SVI GRAĐANI U MREŽI KAKVOG ZAKONA…

 

 

Česlav Miloš drugu glavu svoje knjige “Zarobljeni um” iz 1953, naziva “Zapad”, i odmah nam govori kako posle Drugog svetsko grata više ništa nije bilo isto, jer mnoge su stare vrednosti nestale, urušene, spaljene, satrevene, poljuljane, te se otuda pojavilo i ono čuveno pitanje Česlava Miloša: ”Koji je svet ”prirodan”? Da li onaj od pre rata ili ratni?”, a onda unastavku kazati, odgovarajući: ”Oba su prirodna – smatra čovek, ako mu je bilo dato da oba upozna”. Dakle, sve je doživelo neki preobražaj (ili na bolje ili na gore), sve doživelo neki drugi vid promene, mada postaje li onda evidentno da će ljudi jednom postati “plastična bića”, koja će uskoro verovatno ponovo prohodtai  i to “na četiri noge”, noseći na zadnjicama “šarene perjanice”.

Onda se u život ljudi u Istočnoj Evropi u sve umešao  NKVD, i počelo je neko razdoblje novije, a jedne mračnije nove istorije, Nove Vere. Zapad je rešavao svoje krize tako što se tamo stvaro fašizam, koji je zatim sprečavao svaki polet proleterijata. Česlav Miloš piše: ”Fašizam označava rat, gasne komore u krematorijumu… Engleska je uvela kod sebe socijalno osiguranje i socijalizaciju medicine u stepenu kakav nigde pre toga nigde nije mogao da se sretne”, a u Americi prisutna je bila “antikomunistička histerija”. Zaključak je da se čitav svet podelio na dve kriške bostana, na pristalice fašizma i na pristalice komunizma. Zadnji ostaci buržoazije videli su spas u fašizmu takođe, a svaku svoju totalitarističku vladavinu ustoličili pomoću fašističke demagogije. No, propagandi nisu bili skloni samo fašisti, već i staljinisti. Česlav Miloš piše: ”Propaganda kojoj je potčinjen (čovek) svim sredstvima trudi se da učvrsti u uverenju na osnovu istih privrednih odnosa. On toj propaganda veruje ne mnogo manje no što prosečan Amerikanac veruje svojim novinarima, koji ga uveravaju da se hitlerizam  i staljinizam ni po čemu ne razlikuju”. Dalje nam govori kako je svaki građanin na taj način već upao ili se već nalazio uhvaćen “u mreži zakona”. Vladalac može da hapsi sada sve one koji mu se ne dopadaju, sve svoje nepodobne, sve linijske šizmatike, da ih u stočnim vagonima odašilje put mnogih logora (Aušvic, Goli otok, Sibir, itd.), a Česlav Miloš piše: “Kazneni zakoni nacistički  i sovjetski su, međutim, potpuno saglasni u brisanju granice između kažnjivog i nekažnjivog čina – prvi određivanjem da je prestup svaki čin okrenut protiv interesa nemačkog naroda, drugi svaki čin okrenut protiv ineteresa diktature proleterijata… Propaganda se trudi da uveri građane narodnih demokratija kako je zakon na Zapadu svuda fikcija i služi interesima vladjućih klasa. Možda je to fikcija, ali za vladajuće malo ugodna. Ako žele nekoga da kazne, moraju dobro da se oznoje da bi mu krivicu doista dokazali, advokati pribegavaju svim mogućim pravnim začkoljicama, predmet se vuče u apelacijama, kasacijama i tako dalje. Naravno, dešavaju se i zločini pod zaštitom zakona. Ali još uvek zakon tamo vezuje ruke kako vladajućima tako potčinjenima…”.

Totalitarana država Istoka najsličnija je sada bojnom brodu, ali uprkos tome američki model države koji Rusima nalikuje na drveni splav, u nekim okršajima Haldnog ratasa sa tim bojnim brodm kao što je totalitaristički SSSR uspeva da bolje i visprenije “propliva” u sve vode. Zapad je odneo utrku i po pitanju pronalazaka nečeg novog, dok je Rusija počela da kopira sve ono što se događalo na Zapadu, te pravi svoje avione, mlaznjake, radare, injekcije penicilina, televizore, na kraju atomsku bombu, a onda i podmornice, i sve tako do trke ko će prvi stići u orbitu ili na Mesec. Rusi su od Amerikanaca dosta kopirali, čak i način na koji se grade i konstruišu mostovi (mostogradnja). Moskva je počela da se nameće sa Amerikancima (Vašingtonom), tvrdeći da će ih preteći ne samo u tehnici, već i u nauci, nuklearnom naoružanju, itd.

