačne pravilnosti u odnosu na koje se konačno stanje, daleko od toga da predstavlja mesto rođenja sistema, pre definiše svojim varijantama. Ono što iza dovrešnog sistema otkriva analiza tvorbi nije sam život, život koji vri i nije još obuzdan, nego ogromna gustina sistematičnosti, zgusnut skup mnogostrukih odnosa”, i zavrašva kazavši: ”Ne nastojimo, dakle, da pređemo od teksta na mišljenje, od brbljanja na ćutnju, od spoljašnjeg na unutrašnje, od prostorne rasutosti na čistu pribranost trenutka, od površne mnogostrukosti na duboko jedinstvo. Prebivamo u dimenziji duskursa”.

Ovim je završen prvi deo knjige, od ukupno tri, a koji je nazvao “Diskurzivne pravilnosti”, i otvara drugo poglavlje kome daje naslov “Iskaz i arhiva”, te da poslušamo kako određenje ima iskaz po Fukou. Ono što kod Fukoa pleni jesu njegova postavljena pitanja, a neka od th pitanja izrečena su ovako, gde svako pitanje samo po sebi filozofski odgovara: ”Ali o čemu sam zapravo do sada govorio? Šta je bio predmet moga istraživanja? Šta sam hteo da opišem? “Iskaze” – istovremeno u tom diskontinuitetu koji ih oslobađa svih oblika u kojima su tako olako zahvatani, i u opštem, neograničenom, prividno bezobličnom polju diskursa. Ali, uzdržao sam se od davanja prethodnih definicija iskaza”.

Sam Mišel Fuko dalje veruje da je umesto određivanja značenja reči diskurs, zapravo doveo do umnoženja njenih smislova i kaže: ”… čas je to opšte područje svih iskaza, čas grupa iskaza koja se može individualizovati, čas pravilima uređena delatnost koja se odnosi na izvestan broj iskaza”.

No, Fukou iskaz na prvi pogled javlja se tek ”kao jedan poslednji elemenat, nerazloživ, sam po sebi izdvojiv i kadar da uđe u igru odnosa sa drugim njemu sličnim elementima”. Ukoliko postoje “dva savršeno razlučiva iskaza”, kaže Fuko, a pritom su oba iz različitih diskurzivnih grupacija, tamo gde postoji samo jedan stav, i samo jedna te ista vrednost, jedan te isti skup zakona konstrukcije, nalaze se i iste mogućnosti upotrebe, kaže nam Mišel Fuko.

Šta bi bilo da ne postoji iskaz? Fuko odgovara i kaže da onda ne bi bilo ni jezika, a zatim dodaje: ”… ali nijedan određeni iskaz nije neophodan da bi jezik postojao… Jezik postoji samo kao sitem konstrukcije za moguće iskaze… on postoji samo preko opisa… dobijenog na osnovu skupa stvarnih iskaza. Jezik i iskaz nisu na istom nivou postojanja; i ne može se reći da ima iskaza kao što se kaže da ima jezika”.

I onda genijalni francuski filozof Mišel Fuko kaže da još nije sve gotovo, da još nije kucnuo čas da dobijemo odgovor na opšta pitanja o iskazu, mada dalje nastavlja, tvrdeći da problem u ovom času postaje ipak zaokružen, te veli: ”… iskaz nije jedinica iste vrste kao rečenica, stav, ili govorni čin, on dakle ne podleže istim kriterijumima; ali on nije ni jedinica kakva bi mogao biti neki materijalni predmet koji ima svoje granice i svoju samostalnost”.

Uzaludn posao po Fukou jeste “tražiti iskaz među jedinstvenim grupama zakona”, jer kako dalje pojašnjava Fuko iskaz nije “sintagma”, nije ni “pravilo konstrukcije”, nije ni “kanonski oblik sukcesije i permutacije”, već “ono što omogućava da postoje takvi skupovi znakova i dozvoljava da se ta pravila ili oblici aktualizuju”.

