.jpg)
Česlav Miloš drugu glavu svoje knjige “Zarobljeni um”
iz 1953, naziva “Zapad”, i odmah nam govori kako posle Drugog svetsko grata
više ništa nije bilo isto, jer mnoge su stare vrednosti nestale, urušene, spaljene,
satrevene, poljuljane, te se otuda pojavilo i ono čuveno pitanje Česlava
Miloša: ”Koji je svet ”prirodan”? Da li onaj od pre rata ili ratni?”, a onda
unastavku kazati, odgovarajući: ”Oba su prirodna – smatra čovek, ako mu je bilo
dato da oba upozna”. Dakle, sve je doživelo neki preobražaj (ili na bolje ili
na gore), sve doživelo neki drugi vid promene, mada postaje li onda evidentno
da će ljudi jednom postati “plastična bića”, koja će uskoro verovatno ponovo
prohodtai i to “na četiri noge”, noseći
na zadnjicama “šarene perjanice”.
Onda se u život ljudi u Istočnoj Evropi u sve
umešao NKVD, i počelo je neko razdoblje
novije, a jedne mračnije nove istorije, Nove Vere. Zapad je rešavao svoje krize
tako što se tamo stvaro fašizam, koji je zatim sprečavao svaki polet proleterijata.
Česlav Miloš piše: ”Fašizam označava rat, gasne komore u krematorijumu… Engleska
je uvela kod sebe socijalno osiguranje i socijalizaciju medicine u stepenu
kakav nigde pre toga nigde nije mogao da se sretne”, a u Americi prisutna je
bila “antikomunistička histerija”. Zaključak je da se čitav svet podelio na dve
kriške bostana, na pristalice fašizma i na pristalice komunizma. Zadnji ostaci
buržoazije videli su spas u fašizmu takođe, a svaku svoju totalitarističku vladavinu
ustoličili pomoću fašističke demagogije. No, propagandi nisu bili skloni samo
fašisti, već i staljinisti. Česlav Miloš piše: ”Propaganda kojoj je potčinjen
(čovek) svim sredstvima trudi se da učvrsti u uverenju na osnovu istih
privrednih odnosa. On toj propaganda veruje ne mnogo manje no što prosečan
Amerikanac veruje svojim novinarima, koji ga uveravaju da se hitlerizam i staljinizam ni po čemu ne razlikuju”. Dalje
nam govori kako je svaki građanin na taj način već upao ili se već nalazio uhvaćen
“u mreži zakona”. Vladalac može da hapsi sada sve one koji mu se ne dopadaju, sve
svoje nepodobne, sve linijske šizmatike, da ih u stočnim vagonima odašilje put
mnogih logora (Aušvic, Goli otok, Sibir, itd.), a Česlav Miloš piše: “Kazneni zakoni
nacistički i sovjetski su, međutim, potpuno
saglasni u brisanju granice između kažnjivog i nekažnjivog čina – prvi
određivanjem da je prestup svaki čin okrenut protiv interesa nemačkog naroda,
drugi svaki čin okrenut protiv ineteresa diktature proleterijata… Propaganda se
trudi da uveri građane narodnih demokratija kako je zakon na Zapadu svuda
fikcija i služi interesima vladjućih klasa. Možda je to fikcija, ali za
vladajuće malo ugodna. Ako žele nekoga da kazne, moraju dobro da se oznoje da
bi mu krivicu doista dokazali, advokati pribegavaju svim mogućim pravnim začkoljicama,
predmet se vuče u apelacijama, kasacijama i tako dalje. Naravno, dešavaju se i
zločini pod zaštitom zakona. Ali još uvek zakon tamo vezuje ruke kako
vladajućima tako potčinjenima…”.
Totalitarana država Istoka najsličnija je sada
bojnom brodu, ali uprkos tome američki model države koji Rusima nalikuje na drveni
splav, u nekim okršajima Haldnog ratasa sa tim bojnim brodm kao što je
totalitaristički SSSR uspeva da bolje i visprenije “propliva” u sve vode. Zapad
je odneo utrku i po pitanju pronalazaka nečeg novog, dok je Rusija počela da
kopira sve ono što se događalo na Zapadu, te pravi svoje avione, mlaznjake, radare,
injekcije penicilina, televizore, na kraju atomsku bombu, a onda i podmornice,
i sve tako do trke ko će prvi stići u orbitu ili na Mesec. Rusi su od Amerikanaca
dosta kopirali, čak i način na koji se grade i konstruišu mostovi
(mostogradnja). Moskva je počela da se nameće sa Amerikancima (Vašingtonom),
tvrdeći da će ih preteći ne samo u tehnici, već i u nauci, nuklearnom
naoružanju, itd.
