IRONIČNA POŠALICA ISTORIJE…

 

 

Četvrtva glava “Zarobljenog uma”, govori nam o Alfa pseudonimu iza koga se krije ketman po imenu Ježij Andžejevski, a on je opisan kao ketman moralista. Njega Česlav Miloš opisiuje ovako, a on je jedan od ukupno 4 različita tipa ketmana, koje nam je opisao kao pseduonime Alfa, Beta, Gama i Delta, a sva četvorica pripadaju intelektualcima Istoka:

Ježij Andžejevski bio je Milošev prijatelj, a zajedno su prebrodili najstrašnije momente, a svaki put kad nam o njemu progovori Česlav Miloš to je tek posebna vrsta “ganutosti”. Alfa se najviše zanimao temama koje su govorile o “tragičnim moralnim konfliktima”, a u pisanju zauzimaoje “metafizički i tragičan” stav. Takođe, krasio ga je humor i sklonost ka razgovoru, a kao pisac poželeo je da bude ”moralni autoritet”. Napisao je prvi roman koji je okarakterisan kao “katolički roman”. Nakon što je objavio prvi roman počeo je sve više da bude blizak krugu katoličkih intelektualaca, ali i levičara. Jednom je radio za desničarsko ondašnje glasilo, ali sve dok nije čuo glas da su postali previše obojeni antisemitizmom. Alfin roman dočekala je i kritika oduševljeno, a onda je za roman dobio državnu nagradu, i poveći novčani iznos. Iako je do tada vlada bila skolna desnici, ovo je videla kao dobar mudriji način da se dodvori sada novm katoličkom piscu.

Ali, pisac svoj prvi roman nije doživljavao mnogo “dobrom knjigom”. Napao ga je vlastiti crv sumnje. I onda je osetio da sve više tone u glib, te da se obreo samo među ljudima i idejama,ali zapravo ne živeći više među njima. Posumnjao je i smatrao da je sve pogrešno, krivo, jer sam je dobo znao da katolički pisac nije. Kada je započeo Drugi svetski rat počele su na Istoku, posebno u okupiranoj Poljskoj još od septembra 1939 sve najveće moguće “okrutnosti”, jer upravo tu su živele ”rase” koje je trebalo ili totalno uništiti ili iskorisiti za najteže poslove putem prisilnog i prinudnog rada u logorima istrebljenja.

U to vreme pisci su ipak pisali, a mnogi od njih završavali su u logorima, a mnogi su tamo pobijeni. Česlav Miloš dalje piše da je dužnost pisaca i u takvom jezivom dobu samo bila da pišu, jer je jedino su putem pisanja mogli da uteknu očaju i očajanju. Varšava je imala svoje umetničko i književno podzemlje, svoje podzemne univerzitete, svoje podzemno pozorište, a zahvaljući tome moral se održavao na višem nivou kao i sam borbeni duh. No, u Varšavi toga doba bilo je i pisaca koji su sarađivali sa nemačkim okupatorom, onih koji su izdavali svoja dela u nemačkim glasilima.

Alfa je pomagao tada mnogim Jevrejima da se sakriju, a mnoge je izbavio od sigurne smrti. Alfa i Česlav Miloš su zajedno leta 1940 na ulicama Varšave bili svedoci velike nemačke racije u toku koje su odveli mnoge Jvereje u logor Osvjenćim. Takođe, pored otporaškog podzemlja u Varašvi, počela je da deluje ilegalno i “komunistička podzemna organizacija”. Zatim, počinje Varšavski ustanka (ustank je poveden po naređenju izbegličke vlade iz Londona), u kome je za 2 meseca grčevite borbe stradalo 200 hiljda ljudi, a jedan milionski grad pretvoren  u strašnu ruševinu.

Aprila meseca 1945 Sovjeti već su bili blizu Varšave, a Alfa i Česlav Miloš su u to vreme doputovali u Varšavu, gde su sagledali sve ruševine, svu pustoš,  kad kaže da je Varšavski ustanak zapravo bio borba “muve protiv dvaju divova”, i piše: “Jedan div je stajao preko reke i čekao da drugi div zgnječi muvu… Muvu je najzad zgnječio,  a ubrzo je i njega udavio drugi strpljivi div”.