Niz znakova može postati iskaz, ako “prema “nečemu drugom”… ima specifičan odnos koji se tiče niza samog, a ne njegovog uzroka ili njegovih elemenata”. Mišel Fuko o iskazu kaže: ”Iskaz postoji izvan svake mogućnosti da se ponovo pojavi, a njegov odnos prema onome što iskazuje nije istovetan sa skupom pravila upotrebe”. I još kaže: ”Iskaz, ma kakav da je i ma koliko jednostavan bio, nema za korelat neku individuu ili pojedinačni objekat, koji bi bio označen nekom reči u rečenici… Ali korelat iskaza nije ni neko stanje stvari ili neki odnos kojim može da se proveri stav… Iskaz nema naspram sebe… korelat ili odsustvo korelata, kao što stav ima referent… kao što lično ime označava neku individuu… On je pre vezan za jedan “referencijal”, koji se… sastoji… od zakona mogućnosti, pravila postojanja objekata koji su tu imenovani, označeni ili opisani, odnosa koji su afirmisani ili negirani. Referencijal iskaza obrazuje mesto, uslov, polje pojavljivanja, instancu diferenciranja individua ili objekata, stanja stvari i odnosa koji su uvedeni u igru samim iskazom. On određuje mogućnosti pojavljivanja i razgraničavanja onoga što rečenici daje njen smisao, a sastavu njegovu istinosnu vrednost. Taj skup je ono što karakteriše iskazni nivo formulacije, nasuprot njenog gramatičkog i logičkog nivoa”.

Mišel Fuko dalje kaže: ”Opisati jednu formulaciju kao iskaz ne znači analizirati odnose između autora i onoga što je on rekao (ili hteo reći, ili rekao a da nije hteo), nego drediti položaj koji može i treba da zauzme svaka individua da bi bila subject iskaza”. Da je neka sekvenca jezičkog elementa iskaz po Fukou može se kazati “samo ako je uključena u iskazno polje u kome se javlja kao poseban element”. I dodaje u nastavku svog filozofskog pričanja: ”Iskaz nije  neposredna projekcija jedne određene situacije ili skupa predstava na plan govora. On nije prosto primena, od strane govornog subjekta, izvesnog broja jezičkih elemenata i pravila. Od samog početka, i u samom svom korenu, on se profilira u iskaznom polju u kome ima svoje mesto i status, što mu otvara moguće odnose sa prošlošću i eventulanom budućnošću… nema iskaza uopšte, iskaza slobodnog, neutralnog i nezavisnog, nego uvek iskaza koji je deo nekog niza ili skupa, koji igra jednu ulogu među drugim, oslanjajući se na njih i razlikujući se od njih – on se uvek ukjljučuje u neku iskaznu igru, u kojoj on ima svoj udeo, ma koliko on bio mali ili beznačajan… Nema iskaza koji ne pretpostavlja druge iskaze. Nema nijednog iskaza koji oko sebe ne bi imao polje koegzistencije, učinaka nizanja i uzastopnosti, raspored funkcija i uloga”. Ako se može govoriti o samo jednom iskazu onda po Fukou to se može tek u sledećoj meri: ”… u kojoj jedna rečenica (ili stav) figurira u jednoj određenoj tački, sa određenim položajem, u iskaznoj igri koja je prevazilazi”.

Ali, ”… iskaz je ono što smešta te značenje jedinice  u jedan prostor u kome se one umnožavaju i gomilaju”. I da bi jedna jezička sekvenca elemenata bila iskaz, ali i analizirana kao iskaz, nužna su 4 uslova: ”… ona mora i materijalno da postoji. Da li bi se moglo govoriti o iskazu da ga jedan glasnije artikulisao, da jedna površina nije nosila njegove znake, da se on nije otelovio u nekom čulnom elementu i da on bar nekoliko trenutaka nije ostavio traga u nekoj memoriji ili u nekom prostoru? Da li bi se o iskazu moglo govoriti kao o idealnoj i ćutljivoj figuri?”.

Kada je odašilje skup znakova onda iskazivanje postoji, a Fuko kaže: ”Dve osobe mogu u isto vreme reći istu stvar, i pošto su one dve, imaćemo dva odvojena iskazivanja. Jedan isti subjekat može više puta da ponovi istu rečenicu, i biće isto toliko odvojenih iskazivanja u vremenu. Iskazivanje je događaj koji se ne ponavlja; on ima jednu situiranu i datiranu singularnost koja se ne može svesti”. I na kraju: ”Iskaz nije identičan sa nekim odlomkom materije, već njegov identitet varira sa složenim režimom materijalnih institucija”.