Knjiga pred nama zove se “Zarobljeni um”, te da oslušnemo
kakav su to um imali svi ovi ljudi sa Zapada. Ljudima su na Zapadu ponudili
mašine, progres, koje će raditi učinkovitije od njihovih ruku, a takođe na
Zapadu je došlo do gašenja religije (hrišćanske vere), a onda se javilo novo pitanje:
nije li gotovo sada mala razlika između Istoka i Zapada. Nema sumnje umovi
ljudi sa Zapada takođe su osetili sličnu pustoš praznine, dosade, ali su za
razliku od staljinista oni svoje praznine ispunjavali malo drugačijom vrstom sadržaja,
velikom kupovnom snagom i potrošnjom, konzumiranjem šovinizma, kriminalističkih
romana i filmovi lišenih umetničke vrednosti. I šta je onda Zapad svetu mogao da
dariva, Česlav Miloš piše: ”Slobodu od nečeg, i to je mnogo, ali je i premalo,
jer to je: mnogo manje nego sloboda za nešto”.
Postoji nekakvo mišljenje po kome čovek ne treba da
stremi proniknuću u ono što je nerazumljivo ili bolje rečeno u ono što se neda
razumeti, no počesto se treba i na nešto takvo ipak osmeliti. I dok je na Istoku
sve samo stvar masovnosti i masivnosti, na Zapadu nije tako, posebno ne kada se
misli na kulture, mada i na trulom Zapadu masovne su samo ove 3 stvari: najprodavanije
knjige (beletristika), filmski hitovi i magazini prepuni ilustracija. To su sve
sredstva za masovno zabavljanje i razbibrigu veće narodne populacije, te na
Zapadu malo tome ko umniji tamo posvećuje veću sklonosti li pažnju, žudnju, piše
Česlav Miloš. Ali, sa Isotokom je posve drugačije (Istok je opozit Zapadu, njegova
sušta suprotnost), jer da bi nešto valjalo n Istoku ono mora da poseudje svoj
“masovni karakter”. Zapad je imao posve drugačiji mentalitet, po gledanju na
kulturni žiovt. No, neki intelektualci sa Istoka ipak nisu mogli bez tzv. ”trulog
Zapada”, a nisu mogli bez svoje omiljene hrane, bez zapadnjačkih novotarija,
bez dekadencije, bez apstrakcije, pa i bez dobro izreklamirane “nedarovitosti”,
bez zapadnjačkog elitizma, bez svih tih nasušnih kulturnih stvari (kao što su:
pesništvo, slikarska umetnost i muzika), koje su namenjene samo malom broju umnih
ljudi, onih koji žive u svojim “tvrđavama” ili “kulama do slonovače”. I tamo su
istočnjački ketmani zvanično bili protiv svega sa Zapada, a privatno i potajno
su držali i obožavali idolopoklonički
sve što stiže sa tzv. trulog Zapada.
Ali, i po pitanju umetnosti, Istok je pokušavao da iskopira samo neke
zapadnjačke stvari, bar kad je reč o primenjenoj vrsti umetnosti. Na zapadu
prosečni građanin ne razmišlja mnogo kako umetnici njegove zemlje stvaraju i
žive, o tome ne misle čak ni oni na vlasti, jer svi oni nemaju vremena da se
bave tuđim “sitnicama”. Umetnici tamo jure sami svoje “himere”, a neki
“crkavaju od gladi”, a sa druge strane tamo prebogati manji sloj
kapitalističkog društva ne zna šta će sa svojim dolarima. Ovo su sve stvari kojih
se gnušao čak i “čovek sa Istoka”, kako piše Česlav Miloš. Na Istoku je bilo
vazda drugačije: tu svaki podoban umetnik (linijski, partijski) mora da bude
upotrebljen, što bolje iskorišćen. Njihovo razmišljanje izgledalo je ovako: “Bolje
je imati posla s inteligentnim đavolom nego sa dobrodušnom budalom, kažu. Inteligentan
đavo razume uzajamni interes i dopušta da se živi od pera, dleta ili kičice,
vodeći računa o svojim klijentima i zahtevajući.
Dobrodušna budala ne razume uzajamni interes, ništa ne daje i ništa ne traži, što
se u praksi izjednačava sa učtivom okrutnošću”. Ono što čovek sa Istoka još zna,
kaže se ovako: ”…samo na Zapadu mogu nastati dela koja predstavljaju klicu buduće
nade”.