Sovjeti nisu pomogli Poljacima pri Varšavskom ustanku, jer su oni već imali spremljenu novu poljsku vladu još u Moskvi koja će ubrzo zaposeti sve što treba. Dok su Alfa i Česlav Miloš obilazili varšavske ruševine, Alfu je obuzeo nikad veći gnev. Izgubio je mnogo prijatelja, a u varšavskom ustanku izginula je “najveća nada poljske poezije”, izginula je jedna mladost. Takođe, svi oni izginuli su tamo na oči “ravnodušnog sveta”. I zar nije onda ovakvo dobrovoljno žrtvovanje ipak bila samo jedna najveća ludost, pitaće se mnogi tada nad varšavskim ruševinama.

Ali, kako nam Česlav Miloš dalje piše Alfa nije krivio uopšte Sovjete, te piše: ”Varšavski ustanak bio je labudova pesma inteligencije i kraj uređenja koje je ona branila… Zemlja je bila uništena, nova vlada energično se prihvatila obnove, puštanja u rad fabrika i rudnika; deljena je dvorska zemlja seljacima. Pisac je stajao pred licem novih dužnosti. Njegove knjige čekao je novi mravinjak, prenut iz zapanjenosti…”. I tada se Alfa opredeilo da vladu nove Poljske, za komunsite, za sve one verske novotarije što su stvorene u Moskvi jošte, a rešio je tada da se stavi jedino u službu Nove Vere i Staljina.

Alfa je počeo da piše članke, a oni su osvanjivali na naslovicama koje je kontrolisala nova vlada. Pisao je o humanizmu, govoreći o etici, morališući, pišući o čoveku koji je poštovan, a pripisujući sve te tekovine samo sovjetskoj revoluciji. Maja 1945 u Krakovu Alfa i Česlav Miloš radili su zajedo na jednom filmskom scenariju, a tada su kroz prozor videli tamo dole zgradu policije i u njemu zatvor i kažnjeničko dvorište u kome su boravili mnogi mladi ljudi tog posleratnog vremena. Sva ta mladež pripadala je podzemnoj vojsci, a bili su sada posle rata za novu prosovjetsku vlast tek opasni društveni elementi i politički zatvorenici, a ne varšavski geto junaci. Bila je ovo ironična pošalica jedne istorije. Ovi mladi ljudi opet su proglašeni za klasnog neprijatelja, sada žigosani kao nepouzdani za novu prosovjetsku vlast Poljske. I Alfa je počeo tada da preživljava svoje prve moralne, ali veće konflikte, i nije dopustio da ga sve ovo što je ćutke doznao razočara. U to vreme širom Poljske vlast je lovila omladinu koja je za vreme varšavskog ustanka ratovala protiv okupatora nemačkog, a njihov najveći zločin bio je sada to što su za vreme rata slušali svoju izbegličku vladu u Londonu.

Alfa je napisao novi roman, i 1948 dobio državnu nagradu, a roman doživeo čak tiraž od 100 hiljada komada. Pripalo mu je prvo mesto među piscima tada u Poljskoj. Od valsti dobio je na uživanje poklon vilu. Zatim je potpisivao mnoge političke deklaracije, bio blizak saradni komiteta, proputovao zemlju održavajući svuga predavanja. Želeoje da piše ne više samo za mali broj snobova, već za široku radničku masu i omladinu. Ali, patnje nisu bile umanjene čak ni u komunizmu. Alfa je zatim postao član Partije, te napisao ispovedni članak o samom sebi, jednu vrstu revidirane i pokajničke ispovesti ili samokritike, a sve je učinio jako proračunato i smišljeno, i u tome je priznao da se konačno odrekao svoje katoličke prošlosti, te da je postao pobornik Nove Vere. Ovu ispovest štampala su tada i na Zapadu mnoga staljinistička glasila. Sada ga je partija dobro iskoristila da kao bivši katoliki sve otvorenije istupa i govori protiv vatikanske politike.

Alfa je otputovao kao najzaslužniji i najveći pisac odmah u Moskvu. Nakon toga napisa oje knjigu u kojoj govori o “sovjetskom čoveku”. Ali, postojao je i dalje književni geto, a tamo kako piše Česlav Miloš nisu uopšte voleli Alfu, dok on sam o svom prijatelju iz mladosti Alfi nije mogao suditi strogo, i piše: ”… mogla se govoriti samo cela istina, a ne njen deo… Ponekad je bolje mucati zbog prevelikog uzbuđenja nego govoriti pravilnim rečenicama… Samo strast za istinom mogla bi ga spasiti da ne postane ono što je postao”.

 

(nastaviće se)