A kada je reč o identitetu iskaza onda on podleže drugim uslovima i granicama, tj. “području u kome se on može upotrebiti ili primeniti, njegovom ulogom i funkcijama”. Informacija može da se prenese nekim drugim rečima, uprošćenim sintaksama, u određenom kodu, samo “ako su informativni sadržaj i mogućnosti upotrebe isti”, i onda se govori da je u oba slučaja, a po Fukou, samo reč o jednom te istom iskazu.

Dalje, Mišel Fuko piše: ”Stalnost iskaza, održavanje njegovog identiteta kroz posebne događaje iskazivanja, njegova podvostručenja kroz identitet oblika, sve je to funkcija polja upotrebe u kojoj je on uključen. Vidimo da iskaz… nije ni idealni oblik, koji se uvek može aktualizovati u nekom telu, u nekom  indiferentnom skupu i podmaterijalnim uslovima koji nisu važni”. I na kraju iskaz može biti ponovljen, no tada moraju da postoje po Fukou strogo određeni uslovi.

Idući dalje svojim tragovim Mišel Fuko nalazi da iskaz ne može odrediti kao jedinicu jezičkog tipa, već da se tu radi  o iskaznoj funkciji koja je uvertira u igru raznih jedinica, te kaže: ”Ali sada se nalazim pred obavezom da odgovorim na dva pitanja: šta nadalje treba razumeti pod početno postavljenim zadatkom opisivanja iskaza? Kako se ova teorija iskaza može uskladiti sa analizom diskurzivnih tvorevina, koja je bila skicirana bez nje?”.

I tako je Mišel Fuko mogao da nam progovori o nekoliko diskursa, o kliničkom, ekonomskom, prirodne istorije, psihijatrijskom, kliničke medicine, itd. No, Fukoove namere nisu jedno područje samo, a nisu ni jedan model samo, a nije mu ni namera da sve osporava, te kaže: ”Uvideći u igru iskaz naspram rečenice ili stava, ne nastojimo da ponovo nađemo izgubljeni tonalitet, niti vaskrsavamo, kao što nas na to pozivaju tolike nostalgije koje neće da zaćute, puninu žive reči, bogatstvo glagoljenja, duboko jedinstvo Logosa. Analiza iskaza odgovora jednom specifikovanom nivou opisa”.

Iskaz se ne može izdvojiti kao rečenica, stav ili formulacija, kaže nam Fuko, te je po njemu iskaz i nevidljiv, ali i neskriven, te kaže: ”Iskaz nije opsednut tajnim prisustvom nerečenog, skrivenih značenja, potiskivanja”, i dodaje nešto kasnije: ”Iskazni nivo se ocrtava u samoj svojoj blizini”.

Mišel Fuko još kaže: ”Razmatraiti iskaze same po sebi ne znači tražiti, s one strane svih tih analiza i na jednom dubljem nivou, izvesnu tajnu ili koren govora koje bi one ispuštale. To znači pokušavati da se učini vidljivom i dostupnom analizi ta tako bliska prozirnost koja predstavlja element njihove mogućnosti”. Govor jeste iskaz, i “on je stvar jednog opisa koji nije ni transcendentalan ni atropološki”.

Fuko se kreće filozofski koncentrično, obitava u svojoj putanji kržnice, te kaže: ”… nastojao sam da na periferiji analiziram izvesne zagonetne oblike grupisanja”, i dodaje da se moramo vraćati ka centru, tj. “prema problemu iskaza”, i dalje objašnjavajući šta je iskaz, odnosno šta se pod njim sve podrazumeva. Opisivati iskaz za njega znači dalje objasniti šta je to diskurzivna tvorevina, te diskursom naziva skup iskaza samo ako su deo iste diskurzivne tvorevine.

Analiza diskursa pokazuje i njen učinak retkosti, te otuda po Fukou svaki diskurs govori nešto drugo od onoga što govori i ima mnogo smislova, te diskurs jeste u isto vreme i punina, ali i beskrajno bogatstvo po Fukou. I kaže: ”Analizirati diskurzivnu tvorevinu znači tretirati skup verbalnih performansi na nivou iskaza i obilka pozitiviteta koji ih karakteriše, ili, kraće, odrediti tip poziviteta nekog diskursa… nimalo mi ne smeta što sam više puta (pomalo nasumice) upotrebio termin poziviteta da bih izdaleka označio klupko koje sam nastojao da raspletem”.

Diskurs pored smisla i istinitosti, ima i svoju specifičnu istoriju kazaće nam Fuko, a govoreći nam o arhivu kazaće: ”Arhiv je pre svega zakon onoga što može biti rečeno, sistem koji uređuje pojavu iskaza kao singularnih događaja. Arhiv je isto tako ono što čini da se sve te rečene stvari ne gomilaju beskrajno u neko bezoblično mnoštvo, ne upisuju se u neprekidni niz, i ne iščezavaju samo zahvaljujući slučajnom sticaju spoljašnjih okolnosti. Rečene stvari se grupišu u posebne likove, ukrštaju se jedne s drugima kroz mnogostruke odnose, održavaju se ili iščezavaju prema različitim pravilnostima. One ne uzmiču s vremenom na isti način, nego neke blistaju kao bliske zvezde iako nam dolaze izdaleka, dok su one nama bliske već sasvim blede. Arhiv… (je) ono što u samom korenu iskaza-događaja i onome  što ga ovaploćuje od samog početka definiše sistem njegove iskazivosti. Arhiv… definiše način aktualnosti iskaz-stvari, i jeste sistem njegovog funkcionisanja… Između tradicije i zaborava, (arhiv) pokazuje pravila jedne prakse koja dopušta da iskazi istovremeno opstaju i pravilno se modifikuju. On je opšti sisetm obrazovanja i preobražaja iskaza”.

U zadnjem trećem delu knjige koji je nazvao “Arheološki opis”, Mišel Fuko počinje od arheologije i istorije ideja, te kaže: ”Treba da znam da li mašima radi, i šta može da proizvede. Šta dakle može da ponudi ova “arheologija”, što drugi opisi ne bi mogli da daju? Kakva je naknada za jedan tako težak poduhvat?”. I onda Fuko kaže šta tu nalazi: ”To je disciplina plutajućih govora, bezobličnih dela, nepovezanih tema. Više analiza mnenja nego znanja, zabluda a ne istine, tipova mentaliteta a ne oblika mišljenja”.

Kako stoji originalno naspram pravilnog, kazaće Fuko: ”Određivanje onoga što prethodi nije dovoljno da samo po sebi odredi neki diskurzivni poredak: ono je, naprotiv, podređeno diskursu koji analiziramo, izabranom nivou, ustanovljenoj skali. Raspoređujući diskurs prema jednom kalendaru i određujući svakom od njegovih elemenata po jedan datum, ne dobijamo konačnu hijerarhiju prethođenja i originalnosti; ova hijerarhija je uvek relativna spram sistema dsikursa koje nastoji da vrednuje”.

U Fukoovoj istoriji ideja može se govoriti o dve protivrečnosti, prva je “pojavna ravan koja se razrešava u unutrašnjem jedinstvu diskursa”, a druga je temeljna ravan na kojoj sam diskurs počiva. U prvoj “diskurs je idealan lik koji treba osloboditi slučajnog prisustva protivrečnosti od njihovog suviše vidljivog tela”, a u drugom “diskurs je empirijski lik kakav mogu poprimiti protivrečnosti i čiju prividnu čvrstinu treba razoriti da bi se protivrečnosti najzad pokazale u svojoj provali i svojoj nasilnosti. I po Fukou diskurs postaje “put od jedne do druge protivrečnosti”, dok analiza diskursa “znači učiniti da protivrečnosti iščeznu i da se nanovo jave”.

U “Komparativnim činjenicama” kazaće Fuko: ”Odnosi koje sam opisao važe da bi se odredila jedna posebna konfiguracija, i nipošto nisu crte kojima se opisuje lice jedne kulture u celini. Arheologija je za Fukoa ”uporedna analiza čiji cilj nije da svede različitosti diskursa i da ocrta jedinstvo koje treba da ih totalizuje,  nego da njihovu različitost rasporedi u različite likove. Arheološko poređenje nema ujedinjujući nego umnožavajući učinak”.

Promene i preobražaji gde kaže da arheološka istorija diskursa treba da se oslobodi svoja dva obrasca “paravolinijskog obrasca govorne reči (i bar donekle pisanja)”, kao i “obrasca toka svesti”. I za razliku od istorijr arheologija govori “o rezovima, pukotinama, zevovima… novim oblicima poziviteta, i naglim preraspodelama”, i još nešto dodaje Fuko: ”… arheologija… nastoji da rasplete sve te niti koje je strpljivost istoričara splela; ona umnožava razlike, mrsi linije komunikacije, i trudi se da oteže prelaze; ona ne pokušava da pokaže da je fiziokratska analiza proizvodnje pripremila Rikardovu analizu; ona ne smatra da je za njene sopstvene analize značajno reći da je Kerdu pripremio Bopa”.