Intelektualci su na Istoku sve najstrožije moguće
prosuđivali, pretresali, ispitivali, prpitivali, posebno sve ono što bi uspelo da
prodre i stigne, uplovi nekim ilegalnim kanalima sa Zapada, a ništa se nije proveravalo
tada kao knjige. I tada je proglašavano samo
vrednim na Istoku sve ono što bi uspelo da izdrži mač i najstrožiji mogući istočnjački
strogi sud i procenu, cenzuru. I tako na Istoku “psihoanalitički romani” i
knjige sa pojačanim prizvukom “erotike” proglašavane su “đubretom”. Nisu se
oduševili čak ni “apstraktnim slikarstvom”. Njih Česlav Miloš opisuje u jednoj
rečenici i kaže: ”Gladni su- ali žele hleba, a ne predjelo”.
Samo retki tada na Istoku čitaju Orvelovu knjigu
“1984” ili Kestlerovo delo “Mrak u podne”, jer smatralo se tada: ”Ono što ima
snagu na Zapadu – ipak je obično samo negacija”, a zaključeno je da zapadni hrišćani
svoje slobode ipak ne upotrebljavaju na korisne načine. I tako se rodio veliki prezir
na Istoku prema svemu što je dolazilo sa Zapada, jer je smatrano da je tamo sve
rđavo i sve loše, naopako. U Moskvi se rađa novi termin “kosmopolitizam”, a
kosmopoliti su bili svi oni koji su ljubili buržoasku prozapadnu kulturu. U
Moskvi se izgleda smetnulo sa uma da je sa trulog Zapada njima došao najomiljeniji
Marks i Engels, da ne dotičemo neke druge tehničke pronalaske uvezene sa Zapada.
U Rusiji su objavljivane olako knjige svih savremenih linijskih pisaca, a sa Zapada
mogli su da se objavljuju samo stariji pisci, pisci starijih epoha, poput Šekspira,
Balzaka i Svifta. A koga treba štampati, tada govorili bi komunisti i njihove
komisije, cenzure.
Dalje Česlav Miloš piše da su obrazovani ljudi na
Istoku (Poljaci, Česi, Mađari) znali mnogo toga o zemljama Zapada (o Francuskoj,
Belgiji, Holandiji), dok sa druge strane porazno, mnogi prosečno obrazovani ljudi
sa Zapada nisu ništa znali o zemljama Istočne Evrope (kao što su Poljska, Čehoslovačka,
Mađarska), i zato je svaki intelektualc na Istoku pre osetio svoju što veću
solidarnost” sa Rusima, kao nešto mnogo bliže i prirodnije.
Ljudi sa Istoka, ali doduše samo radnička najamnička
sirotinjska snaga na Zapadu je eksploatisana, gde je teško tavorila kao
emigrantska populacija, obavljajući najteže i najcrnje poslove. Dok je sa
intelektualcima i umetnicima koji su uspeli da uteknu sa Istoka sve bilo drugačije,
pošto je njima tamo dovoljna bila darovitost. Isto tako novac sa Zapada završavao
je na totalitarističkom Istoku, a ulagalo se u istočnjačke rudnike, železnicu i
neke unosne fabrike. Sa dolaskom kapitala sa Zapada na Istok dolazile su i prozapadne
knjige, potom zapadna moda i zapadni filmovi. Zapad je važio za liberalan, a Istok
za konzervativan i zaostao, nazadan, zatucan. Česlav Miloš piše: “Tolstoj smatra
Šekspirove drame skupom krvavog buncanja, a francusko slikarstvo (bilo je to
razdoblje procvata impresionizma) mazarijom degenerika”. Ali, kako gdo, Zapad
nije bio ili jeste bio “loš kvasac”, a iz takvg kvasa rodio se “tip zemaljskog
čoveka, strogog, koji se ne povlači ni pred kakvom posledicom, nasuprot čoveku
Zapada, koga previše opterećuje prošlost koja mu sputava sve smelije korake
mrežom zakona, verovanja i etičkih vezanosti”.
Počele su da se na Istoku zabranjuju neke nepodobne
pozorišne predstvae, a umetnost koja je bila nedopadljiva na Istoku proglašavana
je samo malom umetnošću. Hitler je za takvu umetnost govorio da je “degenerisana”,
a njegova politika svodila se na istrebljenje drugih naroda i rasa, koje je smatrao
nižim. Na Istoku intelektualac zaključuje ”da uzrok pada Imperije ne moraju da
budu sila i mudrost Zapada, nego baš zastranjivanja u koja vodi Metod”, a Metod
se koristio na Istoku delima Marksa i Engelsa koji dođoše sa trulog Zapada.
A šta je bio takav Metod, Česlav Miloš piše: ”…
prerada Marksa po ruskoj modi, iako ima mnogo slabih strana, u rukama vladalaca
Centra je oružje mnogo jače od samih tenkova i topova… Iskustvo je naučilo
istočnog intelektualca da brižljivo odmerava svoje životne poteze. Znao je on
veoma mnogo onih koji su pali u provaliju zbog jednog neopreznog koraka, zbog
jednog previše strasno napisanog članka”.
(nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар