HOMO SAPIENS…

Znam li tačno šta jeste razuman čovek. Da li sam ja razuman čovek. Da li posedujem, sposobnost da mislim. Moje poreklo kao razumnog čeoveka gde li je. Otkuda meni danas iole razuma, ako sam recimo nerazuman. I gde žive još razumni ljudi. Odakle dolazi sposobnost mog mišljenja. Kakvo je mišljenje unutar mene, a kakvim ga vi nalazite spolja.

Da bi saznao svoju realnost, treba mi moje najmoćnije sredstvo, a sredstvo samo moje spozanje, sredstvo koje vi stručno nazivate mišljenje. A da bih rešio sve svoje probleme, kao i svačije probleme, treba mi moje glavno sredstvo, a sredstvo kojim se dakle rešavaju svi problemi ovoga paklenog sveta, a sredstvo koje vi stručno zovete mišljenjem.

Takođe, da bih opstao i sve ovo preživeo, nephodno mi je to moje mišljenje. A, ukoliko budem imao i sposobnost svoga mišljenja, onda ću moći dalje da osmislim svoju strategiju pomoću koje se preživljava i opstaje u inat.

Ako mi dozvolite da imam mišljenje, upitaću vas sledeće: kako onda nastaje ovo jedno moje malo mišljenje. Da li ga je neko od vas unapred zakuvao i zamesio duboko u meni. Da li sam ja navodno sam svoj kuvar, ili je kuvar neko drugi u meni. I ko je taj što zakuvava ovo mišljenje samo u meni.

Gde sam to ja. I jesam li ja još uvek homo sapiens. I gde je sada ona moja čovečna razumnost, a gde moja razumnost čovečja. Ima li svoje mesto boravka. Napušta li odaje moje duše.  Ili je sve samo iznutra, dok na njega kidišu ovi mnogi i mnogi spolja. Pokušavaju li da otvore moju dušu, moju ranu, moj užas. A hteli bi gladni krvožedni psi da zagrizu, da se duboko zagledaju. Vide li čega sve tu ima iznutra. I zašto žele da izmere moju ljudsku razumnost.

Ali, ne mogu oni da vide moju dušu. Ne dozvoljavam im. Neće više vidieti ništa moje. Moja razumna čovečnost i moja čovečanska razumnost, duboko su u meni, iznutra.

Zatvoren sam iznutra u odaji svoje duše. Pitaš se gde sam sada. Sigurno ne tamo gde se igra ova vaša prljava igra.

Ispred mene nema straha. I niko ne može da vidi ništa moje. I neću ti reći više ništa. Ni čime misim, ni da li mislim, ni šta mislim, ni o čemu razmišljam, niti šta sanjam. I neću ti dozvoliti ništa da me upitaš, ni šta imam, ni zašto više ništa nemam.

I neću ti reći od čega je zapravo zamešena misao ova moja. Ali, samo znaj nije od hartije trošne. I nećeš pogoditi od čega, ni u milion pokušaja. I neću ti dozvoliti da dodirneš zgužvanu hartiju moje duše. Mojom zamišljenom mišlju nećeš se više poigravati nikad. I možeš slobodno zaključiti sada da ovo ništa nije stvarno, te da ja i nisam homo sapiens, izgleda.

U meni nema moći govora već odavno, te zato ne umem da se sporazumevam kao svi homo sapiensi, ne umem da komuniciram. I pošto u meni nema moći govora, biće da u meni nema ni moći mišljenja, ni moći misli, ničega. Reči koje pišem i sve ono što tobož mislim, nisu jedno te isto. Pa, ipak ja svoju svaku misao moram da obučem  u nekakve reči.

Nemam ni znanja, a ni zvanja, te zato nemam ni inspiracije više. A kad neko više nema ni zvanja, a ni znanja, onda je prazna baza podataka (tabula raza), a u praznoj bazi podataka nema ni mišljenja, ničega.