I na kraju kazaće nam Fuko u kakvom su odnosu arheologija i analiza nauke, ili odnos nauke i znanja, te kaže kako arheologija ne opisuje discipline, ali nastavlja: ”… one ne određuju njegove granice: one mu nenameću konačne preseke; one na kraju analize ne ostaju takve kave su bile na početku; ne može se uspostaviti biunivoki odnos između ustanovljenih disciplina i diskurzivnih tvorevina”.

Pod epistemama Fuko razume sledeće: ”… skup odnosa koji u određeno doba mogu da objedine diskurzivne prakse koje omogućavaju epistemološke likove, nauke, i, eventualno, formalizacije; način na koji se u okviru svake od ovih diskurzivnih tvorevina smeštaju i vrše prelazi na epistemologizaciju, naučnost i formalizaciju; raspored tih pragova koji mogu da se podudare, da budu podređeni jedni drugima, ili razmaknuti u vremenu…”.

I dodaje Mišel Fuko: ”… episteme nije nepokretni lik koji bi, pošto je iskrsao jednog dana, bio pozvan da isto tako naglo iščezne: ona je pokretljiv skup razdeoba, razmaka, podudarnosti koje nastaju i nestaju”. Episteme su još i ovo: “… ono što u pozivitetu diskurzivnih praksi čini mogućim postojanje epistemoloških likova i nauka”.

Fuko za kraj ostavlja i ova pitanja: ”Da li je usmerenost na episteme jedini put koji se otvara arheologiji? Da li arheologija mora biti isključivo jedan način ispitivanja istorije nauka?”. Kazaće Mišel Fuko: ”Ono što arheologija nastoji da opiše nije nauka u njenoj specifičnoj strukturi, nego sasvim različita oblast znanja”.

U “Zaključku”, Fuko piše: ”Jer, niste uspeli da nas obmanete… Govorili ste o tvorevinama, o pozivitetima, znanju, diskurzivnoj praksi: ceo arsenal termina čiju ste jedinstvenost i čudesne moći na svakom koraku s ponosom isticali… odbili ste da vidite da je diskurs… bitno istoričan… Opisujući diskurs, odbio sam da ga vežem za subjektivnost… ja nisam porekao istoriju, nego sam suspendovao opštu i praznu kategoriju promene da bi se mogle pojaviti preobražaji različitih nivoa…”.

I na samom kraju Mišel Fuko nas sve pita: ”… kava je vaša ideja promene, i recimo revolucije, bar u naučnom poretku i u polju diskursa, ako je vi vezujete za teme smisla, projekta, porekla ili povratka, konstitutivnog subjekta, ukratko za celokupnu tematiku koja istoriji jamči univerzalno prisustvo Logosa?... kakav politički status vi možete dati diskursu ako u njemu ne vidite ništa drugo do puki prozirnost koja za trenutak bljesne na granici između stvari i misli?... kakav je to strah koji vas nagoni da odgovorite u terminima svesti kada vam govore o nekoj praksi, njenim uslovima, o njenim pravilima, njenim istorijskim preobražajima? Kakav je to strah koji vas nagoni da s one strane svih granica, raskida, potresa, razdeoba, tragate za velikim transcendentalno-istorijskim usudom Zapada?”.

 I na kraju zašto je napisao ovu knjigu, Mišel Fuko kaže, nakon istraživanja kome je posvetio 10 godina: ”… samo da bi se uklonile neke prethodne teškoće… Zar treba dopustiti da vreme diskursa nije vreme svesti proširene do dimenzija istorije, ili vreme istorije prisutno u obliku svesti? Zar treba da pretpostavim da se u mom diskursu ne radi o mom nadživljavanju? I da govoreći ne otklanjam nego potvrđujem svoju smrt? Ili da ja ukidam svaku unutrašnjost u toj spoljašnjosti koja je tako ravnodušna prema mome životu, i tako neutralna da ne pravi nikakvu razliku između mog života i moje smrti?... Sasvim je moguće da ste vi ubili Boga pod teretom svega onoga što ste rekli, ali nemojte misliti da ćete  od svega onoga što kažete načiniti čoveka koji će živeti duže nego on”.