Knjiga pred nama zove se “Zarobljeni um”, te da oslušnemo kakav su to um imali svi ovi ljudi sa Zapada. Ljudima su na Zapadu ponudili mašine, progres, koje će raditi učinkovitije od njihovih ruku, a takođe na Zapadu je došlo do gašenja religije (hrišćanske vere), a onda se javilo novo pitanje: nije li gotovo sada mala razlika između Istoka i Zapada. Nema sumnje umovi ljudi sa Zapada takođe su osetili sličnu pustoš praznine, dosade, ali su za razliku od staljinista oni svoje praznine ispunjavali malo drugačijom vrstom sadržaja, velikom kupovnom snagom i potrošnjom, konzumiranjem šovinizma, kriminalističkih romana i filmovi lišenih umetničke vrednosti. I šta je onda Zapad svetu mogao da dariva, Česlav Miloš piše: ”Slobodu od nečeg, i to je mnogo, ali je i premalo, jer to je: mnogo manje nego sloboda za nešto”.

Postoji nekakvo mišljenje po kome čovek ne treba da stremi proniknuću u ono što je nerazumljivo ili bolje rečeno u ono što se neda razumeti, no počesto se treba i na nešto takvo ipak osmeliti. I dok je na Istoku sve samo stvar masovnosti i masivnosti, na Zapadu nije tako, posebno ne kada se misli na kulture, mada i na trulom Zapadu masovne su samo ove 3 stvari: najprodavanije knjige (beletristika), filmski hitovi i magazini prepuni ilustracija. To su sve sredstva za masovno zabavljanje i razbibrigu veće narodne populacije, te na Zapadu malo tome ko umniji tamo posvećuje veću sklonosti li pažnju, žudnju, piše Česlav Miloš. Ali, sa Isotokom je posve drugačije (Istok je opozit Zapadu, njegova sušta suprotnost), jer da bi nešto valjalo n Istoku ono mora da poseudje svoj “masovni karakter”. Zapad je imao posve drugačiji mentalitet, po gledanju na kulturni žiovt. No, neki intelektualci sa Istoka ipak nisu mogli bez tzv. ”trulog Zapada”, a nisu mogli bez svoje omiljene hrane, bez zapadnjačkih novotarija, bez dekadencije, bez apstrakcije, pa i bez dobro izreklamirane “nedarovitosti”, bez zapadnjačkog elitizma, bez svih tih nasušnih kulturnih stvari (kao što su: pesništvo, slikarska umetnost i muzika), koje su namenjene samo malom broju umnih ljudi, onih koji žive u svojim “tvrđavama” ili “kulama do slonovače”. I tamo su istočnjački ketmani zvanično bili protiv svega sa Zapada, a privatno i potajno su držali i obožavali  idolopoklonički sve što stiže sa tzv. trulog Zapada.

Ali, i po pitanju umetnosti,  Istok je pokušavao da iskopira samo neke zapadnjačke stvari, bar kad je reč o primenjenoj vrsti umetnosti. Na zapadu prosečni građanin ne razmišlja mnogo kako umetnici njegove zemlje stvaraju i žive, o tome ne misle čak ni oni na vlasti, jer svi oni nemaju vremena da se bave tuđim “sitnicama”. Umetnici tamo jure sami svoje “himere”, a neki “crkavaju od gladi”, a sa druge strane tamo prebogati manji sloj kapitalističkog društva ne zna šta će sa svojim dolarima. Ovo su sve stvari kojih se gnušao čak i “čovek sa Istoka”, kako piše Česlav Miloš. Na Istoku je bilo vazda drugačije: tu svaki podoban umetnik (linijski, partijski) mora da bude upotrebljen, što bolje iskorišćen. Njihovo razmišljanje izgledalo je ovako: “Bolje je imati posla s inteligentnim đavolom nego sa dobrodušnom budalom, kažu. Inteligentan đavo razume uzajamni interes i dopušta da se živi od pera, dleta ili kičice, vodeći računa o svojim klijentima  i zahtevajući. Dobrodušna budala ne razume uzajamni interes, ništa ne daje i ništa ne traži, što se u praksi izjednačava sa učtivom okrutnošću”. Ono što čovek sa Istoka još zna, kaže se ovako: ”…samo na Zapadu mogu nastati dela koja predstavljaju klicu buduće nade”.

Intelektualci su na Istoku sve najstrožije moguće prosuđivali, pretresali, ispitivali, prpitivali, posebno sve ono što bi uspelo da prodre i stigne, uplovi nekim ilegalnim kanalima sa Zapada, a ništa se nije proveravalo tada kao knjige. I tada je  proglašavano samo vrednim na Istoku sve ono što bi uspelo da izdrži mač i najstrožiji mogući istočnjački strogi sud i procenu, cenzuru. I tako na Istoku “psihoanalitički romani” i knjige sa pojačanim prizvukom “erotike” proglašavane su “đubretom”. Nisu se oduševili čak ni “apstraktnim slikarstvom”. Njih Česlav Miloš opisuje u jednoj rečenici i kaže: ”Gladni su- ali žele hleba, a ne predjelo”.

Samo retki tada na Istoku čitaju Orvelovu knjigu “1984” ili Kestlerovo delo “Mrak u podne”, jer smatralo se tada: ”Ono što ima snagu na Zapadu – ipak je obično samo negacija”, a zaključeno je da zapadni hrišćani svoje slobode ipak ne upotrebljavaju na korisne načine. I tako se rodio veliki prezir na Istoku prema svemu što je dolazilo sa Zapada, jer je smatrano da je tamo sve rđavo i sve loše, naopako. U Moskvi se rađa novi termin “kosmopolitizam”, a kosmopoliti su bili svi oni koji su ljubili buržoasku prozapadnu kulturu. U Moskvi se izgleda smetnulo sa uma da je sa trulog Zapada njima došao najomiljeniji Marks i Engels, da ne dotičemo neke druge tehničke pronalaske uvezene sa Zapada. U Rusiji su objavljivane olako knjige svih savremenih linijskih pisaca, a sa Zapada mogli su da se objavljuju samo stariji pisci, pisci starijih epoha, poput Šekspira, Balzaka i Svifta. A koga treba štampati, tada govorili bi komunisti i njihove komisije, cenzure.

Dalje Česlav Miloš piše da su obrazovani ljudi na Istoku (Poljaci, Česi, Mađari) znali mnogo toga o zemljama Zapada (o Francuskoj, Belgiji, Holandiji), dok sa druge strane porazno, mnogi prosečno obrazovani ljudi sa Zapada nisu ništa znali o zemljama Istočne Evrope (kao što su Poljska, Čehoslovačka, Mađarska), i zato je svaki intelektualc na Istoku pre osetio svoju što veću solidarnost” sa Rusima, kao nešto mnogo bliže i prirodnije.

Ljudi sa Istoka, ali doduše samo radnička najamnička sirotinjska snaga na Zapadu je eksploatisana, gde je teško tavorila kao emigrantska populacija, obavljajući najteže i najcrnje poslove. Dok je sa intelektualcima i umetnicima koji su uspeli da uteknu sa Istoka sve bilo drugačije, pošto je njima tamo dovoljna bila darovitost. Isto tako novac sa Zapada završavao je na totalitarističkom Istoku, a ulagalo se u istočnjačke rudnike, železnicu i neke unosne fabrike. Sa dolaskom kapitala sa Zapada na Istok dolazile su i prozapadne knjige, potom zapadna moda i zapadni filmovi. Zapad je važio za liberalan, a Istok za konzervativan i zaostao, nazadan, zatucan. Česlav Miloš piše: “Tolstoj smatra Šekspirove drame skupom krvavog buncanja, a francusko slikarstvo (bilo je to razdoblje procvata impresionizma) mazarijom degenerika”. Ali, kako gdo, Zapad nije bio ili jeste bio “loš kvasac”, a iz takvg kvasa rodio se “tip zemaljskog čoveka, strogog, koji se ne povlači ni pred kakvom posledicom, nasuprot čoveku Zapada, koga previše opterećuje prošlost koja mu sputava sve smelije korake mrežom zakona, verovanja i etičkih vezanosti”.

Počele su da se na Istoku zabranjuju neke nepodobne pozorišne predstvae, a umetnost koja je bila nedopadljiva na Istoku proglašavana je samo malom umetnošću. Hitler je za takvu umetnost govorio da je “degenerisana”, a njegova politika svodila se na istrebljenje drugih naroda i rasa, koje je smatrao nižim. Na Istoku intelektualac zaključuje ”da uzrok pada Imperije ne moraju da budu sila i mudrost Zapada, nego baš zastranjivanja u koja vodi Metod”, a Metod se koristio na Istoku delima Marksa i Engelsa koji dođoše sa trulog Zapada.

A šta je bio takav Metod, Česlav Miloš piše: ”… prerada Marksa po ruskoj modi, iako ima mnogo slabih strana, u rukama vladalaca Centra je oružje mnogo jače od samih tenkova i topova… Iskustvo je naučilo istočnog intelektualca da brižljivo odmerava svoje životne poteze. Znao je on veoma mnogo onih koji su pali u provaliju zbog jednog neopreznog koraka, zbog jednog previše strasno napisanog članka”.

 

(nastaviće se)